Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna
mašte, deca su ukras sveta. Tako ide pesmica koju svi znaju.
Dve zgrade od naše, postoji jedna samo u metrima kvadratnim mala bašta. Na tu malu površinu od možda 8 sa 5 metara, smeštena je jedna ogroma
tuja, mali ginko, desetak ruža, narcisi, lale, fantastične sorte maka za koje
nisam ni znala da postoje; šarmantni bezimeni niski sukulenti i bujne čuvarkuće
smeštene u korpe; šaht i jedna klupa u vrhu, uz zgradu. A bilo je i dece. Mnogo
dece.
Baštu je oformila i negovala baka Bisa. Svi smo je tako
znali i zvali. Osim odličnog osećaja za hortikulturu, baka Bisa je imala i
divan osećaj za decu. Tokom letnjih popodneva, pozvala bi malce koji su se
igrali na terenčetu da posete bašticu. I tako bi se po njih pet-šest naguralo
na već samoj sebi tesnu stazicu od kamenčića. Čupkali bi, čeprkali, slagali i
preslagali kamenje. Radovali su se. Jednom im je čak neko od odraslih dao
malter, pa su deo tog istog kamenja omalterisali i napravili jednog čovečuljka,
i nešto što je trebalo da bude most. Još uvek stoje tamo. Posle obavljenog
posla, popeli bi se do klupice, pevali ili pričali sa baka Bisom.
Sva ta događanja bila su tako obična, a tako čudesna i
učesnicima i posmatračima; tako neobična za grad, za atomizovanost, za ubeđenje
da je sve blizu zemlje (a kamoli zemlja) „prljavo“. Prava gradsko-baštenska
idila.
Baka Bisa svoje dece nije imala, ali je umela sa njima.
Volela ih je i volela je da je ona vole. Ne znam da li je bila svesna koliko je
dragoceno to što im je omogućila. I vreme u bašti i osećaj komšijske bliskosti,
zajednice.
Umrla je početkom ove godine. Malo ko od nas roditelja je
znao da je bolesna, a gotovo niko da je bolest trajala već dugo.
Zima je odlazila, a ja sam pri svakom prolasku zagledala
baštu, pokušavajući da primetim da li će neko iz zgrade kojoj pripada početi da
radi na njoj. Proleće je došlo, vegetacija je krenula; usled blage zime agresivna
mišjakinja već je obrasla sve. Niko nije dolazio. Sa svojim vernim dvogodišnjim
pratiocem bojažljivo čupkam korov preko ograde, ne ulazeći unutra, da koliko
možemo oslobodimo prostor za klijanje svih onih divnih semenki koje spavaju
ispod. Postajem svesna tišine koja vlada ovde kada nema dece. Osećam se kao
uljez, smetalo, ali ideja da bi baka Bisi bilo drago hrabri me.
Sledeći put vodimo i tatu i odvažniji smo, kročimo unutra.
Rezultat tog dana bilo je omanje brdo mišjakinje, a nismo oplevili ni pola. Svaka
zagušena perena ili malena klica koju smo otkrili prosto je blistala na
varljivom prolećnom suncu.
Nekoliko dana kasnije, sa motikicom u rancu, saznajem od
jedne mame koja se isto interesovala za sudbinu bašte, da je komšinica čiji je
prozor odmah iznad, u prizemlju, rekla da joj rad na bašti smeta. Da je
dopustila da bašta tu ponikne samo zato jer je Bisa bila bolesna, da je već
dovoljno propatila zbog toliko buke i graje tik ispod njenog simsa. Po ko zna
koji put iznenađuje me ljudska oholost i površno razmišljam ko bi ta žena mogla
da bude. Uprkos svemu što sam čula i tog dana odlazimo u baštu, plevimo i na
sitno zalivamo, ipak ne vadeći motiku. Dok sam pokušavala da ubedim malog
pomoćnika da umesto egzaltiranog komentarisanja naših aktivnosti pokuša da
šapuće (što je, kao što znaju svi koji imaju posla s tom sortom malih ljudi,
nemoguće), čula sam kako se iza nas spušta roletna. Nisam se okrenula.
Dok sam plevila, zamišljala sam namrgođeno lice i raščupanu
ondulaciju iza roletne. Kako nas sada mrzi, bucmasto pijukavo derište i njegovu
krakatu, bezobzirnu majku. Želela sam da nam se obrati, znala sam kako bih se
ponela. Ali nije to taj tip ljudi, pomislila sam buntovno. Pasivno agresivni,
sa akcentom na pasivni. Znam ja.
U petak sam srela komšinicu iz istog tog ulaza. Divnu,
vedru bakicu, i njenog veselog belog psa. Ona je još jedno baš drago lice iz kraja.
Nadrealna za ovo sivo vreme, kao da je trodimenzionalno otelotvorenje
Dragoljupčetove gazdarice, bukvalno. Uvek vesela, uvek raspoložena za priču, ali
ne i napadna. Učtiva, odmerena, ali topla. A zbog načina na koji izgovori ime
svog psa, srce ne može da vam se malčice ne raskravi.
