Šuma peva: "Lepo nam je kad klinci pevaju posađenom drvetu"

Majmunčetov intervju sa udruženjem ljubitelja i sadioca drveća - "Šuma peva"

Mali uvod

Pre par dana, verovatno traumatizovana fenomenom Trampa i njegovom apokaliptičnom retorikom, sanjala sam da su usled ekstremnih klimatskih promena biljke počele da umiru. Sve, širom sveta, da zakržljavaju i polako se suše. U gradove počinju da upumpavaju veštački kiseonik, jer više nema ko da ga proizvede. Taj vazduh je odvratan i topao, kao da stojite ispred ispusta klima uređaja. Privremeno rešenje, da malo produži agoniju uoči Kraja...

Naš odnos prema biljnom svetu i drveću pravi je primer toga kad uzimate zdravo za gotovo nešto što je od životne važnosti za sve, samo zato što se (trenutno) nalazi svuda oko vas. A biljke su osnova života na Zemlji. Pre fotosinteze nije postojao složeniji oblik života.

Sve divne osobine biljaka briljiraju ako gledamo drveće. Osim njihove inherentne vrednosti - sklada, lepote, šuma, staništa koje pruža, tu su i dragocene besplatne usluge. Drveće stvara kiseonik koji dišemo, a skladišti ugljen-dioksid (čijim konstantnim upumpavanjem u atmosferu rizikujemo da pretvorimo život u Pobesnelog Maksa; i ne, u stvarnosti nije zabavno i uzbudljivo, već mučno-smrtonosno); drveće filtrira zagađenje koje neumorno prozvodimo, pruža nam hlad, snižava temperaturu okoline, održava zemljište rastresitim i plodnim, brani nas od poplava, daje nam hranu. Drvo je među najznačajnijim bićima koje Zemlja poseduje, a ne tek industrijski materijal, ili sinonim za ogrev.
Nadam se da sudbina naše jedine planete nije opisana u onome ne znaš šta imaš dok ga ne izgubiš.

Da tako ne bude trudi se i udruženje "Šuma peva" iz Beograda. Još pre godinu dana impresionirali su me jednostavnošću svog pristupa i svojim učinkom. U vremenu kada većina kalkuliše korist koju može da izvuče (obrnuto proporcionalno radu koji treba uložiti) i bez obećanja iste ne želi ni prstom da mrdne, oni - sade, bez da ih iko na to tera. Sade, i sade, i sade, ulepšavajući naš grad i čineći ga podnošljivijim mestom za život. Zadivljena, odlučila sam da sve ono što bi ih inače pitala pretočim u mali mejl intervju, a Tea Nikolić iz "Šume" bila je ljubazna da odgovori na pitanja - hvala!

"Šuma peva": "Lepo nam je kad klinci pevaju posađenom drvetu"

 

Kako i kada je nastalo udruženje "Šuma peva"?

Počeli smo sa radom u martu 2015. godine. Nas nekoliko je odlučilo da posadimo jedno drvo, da to snimimo, postavimo na YouTube i pozovemo ljude da nam se priključe u akciji sadnje. Odlučili smo time da se bavimo zato što smo godinama nemoćno gledali kako se beton širi centrom grada. I na privatnim okupljanjima bili smo rezignirani time, što je bila motivacija da se pokrenemo. Zahvaljujući društvenim mrežama, uspeli smo i da načinimo par koraka u tom smeru.

Ko čini vaš kolektiv? Koliko vas je, stalnih članova i pomoćnika?

U “Šuma peva” volontira kad ko i kako može. Uglavnom nas dvoje smo naizmenično ili zajedno na terenu gde nabavljamo stabla i sadimo, ali smo i na društvenim mrežama gde širimo ideju i sakupljamo novac za sadnice; koleginica koja nam održava web sajt i apsolutno se brine o njemu; plus neko ko volontira za sadnju, to je neko ko je slobodan, ili ko nam se javi da želi da posadi drvo. Takođe moram da pomenem ljude koji se na društvenim mrežama trude da prošire informaciju o našem postojanju ili nam šalju različite tekstove ili filmove o drveću. Tu su članovi “Šuma peva” - ljudi koji su svojim idejama ili konsultacijama pomogli i pomažu da odredimo prioritete za sadnju. 

Kako funkcioniše saradnja sa nadležnim institucijama i Zeleniom Beograd?

Dok smo radili na akciji “Drveće za grad” bili smo u neprekidnom kontaktu sa Zelenilom sa različitih opština. Uvek smo ih konsultovali da li je na nekom mestu dozvoljena sadnja i koja vrsta stabla bi bila najbolja za to mesto. Dešavalo se često i da Zelenilo nas kontaktira ukoliko ne održavaju neki deo a neko im se javi da želi baš tu da posadi drvo.

