Danas je godišnjica pada. Pada nedostojnog jednog šest stotina godina starog, drevnog gorostasa-zapisa: posle godina obmanjivanja o promeni trase autoputa, zaštiti hrasta staklenim barijerama i slično, posle kraćih bezuspešnih pokušaja da se izmoli pomilovanje, seča je izvedena bez najave, u gluvo doba pred zoru, da bi taman do ujutru sve bilo spremno za fotografisanje na njegovom panju.
Noćni zločin. Zvuči poznato? Mora da je i naš heroj-hrast bio bespravno podignut tu. Iako smo mogli da se nadamo da će žalosna sudbina savinačkog zapisa biti početak kraja ovakvim zločinima, ispostavilo se da je početak - još zločina. Podsetimo se i noćnog terora i rušenja u beogradskoj Savamali. Podsetimo se zatrpavanja ostataka bazilike kod Niša i potapanja Ваљевска Грачаница - Valjevska gračanica. Ako se tako velike i užasne stvari tako besramno izvode, naočigled svih i u inat svima nama, zamislite koliko se još otimanja i uništavanja dešava daleko od očiju i objektiva, svakog dana?
Svima vama koji ste, valjda iz straha da se ne nađete na istoj "iracionalnoj" strani sa ludim ekolozima ili zaludnim tradicionalistima, govorili da je savinački zapis "ipak samo jedno drvo", da li vam je sada jasno da je u bitci za hrast bilo mnogo više od samog hrasta? Da li vam je sada jasno, kada sve to što je tada bilo na strani hrasta - svest, pradoljubivost, stručnost, demokratija - iz dana u dan sve više gubimo?
Gde smo danas? Prvo da pogledamo suženo ekocentrično, "hrastocentrično": Gradonačelnik prestonice bez blama kaže da je zelenilo mrtvo. Likovi poput Šormaza i Čanka trude se da učine krivolov državnom politikom i stvarom prestiža, što ređa vrsta - to slađe. Iako su prošle dve sezone sadnje, Zeleni Srbije ne zasadiše ni jedan od 600 obećanih hrastova lužnjaka u najavljenoj revolt-akciji, valjda previše zauzeti svojom novom parlamentarnom karijerom u krilu SPS-a. Crkva bez trunke sramote dopisuje u mit o badnjaku da je "hrastovo drvo korišćeno da se ogreje Vitlejemska pećina kada je Hristos rođen", valjda u traljavom pokušaju da pobriše da je hrast lužnjak bio sveto drvo i živo svetilište Slovena i da nam pokaže da je to eto, ipak samo drvo za ogrev. Nikolić je uneo mega-"drvo za ogrev" o Badnjem danu u skupštinu (?!), dajući tako dodatna krila novoj maniji u neo-Srba: što veći badnjak to bolje, u ime čega je vojvođanska SNS omladina izvršila seču badnjaka u Nacionalnom parku Fruška Gora (pitam se da li su procesuirani). Kao da šume već nisu većinski pretvorene u šikare nezapamćenom ilegalnom sečom. A kad smo kod sramote, svi smo zaboravili i na epsku odbranu seče savinačkog zapisa od strane Vigora Majića, Zavoda za zaštitu puteva, pardon, prirode i zvaničnika (trenutne fanariotilike inkarnacije) SPC.
Ali i ta sužena slika savršeni je odraz opšteg stanja: carovanja nasilja, kirminala, obmane, neznanja i beznađa. Institucije su efektivno mrtve. Pravosuđe izgleda funkcioniše samo kada treba proganjati političke protivnike na osnovu montiranih snimaka (Ne davimo Beograd). Jedine "privredne grane" koje cvetaju su zaduživanje i kriminal - bilo da ga čini menadžment investitora nad radnicima, kriminalci angažovani od strane "države" da uniformisani ili fantomizirani obave prljav posao, ili klasični kriminalci, od kojih niko više ni ne pokušava više da nas zaštiti.
Zašto bi nas i štitili, kada smo samo smetnja? Svi mi, drvenasti ili mesnati, ako nismo resurs, onda smo čist šut na putu "progresa", smetala između šema, nacrta i planova. Ne samo da nam je oduzeto dostojanstvo; kao da nam je oduzet i status živih bića i pravo da živimo, ovde na zemlji od koje smo potekli.
A pošto njihovi pokušaji manipulacije nad nama neživima i nedostojnima i dalje daju fantastične rezultate u našem razjedinjavanju, rastakanju i efektivnom progonu nazvanom "emigracija", ostaje nam da pokušamo da okrpimo i poboljšamo stvari na jedini način na koji možemo: svako za sebe (Firer protiv svih).
U slavu Hrastu.
