Beleške sa odmora (2): Drina posle poplava

U toku majskih poplava, Drina se izlila iz korita sedam kilometara. Poplavila kuće, podavila stoku,
zagušila oranice. Nosila krstove sa groblja sa jednog na drugi kraj sela. Po povratku na njene obale, čovek očekuje da vidi bar delić tog samo dva meseca udaljenog razaranja. Očekuje promenu.

A ona teče bistra kao i obično. Miris smrti tek ponegde pusti dašak, projuri kao podnevna muva. Neka stabla su oborena, ali zato je drugogde voda nanela šljunak, načinila nove obale i plaže. Otkinute vrbove grane već puštaju izbojke i ukorenjuju se u svom novom staništu, u novoj sudbini.

U rečnom koritu nikada nije bilo manje otpada. Sreća je Drinina što je brza reka, u ravnici jednako koliko i u brdima. Oni koji je već godinama i decenijama hrane svojim smećem sa idejom da reka sve odnese, izgleda da su bili delimično u pravu. Odnela je ona. Prenela sve negde drugde, predala naša nedela drugim rekama, na najdramatičniji mogući način.

Kada se voda izlila, neki su sa mukom i strepnjom natovarili kolica i traktore i spasili svoje životinje. Drugi su bespomoćno posmatrali kako se dave i nestaju njihove svinje, ovce, kokoške, stotine njih. U danima koji su usledili, jednako su nemoćno gledali kako biljke hraniteljke kopne i trule u svim zlosrećno niskim njivama, gde se voda zadržala.

Drinska voda blista, kamenčići se šarene, riblja mlađ u plićacima gricka stopala. Šumski soprani i tenori nadmeću se i natpevavaju. Kada se smrkne, zameni ih žablji bas.

 

Ljudi su zabrinuti, malo je letine opstalo posle bujice i grada. Ne znaju kako će i od čega će, ali im se u očima vidi neka retka, nesvakidašnja zahvalnost. Živi su, imaju krov nad glavom. Život teče dalje.

Dok je dobro išlo, bezbroj se vreća sa đubretom bacalo u reku, bezbroj demodiranih fasada i ograda. Bezbroj cisterni sa pesticidima i fekalijama je u rečnoj vodi isprano, bezbroj stabala posečeno sa obala, tone šljunka izvađene iz njenog korita. Čim se na nesreću malo zaboravi, a to ide brzo, tako će biti opet i uvek.

Priroda je bila i biće nehajna žrtva naših gradnji i rušenja, oranja i paljenja, prljanja i čišćenja. Sada smo mi postali žrtve njenog čišćenja, oslobađanja od svih nepodobština što smo ih joj na silu u trbuh natrpali.

A ove ravnice svu svoju plodnost duguju upravo ćudljivoj rečnoj naravi.

(jul 2014.)

Ironija poplave / Poplava ironije

Ironija je da su upravo poplave stvorile nanose dragocenog plodnog zemljišta u rečnim dolinama, koje je privuklo ljude da se tu nastane*
*Ovo je prosto činjenično stanje, nema tu nikakve krivice. To je bilo i biće prirodno i spontano ljudsko ponašanje gde god ima reka i plodnog zemljišta. Pogledajte gde su nikli mnogi prosperitetni gradovi sveta.

Ironija je i da se hranljivi poplavni mulj u našim vremenima pretvorio u otrovni mulj, pun pesticida, otpada, fekalija sa farmi.

Ironija je da su svima* usta puna priča o betonskim utvdrama, retenzijama i akumulacijama, puna usta Holandije; u zemlji gde resor za vodoprivredu dobije oko četvrtinu sredstava iz budžeta od onoga koliko mu stvarno treba, gde se beton postojećih nasipa rasapada, a vodene akumulacije su dovoljno zapuštene da konstantno postoji pretnja zatrovanih vodovoda (Užice). Zemlju gde lokalne samouprave pre katastrofe nisu imale para da poprave proklete sirene za uzbunu sada greju snovi o struktirama čije je već preskupo održavanje još skuplje nego izrada. Koje, ukoliko se ne održavaju kako treba, umesto spasa nude uvećanje inenziteta poplavnih talasa.
*Ili makar besmrtnom tutologu-samozvanom stručnjaku za poljoprivredu, genetiku, a sada i hidrologiju Zahariju Trnavčeviću


Ironija je kad u Politici, u Pogledima, na temu poplava mesto dan za danom dobiju stručnjak pa Zaharije Trnavčević, te ispadne da su jednako kompetentni.

Ironija je što su upozorenja meteorologa ozbiljno doživeli jedino oni koji imaju najmanje uticaja u našem društvu - pojedini penzioneri.

Ironija je su ljudi fantazirali i širili laži o stotinama mrtvih kada je mrtvih već bilo preko trideset, što je ogroman broj za naše pojmove. Da u jednoj od najvećih prirodnih katastrofa u našoj istoriji opet smrti nije dosta.

Ironija je da u godini kada patrijarh Irinej (uz sve ostale nekanonske postupke) kaže da, suštinski, nema ništa protiv da Alojzije Stepinac, čovek iza koga su ostale stotine hiljade mrtvih i mučenih Srba, Jevreja i Roma i jedini logor za decu u II sv. ratu, bude proglašen za rimokatoličkog sveca, za poplavu opet ispadnu odgovornije parada i bradata žena.

Ironija je što je bila potrebna najrazornija zabeležena poplava da bi ljudi napokon prozreli i napušili Biljanu Srbljanović.

Ironija je kada kreneš kao dobrovoljac da spašavaš jedan grad od poplave, a završiš rušeći nepravovernu lokalnu vlast.

Ironija je što mnogi koji skontaju koga imamo na vlasti zavape "Vratile su se '90e!", a čak i devedesetih je postojao po neki slobodan medij i, zamislite, opozicija.

Ironija je kada Evropska banka za obnovu i razvoj u sred poplave pokaže mnogo veće interesovanje za prodaju (pardon, privatizaciju) Telekoma nego da ti ponudi pomoć.


Ironija je da se u neviđenoj nesreći političari neviđeno okoriste. Da su robovlasnici na dobitku dok im roblje strada.


Ne volim ironiju. Ipak, postoji jedna ironična crta događaja koja mi se dopada.

Ironija je da kada smo već odavno ogrezli u propadanje i samomržnju, kada smo od strane drugih i nas samih etiketirani kao podli i otupeli, ipak desetine hiljada ljudi dobrovoljno hrle da pomognu unesrećenima, njihovoj zemlji i njihovim životinjama. Da pomognu jedni drugima.

Hvala Bogu na tome.