Trenutno radimo na akciji “Drveće za dvorišta” u kojoj sadimo u dvorištima vrtića i škola. Na ideju smo došli kada smo shvatili da su škole i vrtići prepušteni uglavnom sami sebi kada je ozelenjavanje u pitanju.

 Kako birate lokacije za sadnju?

U prve tri ture sadnje, uglavnom su građani sami predlagali mesta za sadnju. Mi bismo proverili sa Zelenilom da li je to izvodljivo i tako sadili.

Kako obezbeđujete sadnice? S obzirom da ste neprofitno udruženje, kako funkcioniše sistem donacija i volontiranja? Da li ste zadovoljni učinkom?

Sadnice obezbeđujemo isključivo putem donacija građana. Dokle su građani zainteresovani da se bave ozelenjavanjem svog grada, dotle mi postojimo. Vrlo je jednostavno. S obzirom da je sve krenulo od polublesave ideje da pozajmimo ašov od moje komšinice, posadimo stablo, snimimo i pozovemo ljude da učestvuju, zadovoljni smo. Mi bismo naravno voleli da sadimo hiljadu stabala godišnje, ali zadvoljni smo i sa ovih sto sadnica, kako je bilo do sada.

Koje vrste drveća birate i/ili najviše volite da sadite?

Uglavnom nemamo mogućnost da biramo šta najviše volimo. Možda je za oko najlepše posaditi četinar jer u vreme sadnje listopadno drveće je bez lišća i deluje kao sasušeno, a zimzeleno odmah ulepša svojom bojom prostor, ali podjednako nam je drago kada se posadi bilo koja sadnica.

Znamo da sadnja drveća ima sposobnost da povezuje ljude i stvara i obogaćuje zajednice. Izdvaja li se neko posebno pozitivno iskustvo ovog tipa u vašem dosadašnjem angažmanu?

Najpozitivnije iskustvo je želja ljudi da nam se priključe, da pomognu, na bilo koji način. Kada smo imali veće sadnje, recimo trideset novogodišnjih jelki na Vidikovcu, ljudi-prolaznici su nam se spontano priključili i mnogo pomogli, a komšinice iz lokalnih solitera skuvale su nam kafu i donele sok. Prvu sadnju nećemo zaboraviti, sadili smo u Braće Jerković, na predlog Zelenila. Žena je tražila da se ispred zgrade posadi neka sadnica i Zelenilo nam je ponudilo tu lokaciju. Kada smo otišli u rano jutro, stanari zgrade dočekali su nas sa doručkom, kolačima i kafom. Bilo je to zaista pozitivno prvo iskustvo. Takođe su nam jako interesantne sadnje u vrtićima, reakcija dece, njihova pozitivnost i potreba da od svega naprave igru. Lepo nam je kad klinci pevaju posađenom drvetu, na primer. 

Poslednjih godina Beograd je doživeo razne primere vandalizma, poput lomljenja čitavih mladih drvoreda na Novom Beogradu i na šetalištu ispod Kalemegdana, ali i građanske akcije radi čuvanja gradskog drveća, poput zaustavljanja nelegane seče u Šumicama 2012. i skorašnjeg zaustavljanja uništenja parka na Vračaru. Kako iz vaše perspektive izgleda sve to? Da li vam se čini da se građanska svest menja i u kom pravcu?

Uvek će postojati ljudi koji iz nekog razloga imaju potrebu da odlome granu, iščupaju mladu sadnicu ili poseku ceo park radi izgradnje parkinga, ali to je stvar na koju, čini mi se, ne možemo da utičemo direktno. Jedino što možemo je da sadimo još i još, da skrećemo pažnju ako je u planu neka nelegalna seča, ali i takođe da informišemo ljude koji nehotice oštećuju mlade sadnice, kao recimo dopuštanjem psima da tu piške. Drago nam je da građani sve više obraćaju pažnju na svoju okolinu i da su spremni da ustanu protiv nečega što tu okolinu ugrožava.

Da li postoji neki posebno vam drag primer kada su građani "zablistali"?

Ne mogu trenutno da se setim nekog medijski propraćenog primera. Ali jako sam se obradovala kada sam videla da su ispred jedne zgrade u Vojvode Stepe izbušene rupe u betonu i posađene četiri zaista velike sadnice. To ne pripada Zelenilu, tako da pretpostavljam da su se stanari sami organizovali. Bilo bi lepo kada bi toga bilo više. 

