Beleške sa odmora (2): Drina posle poplava

U toku majskih poplava, Drina se izlila iz korita sedam kilometara. Poplavila kuće, podavila stoku,
zagušila oranice. Nosila krstove sa groblja sa jednog na drugi kraj sela. Po povratku na njene obale, čovek očekuje da vidi bar delić tog samo dva meseca udaljenog razaranja. Očekuje promenu.

A ona teče bistra kao i obično. Miris smrti tek ponegde pusti dašak, projuri kao podnevna muva. Neka stabla su oborena, ali zato je drugogde voda nanela šljunak, načinila nove obale i plaže. Otkinute vrbove grane već puštaju izbojke i ukorenjuju se u svom novom staništu, u novoj sudbini.

U rečnom koritu nikada nije bilo manje otpada. Sreća je Drinina što je brza reka, u ravnici jednako koliko i u brdima. Oni koji je već godinama i decenijama hrane svojim smećem sa idejom da reka sve odnese, izgleda da su bili delimično u pravu. Odnela je ona. Prenela sve negde drugde, predala naša nedela drugim rekama, na najdramatičniji mogući način.

Kada se voda izlila, neki su sa mukom i strepnjom natovarili kolica i traktore i spasili svoje životinje. Drugi su bespomoćno posmatrali kako se dave i nestaju njihove svinje, ovce, kokoške, stotine njih. U danima koji su usledili, jednako su nemoćno gledali kako biljke hraniteljke kopne i trule u svim zlosrećno niskim njivama, gde se voda zadržala.

Drinska voda blista, kamenčići se šarene, riblja mlađ u plićacima gricka stopala. Šumski soprani i tenori nadmeću se i natpevavaju. Kada se smrkne, zameni ih žablji bas.

 

Ljudi su zabrinuti, malo je letine opstalo posle bujice i grada. Ne znaju kako će i od čega će, ali im se u očima vidi neka retka, nesvakidašnja zahvalnost. Živi su, imaju krov nad glavom. Život teče dalje.

Dok je dobro išlo, bezbroj se vreća sa đubretom bacalo u reku, bezbroj demodiranih fasada i ograda. Bezbroj cisterni sa pesticidima i fekalijama je u rečnoj vodi isprano, bezbroj stabala posečeno sa obala, tone šljunka izvađene iz njenog korita. Čim se na nesreću malo zaboravi, a to ide brzo, tako će biti opet i uvek.

Priroda je bila i biće nehajna žrtva naših gradnji i rušenja, oranja i paljenja, prljanja i čišćenja. Sada smo mi postali žrtve njenog čišćenja, oslobađanja od svih nepodobština što smo ih joj na silu u trbuh natrpali.

A ove ravnice svu svoju plodnost duguju upravo ćudljivoj rečnoj naravi.

(jul 2014.)