Zlo nije posebno

Zadojeni crnim hronikama policijske države, podsvesno smo istrenirani da uvek tražimo sumnjivo lice. Nekoga ko odudara, ko je "čudan", ko je "lud". Osmotrimo ga, a zatim mu misaono pripišemo određeni zločin za koji smo čuli da se dogodio. Međutim, realnost je mnogo strašnija od ludila. Ako se malo bolje zagledamo u nju, shvatamo da zlo izbija upravo iz naše današnje normalnosti.

*

Prvo smo se mimoišli sa Psom, lokalcem sa slomljenom i čudno zaraslom vilicom, dobricom koji niti laje, niti koga dira. Obično leži, na trotoaru, teško diše i ljubopitljivo posmatra okolni svet. Baš kao i tad.

Zatim smo se mimoišli sa Gospođom - potpuno prosečnom, skromnom sredovečnom ženom, koja bi mogla biti i vaša komšinica, šalterska službenica, medicinska sestra, kasirka. Mogla bi biti bilo ko.

Gospođa na svom putu susreće Psa. Počinje gnevno i pogrdno da viče i šutira oveći grumen zemlje pravo na njega. Dok on u potpunoj defanzivi beži između obližnjih automobila, upućujem Gospođi protest, više molećiv nego grub:

"Nemojte da ga šutirate molim vas! Pa vidite da je bolestan".

Ona se okreće, uz osmeh:

"Znam, ali smrdi tu."

Pa zatim: "Ma znam ja, nisam ja njega šutnula, samo sam grumen...". Tuc-muc. Defanzivno i ljubazno tuc-muc. Nekako normalno.

Iako ga nije povredila, to što je Gospođa uradila psu koji jedva diše je čisto zlo. Iskazivanje nadmoćnosti nad stvorenjem koje ne može da uzvrati, a verujem da to ne bi to učinilo čak i da jeste u mogućnosti. Čija je jedina greška bila što u tom trenutku postojao na tom mestu i što postoji uopšte. I što je vidno onesposobljen da se brani, takoreći bespomoćan.

A naša Gospođa je bila tako obična.

Nešto mi govori da će je moj komentar podstaći, ne da se zamisli nad svojim impulsom, već da sledeći put svojom, običnom, prosečnom, normalnom sredovečnom nogom zama'ne još jače, pod uslovom da ne bude nikoga u blizini. Iskreno se nadam da grešim, ali mislim da je shvatila da samo treba biti oprezniji.

Sejanje tog "normalnog zla" me uvek podseti na jednu strofu, a najviše njen poslednji stih:


Now, with all these cameras focused on my face
You'd think they could see it through my skin
Looking for evil, thinking they can trace it, but
Evil don't look like anything

(Okkervil River - Westfall)

Zlo ima običaj da stvara zlo, pa zato suočeni sa njim postajemo besni i bezosećajni - što je samo na korak od zla. Podla greška. Zato ovakvi događaji ne treba da obeshrabre, već da podstaknu.

Svako može da bira, svakoga dana, da li će stvarati dobro ili zlo. Ako je zlo veliko - vi se lično potrudite da učinite Dobro većim, što većim. Bitno je da osluškujemo šta je ono što negujemo i da ne budemo lenji.