Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).

Ubica u lov(c)u

Odstrel ili ubistvo? Lovačko oružje, empatija i zločin

Tragedija koja se dogodila u Kanjiži nije prva koja je za počinioca imala lovca ili za instrument lovačko oružje, ali je možda najveća te vrste na ovim prostorima. I dalje je nejasno šta mora da se dogodi da bi šira javnost i zakonodavci ozbiljno analizirali problem ličnog posedovanja lovačkog oružja.

Pa pre samo nekoliko meseci u Resniku, devojčica (8) je pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima nastradala kada je u nju navodno pucao mlađi brat (4) iz dedine lovačke puške. Taj slučaj je umesto da pokrene diskusiju, verovatno zbog škakljivosti i kolektivnog bola kakav izaziva tragična smrt deteta u porodici, brzo nestao sa radara.

A onda je Rade Šefer pre četiri dana iskoristio svoje legalno oružje i veštinu odstrela da usmrti šestoro članova svoje bliže i dalje porodice.

Lovstvo i empatija

Naučnici koji se bave proučavanjem empatije, poput Sajmona Baron-Koena, tvrde da je moguće da, zbog vaspitanja ili sticaja okolnosti, ljudi koji ne spadaju u psihopatološke slučajeve, dakle „normalni“, mogu da isključe empatiju da bi obavljali određene zadatke. Ali isto tako, (kontinuirani) poremećaj empatije predstavlja preduslov za nastanak destruktivnih psiholoških poremećaja – antisocijalnog, graničnog i narcisoidnog poremećaja ličnosti, psihopatije...  Za sve ove poremećaje karakteristično je da drugi bivaju povređeni, često uz malo ili nimalo realnog povoda. Baron-Koen ove poremećaje uz pomoć svoje skale empatije definiše kao „nulte-negativne“ (1)

Ubijanje životinja, pogotovo onih koje su nam evolutivno bliže, a doživljavamo ih dovoljno bliskim da čak ogledamo sopstvene osobine u njima („ljut kao vepar“, „nežna kao srna“, „vuk samotnjak“), neosporno zahteva isključivanje ili odsustvo empatije. Na psihološkim testovima koji mere empatiju nalaze se pitanja o ubijanju i zlostavljanju životinja. Ubijanje i zlostavljanje životinja kod dece smatra se jednim od prekusora mogućeg antisocijalnog ponašanja i zlostavljanja ljudi kasnije u životu (1, 2).

Posledica nedostatka saosećanja je objektivizacija – tretiranje živih bića kao da su tek bezosećajni predmeti. U ekstremnim slučajevima nedostatka empatije, kada vas nešto razbesni toliko da ga tresnete o zemlju, postaje nebitno da li je to telefon, pas ili dete.

Ipak, ako upotrebimo tvrdnje Baron-Koena možemo pretpostaviti da neko ko je odgajen u lovnoj tradiciji i lov doživljava kao društvenu obavezu i zadatak, može trenutno „isključiti“ empatiju prema životinjama, a da mu ličnost ostane netaknuta. Zato je pogrešno tvrditi da su svi lovci psihopatološki slučajevi. Uostalom, postoje lovci koji se čitav život bave lovom – odlaze na terene, spremaju meso, druže se - ali su lično odstrelili veoma mali broj životinja (3). 

Međutim, kako je neempatičnost praktično preduslov lova, tvrdim da je opravdano pretpostaviti da bi u uzorku populacije lovaca pronašli veći broj poremećaja empatije/ličnosti nego u nasumičnom uzorku.

Brojni slučajevi incidenata koji uključuju lovce – od ubijanja pasa, preko krivolova sa fizičkim napadima na lovočuvare uz pretnje smrću (3), napada puškama na ekologe koji su zaplenili ilegalne vabilice za prepelice u lovištu (u krivolovu prepelica učestvovao je sekretar lokalnog lovačkog udruženja lično), do smrtnih slučajeva i ranjavanja u samom lovu i potrebe za konstantnim upozorenjima u vezi upotrebe alkohola pre, u toku i posle lova (3).

Koliki je domet pušaka i zakona?

U nekim zemljama lovcima nije dozvoljeno da drže svoje oružje kod kuće, već se ono čuva u policijskoj stanici ili lovačkom klubu. Zašto bi bilo kom poštenom lovcu, koji ne namerava da svoje oružje koristi za krivolov, ubijanje pasa ili zastrašivanje okoline, bio problem da svoje oružje čuva van svog doma?

Ironično, društvena grupa koju zbog svega navedenog možemo smarati rizičnom za posedovanje oružja, privilegovana je u tom pogledu u odnosu na običnog građanina, koji mora da ulazi u komplikovane procedure i procene da bi legalno nabavili lično oružje.

Iako ne bi moglo u potpunosti da isključi rizike (pogotovo kada se radi o incidentima u samom lovu), predloženi pogled na lovačko oružje mogao bi da spreči upravo impulsivne, naprasne tragedije kakva je bila ova u Kanjiži, ili slučajeve kakvi su brojni odstreli pasa na račun komšijskih nesuglasica.

Pored veće bezbednosti za sve, na dobitku bi bili disciplinovani lovci, jer manji broj incidenata (pogotovo ekstremnih) i manje krivolova svakako im koristi u više pogleda.

Značaj lovstva u ekološkom smislu

Rodenticidom otrovani srdnać u polju, ZOV

Iako se ove teze mogu lako pretočiti u hajku na lovstvo u celosti, to bi bilo pogrešno.

Nažalost živimo u svetu gde bića nemaju vrednost sama po sebi, svom značaju za ekosistem i po svojoj lepoti, već isključivo monetarnu vrednost. Brojni primeri od šestog velikog istrebljenja vrsta (koje upravo traje) do stradanja ljudskih beskućnika koji su izgubili ekonomsku bitku šalju nespornu poruku: ako ne vrtite keš, ne treba da živite.

Očuvanje šuma u nekim krajevima (očigledan primer je Vojvodina) dugujemo isključivo tome što su pretvorena u lovna gazdinstva. Do pre nešto više od veka, putopisci su pisali o „čuvenim sremskim šumama“; sada hladovinu drveća u Sremu uživaju samo lovišta.

Zaokupljeni ubijanjem i patnjom, zaštitari često zaboravljaju da je uništenje staništa potpuno pogubno za životinjske populacije, za razliku od pojedinačnog ubijanja koje to može, ali ne mora da bude, zavisno od upravljanja.

Drugi aspekt kojim lovci i ribolovci pomažu očuvanju staništa je samo njihovo prisustvo na terenu. Lovci su dizali uzbunu kada se zbog nestručnog postavljanja izuzetno jakih otrova za glodare otrovane i životinje. Ribolovci često iniciraju čišćenje kanala reka, alarmiraju o pomorima ribe i drugim ekološkim katastrofama, a ponekad ih i sprečavaju.

Ponavljam, bilo bi mnogo bolje da postoje uticajna tela koja se bave konzervacijom i zaštitom šuma i prirode uopšte, sa ljudstvom brojnim koliko su brojna lovačka udruženja. Nažalost, takva slika je daleko i čini se, sve dalje od realnosti.