Posle kratkog uobičajenog pozdrava i maženja kuce, palo mi
je na pamet da nju, kao osobu kojoj verujem, pitam za baštu. Negde u centru
svog tela osetila sam nešto poput urušavanja kada su iz njenih usta počele da
izlaze iste rečenice, iste one koje mi je parafrazirala koleginica mama, reči
pred kojima je moja motikica u rancu gubila smisao.
To je njen prozor, njena roletna.
Rekla je manje-više ono što sam već znala. Prvi put sam je
čula kako govori oštro. Njena ozlojeđenost je dugo bila zatočena, a sada kada su
se i pokojna baštovanka i bučna deca udaljila iz njenog domena osetila se
slobodno da je malo pusti da se razmaše, kao rep njenog psa.
Kažem joj da smo mi ulazili 3-4 puta; kaže da nas je videla.
Pokušavam da nekako legalizujem svoju želju da očuvamo baštu, ali ona je
odlučna, mir koji je nanovo stekla nije želela da nanovo izgubi. Pitala sam, a u pristojno vreme? Rekla je da nema tog vremena.
A onda kad nema nikog drugog osim nas? Tamo u parkiću uvek ima nekoga...
Ako se ikada budete predomislili, možete da nas zov... Ne,
ne.
Očito ipak više od nas voli svoj mir. I svog psa. Voli i
njega i sve druge pse, uličare. Voli i gradske mačke, brine o onima oko ulaza,
čak je dve odvela na sterilizaciju. Prema deci uvek je blaga i iskreno ljubazna.
Njen pas nam je jednom probušio loptu, što mu moj sin nikada nije oprostio, ali
ja svesrdno jesam. Previše su simpatični njih dvoje da bi iko zdrav mogao da se
ljuti.
A sada se između nas našlo 8x5 metara bašte.
I ne mogu da se ne saosećam sa njom. Kada je posečeno staro
drveće ispod našeg prozora, jedna starija komšinica je oduševljeno rekla da
sada napokon tu mogu da naprave klupe, da „babe malo mogu da sednu“. Odlučno
sam rekla da smo protiv, jer kada živite nisko, razgovor pod prozorom zvuči kao
da se odvija u vašoj kući. Osim toga, klupa na takvom mestu poziv je za sedenje
u bilo koje doba dana, ali i noći, u našoj prometnoj i već dovoljno
problematičnoj ulici. Zasadili smo novo drveće i nikada se više nije pričalo o
klupi.
Tokom svih onih idiličnih dečijih popodneva u baštici, jedna
osoba je, odmah tu iznad, gubila živce, nikada ne rekavši ni reči, ostajući
dosledna svojoj naklonjenosti ka tišini. Tek sada može da kaže da je buka bila
nesnosna po čitav dan. Iako u stvarnosti nije bilo tako, ne mislim da preteruje
da bi pravila dramu, već da joj je buka toliko smetala da bi tih nekoliko sati
dnevno nastavilo da je opseda tokom čitavog dana. A svi mi smo toga bili
blaženo nesvesni. Ona nije pasivno agresivni namćor kog sam zamišljala, kog sam
znala. Ona je draga osoba. Samo voli svoju
tišinu i drugačije voli decu nego pokojna baka Bisa. Ljudsko lice ograničenja.
Osećam gorčinu. Zbog toga što ljudi nisu savršeni, što imaju
slabosti; što i opšte dobro nije dobro za sve; što će deca izgubiti svoj mali,
jedinstveni baštenski svet koji im je ostavila baka Bisa; što ćemo svi izgubiti
uspomenu na nju.
Setila sam se Sepa Holcera, koji u svom kapitalnom delu
Permakultura načinje temu dozvola, konsenzusa i njihovog eskiviranja. Tu kaže
da u situacijama kada čitav komšiluk treba da se složi i da odobrenje za neku
promenu, do saglasnost nikada ne dolazi. Koristi primer baštenskog jezera koje želi
da izgradi. Iako se radi o njegovom placu, austrijski zakon ga obavezuje da
mora da dobije saglasnost svih svojih suseda da bi jezero zaista napravio. Ali nekoga
nerviraju žabe, neko će odmah pomisliti na komarce, neko će se uplašiti vlage.
Opšta dobra, kao što su povećanje biološke raznovrsnosti ili jedinstvena
prilika za učenje i igru, neverovatno se lako brišu čak i pred nagoveštajem
lične neugodnosti. U gradu, broj ljudi na malom prostoru čine konsenzus oko
dobrobiti još manje verovatnim. Svako ko je prisustvovao sednici prosečnog
kućnog saveta zna da se dogovor često ne postiže ni za najjednostavnije stvari.
Zato živimo u stanju podnošljivog haosa, podnošljivog propadanja, podnošljivog
sivila. Zbijeni kao korov, u najboljem slučaju međusobno se podnosimo uz osmeh.
I to je sve.
U baka Bisinoj bašti, lale i narcisi su, rasterećeni,
procvetali. Probijaju se i klijanci mog omiljenog islandskog maka. Nekada bujne
i mirisne ruže se nećkaju, neke već kopne. Možda ukrademo još neki trzaj rukom
preko ograde, neko polivanje đubrivom. Ali uglavnom ću nastaviti samo da, teška
srca, posmatram kako iskonsko potiskuje oplemenjeno.
No comments:
Post a Comment