U Beogradu je sve zastupljeniji tzv. investitorski urbanizam, kada se gotovo svaki kvadrat zauzete površine komercijalizuje. Takva logika praktično izbacuje zajedničke zelene površine, a upotreba zelenila se svodi na dekorativni minimum. Imamo čitave nove kvartove bez zelenih površina, zelene zone prisutne su jedino u starim naseljima iz doba SFRJ. Kako to utiče na grad u celini? 

To je sve produkt celokupnog stanja koje odveć dugo traje. Smatram da su oni koji su izdavali dozvole investitorima odgovorni za to što tu zelenila više nema. Jednostavno trebalo je na neki način usloviti, ako je u tom dvorištu bilo šest stabala, onda treba posaditi isto toliko ili makar pola kada se stara kuća sruši i izgradi višespratnica, ili slično. Možda je takva obaveza i postojala, ali onda, to jednostavno niko nije kontrolisao, i zaista se retko ko potrudio da posadi neko drvo. Najlakše je betonirati, čini mi se.

Vidite li ikakvu mogućnost preokretanja takvog trenda? Kako povratiti ravnotežu?

Generalno, mislim da bi to moglo da se reguliše samo zakonom i nadzorom sprovođenja tog zakona. Ne mislim da je pametna ideja ostavljati to za savest pojedinca.

Kao što ste rekli, ove sezone akcenat je na sadnji u dvorištima škola i vrtića. Šta sve želite da postignete takvom akcijom? Ona svakako ima više pozitivnih aspekata...

Ova akcija nam je posebno draga i značajna, ne samo zbog toga što sadimo drveće pa će biti više kiseonika, nego zato što i razvijamo svest kod veoma malih ljudi o značaju drveća, sade zajedno sa nama, raduju se i verujemo da će mnogi od njih kad porastu biti visoko svesna ekološka bića. To nam je u ovoj ekološkoj katastrofi koja se na čitavoj planeti događa zaista neophodno. 

Šta je potrebno da bi se škola ili vrtić prijavili za vašu akciju? Čije je sve odobrenje potrebno?

Potrebno je da se samo prijave putem naše Šuma pevafejsbuk strane, ili putem e-maila shumapeva@gmail.com. Mislim da je potrebno samo odobrenje rukovodioca vrtića ili škole. 

Imate li neki savet za pojedince koji žele da se i sami oprobaju u oplemenjivanju svog okruženja sadnjom drveća?

Mogu da nam se jave ili da sami krenu do prvog rasadnika, odaberu stablo, otkopaju rupu i zasade. Nije teško.

Za kraj: značaj gradskog drveća u vaših 5 reči...

Filtrira vazduh, zaglušuje buku, sakuplja suvišnu vodu iz zemlje. Lepo je. Malo je pet reči.

P.S. Ove subote, 19. novembra, Šuma peva organizuje ručak podrške akciji "Drveće za dvorišta" , od 14 do 18h u staroj Ciglani. Dođite!

Beograd kao 3Raj - Zmajkin vodič kroz reciklažu, redukciju i prenamenu

Zeleno Majmunče ima zadovoljstvo da na blogu ugosti Zmajku - prevoditeljku, poliglotu, svesnu mamu dvoje divnih malih ljudi, blogerku, restauratorku napuštenih parkića, vrsnu kuvaricu i - kraljicu apsajklinga i praktičnih saveta koje čine i vaše zdravlje i zdravlje planete boljim. Kad god ih posetim uvek naučim nešto novo, pojedem nešto predivno i zdravo i oduševim se (i blago postidim nad) urednošću, čistoćom i jednostavnošću kojom odiše njen dom.

Znamo da u Beogradu nema organizovane reciklaže, bar ne na način koji funkcioniše van centra grada... Ok, bar ne na način koji funkcioniše u pravom smislu, uopšte :) Ali bez obzira na to, ne možemo da očekujemo da će neko drugi rešiti naše probleme - posebno ne u domenu smanjenja proizvodnje kućnog otpada i ponovne upotrebe. Zmajkin primer nam pokazuje kako uz mala prilagođavanja na koja se čovek brzo navikne možemo da korenito utičemo na nešto za šta nam se čini da svakodnevno kontroliše nas (zaista, plastične kese u mom špajzu kao da vode sopstveni život, ili mi je tako makar lakše da mislim). Ono što mi se takođe dopada i zašto želim njen tekst na svom blogu, je što za razliku od dobrog dela domaće i globalne "zeleno i zdravo" scene koja vidi izlaz u tome da kupujemo što više, ali "pravih" stvari, Zmajka ima anti-konzumeristički, uradi-sam pristup. I to bez finansijskog iživljavanja - sve je "na budžetu".