Međutim, to što lovstvo kao koncept (trenutno) pomaže očuvanju staništa, ne menja ništa napisano o individualnoj psihologiji onih za nišanom.

Ne-tako-zabavne činjenice o lovu

• Promoteri i promoterke lova insistiraju da oni „ne ubijaju“, nego „odstreljuju“ životinje. Ovakav stav dobar je pokazatelj objektivizacije, jer ukida epitete živih bića divljači. Nešto što nije živo na način na koji smo mi živi – ne može biti ni ubijeno.

• Iako na lovačkim fotografijama uglavnom vidimo trofejne ulove, lovci love i mladunčad divljači, potpuno legalno. Čak su mladunci u lovnim tarifama najpovoljniji, tj. najjeftiniji.

• U Nemačkoj i Austrougarskoj krajem XIX i početkom XX veka, dakle uoči Prvog svetskog rata, lov je izrazito popularan, makar među elitom (dakle, među onima koji imaju realnu moć započinjanja ratova i komandovanja istim). „Franc Ferdinand je voleo trofejni lov, koji je upražnjavao izlišno čak i za standarde evropskog plemstva tog vremena. U svojim dnevnicima popisao je oko 300.000 primeraka ubijene divljači, od čega su 5.000 bili jeleni. Približno 100.000 trofeja bili su izloženi u njegovom Boemskom zamku u Konopištu“ (4)

Naša „lovna tradicija“ zapravo je austrijska lovna tradicija, što je lako vidljivo po svečanim lovačkim uniformama koje nose naši lovci. Bolna ironija, jer je u jesen 1914, u znak odmazde zbog osujećenog prvog proboja u Srbiju preko Drine, u Mačvi i čitavoj zapadnoj Srbiji bila otvorena prava „sezona lova“ na Srbe. Slikanje sa leševima likvidiranih i obešenih, većinski civilnih žrtava, neraskidivo asocira upravo na fotografije iz trofejnog lova. Imperijalnom propagandom već poistovećeni sa životinjama još pre rata, neminovno smo postali ljudska divljač kada je on počeo.

• U Norveškoj, lov je veoma popularna aktivnost. Andreas Brejvik je „imao čist dosije i lovačku dozvolu“. Masakr na ostrvu Utoja u kome je ubio 69 ljudi, izvršio je puškom koju je nabavio legalno, za potrebe lova na jelene. Sebe je nazvao „lovcem na marksiste“.

Brejvikov slučaj dobra je ilustracija za to koliko je, u sredini gde je lov veoma zastupljen, zapravo lako nabaviti ozbiljno oružje pod izgovorom lova zarad potpuno drugačijih, zlokobnijih planova.

Kao i u slučaju (ne)postojanja uticajnih institucija za zaštitu prirode, mogućnost promene zakona u korist onih koji bi mogli da budu žrtve lovačkog oružja, a na štetu onih koji bi ga zloupotrebili, čini se kao ideja daleka od naše sadašnjice. Što ne znači da ne treba da o tome ne treba da razmišljamo.

(1) Baron-Koen, Sajmon, Psihologija zla; Clio, 2012.

(2) Kangas, Cathy, Animal Cruelty and Human Violence, Huffington Post.

(3) Informacije pod ovim brojem su iz različitih brojeva Revije Zov. Ako budem imala vremena, uneću pojedinačne reference.

(4) Archiduke Franz Ferdinand, Wikipedia (2015-05-20): „Franz Ferdinand had a fondness for trophy hunting that was excessive even by the standards of European nobility of this time.^[11] In his diaries he kept track of an estimated 300,000 game kills, 5,000 of which were deer. Approximately 100,000 trophies were on exhibit at his Bohemian castle at Konopiště^[12][13] „

Ostale reference su za sada samo hiperlinkovane u tekstu.

Ubijeni u karantinu

Veći deo ovog teksta napisan je pre demanta nadležnog Ministarstva, u kome se kaže  da neće biti izmena Zakona o dobrobiti životinja u delu koji se odnosi na ljubimce i napuštene životinje. Međutim, smatram da je i dalje relevantan, jer se i dalje ne zna da li je predložena promena „procurila iz ministarstva“ ili ne – i dalje postoji mogućnost da jeste. Svako ko se mnogo godina bavi zaštitom životinja zna da bi takva promena suštinski odgovarala nadležnima. U suprotnom, trudili bi se da se postojeći zakon primenjuje, što nikako da se desi. Lično, najubedljivija hipoteza je da su glasine o promeni zakona zaista došle iz Ministarstva, kao probni balon – da se „opipa puls“ javnosti i/ili da se stvori pometnja. Ono što će se dešavati u narednom periodu će pokazati šta je istina. Budimo obazrivi i oprezni.

Svi smo to doživeli. Pričate nekom nešto, savetujete ga, ponavljate, ne mrzi vas; pričate i pričate i pričate godinama. Na strani vaših argumenata su iskustvo, znanje, dobra namera. Druga strana godinama klima glavom i kobajagi se slaže s vama, a onda u odsudnom trenutku učini baš suprotno, na štetu sebe i drugih.

Ako ste roditelj ili nastavnik, verovatno ste se suočili sa ovakvom situacijom. No za očekivati je da mladi i neiskusni srljaju i uče - na sopstvenim greškama. Ali šta kada se uloge obrnu?

Na neki način, građani su „deca“ svoje države. Voljno ili nevoljno, ona ih gaji, brine o njihovoj dobrobiti, usmerava ih i nameće im vrednosti. Ali ima i neodgovornih roditelja, roditelja koji bi da se igraju dece. I zaista, kao da nam se na čelu zemlje baškari banda raspuštene, nevaspitane dečurlije. Bez iskustva, znanja, bez morala; koji kradu, spletkare i uništavaju javno dobro, i koji se jedino na svetu plaše svog ćudljivog, silnog tate.

Kada se uloge i odgovornosti obrnu, to je mučno i opasno. Lepo ogledalo takve situacije su (navodne) predložene izmene Zakona o dobrobiti životinja, koje su procurile u javnost.

Lokalna udruženja za zaštitu životinja su, sa svim svojim manama, neprocenjivi izvor znanja i iskustava iz oblasti dobrobiti životinja. Takođe, upravo su građanske organizacije i građani ti koje se decenijama bave praktičnim rešavanjem problema napuštenih životinja – putem udomljavanja i sterilizacija, često iz sopstvenog džepa. Nije zanemarljivo ni njihovo pravno iskustvo. U pitanju je veoma kompetentna grupa ljudi, kakvu bi sami trebali da uključite proces donošenja odluka o ovom problemu. Naravno, ukoliko vam je cilj da imate kvalitetan pravni akt, a ne da nezgrapno nabudžite nešto, o šta ćete se možda i okoristiti.

