Ubica u lov(c)u

Odstrel ili ubistvo? Lovačko oružje, empatija i zločin

Tragedija koja se dogodila u Kanjiži nije prva koja je za počinioca imala lovca ili za instrument lovačko oružje, ali je možda najveća te vrste na ovim prostorima. I dalje je nejasno šta mora da se dogodi da bi šira javnost i zakonodavci ozbiljno analizirali problem ličnog posedovanja lovačkog oružja.

Pa pre samo nekoliko meseci u Resniku, devojčica (8) je pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima nastradala kada je u nju navodno pucao mlađi brat (4) iz dedine lovačke puške. Taj slučaj je umesto da pokrene diskusiju, verovatno zbog škakljivosti i kolektivnog bola kakav izaziva tragična smrt deteta u porodici, brzo nestao sa radara.

A onda je Rade Šefer pre četiri dana iskoristio svoje legalno oružje i veštinu odstrela da usmrti šestoro članova svoje bliže i dalje porodice.

Lovstvo i empatija

Naučnici koji se bave proučavanjem empatije, poput Sajmona Baron-Koena, tvrde da je moguće da, zbog vaspitanja ili sticaja okolnosti, ljudi koji ne spadaju u psihopatološke slučajeve, dakle „normalni“, mogu da isključe empatiju da bi obavljali određene zadatke. Ali isto tako, (kontinuirani) poremećaj empatije predstavlja preduslov za nastanak destruktivnih psiholoških poremećaja – antisocijalnog, graničnog i narcisoidnog poremećaja ličnosti, psihopatije...  Za sve ove poremećaje karakteristično je da drugi bivaju povređeni, često uz malo ili nimalo realnog povoda. Baron-Koen ove poremećaje uz pomoć svoje skale empatije definiše kao „nulte-negativne“ (1)

Ubijanje životinja, pogotovo onih koje su nam evolutivno bliže, a doživljavamo ih dovoljno bliskim da čak ogledamo sopstvene osobine u njima („ljut kao vepar“, „nežna kao srna“, „vuk samotnjak“), neosporno zahteva isključivanje ili odsustvo empatije. Na psihološkim testovima koji mere empatiju nalaze se pitanja o ubijanju i zlostavljanju životinja. Ubijanje i zlostavljanje životinja kod dece smatra se jednim od prekusora mogućeg antisocijalnog ponašanja i zlostavljanja ljudi kasnije u životu (1, 2).

Posledica nedostatka saosećanja je objektivizacija – tretiranje živih bića kao da su tek bezosećajni predmeti. U ekstremnim slučajevima nedostatka empatije, kada vas nešto razbesni toliko da ga tresnete o zemlju, postaje nebitno da li je to telefon, pas ili dete.

Ipak, ako upotrebimo tvrdnje Baron-Koena možemo pretpostaviti da neko ko je odgajen u lovnoj tradiciji i lov doživljava kao društvenu obavezu i zadatak, može trenutno „isključiti“ empatiju prema životinjama, a da mu ličnost ostane netaknuta. Zato je pogrešno tvrditi da su svi lovci psihopatološki slučajevi. Uostalom, postoje lovci koji se čitav život bave lovom – odlaze na terene, spremaju meso, druže se - ali su lično odstrelili veoma mali broj životinja (3). 

Međutim, kako je neempatičnost praktično preduslov lova, tvrdim da je opravdano pretpostaviti da bi u uzorku populacije lovaca pronašli veći broj poremećaja empatije/ličnosti nego u nasumičnom uzorku.

Brojni slučajevi incidenata koji uključuju lovce – od ubijanja pasa, preko krivolova sa fizičkim napadima na lovočuvare uz pretnje smrću (3), napada puškama na ekologe koji su zaplenili ilegalne vabilice za prepelice u lovištu (u krivolovu prepelica učestvovao je sekretar lokalnog lovačkog udruženja lično), do smrtnih slučajeva i ranjavanja u samom lovu i potrebe za konstantnim upozorenjima u vezi upotrebe alkohola pre, u toku i posle lova (3).

Koliki je domet pušaka i zakona?

U nekim zemljama lovcima nije dozvoljeno da drže svoje oružje kod kuće, već se ono čuva u policijskoj stanici ili lovačkom klubu. Zašto bi bilo kom poštenom lovcu, koji ne namerava da svoje oružje koristi za krivolov, ubijanje pasa ili zastrašivanje okoline, bio problem da svoje oružje čuva van svog doma?

Ironično, društvena grupa koju zbog svega navedenog možemo smarati rizičnom za posedovanje oružja, privilegovana je u tom pogledu u odnosu na običnog građanina, koji mora da ulazi u komplikovane procedure i procene da bi legalno nabavili lično oružje.

Iako ne bi moglo u potpunosti da isključi rizike (pogotovo kada se radi o incidentima u samom lovu), predloženi pogled na lovačko oružje mogao bi da spreči upravo impulsivne, naprasne tragedije kakva je bila ova u Kanjiži, ili slučajeve kakvi su brojni odstreli pasa na račun komšijskih nesuglasica.

Pored veće bezbednosti za sve, na dobitku bi bili disciplinovani lovci, jer manji broj incidenata (pogotovo ekstremnih) i manje krivolova svakako im koristi u više pogleda.

Značaj lovstva u ekološkom smislu

Rodenticidom otrovani srdnać u polju, ZOV

Iako se ove teze mogu lako pretočiti u hajku na lovstvo u celosti, to bi bilo pogrešno.