 Lično sam zaista daleko od Zmajkine efikasnosti i posvećenosti, ali baš zato, pozivam vas da se zajedno udubimo u ovaj tektst i naučimo nešto iz njega.

Zmajka: "Beograd – raj za reciklažu: kompletan vodič"

Recikliranje stvarno nije ništa posebno. U današnje vreme kada smo kao planeta premašili svaku razumnu meru iscrpljivanja sirovina i stvaranja smeća, o recikiranju, tačnije, o njegovom prvom koraku – sortiranju i odlaganju sirovina za reciklažu, treba da razmišljamo kao o običnom bacanju smeća. Skoro sve što prođe kroz naše kuće, završi u Vinči. Najbolje što se tamo može desiti jeste da istruli, a ni to se ne dešava koliko bismo voleli. Nijedan materijal, osim aluminijuma i stakla, nije beskonačno „reciklabilan“; jednom će morati da se baci da truli i zagađuje vodu, vazduh i hranu. Zato je važno da se što manje predmeta koristi, pa time i što manje baca. Usudiću se da kažem, da bi naša današnja arogancija da tako lako, bez razmišljanja, pažnje i štednje materije, koristimo predmete za jednu upotrebu, uglavnom u vidu pakovanja – kesa, flaša, kutija – i individualizacija prevoza i života – umesto investicije u javni prevoz i negovanje porodične prisnosti – bila skandalozna našim bližim precima, kao bakama i dekama. Instinkt da se ništa ne baca nije samo opsesivno-kompulzivni poremećaj. Ima u tom instinktu i nagona za očuvanje života i sirovina kako bi i naši geni i vrednosti u našim potomcima, pa sa njima i mi sami, mogli da nastavimo da postojimo. Za svaku kesu ili kutiju koja nam treba, troši se nafta, struja, voda i krče se šume. Pride, kese se ne primaju na reciklažu. Možemo ih makar izbegavati koliko je u našoj moći ili iskoristiti više puta. 

A mogu se i prenameniti, kao ovaj tepih od kesa. Pogledajte kako da od kese dobijete traku, „vunicu“ koju možete da upletete: http://mojrucnirad.com/heklanje-pletenje-sa-plasticnim-kesama/

 

U Beogradu su, a verujem i u drugim mestima, podzemni kanali reciklaže (tzv. "neformalni sektor",  prim. Majm.) odavno su ustaljeni i razrađeni. Jer, stvari koštaju. Mnogi su u svom kraju spazili komšije ili neznance kako dovlače neke kartone, skupljaju stare novine, plastične flaše. (O kuriozitetima njihovog improvizovanog alata i sredstava za rad u skupljanju sirovina, mogao bi se napisati zanimljiv tekst!). Mi smo, sa malim iskoračenjem iz ličnog udobnog kruga i blago povišenim adrenalinom i pulsom, sklopili neka neuobičajena poznastva, korisna za planetu. Ovih dana u Vinču šaljemo nedeljno jednu do dve kese kućnog otpada, za razliku od nekadašnjih 2-3 dnevno, što znači da je naš uticaj na gomile smeća desetkovan. Kese još uvek nađu put u naš dom, a koristimo ih uglavnom za veoma prljavo smeće.

3R Deo I - "Reduce, Reuse..."

Pre nego što uopšte dođe do stvaranja smeća, vodimo računa:

• koliko, šta i od koga kupujemo,
• odakle je to nešto doputovalo, (Pringles? Loše. Milka u plastici? Loše. Najlepše Želje iz Kumodraške u papiru i alu foliji? Dobro.)
• šta sadrži,
• šta je utrošeno za njegovu proizvodnju,  
• u šta je upakovano (papir i aluminijum, ili plastika);  
• pazarimo prvo na pijaci, pa posle u prodavnici, a i na jednom, i  na drugom mestu držimo se spiska,  
• nosimo svoje torbice i kutije za sve što kupujemo na meru;
• gledamo da se dobro organizujemo da spremamo skoro svu našu hranu kod kuće kako bismo uštedeli novac i ambalažu (http://vitkigurman.com/domaca-zdrava-brza-hrana/), uključujući hleb, jogurt, sokove, čajeve iz prirode i poslastice: 
   