Po samoj terminologiji upotrebljenoj u navodnim izmenama, vidi se da su na njima radila nestručna lica – jer reč „ubijanje“ se u principu ne koristi u pravnim i formalnim dokumentima, pogotovo jer postoji dovoljno sinonima; „karantin“ je reč koja označava izolaciju u koju se stavljaju životinje ili ljudi u cilju sprečavanja širenja bolesti, a ne zdrave životinje koje su predviđene za eutanaziju. Ove dopune pisali su ljudi koji ne samo da ne poznaju zaštitu i dobrobit životinja, već ni sopstveni jezik. Mnogo je bolje po sve nas ako su dopune lažirane i podmetnute „sa strane“. Daleko je gore ako su ljudi koji ovako razmišljaju i pišu na visokim državnim pozicijama.

S druge strane, državni aparat želi da promeni zakon koji nije ni pokušao da implementira. Sve ono što dovodi do stvaranja novih napuštenih životinja još uvek nije sankcionisano. Veterinarska inspekcija ne radi svoj posao. Nema kontrole odgajivača, štenci se štancuju kao na pokretnoj traci; nema sprovođenja obaveznog čipovanja, niko nije kažnjen za napuštanje ljubimca, iako je to svakodnevna pojava, iako 80% uličnih pasa nije rođeno na ulici, već su bivši „mezimci“.

Dalje, sistemska podrška po svim pokazateljima najefikasnojoj metodi kontrole populacije uličnih životinja – CNR (Uhvati-Steriliši-Pusti), uglavnom postoji samo na papiru. Zašto je CNR najefikasnija metoda? Zato što omogućava da mirni i sterilisani psi čuvaju teritoriju od novih, nesterilisanih životinja koje bi se neminovno razmnožile i tako umnožile problem. Rešava i problem agresivnosti pasa, jer ne dolazi do formiranja agresivnih čopora oko ženki u teranju. Poenta je zaustaviti nekontrolisano razmožavanje životinja i sprečiti dolazak novih, a ne konstantno ubijati u beskonačnom ciklusu. Nehumano je, nelogično je, skupo je.

Postojeći zakon možda deluje idealistički u odnosu na realno stanje stvari, ali pruža osnovu da se stvari promene u pozitivnom pravcu. Jer odvedeni i usmrćeni psi samo će ustupiti mesto novima. Setite se devedesetih i početka dvehiljaditih, kada je eutanazija bila legalna. Da li je bilo manje pasa? Da li su prihvatilišta i kafilerije bile u boljem stanju? Ne i ne. Problem nije postojeći Zakon, problem je što se postojeći Zakon ne sprovodi.

U međuvremenu, Ministarstvo je demantovalo da su predviđene promene Zakona u navedenoj oblasti, ali nigde izričito nisu izjavili da „dokument“ objavljen u nekim medijima nije potekao iz njihovih kancelarija. Uprkos tome što uveravaju javnost da će u pitanju biti samo „harmonizacija sa zakonima EU“, simptomatično je da relevantne organizacije, koje su se prethodnih meseci stavile na raspolaganje Ministarstvu i dalje nisu uključene u sam proces kreiranja Zakona, već će moći da pošalju komentare (kao i bilo ko drugi) tek kada dokument bude bio stavljen na javnu raspravu.

Ali da li uopšte postoji interes da se Zakon primenjuje? Javni postoji, svakako. Ali šta je sa državnim interesom i interesom pojedinaca koji su prigrabili moć za sebe?

Postoji jedna potencijalno dijabolična nota iza navodnih izmena. Naime, sve što postoji i umnožava na ovoj planeti za materijalističko društvo predstavlja neki vid resursa, samo ga treba znati iskoristiti. A ako mislite da se na napuštenim i na smrt osuđenim životinjama ne može zaraditi – varate se.

Prvo, sama eutanazija pruža priliku da se rođaci i kumovi međusobno uposle, jer se ova usluga obično autsorsuje trećem pravnom licu*

Drugo, nejasnom klauzulom koja omogućava da životinje preuzme „zainteresovana organizacija“, pritom ne navodeći koji tip organizacije dolazi u obzir, otvara prostor da se razvije trgovina napuštenim psima. Koga bi zaboga mogle da zanimaju ulične džukele? Pa, kako se ispostavlja, mnoge. Recimo, samo u 2011. godini u 27 zemalja EU u ogledima je upotrebljeno 17,896 pasa i  3,713 mačaka. Ako na te cifre dodamo i manje dokumentovane interese industrija koje koriste životinjske „sekundarne sirovine“, jasno je da postoji veliki prostor da se kroz aljkavo zakonodavstvo omogući upumpavanje krvavog novca u nečije džepove.

Odakle god da je ideja sporne izmene Zakona potekla, dobra strana nemira je da su se ljubitelji životinja (i prava i pravde) ujedinili da se suprotstave. Bitno je da je preko 10 hiljada građana reklo „Ne“, bitno je da je izjava načinjena, da je mogući probni balon odlučno probušen. Ne možemo da dozvolimo sebi da ne reagujemo na uzbune, jer je ulog preveliki. Jedino se treba čuvati sindroma „dečaka koji je vikao vuk“, jer koktel plasiranja lažnih informacija i sprovođenja planova ispod žita može biti jedna od strategija da se javno mnjenje pomuti i iscrpi, reagujući na svaku trzavicu onda kada pravih i transparentnih informacija nema. A onda će vam pred svršenim činom, kao u slučaju Studentskog parka, nadležni diplomatski odgovoriti da su vam priče „netačne i glupe“, uz kardinalni zaključak: „Ja ne znam šta vi hoćete“. Kao prava nevaspitana deca sa početka priče.

U svakom slučaju, izvesno je da po pitanju dobrobiti čovekovih najboljih prijatelja-beskućnika mira na ovim prostorima neće biti još dugo. Budimo oprezni, i odvažni.

* Ako vas zanima da saznate više o ovom problemu, organizacija Link Plus ima obimnu arhivu različitih zloupotreba delovanja javnih preduzeća, pa tako i po pitanju eutanazije.

PRILOG 

U nastavku sledi dopis upućen Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine koji je potpisalo 59 organizacija za zaštitu životinja

MINISTARSTVO POLjOPRIVREDE I ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE
ZA MINISTARKU
Prof. dr Snežanu Bogosavljević Bošković

ZAHTEVAMO DA SE PRIMENI ZAKON, A NE DA SE MENJA

Povodom nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja koji je u fazi izrade u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životine sredine, ovim putem zahtevamo jer nam Ustav RS daje pravo na to:

1. Ne sme se dozvoliti menjanje zakona u delovima o kontroli populacije napuštenih životinja, jer postoji prećutna saglasnost organa vlasti da ga ne primenjuju. Da se iz procedure povuku bilo kakve izmene zakona (direktne ili indirektne odredbe) koje podrazumevaju ubijanje životinja kao način rešavanja problema napuštenih životinja.

2. Poštovanje postojećeg Zakona o dobrobiti životinja u potpunosti

3. Da nam omogućite da se kao Organizacije građana sa teritorije cele Srbije – civilno društvo, uključimo u proces kreiranja i primene zakona u delovima koji se tiču dobrobiti životinja a naročito u pogledu rešavanja problema napuštenih životinja kako bismo zajedno sa organima vlasti došli do održivog, humanog i efikasnog rešenja, a u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 011-8872/2014 od 26. avgusta 2014. godine kojim su utvrđene smernice za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa.

