Pohvala ludosti

Ko se danas može okarakterisati kao „normalan“?

Pre svega neko ko je proračunat. Ko, svesno ili nesvesno, vaga šta se sme, a šta ne sme reći u društvenoj grupi kojoj pripada. Ko će se između četiri zida možda i složiti sa osobom sa suprotne idejne i ideološke linije, ali javno nikada neće podržati slične stavove; ko pravi zid – ili fasadu – između privatnog mišljenja i javnog delovanja. Ko za iskaljivanje nagomilane frustracije zbog svog svega što svakodnevno mora da proguta i potisne koristi isključivo „bezbedne“, od strane grupe odobrene mete.

Ironično, dve grupe „normalaca“, koji funkcionišu po potpuno istim (navedenim) društvenim pravilima, samo zbog sitne razlike u opredeljenju nazivaće jedne drugima nepodobnima, nenormalnima i svakojakim drugim, sočnijim imenima. Od ovog paradoksa obe zaraćene strane imaju istovetne koristi i štete. Korist je što, konstantno se odmeravajući sa suprotnom stranom, stranom u ogledalu, mogu da potvrđuju sopstvenu ispravnost i podobnost; Koristi, jer besplatno dobijaju bezbednu metu za istresanje nakupljenog gnoja i gneva. Štete, jer rastrzani u sopstvenim iluzijama sve više, pojedinačno i grupno, gube sebe u strahovitim paradoksima.

Tako će se oni koji zagovaraju velike slobode pretvoriti u najveće cenzore kada ono što je rečeno njima ne odgovara. Bilo da to rade optužbama ili namernim ignorisanjem, samozvani slobodari burno se zalažu za ukidanje svake slobode onima koji iznose neku svoju istinu, nekompatibilnu s njihovom.

Isto tako, na primer, mnogi od onih kojima bi po samoopredeljenju ljubav prema bližnjem trebalo da bude osnova života, zagovaraju mržnju prema onim bližnjima koji su „zastranili“. Ne može se i voleti i mrzeti u isto vreme, a „bez ljubavi, ništa smo“.

Jezička suprotnost „proračunatom“ jeste „neuračunljiv“, ili narodski rečeno – lud. Osnovne etimološke karakteristike neuračunljivog su da je on neko čije ponašanje nije moguće sračunati, i ko verovatno nije dobar sa proračunima – on ne zna, ili mu je svejedno, šta će štetiti njegovoj reputaciji i ugledu.

O ludosti postoje dve glavne škole mišljenja: naučno-klinička i narodna.

Nauka i medicina su tu da, po svom zgodnom DSM-u, dijagnostikuju neuračunljive. Da ih razvrstaju po fiočicama i svakoj prepišu dozu lekova koji bi trebali da ih učine „normalnijima“, makar samo prividno. Psihoze, neuroze, proemećaji ličnosti, poremećaji ponašanja, poremećaji raspoloženja... Lako je zamišljati ih kao nešto daleko i strano, nešto što se dešava nekom drugom. Međutim, istina je da svako od nas, kada kriza nagrne, može posrnuti i pasti u neku od fioka pedantnih, ali često pred stvarnim ljudima zbunjenih stručnjaka. Često mislim da su dijagnoze samo šture etikete. Jer sve nas muče slične, ljudske muke. Stvar je okolnosti i vremena koliko će nas i kada progutati.

Naši sugrađani i sunarodnici često su mnogo brži i lagodniji u donošenju zaključaka o nečijem menatlnom stanju nego stručnjaci i njihovi kruti kriterijumi. Oni imaju oko i za one pojedinosti koje lekari zanemaruju. Njihov talenat uslovljen je kako prirodnom pronicljivošću i zainteresovanošću, tako i duhom vremena u kome živimo i preživljavamo.

Tako se ludakom naziva onaj koji peva naglas za svoj groš, razgovara sam sa sobom ili sa slučajnim prolaznicima, ili čak onaj ko je previše ljubazan i veseo; ko se oblači čudno ili priča čudno. Ali i kada se u računicu umeša i vladajući Zeitgeist, lud je i onaj koji čisti za svojim psom, skuplja đubre za drugima (a za to nije plaćen), samoinicijativno popravlja javna dobra (takođe volonterski); ko napusti ili izgubi posao zbog morala i principa, ko se interesuje ili se aktivno bavi neisplativim stvarima, ili prosto komentariše ono što je poželjno ostaviti bez komentara, pod tepihom; koji govori ono što niko ne želi da čuje.

Naravno, bilo bi relativno lako prevazići popreke poglede na ulici, da se sve završava samo na tome. Od ovakvih rasuđivanja pati baš svako okruženje, ona „racionalna“ i profesionalna ništa manje od ostalih, jednostavnijih. Zameranje u takvom okruženju može vas, u krajnjoj liniji, koštati karijere i lišiti sredstava za život.

Očekuje se da funkcionišete samo u zadatim okvirima. Da se u njih uklopite bez suvišnih pitanja, ili da snosite posledice.

Studija slučaja: Pavle Ćosić

Pavleta Ćosića ne poznajem lično, ali prateći njegov rad i put kojim ga je isti odveo, mislim da je idealan primer cene aktivne neproračunatosti i povremene neuračunljivosti, koju svako ko im se odaje kad-tad mora da plati.