• zamrzavamo hranu pre nego što se pokvari za drugi put, uključujući narezani hleb, pulpu iz ceđenih voćnih sokova za pite, pulpu iz povrtnih sokova za pite i vegeburgere;
• punimo zamrzivač sezonskom, lokalnom i prirodnom hranom;
•  gledamo da sve kesice i kutije koje ne možemo da odbijemo, koristimo više puta:  
  
•  jedemo manje mesa i kuvamo supe od kostiju, povrća i mahunarki;  
•  primamo polovnu dečiju garderobu i opremu od prijatelja sa većom decom i dobro raspoređujemo onu koju dajemo (da nikog ne pretrpamo);
• ne koristimo teške hemikalije za kućnu higijenu, već deterdžent za sudove, sodu bikarbonu i alkoholno sirće, a njihove ambalaže gledamo da ponovo iskoristimo. Za pranje veša takođe pazimo na količinu deterdženta, mešam ga sa sodom bikarbonom, a umesto omekšivača i protiv kamenca, sipam to sirće. 
• kozmetika nam je takođe minimalistička, a umesto svih krema i losiona koristimo Kokosovo ulje ceđeno u Srbiji, pakovano u običnim teglama koje posle koristimo za zimnicu.
•  kao što možete zamisliti, bebe smo povijali uglavnom u platnene pelene,  https://zmajka.wordpress.com/2015/07/06/pranje-platnenih-pelena-i-svega-ukakanog/
•  ja koristim udobne, perive menstrualne uloške i higijenske maramice. Maramice držim na ključnim tačkama: po džepovima, u kuhinji, spavaćoj i kupatilu: http://www.wikihow.com/Make-a-Substitute-for-Toilet-Paper; a nisam se ni pretrgla od tuširanja: u skladu sa ekološkim načelima, i ličnu higijenu održavam „lokalno“ i „održivo“, tj prema potrebi pojedinih delova ;)
• Određenu garderobu ponekad samo prebrišemo vlažnom krpom i ostavimo je da se provetri. Tako se troši manje vode i struje i deterdženta za njeno pranje, a i ribice u Crnom moru pojedu nešto manje sapunice.
•  Zavrnemo radijatore u sobama u kojima trenutno ne boravimo (na centralnom smo grejanju).
• Izbegavamo korišćenje lifta i paljenja svetla u ulazu, kada je to moguće;
• Po žardinjerama i ispred terase sadimo, osim muškatli, drveće i povrće. http://www.wikihow.com/Plant-a-Walnut-Tree  http://www.diyncrafts.com/7137/food/35-easiest-container-pot-friendly-fruits-vegetables-herbs
  

3R Deo II - "...& Recycle!"

-         Evo šta i kako recikliramo: Za početak, reciklaža putem namenskih kontejnera, u koje idu:
 

• Plastične flaše (ne smeju biti masne), imaju oznaku PET, ili PETE. (Od njih se mogu i praviti neka čudesa, kao ovo: http://www.najboljamamanasvetu.com/2012/04/kreativne-ideje-za-reciklazu-plasticnih-flasa/ )

• Aluminijumske limenke od pića i hrane (recimo, od mačije hrane; moraju imati oznaku MET ili ALU i biti proprane, što meni nije teško, u suprotnom se može desiti da opet završe u Vinči. Neke limenke sa oznakom FE ili ACC bolje dati u staro gvožđe zajedno sa žicom, ofingerima, spajalicama, nekim igračkama i ekserima, jer nisam srela informaciju da li komunalno preduzeće reciklira ostale metale. Spisak firmi koje primaju metal na reciklažu: http://www.yellowpages.rs/sr/sekundarne-sirovine/beograd )

• Beli, ispisani papir i karton (ne sme biti previše obojen, jer u suprotnom neće moći od njega da se dobije svetao, upotrebljiv papir. Takođe ne sme biti masan i prljav od hrane jer može oštetiti liniju za reciklažu.)

• Tetrapak kutije od mleka, jogurta i sokova (proprano i suvo da se ne usmrdi)

Pranje limenki od hrane i kutije od mleka oduzima svega nekoliko sekundi, ostavim ih da se osuše pored sudopere, pa stavljam sve zajedno u jednu kesu (a umesto te jedne zbirne kese, mogu se puniti tri: jedna za PET, jedna za papir, jedna za MET), koju praznim u kontejnere osmougaone osnove namenjene ovakvom otpadu kojih ima po centru grada (kesu vrati kući <3 ). Nama je ova lokacija na Senjaku kod pijace najzgodnija

To mi dođe jednom nedeljno ili ređe, u zavisnosti od veličine kese. A može i dve, naravno. Ili tri.
Nisam još uživo videla namenski kontejner za tetra pak, što je jedan od razloga što koristimo one zbirne u centru. U međuvremenu, „Delhaize Srbija" sa "Sekopak"-om, postavljaju eko ostva i u "Maxi" prodavnice za sve glavne sirovine, i to će biti super.