Problem napuštenih životinja se ne rešava jer se Zakon o dobrobiti životinja ne sprovodi u najvećem delu:

- nijedan vlasnik nije kažnjen zbog napuštanja životinje, a od nesterilisanih vlasničkih životinja potiče najveći broj uličnih životinja
- retke su osude za krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja
- većina lokalnih samouprava nisu donele Program kontrole populacije napuštenih životinja propisan Zakonom, niti su otpočele sa primenom postojećeg Zakona
- većina lokalnih samouprava nema izgrađena prihvatilišta koja su propisana zakonom
- većina lokalnih samouprava i dalje koriste eutanaziju kao način kontrole populacije napuštenih životinja, iako je to Zakonom zabranjeno (a o čemu se i Ustavni sud izjasnio), a ne snose odgovornost za to
- većina lokalnih samouprava nema bilo kakvu saradnju sa NVO iz ove oblasti što je zakonska obaveza, a NVO su te koje imaju terensko iskustvo i znanje u oblasti rešavanja problema napuštenih životinja koje je ključno u procesu rešavanja ovog problema ako zaista postoji namera da se reši

Ne može se govoriti o tome da Zakon nije efikasan u rešavanju problema napuštenih životinja, već državna uprava nije efikasna u sprovođenju Zakona koji je sprovodljiv. Da državna uprava sprovodi zakon ne bi bilo napuštenih životinja! I to humanim pristupom dostojnim civilizacijskog napretka, jer se ubijanjem neće smanjiti njihov broj na ulicama.

Analize Svetske zdravstvene organizacije su pokazale da je eutanazija kao metod kontrolisanja populacije napuštenih životinja nesiguran i ne donosi rezultate. Ubijanje uličnih pasa i mačaka ne može da dovede do rešavanja problema jer se ne rešava uzrok problema – neodgovorno vlasništvo, pa bi nedugo nakon uklanjanja svih uličnih životinja sa ulice bile ponovo preplavljene nesterilisanim i nevakcinisanim životinjama. Otpor eutanaziji pruža i lokalna i šira društvena zajednica jer se radi o nehumanom i surovom postupanju s osećajnim bićima , dok postoji humanija alternativa.

Zbog svega gore navedenog zahtevamo da se pre sačinjavanja bilo koje verzije nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja poštuje gore navedeni Zaključak Vlade Srbije te da se održe sastanci sa predstavnicima dole potpisanih Udruženja kako bi se uključili u proces izrade zakona jer je svima u cilju da se reši problem napuštenih životinja.

(izvor + kompletan spisak potpisnika ovde)

Vrabac kao simbol - nestanka

  Četiri razloga koji doprinose nestanku vrabaca, a koji se retko spominju.

(foto: Novosti, 2)

Uprkos saobraćajnoj buci, do mojih ušiju se probio zvuk koji dugo nisam imala prilike da čujem. Tako poznati pijuk, s kojim su se mnoge generacije Beograđana saživele već u najranijem detinjstvu. Vrapci! Čitavo jato od 15ak jedinki. Načičkani po granama jednog visokog žbuna i jednog niskog drveta, u neposrednoj blizini jedne od naprometnijih beogradskih raskrsnica.

Moj dvogodišnjak i ja smo zastali, zadivljeni i opčinjeni njihovim čavrljanjem; kratkim, ali hitrim i veštim letačkim manevrima; prepoznatljivim skakutanjem. U njegovim godinama, već sam znala šta su vrapci – gradske zelene površine su vrvele od malih smeđih pernatih tela. Čak sam imala i malu plišanu pticu koja pijuče, vrapca Puću. Kad vratim film, verovatno je da je Puća zapravo bio pače. Ali dok su pačići bili apstraktan pojam iz slikovnica, vrapci su bili svuda, pa je bilo nekako logično da Puća postane dživdžan-konvertit.

Oko 25 godina kasnije, u istom gradu odrasta moje dete. Imao je priliku da vidi vrapca svega nekoliko puta u životu.

U Beogradu. Gradu čiji je "simbol" upravo vrabac.

Danas, pred tih 15 naših simbola, mi Beograđani smo se ukopali kao da gledamo čudo.

Ubrzo sam došla k sebi, pa smo im bacili malo hleba. Uzbuđeno su pohitali, ponovo svojim kratkim hitrim grana-zemlja-grana letovima, grabili i otimali jedni drugima komade pozamašne u odnosu na njihova telašca.

Ova scena otkrivala je toliko toga o svakodnevici jednog vrapca i potvrdila moje sumnje i slutnje oko toga koji sve faktori doprinose njihovom nestanku. Jer, beogradski vrapci jesu u problemu. Iako se brojnost zvanično ne prati, postoje procene da ih je ostalo oko 5000, što je očajan broj sa tendencijom smanjenja. Kada se stabilan broj jedinki jednom naruši, najrealnije je očekivati da će padati dalje.

Beograđani su tužni, zabrinuti, po medijima ciklično provejavaju članci koji žale za našim vrapcima (1, 2) i iznose različite teorije – od upotrebe pesticida, preko svraka i vrana kao predatora, golubova kao konkurencije za hranu, do činjenice da je danas hrana mnogo bolje zapakovana i manje se rasipa unaokolo.

I sve ove ideje se čine validnim, donekle. Sa višim standardima bezbednosti, hrana se po trgovinama manje rasipa, ali dosta ljudi i dalje više voli da baci hleb pticama, nego u kontejner, a ni ti kontejneri ne dihtuju baš. Brojni golubomrsci što se najpre ostrvite na „leteće pacove“, povucite ručnu. Golubovi su, baš kao i vrapci, stanovnici naših gradova odavno i vekovima nisu ugrožavali jedni druge. Da, golubovi jedu stalno i mnogo, ali s obzirom da su daleko brži i okretniji i da umeju hranu da odnesu sa sobom, vrapcima je oduvek lako uspevalo da otrgnu koji komad hrane za sebe ispod golubijih kljunova. Scene koje pamtim iz detinjstva su golubovi i vrapci zajedno. Borba, ali bez vidnih gubitnika ili dobitnika. Svako je dobijao svoje. Bolje je zapitati se šta se to dogodilo, pa su vrapci odjednom postali „nekonkurentni“ u odnosu na golubove?

Često se onako šturo spomene urbanizacija. Ali šta je to u urbanizaciji toliko pogodilo vrapce? Jer naš dragi obični, kućni vrabac, Passer domesticus, odavno je stanovnik grada i potpuno se evolutivno su odvojio od svog seoskog rođaka, poljskog vrapca (Passer montanus).

Primećujem nekoliko vrlo očiglednih problema, koji se slabo gde spominju:

1. Uništavanje postojećih, manjak novih zelenih površina, nepostojanje urbanističkih planova. U mnogim delovima Beograda – vrlo očigledni primeri su Vračar, Zvezdara, delovi Voždovca – nekim brzim i mutnim dilom višespratnice niknu na placevima nekadašnjih kućica-straćarica. Zbog načina života koji možete da upražnjavate na takvim mestima, moj muž ih zove golubarnici. Iz stana „pr'nete“ u svoj auto, odvezete se u kancelariju/tržni centar/balon za fudbal, a onda se kao i svaki dobar golub vratite nazad na svoju prečagu, na spavanje.