Pavle Ćosić je beogradski lingvista, izdavač, pisac, sporadični autor filmskih i muzičkih dela i satiričar. Kada počnete da čitate i gledate ono što stvara, brzo postaje očigledno da on odbija da se povinuje goreopisanim društvenim mehanizmima čopora – kako god da pokušate da ga kategorizujete, bilo levo bilo desno, imaćete problem. Moj grubi pokušaj je da je Ćosić specifični, autentični levičar, koji se gnuša savremenih političkih tabora i njihovih manipulacija. Pritom je vešt sa rečima i prilično bistar.

Objavljivao je sjajnu satiru u nedeljniku „Pečat“ - kolumna pod naslovom „Agencijske vesti po izboru Pavla Ćosića“ konstantno je gazila po endemičnom licemerju političkog života. Nije se libio da potkači čak ni nedodirljive, pa je prvi skandal nastao po objavljivanju teksta „Fond za humanitarno pravo osudio humanitarnu akciju Novaka Đokovića“. Neki takozvani desničari protumačiili su ga i raširili kao stvarnu vest (prilično neverovatno s obzirom na količinu ironijske distance, ali valjda polu-pismeni „polu-čitaju“ tekstove), a reakcije koje su lančano usledile bile su prilično burne. Po mom mišljenju, realistični utisak ove satire mnogo je više odgovornost same gospođe Kandić i njenih pređašnjih izjava, nego gospodina Ćosića, no to mu nije pomoglo. Zbog tog i svih drugih momenata kada im je gurnuo prst u oko, navukao je na sebe gnev lokalnih pseudoliberala: dežurni advokat svih centara moći Petar Luković nazvao ga je (iznenađenje!) fašistom i nacistom. Međutim, FHP afera nije ono što ga je, makar ne direktno, umalo koštalo slobode (i što ga jeste koštalo računara i satirične kolumne).

Određeni broj dana kasnije, u neuračunljivom stanju ostavlja status na svom Fesjbuku, u kom nudi pare za ubistvo premijera. Kasnije ga briše. Da li može ozbiljno biti shvaćena „pretnja“ jednog satiričara? Izgleda da može, pogotovo ako je već pod lupom. Pogađajte kako je odmah etiketiran.

O vrtložnom košmaru kroz koji je prošao možete detaljno čitati na njegovom blogu. A suština ovog javnog žigosanja je sledeće:

„Cilj mog privođenja bio je da mi se onemogući objavljivanje satiričnih (pa čak i stručnih) tekstova u štampi. Samo mali korak u Vučićevom gušenju medija. I još malo maltretiranja tipa uzeli su mi kompjuter i do dan-danas mi ga nisu vratili, i dokle god je on u policiji, mogu da me ucenjuju da će podići protiv mene tužbu za terorizam, makar prešao ulicu na crveno.”

Možete samo da zamislite kako su me tih dana gledali komšije, poznanici, prodavci, piljari, kasirke i mnogi drugi koji me znaju uglavnom samo iz viđenja. A tek šta sam sve čuo da se priča među kolegama, saradnicima i u stručnim krugovima. I sve to samo zbog nekoliko redova otkucanih u pogrešnom prozorčetu i jednog entera.“

Osim slabo vidljivih svetlih primera, javna podrška Ćosiću bila je faktički nepostojeća. Braniti ga značilo bi staviti se u isti koš sa njim, a svakome ko ume da računa rezultat takvog postupka je momentalno jasan. Dežurni „borci za ljudska prava“, naravno, ostali su potpuno nemi, iako duboko verujem da nisu bili indiferentni i da su se sve vreme zadovoljno smejuljili. Za Pavleta nije bilo ni dodatnih objašnjenja, ni izvinjenja. Postao je otpadnik „novog“ (a u stvari još od '45. trajnog) javnog poretka u Srbiji.

* * *

Izgleda da je surovost neokapitalističkog sveta dovela do toga da se ljudski rod sveo na dve kategorije: (izopštene) ludake, i (podobne) kalkulante, koje bi bilo iskrenije nazvati kukavicama.

Nemam problem da ih tako imenujem, jer im i sama pripadam. Na desetine puta dnevno, dok pišem ili govorim, uhvatim sebe kako premećem misli, grizem se za jezik ili stiskam prste. Da ne bih povredila ili izgubila nekoga, da ne bih rekla nešto što ne bi trebalo reći, ukratko - da ne bih ugrozila sebe na neki način. Plašim se posledica. Plašim se, tačka. Ali to mi ne smeta da se iskreno divim onima koji imaju više hrabrosti nego ja.

Postoji i skriveni trošak normalnosti i uklopljenosti, koji je možda i veći od onoga koji imaju neuračunljivi, sa zbirom svojih nevolja. Jer u mnoštvu nejednačina opstanka i moći, među „većima“, „manjima“ i „jednakijima od drugih“, u „kost-benefit“ vaganjima, računu naklonjen čovek vremenom gubi sposobnost da oseti svoj put kroz svet. Da oseti kada ga greje dobro, a kad zlo.

Jednom mi je jedan, uvek neizmerno ljubazan i dijagnostikovano čudan čovek rekao:

„Anđeli su oko mene“.
I ostavivši za trenutak uštogljeni razum po strani, shvatila sam da je potpuno u pravu.