Kontejneri za svaku od ovih vrsta materijala posebno nalaze se na više mesta u gradu, a spisak možete pronaći ovde: http://www.ekokutak.zivotinje.rs/single.php?alias=evropa-nam-cuva-prirodu&id=10178 . Ima ih čak na više mesta nego što sam se nadala.

• Čepovi se mogu i donirati, recimo ovde: http://cepzahendikep.org/distributivni-centri/ ili http://cepomdoosmeha.org.rs/ .
• Kesice od namirnica, kao na primer od smrznutog povrća, kafe, ovsenih pahuljica, sočiva, mleka, napravljene su od PE (polietilena, obično HDPE ili LDPE) ili PP (polipropilena). Kada više ne možete da ih drugačije iskoristite, pronađite na Internetu svog lokalnog skupljača sekundarnih sirovina i dogovorite primopredaju, kao na primer http://www.ratexcomerce.co.rs/sirovine.html na Voždovcu, http://www.hemija.rs/pima-doo.html na Novom Beogradu, http://www.reciklazaplastike.rs/otkupplastike.html na Karaburmi ili neki drugi, recimo ovde: http://www.yellowpages.rs/sr/sekundarne-sirovine/beograd 
• Staklo – tegle, flaše, krhotine (bez keramike), može se ubacivati u namenske cilindrične kontejnere koji se nalaze po gradu. Kad se slomi čaša, skupim u jednu kesicu koju ispraznim u kontejneru za staklo kod Vera. Staklene flaše i tegle čuvam, u njima pravim sokove, nešto hrane, a uglavnom ih vraćam mojim roditeljima da ih napune kojekavim divotama :) . Raspitajte se po rođacima, sigurno nekome trebaju za zimnicu, a uz to imate priliku da negujete familijarne odnose i da ulepšate nekome dan :)
•  Drvo: ostatke dasaka i slično damo prijateljima koji lože za ogrev.
•  Tekstil – prekrajam, prerađujem, menjam, prenamenjujem, koristim kao maramice i krpe, dokle god mogu da smislim šta ću s nekim predmetom. Ništa bez zlatnih ruku krojačice iz kraja. Garderobu za odrasle (mlade) u odličnom stanju dajem u http://www.centarzvezda.rs/ na Bežanijskoj Kosi.
        Zimske jakne dajem u http://www.prihvatiliste.rs/potrebne-stvari.html kod FPNa.
  Ćebad, posteljinu i peškire u dobrom stanju dajem u http://www.nadji.info/rs/prihvatiliste-za-odrasla-i-stara-lica-kumodraska-beograd/ve80531/ . Preko puta službenog ulaza u Soko Štark.
  Dečiju garderobu, igračke i pribor u stanju u kome bih ih ja primila, dajem u http://www.zvecanska.org.rs/ .
  

      Kada se garderoba više ne može popraviti, do sada bih ga nosila u radnje H&M na reciklažu. Oni je srdačno prime i daju mi kupon za 15% popusta na jednu stvar iz „nedizajnerskih“ kolekcija. Dovoljne su, recimo, dve-tri majice za jedan kupon, ali ta količina mora biti u posebnoj kesi. Može se odneti više kesa sa po manje garderobe, i dobije se više kupona zauzvrat. I ljubazan osmeh. Ova opcija mi ne seda baš dobro, jer sumnjam da se tekstil šalje za daleki istok u „sweatshop-ove“ ili pak, ne. Ipak. Radije sarađujem s lokalcima, kako bi se podstakla domaća privreda i očuvale radnjice po kraju i neki zanati. Istraživajući za ovaj članak (zanimljivo je kako kucanje nekog termina u brauzer smatramo „istraživanjem“!) našla sam na https://sites.google.com/site/zenskicentarue/ekonomsko-osnazivanje-zena/reciklaza-tekstila , dakle sledeću turu šaljem njima. Garderobu takođe primaju i https://www.facebook.com/zelenirc/?fref=pb&hc_location=profile_browser.

Po gradu ima namenskih kontejnera za polovnu odeću i obuću – jedan stoji, na primer, na Crvenom Krstu.

Što se kupovine garderobe tiče, prednost dajem manjim radnjama kao Context i slično, veš nam je iz Arilja, farmerke iz Novog Pazara, a trenerke iz Pančeva.