Okolinom tih zgrada na „dobrim lokacijama“ dominira betonska klaustrofobija – nema ni pomisli o zajedničkim površinama. Nema predviđenih mesta za drveće, šiblje, bašte. Obično nema mesta ni za parkinge, pa automobili potpuno blokiraju već uzane trotoare. Taj divlji neo-beogradski urbanizam šteti i ljudima i životinjama. Vrapci, kao ni bilo koji drugi oblik života koja ima minimalnu potrebu za vegetacijom, tu nema šta da traži.

2. Rešenja novoizgrađenih/obnovljenih javnih gradskih površina. Ukoliko se neko i usudi da napravi park ili javnu površinu, ne očekujte da vidite mnogo gustiša – parkići za decu i parkići za pse su bez drveća (dakle, idealna destinacija za prosečni beogradski letnji dan), kamoli povezanih zelenih celina. Kada se obnavljaju parkovi, takođe je trend da se ide na „predantni izgled“ – travnjaci, spomenici ili „umetnički objekti“, klupe. Dobar primer su Tašmajdanski i Studetnski park. Mislim da Josif Pančić sa svog kamenog pijedestala u potaji plače za svim onim divnim niskim žbunjem koje je posečeno oko njegovog spomenika. Što nas dovodi do sledećeg problema - žbunje

3. Sadnja nove i održavanje postojeće vegetacije. Svakog dana pokušavam da razumem novovremensku odbojnost prema niskom drvenastom rastinju, i ne uspeva mi. Ne pamtim da sam u poslednjih 10-15 godina videla da je na javnoj površini zasađen ukrasni žbun. Oni postojeći se održavaju tako što se bez ikakvog održavanja puste da izrastu, pa kad dostignu vidljive gabarite – seku se do zemlje. Takođe, Zelenilo vrlo revnosno seče sve niže grane i grančice na svom drveću u blizini zgrada, stvarajući tako, iz ptičije perspektive, „brisane prostore“, bez oslonca i skrovišta.

Ova praksa je katastrofalna za male ptice pevačice, pogotovo vrapce, i u tome vidim jedan od glavnih razloga za njihovu pojačanu ranjivost na predaciju od strane mačaka, vrana i svraka. Male ptice su dobri letači na kratke distance. Posmatrate ih – kao i naši vrapci sa početka priče, preleću sa žbuna na žbun, ili na niske grane drveća; odatle ateriraju ka potencijalnoj hrani na zemlji i brzo se vraćaju nazad. Svaka velika „praznina“, u vidu goleti ili drveća sa visokim krošnjama za njih predstavlja (1) opasnost da podlegnu grabljivicama, posebno mlade ptice koje su nevešti letači (2) dodatni utrošak energije, a ako ste biće sa izuzetno brzim metabolizmom koje mora mnogo da jede da bi isti održalo, rasipanje energije je poslednje što vam treba i čini vas ranjivim. Senice se, kao bolje akrobate i letači, za nijansu bolje snalaze, pa se može pretpostaviti da one zapravo popunjavaju nišu tamo gde je život pevačica uopšte još uvek moguć. Uz to, manje zavise od ljudi u pogledu hrane. Ne znači da one direktno istiskuju vrapce, već da mogu da zauzmu prostor i resurse tamo gde su se oni već povukli.

Dodatni problem je što vrapcima i drugim malim pticama ne odgovara svako žbunje. Potrebno je da ima čvrste grane i dobru strukturu, sa dovoljno prostora za da ptice mogu da manevrišu. Tuje i slični gusti četinari nemaju nikavu vrednost za ptice. Često gradsko žbunje sa tankim i nerazgranatim izbojcima, poput forzicije, takođe nemaju posebne pogodnosti za njih. Klasična živa ograda je previše gusta. S druge strane, idealni primerci poput „podivljalih“ žbunastih dženerika, često su na posebnoj meti gradskih testera – upravo jer su „podivljale“. Vrapci koje smo videli su upravo jednu takvu izabrali za bazu, a ako bi ikome palo na pamet da uredi dotični plato, sigurna sam da ne bi mogla da izbegne sečenje.

Slikovit primer je i jedan bujni, lepo formirani, zreli žbun, deo ne baš klasične žive ograde (ne znam vrstu) koja je do pre godinu dana rasla uz voždovačku Poresku upravu. On je bio jedino stalno stanište vrabaca koje smo uočili u ovom delu Konjarnika. Neko im je stalno ostavljao hranu ispod žbuna i stanovali su tu godinama, uveseljavajući sve ljude koji čekaju zeleno svetlo semafora. Međutim, početkom godine, neko je naložio Zelenilu da žbunove poseče do zemlje, pod izgovorom da „ometaju saobraćaj“ (iako je između ulice i živice metalna ograda?!). Sa žbunom je nestala i kolonija vrabaca.

Iz nekih manje očiglednih razloga, stanicu niže, u Šumicama, možete videti mnoštvo senica, ali nijednog vrapca.

Pretpostavaljam da nema potrebe naglašavati da je dodatni problem i ukupni kvantitet zelenila bilo kog tipa. Uz klimatske promene i pritiske u vidu visokih temperatura i zagađenja, značajan broj postojećeg gradskog drveća ubrzano propada. Često ništa novo ne bude zasađeno na mestu onoga što je posečeno, a i tamo gde biva, mlade sadnice još teže podnose navedene pritiske, plus su izložene direktnom fizičkom uništavanju od strane bahatih sugrađana.

4. Arhitektura i materijali novogradnje. Nisam imala priliku da se ozbiljnije upoznam sa temom, pa je neću razrađivati, ali taj komentar je zvučao sasvim logično – da materijali od kojih se danas grade zgrade, kao i sama arhitektonska rešenja (pogotovo fasada), apsolutno ne odgovaraju gnežđenju vrabaca.

Možda je najbolnije što bi mnogi od ovih problema lako i jeftino mogli da se otklone ili ublaže, da samo postoji volja koordinisani napor nadležnih institucija. Da je samo robovlasničkoj kasti stalo do bilo čega drugog, osim svojih fotelja i džepića.

U ekologiji, određene životinjske vrste mogu da služe kao bioindikatori - pokazatelji zdravlja staništa i njegove pogodnosti za druge vrste. Primera radi, u šumama postoji veza između zdrave populacije ptica pevačica i buba grobara. Prostim jezikom: ako je tu dobro jednima, dobro je i drugima.

Bojim se da ugroženost vrabaca, koji god da je dominantni razlog njihovog nestajanja, pokazuje da Beograd postaje nepovoljno stanište i za nas, ljude. Da je već postao pretrpan, prebudžen, prezagađen, nehuman. Ukidanjem javnih, zajedničkih površina, nestaju i naše zajednice, naše sugrađanstvo.