Nažalost živimo u svetu gde bića nemaju vrednost sama po sebi, svom značaju za ekosistem i po svojoj lepoti, već isključivo monetarnu vrednost. Brojni primeri od šestog velikog istrebljenja vrsta (koje upravo traje) do stradanja ljudskih beskućnika koji su izgubili ekonomsku bitku šalju nespornu poruku: ako ne vrtite keš, ne treba da živite.

Očuvanje šuma u nekim krajevima (očigledan primer je Vojvodina) dugujemo isključivo tome što su pretvorena u lovna gazdinstva. Do pre nešto više od veka, putopisci su pisali o „čuvenim sremskim šumama“; sada hladovinu drveća u Sremu uživaju samo lovišta.

Zaokupljeni ubijanjem i patnjom, zaštitari često zaboravljaju da je uništenje staništa potpuno pogubno za životinjske populacije, za razliku od pojedinačnog ubijanja koje to može, ali ne mora da bude, zavisno od upravljanja.

Drugi aspekt kojim lovci i ribolovci pomažu očuvanju staništa je samo njihovo prisustvo na terenu. Lovci su dizali uzbunu kada se zbog nestručnog postavljanja izuzetno jakih otrova za glodare otrovane i životinje. Ribolovci često iniciraju čišćenje kanala reka, alarmiraju o pomorima ribe i drugim ekološkim katastrofama, a ponekad ih i sprečavaju.

Ponavljam, bilo bi mnogo bolje da postoje uticajna tela koja se bave konzervacijom i zaštitom šuma i prirode uopšte, sa ljudstvom brojnim koliko su brojna lovačka udruženja. Nažalost, takva slika je daleko i čini se, sve dalje od realnosti.

Međutim, to što lovstvo kao koncept (trenutno) pomaže očuvanju staništa, ne menja ništa napisano o individualnoj psihologiji onih za nišanom.

Ne-tako-zabavne činjenice o lovu

• Promoteri i promoterke lova insistiraju da oni „ne ubijaju“, nego „odstreljuju“ životinje. Ovakav stav dobar je pokazatelj objektivizacije, jer ukida epitete živih bića divljači. Nešto što nije živo na način na koji smo mi živi – ne može biti ni ubijeno.

• Iako na lovačkim fotografijama uglavnom vidimo trofejne ulove, lovci love i mladunčad divljači, potpuno legalno. Čak su mladunci u lovnim tarifama najpovoljniji, tj. najjeftiniji.

• U Nemačkoj i Austrougarskoj krajem XIX i početkom XX veka, dakle uoči Prvog svetskog rata, lov je izrazito popularan, makar među elitom (dakle, među onima koji imaju realnu moć započinjanja ratova i komandovanja istim). „Franc Ferdinand je voleo trofejni lov, koji je upražnjavao izlišno čak i za standarde evropskog plemstva tog vremena. U svojim dnevnicima popisao je oko 300.000 primeraka ubijene divljači, od čega su 5.000 bili jeleni. Približno 100.000 trofeja bili su izloženi u njegovom Boemskom zamku u Konopištu“ (4)

Naša „lovna tradicija“ zapravo je austrijska lovna tradicija, što je lako vidljivo po svečanim lovačkim uniformama koje nose naši lovci. Bolna ironija, jer je u jesen 1914, u znak odmazde zbog osujećenog prvog proboja u Srbiju preko Drine, u Mačvi i čitavoj zapadnoj Srbiji bila otvorena prava „sezona lova“ na Srbe. Slikanje sa leševima likvidiranih i obešenih, većinski civilnih žrtava, neraskidivo asocira upravo na fotografije iz trofejnog lova. Imperijalnom propagandom već poistovećeni sa životinjama još pre rata, neminovno smo postali ljudska divljač kada je on počeo.

• U Norveškoj, lov je veoma popularna aktivnost. Andreas Brejvik je „imao čist dosije i lovačku dozvolu“. Masakr na ostrvu Utoja u kome je ubio 69 ljudi, izvršio je puškom koju je nabavio legalno, za potrebe lova na jelene. Sebe je nazvao „lovcem na marksiste“.

Brejvikov slučaj dobra je ilustracija za to koliko je, u sredini gde je lov veoma zastupljen, zapravo lako nabaviti ozbiljno oružje pod izgovorom lova zarad potpuno drugačijih, zlokobnijih planova.

Kao i u slučaju (ne)postojanja uticajnih institucija za zaštitu prirode, mogućnost promene zakona u korist onih koji bi mogli da budu žrtve lovačkog oružja, a na štetu onih koji bi ga zloupotrebili, čini se kao ideja daleka od naše sadašnjice. Što ne znači da ne treba da o tome ne treba da razmišljamo.

(1) Baron-Koen, Sajmon, Psihologija zla; Clio, 2012.

(2) Kangas, Cathy, Animal Cruelty and Human Violence, Huffington Post.

(3) Informacije pod ovim brojem su iz različitih brojeva Revije Zov. Ako budem imala vremena, uneću pojedinačne reference.

(4) Archiduke Franz Ferdinand, Wikipedia (2015-05-20): „Franz Ferdinand had a fondness for trophy hunting that was excessive even by the standards of European nobility of this time.^[11] In his diaries he kept track of an estimated 300,000 game kills, 5,000 of which were deer. Approximately 100,000 trophies were on exhibit at his Bohemian castle at Konopiště^[12][13] „

Ostale reference su za sada samo hiperlinkovane u tekstu.