• Obuća: koristim usluge obućara. Ako nam nešto od obuće više ne treba (deca su prerasla), poklanjamo ili doniramo. Ili ostavimo obućaru. Znam da neće imati srca da ih baci, a da može da ih popravi i nekom pokloni.

•  Nameštaj i drugi predmeti za kuću: ako se ne može popraviti, prepraviti, prenameniti - uvek ima neko kome treba, a ako ga ne nađemo, onda pozovemo http://www.retocentar.com/poslovi/

• Knjige: ne ustručavam se da poklonim knjige koje najverovatnije više neću čitati. Poklanjam ih lokalnoj biblioteci, ili prijateljima. Skripte i udžbenike s fakulteta sam odnela na fakultet i ostavila da ih uzmu studenti kojima možda trebaju.

•  Ulje od prženja: kada se već prevarim i ipak pržim krompir umesto da ga pečem, ohlađeno ulje sipam u tetrapak kutiju od mleka ili jogurta. I stavim ispod sudopere da čeka. Kada skupim količinu koju više ne mogu ili ne želim da držim ispod sudopere, pozovem http://reciklazajestivogulja.mirandre.com/reciklaza-jestivog-ulja/beograd , ili http://biodieselserbia.com/ , ili  http://www.esotron.rs/kontakt.html , ili https://www.facebook.com/ADW-Reciklaza-329412330520835/, i ugovorim primopredaju.

• Elektronski otpad: sve što se ne može popraviti i pokloniti, tojest pokvareni telefoni, televizori, prevaziđeni mp3 plejeri, punjači koji ne pune, sijalice, i mnogo toga drugog, primaju ovi dobri ljudi: http://setreciklaza.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=78&Itemid=2 . Još dolaze na adresu i daju vam pare za krš i treš. Hteli vi to ili ne.

• Baterije: pre svega, izbegavam uređaje (čitaj igračke) na (jednokratne) baterije. Kada se baterija isprazni, ta igračka postane parent – friendly. Tiha. Nećeš da se igraš s njom? Još bolje. Ide nekom drugom roditelju-sapatniku. Poneka podmukla baterija koja nađe put u našu kuću, stavljamo u jednu kesicu, koju ispraznimo u namenske korpe u Tempu i u ponekom Maksiju, kada se setimo da je ponesemo. Maksi i Tempo stalno imaju neke reciklažne akcije, kao Mini reciklažna ostvra http://www.ekapija.com/website/sr/page/1487256 i Vašu ambalažu u reciklažu: http://www.energetskiportal.rs/akcija-vasu-ambalazu-u-reciklazu-u-tempu/ .

•  Nekuvane, iseckane ljuske od povrća i voća, ostaci čaja i soc od kafe, zajedno sa malo trave ili lišća, malo stare zemlje iz saksija i poneku smrvljenu ljusku od jaja, stavljam u bušne kutije koje mi daje prijateljica jer su njoj poslovni otpad, i od njih pravim kvalitetan kompost za saksije. Ovo lepo zvuči, jelda :) Nije mi uspelo iz prvog puta i proces je osetljiv i nije tako brz kao što se može pročitati, ali po principu pokušaj-greška-korekcija postajem sve veštija i sve je lakše. http://www.wikihow.com/Compost

• Ako smatram nešto suviše skupim da bih ga poklonila, pokušam da ga prodam na Kupindu.

Čudno mi je da o našem smeću i stvarima pišem članke. Plašim se da ovaj način funkcionisanja može čitaocu izgledati prenaporan, ali lako je na njega se navići. Može čovek da pomisli da je naša kuća skladište za kutije, ali baš suprotno tome, rasterećena je suvišnih stvari. Kada doniram, nema onog osećaja da je šteta da se baci, već se radujem da će je neko koristiti, a meni osloboditi životni prostor.

Godišnjica pada

Danas je godišnjica pada. Pada nedostojnog jednog šest stotina godina starog, drevnog gorostasa-zapisa: posle godina obmanjivanja o promeni trase autoputa, zaštiti hrasta staklenim barijerama i slično, posle kraćih bezuspešnih pokušaja da se izmoli pomilovanje, seča je izvedena bez najave, u gluvo doba pred zoru, da bi taman do ujutru sve bilo spremno za fotografisanje na njegovom panju.