Otpora nema, jer jedni ćute (osim što se povremeno zakašlju od smoga), a drugi navijaju da se trend nastavi – komercijalni projekti, od novih molova, do megalomasnog* Beograda na vodi, pune uski krug džepova, ali ne donose ništa dobro prosečnom Beograđaninu, bio on vrabac, pas ili čovek. Unapred je predviđeno ko će skupiti kajmak, a ko će se udaviti negde na dnu šerpe. Cinici bi mogli da dodaju da, s obzirom da je isti trend nestajanja vrabaca primećen širom Evrope, napokon u nečemu idemo u korak sa progresivnim svetom.

Hm, progres. Svet.

Da li je progres koji se zasniva na uništenju drugih zaista napredak? I da li je svet koji ne trpi vrapce dobro mesto za život?

*Frojdovski lapsus je u pitanju – htela sam da napišem „megalomanskog“, ali možda je „megalomasni“ ipak bolji opis projekta.

(bonus, via Detinjarije)

Došao vrabac da nam nešto kaže (Jovan Jovanović Zmaj)

Živ, živ, živ!
Hvala Bogu, još sam živ!
Oprostite, molim lepo,
 ako sam vam štogod kriv,
živ, živ, živ!
Živi bili i vi svi  
što me niste gonili!

 

Zima već prolazi,
proleće nam dolazi,
danas, sutra, biće zima
nama svima za leđima.

 

Da ne nađoh oko vaših kuća
lepe, sitne hrane, ka bih zimus provodio
vrlo posne dane.
 

 Možda bi mi želudac
u prazninu zapo
a možda bih, sirotan
od gladi i skapo.

  

Jeste l' vi to meni dali
ll' su dari sami pali,
to ne mogu da rasudim
mojim mozgom malim.
-Tek, ja evo, dođoh
vama da zahvalim.

Nemojte me terati,
ja ću vama pevati
- Ne baš kao slavuj,
al' bolje neg žabac.
svatko peva svojim glasom,
- A vrabac - ko vrabac.

I pticama su praznici - zimsko hranjenje 2015.

Posle nekoliko blagih zima, u 2015. godinu smo ušli uz velike i višednevne minuse. Niske temperature i tlo prekriveno snegom za ptice obično znači - glad.

Ptice su toplokrvna stvorenja sa izrazito brzim metabolizmom. To znači da u mraznim danima izuzetno mnogo energije troše na zagrevanje. Uprkos gotovo savšenoj izolaciji kao što je perje, treba im dosta kalorične hrane da bi preživele i bile dovoljno snažne i okretne umaknu grabljivcima.

U gradu nema promrzlog klasja i suncokreta, nema divljih žitarica (i ako ih je bilo, pokošene su na vreme). Hranilice za ptice je tako jednostavno napraviti, a tako puno znače našim pernatim sugrađanima. O hranilicama sam već pisala 2012., a takođe postoji dobar članak Lige za ornitološku akciju, pa tu možete naći uputstva za pravljenje hranilica i pravila hranjenja, koja vam preporučujem da pročitate. Ali, hajde samo da pretrčimo kako se prave najjednostavnije hranilice za ptice pevačice i hladne dane:

• Isečete karton rolne papira na pola, ili "čašice" za pojedinačna jaja iz kartona sa jaja (u daljem tekstu: podloga). "Čašici" probušite dno.
• Ostavite svinjsku mast da omekša na sobnoj temperaturi nekoliko minuta. Pripremite na tacni mešavinu semena (na slikama: proso, suncokret i lan).
• Nanesite mast ravnomerno kašičicom na podlogu, kao da mažete eurokrem na keks :) treba da to bude sloj od milimetar-dva, da ne otpada, ali da se beli.
• Uvaljate zamašćenu podlogu u semenke i odmah stavite u zamrzivač. Ponesite ih u kesi koju ćete držati podalje od tela.
• Postavite grane drveća i žbunja, na visini 1,5 metar - 2 metra (ne treba da budu prenisko, da ih ne bi dohvatili golubovi, ili da ptice ne bi bile ugrožene od strane vrana ili mačaka dok jedu). Možete ih postaviti ili direktnim nabijanjem na granu, ili vezivanjem za granu debljim kanapom od konoplje ili pertlom (NAPOMENA: nikad ikad ne koristite konac - konac može obogaljiti ptice koje upetljaju noge u njega! Viđate li golubove bez prstiju ili nogu? Te povrede nastaju upravo od upetljavanja u razne niti).

 

 Ovo su po mom iskustvu "najbrže" hranilice. Treba vam nekoliko minuta da ih napravite i oko sat, najviše dva da se dobro stegnu. Izuzetno se lako postavljaju i od potpuno su prirodnih materijala. Mana im je što sadrže malu količinu hrane. Kolač za ptice (videti gornji link Lige za ornitološku akciju) je daleko hranljivija opcija, samo što vam treba dobra "zakačaljka" i duže vremena u zamrzivaču da se kolač stegne.

Hranilice s mašću su isključivo zimske: gube smisao kada temperature odu više od par stepeni iznad nule, jer će se mast otopiti i neće držati semenke. Za toplo vreme postoje mnoge druge opcije.

Još jedna bitna napomena: ukoliko ne možete pticama da ostavljate hranu redovno, obavezno menjajte mesta i nasumično raspoređujte hranilice. Ptice se navikavaju ako ih hranite na stalno mesto hranjenja u toj meri da će na tom mestu čekati hranu do izlgadnelosti, što je problem ukoliko ne možete da ih hranite svakodnevno.

P.S. Kad ste ih već "uštinuli" za hranilice, ponesite malo semenki i posebno nahranite golubove :) Mnogi ornitolozi i ljubitelji ptica ih ne vole, ali ja samtram da imaju pravo na život i klopu kao i sve ostale ptice (ali zato ćemo se postarati da ne mogu da dođu do naših hranilica za sitne ptice pevačice).

Foke (ni)su psi

Oslo – Norvešku je poslednjih dana avgusta digla na noge priča o tome da je na zapadu zemlje, na plaži Helesto, južno od norveške naftne prestonice Stavangera, ubijen trinaestomesečni graničarski škotski ovčar Tenes. Više od hiljadu ljudi okupilo se u protestnoj koloni da izrazi svoj bol, tugu, ali i snažan protest zbog svirepog ubistva trinaestomesečnog Tenesa.

Tragičnog dana Tenes, koji pripada rasi „border koli”, krenuo je sa svojim gazdom na pecanje. U blizini plaže paslo je stado ovaca sa obližnje farme. Dok je vlasnik psa Ole Stangeland zabacivao štap, iznenada se začulo repetiranje puške. Ole je primetio starijeg farmera kako naoružan trči prema plaži. Prvi hitac pogodio je psa Tenesa u nogu. Usledio je i drugi metak – ovoga puta seljak je „ubio psa kao zeca”.

Sedamdesetogodišnji vlasnik farme seo je potom u džip, „potpisao se” na plaži i odjurio. Dok je gazda Ole suznih očiju grlio i posmatrao beživotno telo svoga ljubimca, ponovo su zaškripale gume na pesku: farmer se vratio i kroz prozor izbacio plastičnu kesu poručivši da će tako proći svi koji ugroze njegovo stado.

Gotovo svi norveški mediji izvestili su detaljno o zločinu na plaži Helesto. Zgrožena javnost digla se na noge. Vest o brutalnom i ubistvu prostrujala je i društvenim mrežama. Sutradan su na mesto zločina pristigle kolone demonstranata. Lokalna policija morala je da pošalje dodatne snage i obezbedi red i mir jer se više od hiljadu ljutih ljudi i nešto manje besnih pasa sjatilo da zapale sveće, a paljenjem baklji izraze protest protiv surovog ubistva.

(...)

Farmer koji je upucao Tenesa pravdao se novinarima da je to uradio u „samoodbrani”, braneći svoje stado. Svaki dan ovde dolaze psi i napadaju, ujedaju, a nekada i prekolju ovce, požalio se vremešni seljak. On i njegovo stado od 80 ovaca i 150 jagnjadi, kaže, žive u strahu od pasa i neodgovornih vlasnika.

Od dana kada je odlučio da uzme pravdu i pušku u svoje ruke, farmer iz malog mestašca Sula preživljava pakao i noćne more. Razmišljao je sve da proda i ode. Danima pored njegovog imanja prolaze meštani kolima i „sviraju”.

Trube besomučno, pokazuju srednji prst kroz prozore, a neki bogami i prelaze rukom preko grla preteći da će ga „zaklati kao psa”. Prete mu smrću svakodnevno preko telefona, kažu da će mu zapaliti kuću, jadao se novinarima vlasnik farme.

(Politika, "U mimohodu za pse", 21. septembar 2014).

U prvom trenutku spoznaje događanja u Norveškoj, većina ljubitelja pasa zasigurno biće ganuta. Koliko često biva da se ljudi toliko angažuju u osudi ubistva psa? Organizovale su se protestne šetnje, palile sveće, delile loptice sa Tenesovim imenom da bi ste ga se setili svaki put kada se igrate sa svojim psom. Oni ekstremniji čak traže krvnu osvetu pod parolom „oko za oko, čovek za psa“.

S druge strane, kritičari čitavog pokreta smatraju da je čitava priča otišla predaleko i da ima ozbiljne moralne rupe u svojoj srži.

Ugledni pisac i novinar Mimir Kristijanson, kaže da „dok su Norvežani pomno pratili proteste zbog ubistva jednog psa, padale su kiše bombi u Gazi, ginuli su i ginu deca i civili u Ukrajini, Sirij (...) Niko ništa nije preduzeo, niko se nije angažovao. Ono što je pokrenulo Norvežane bilo je ubistvo psa. Lepo je i nadasve dirljivo videti kolone ljudi sa zapaljenim bakljama zbog ubijenog psa, ali ako malo dublje zagrebete ispod tih protestnih marševa videćete nešto zabrinjavajuće, neljudsko”, upozorio je Kristijanson.

Istina. Ali ko može da krivi bilo kog prosečnog zapadnog konzumenta medija, bombardovanog slikama povređene i mrtve dece do potpunog otupljivanja? Nama povlašćenima i pošteđenima, slike koje stižu sa Bliskog, a dalekog istoka, nestrvarne su, daleke i prevrtljive. Takođe, poređenje života životinja i ljudi uvek je problematično, iz kog se god ugla posmatralo.

Zato bi možda bilo bolje za trenutak se ponovo skoncentrisati na uski okvir zaštite životinja. Ni jedna od navedenih, tj. nama dostupnih kritika nije se osvrnula na veliki norveški paradoks kada se radi o životima životinja i njihovoj zaštiti.

Foke.

Ovo je hakapik, „oruđe“ za lov na foke. Norveška je jedna od malobrojnih zemalja gde se upražnjava komercijalni lov na ove krupnooke, krznate morske sisare. Iako je po obimu lova i liberalnijim pravilima problematičnija Kanada, princip je veoma sličan u Norveškoj. Pod izgovorom ugroženog ribljeg fonda i tradicije - iako je lov, realno govoreći, pre dobra prilika da se zaradi, a ne da se uživa u tradicionalnom fočijem pečenju - u Norveškoj se svake godine usmrti na hiljade foka.

Tradicionalno, foke se ubijaju udarcem tupe strane hakapika u glavu, ne bi li im se smrskala njihova tanka lobanja. Efikasan metod sa više aspekata – ako je lovac precizan, smrt je brza, a verovatno još bitnije – nema oštećenja dragocenog krzna, najprofitabilnijeg dela foke. Retko koju životinju možete ubiti udarcem iz neposredne blizine i to je tragična specifičnost lova na foke – za razliku od hitrih jelena i vukova, foke su na kopnu potpuno bespomoćne i teško pokretljive. Ako im more nije previše blizu, možete lagano prići i smrskati foki glavu, a ona će u svoju odbranu moći samo da zaječi na vas, da krikne u uši gluve za bol drugih.

Pod pritiscima javnosti zakonodavci su donekle revidirali pravila lova, pa se sada u Norveškoj udarac hakapikom izvodi kao „overa“ već iz puške ubijene životinje. Sa izuzetnkom mladih foka. Valjda zbog toga što su još uvek dovoljno krhki i lakše umiru od udarca, njih je dozvoljeno ubiti po starinski.

Koliko je ovakav metod „human“, ili makar humaniji od drugih, predmet je stalne diskusije. Međutim, nekome ko ne primećuje surovost samog čina lova, a posebno onog na životinje na potpunoj čistini, životinje koje su spore i nesposobne da se brane, izlišno je bilo šta pojašnjavati.

(upozorenje, klip može biti uznemirjući)

Dodatnu buru izazvala je odluka iz 2005, da se lov učini mogućim i amaterima i strancima, a ne samo sertifikovanim lovcima na foke, verovatno sa predumišljajem krvave turističke atrakcije. „Lov na foke na slikovitoj obali Norveške veliki je izazov i vrhunska avantura za lovca koji voli prirodu“, kaže sajt nadležnog norveškog ministarstva. Te godine ubijene su čak 21.597 foke, najviše još od 1980. godine. Od tada je broj ulovljenih foka u padu, iako se kvota lova povećava. Tako je 2011. odobreno ubijanje 49.400 foka, a ubijeno je „samo“ 7673.

I niko nije izlazio na ulice i palio sveće, kamoli pretio lovcima ili nadležnima. Ipak, foke su nešto drugo u odnosu na pse.

Norveška je, takođe, vrlo agresivna u odbrani svog prava na kitolov, i jedna je od desetak država koje ga sprovode, mimo moratorijuma STO. Naravno, u Norveškoj se love i životinje na kopnu: los, jeleni, ris, jazavac, kormorani, patke, guske... 21 vrsta sisara i 37 vrsta ptica, ne računajući kitove, foke i vukove – iako nisu na zvaničnom spisku za odstrel, hajke na vukove se odobravaju s vremena na vreme, po nekim izvorima krajnje neopravdano i katastrofalno za populaciju.

Ali, da se vratimo na pse.