Noćni zločin. Zvuči poznato? Mora da je i naš heroj-hrast bio bespravno podignut tu. Iako smo mogli da se nadamo da će žalosna sudbina savinačkog zapisa biti početak kraja ovakvim zločinima, ispostavilo se da je početak - još zločina. Podsetimo se i noćnog terora i rušenja u beogradskoj Savamali. Podsetimo se zatrpavanja ostataka bazilike kod Niša i potapanja Ваљевска Грачаница - Valjevska gračanica. Ako se tako velike i užasne stvari tako besramno izvode, naočigled svih i u inat svima nama, zamislite koliko se još otimanja i uništavanja dešava daleko od očiju i objektiva, svakog dana?

Svima vama koji ste, valjda iz straha da se ne nađete na istoj "iracionalnoj" strani sa ludim ekolozima ili zaludnim tradicionalistima, govorili da je savinački zapis "ipak samo jedno drvo", da li vam je sada jasno da je u bitci za hrast bilo mnogo više od samog hrasta? Da li vam je sada jasno, kada sve to što je tada bilo na strani hrasta - svest, pradoljubivost, stručnost, demokratija - iz dana u dan sve više gubimo?

Gde smo danas? Prvo da pogledamo suženo ekocentrično, "hrastocentrično": Gradonačelnik prestonice bez blama kaže da je zelenilo mrtvo. Likovi poput Šormaza i Čanka trude se da učine krivolov državnom politikom i stvarom prestiža, što ređa vrsta - to slađe. Iako su prošle dve sezone sadnje, Zeleni Srbije ne zasadiše ni jedan od 600 obećanih hrastova lužnjaka u najavljenoj revolt-akciji, valjda previše zauzeti svojom novom parlamentarnom karijerom u krilu SPS-a. Crkva bez trunke sramote dopisuje u mit o badnjaku da je "hrastovo drvo korišćeno da se ogreje Vitlejemska pećina kada je Hristos rođen", valjda u traljavom pokušaju da pobriše da je hrast lužnjak bio sveto drvo i živo svetilište Slovena i da nam pokaže da je to eto, ipak samo drvo za ogrev. Nikolić je uneo mega-"drvo za ogrev" o Badnjem danu u skupštinu (?!), dajući tako dodatna krila novoj maniji u neo-Srba: što veći badnjak to bolje, u ime čega je vojvođanska SNS omladina izvršila seču badnjaka u Nacionalnom parku Fruška Gora (pitam se da li su procesuirani). Kao da šume već nisu većinski pretvorene u šikare nezapamćenom ilegalnom sečom. A kad smo kod sramote, svi smo zaboravili i na epsku odbranu seče savinačkog zapisa od strane Vigora Majića, Zavoda za zaštitu puteva, pardon, prirode i zvaničnika (trenutne fanariotilike inkarnacije) SPC.

Ali i ta sužena slika savršeni je odraz opšteg stanja: carovanja nasilja, kirminala, obmane, neznanja i beznađa. Institucije su efektivno mrtve. Pravosuđe izgleda funkcioniše samo kada treba proganjati političke protivnike na osnovu montiranih snimaka (Ne davimo Beograd). Jedine "privredne grane" koje cvetaju su zaduživanje i kriminal - bilo da ga čini menadžment investitora nad radnicima, kriminalci angažovani od strane "države" da uniformisani ili fantomizirani obave prljav posao, ili klasični kriminalci, od kojih niko više ni ne pokušava više da nas zaštiti.

Zašto bi nas i štitili, kada smo samo smetnja? Svi mi, drvenasti ili mesnati, ako nismo resurs, onda smo čist šut na putu "progresa", smetala između šema, nacrta i planova. Ne samo da nam je oduzeto dostojanstvo; kao da nam je oduzet i status živih bića i pravo da živimo, ovde na zemlji od koje smo potekli.

A pošto njihovi pokušaji manipulacije nad nama neživima i nedostojnima i dalje daju fantastične rezultate u našem razjedinjavanju, rastakanju i efektivnom progonu nazvanom "emigracija", ostaje nam da pokušamo da okrpimo i poboljšamo stvari na jedini način na koji možemo: svako za sebe (Firer protiv svih).

U slavu Hrastu.

Jelka 2016.

"A jel' si kitio jelku? A jel' si kitio jelku? Jel' si okitio jelku? Jel' si kitio jelku? A jel' si okitio jelku?"

A mama je već o jelkama imala šta da kaže.
Rekoh, porekoh.
EVO VAM JELKA, dobronamerni ljubopitljivi ljudi! EVO! I okićena je... NA!

:)

U novoj 2016. želim zdravlje i nama i ambijentu (jer jedno bez drugog ne ide), manje gubitaka prirodnih, materijalnih i nematerijalnih blaga; manje mrtvog i ubijenog, više živog, negovanog, rođenog.

Vaše Majmunče