Za razliku od foka, kitova i drugih životinja na nišanu, psi su imali 11000 godina da dokažu svoju upotrebnu vrednost. Tokom ovog perioda, imali su niz korisnih dužnosti – lov, čuvanje, ovčarstvo, ratovanje... Sada ih više nego ikada u istoriji vrednujemo kao ljubimce, volimo ih kao osobe i često izrazito antropomorfizujemo. Smrt psa za njegovog vlasnika nije gubitak ljubimca, već člana porodice. 

Ali izgleda da je daleko lakše okrenuti glavu od stradanja „divljači“ i drugih životinja, recimo farmskih. Niko od onih koji su protesvovali u Norveškoj nije se osvrnuo na dobrobit incidentom pogođenih ovaca, u bilo kom kontekstu. Kao da su postale drugo i neprijateljsko zajedno sa svojim vlasnikom, ovim koji je ustrelio Tenesa. Kolateralna šteta.

Proširimo sada sliku.
Psi su naši, mačke takođe; sve ostale, druge životinje su nešto manje ili više nepoznato, baš kao i Palestinci, Sirijci, Libijci, Iračani...

Jer drugo je drugo. Često ni ne razmišljamo o onome što drugo doživljava i oseća, jer pretpostavljamo da je zasigurno drugačije. Da životinje ne boli onako kako boli nas, ili da ih ne boli uopšte; da su drugorazredni ljudi bliži životinjskom svetu nego našem. Da samo nama i nama sličnima pripadaju sva prava i slobode koje podrazumevamo. Što je stvorenje različitije od nas samih, lakše ga lišiti slobode ili samog života. Etiketa drugosti uvek je u korenu svireposti.

Fenomen drugosti nije rezervisan samo za odnos između čoveka i neljudskog živog sveta. Nalazimo ga u svim segmentima ljudskog društva – odnosi između nacija, veroispovesti i različitih grupa zatrovani ovim percepcijskim oboljenjem neminovno vode nasilju i daljim podelama, na takođe sukobljene podgrupe. Drugost se može deliti i deliti, sve do jedinice, do pojedinca ubeđenog u sopstvenu ispravnost.

***

Za razilku od Norveške, u Srbiji psi nemaju status izuzetih i naših. Istina, zakon ih štiti, kao i mnoge druge životinjske vrste; ali svi znamo da zakon ovde trenutno ne vredi mnogo. Psa u Srbiji možete prilično slobodno pregaziti kolima, otrovati, ili upucati kao i bilo koju drugu za odstrel predviđenu životinju. Kod ovog poslednjeg, posebna beneficija odstrela pasa je da je sezona lova na njih uvek otvorena – sve do donošenja Zakona o dobrobiti životinja, svaka (dez)informacija o pojavi besnila bila je sjajan povod za okupljanja lovaca i uništavanje svih pasa u dometu, lutalica i ponekog vlasničkog. Besplatne pokretne mete.

Miki - pas brutalno pretučen u Subotici od strane anonimnog lica - lovca

Zašto su psi u našem društvu u tako lošem položaju? Tradicija se može okriviti samo delimično. S jedne strane, pas se tradicionalno smatra za nečistu životinju, koja pobuđuje odvratnost, koja ne vredi puno – vrhunska je uvreda bila nekoga uporediti sa psom. S druge strane, pridavane su im moći isceljenja, proroštva i teranja demona, pa i samog đavola; pripadali su i grupi tzv. senovitih životinja – onih koje naseljavaju duše predaka. 

„Jasno je da je pas, u najstarijem srpskom paganizmu, doista imao svoj kult“ (Čajkanović, 1925-1941) – postojali su „pseći praznici“ kada im je ritualno davana posebna hrana i kada su uživali privilegije. Kultni odnos prema životinjama mogao je da podrazumeva i dozu surovosti pri određenim ritualima, poput bijenja pasa za Vasilijevdan (na kraju psećeg praznika), zabeleženog na Kosovu i u današnjoj Makedoniji. Ovakva ambivalencija nije ništa specifično za naše podneblje – nalazimo je kod svih indoevropskih naroda, kao i kod Turaka i Arapa. Nije specifična ni za odnos prema psima, već za rituale izgona demona i nečistih duhova (o čemu je Čajkanović veoma detaljno pisao). Činjenica je da su psi za narod predstavljali tabu životinje, „nedodirljive“.  Sa tabuiziranim životinjama nije se postupalo olako i nepromišljeno. Oduzeti život ovakvoj životinji nosilo je sa sobom prokletstvo. Kult im je obezbeđivao posebno mesto u okviru zajednice. To je potpuno suprotna slika od one koju većinski imamo danas.

Naš današnji odnos prema psima više se čini veoma savremenim, prosvetiteljskim*: ono što nije proglašeno za razumno, neposredno korisno i vredno - suvišno je. Njegovo uništenje je samim tim opravdano, čak i korisno. Ako pas čuvar nije dovoljno oštar, ako lovački pas nije dovoljno vešt, ako kućni pas prestane da bude tako mali i sladak kao kad je bio štene – biće napušten, u najboljem slučaju.

Norveška

Srbija

Ali da li razlika u percepciji pasa zaista čini Norvežane "boljim ljudima"? Samo je sticaj okolnosti ovog istorijskog trenutka što prosečnom Norvežaninu život psa vredi više nego prosečnom Srbinu. Pravi problem je dublji i zajednički, jer kada pogledamo sveukupni odnos prema živom svetu, matrica nam je ista.

Čak i kada bi psi naprasno ponovo postali tabuizirani, ili savremeno priznati poput pasa u Norveškoj, ništa se ne bi suštinski promenilo. Jer ostaće nam naše „foke“.

Žmurimo na ubijanje i šverc stotina hiljada zaštićenih ptica godišnje; u lovištima je ubistvo mladunčeta najpristupačnije po cenovniku; nebrigom izazivamo pomore riba; iz dana u dan jedemo sve veće količine jeftinog mesa svinja kojima je od hormonima indukovanog rasta popucala koža, ili bolesnih junaca iz čijih tela pri kasapljenju lipti gnoj.

I sve nam je lošije, jer ne vidimo da sve što radimo – radimo sebi. Naš odnos prema prirodi automatski se preslikava na ljudski svet: kao dokaz, dovoljno je da pogledamo hroniku i oslušnemo konstantne pokliče na linč i rat.

Nećemo biti bolje sve dok ne osećamo šta činimo drugima, dok god žmurimo na sve druge životinjske i ljudske žrtve, prećutno ili glasno proglašene za bezvredne i krive, iz bilo kog „razumnog“ razloga. 

  *O odnosu prosvetiteljstva prema životinjama na Majmunčetu je već (kratko) pisano u ovom tekstu, podnaslov "(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju".

VAŽNA NAPOMENA: Fotografije samog lova na foke snimljene su u Kanadi, jer je tamo vrlo dobro dokumentovan zbog prisustva brojnih organizacija koje se bore za njegovu zabranu. Zbog očigledno drugačije atmosfere na terenu, ali i jezičke barijere, fotografije iz Norveške su teško dostupne.