Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).

Drška s dve motike

Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte, deca su ukras sveta. Tako ide pesmica koju svi znaju.

Dve zgrade od naše, postoji jedna samo u metrima kvadratnim mala bašta. Na tu malu površinu od možda 8 sa 5 metara, smeštena je jedna ogroma tuja, mali ginko, desetak ruža, narcisi, lale, fantastične sorte maka za koje nisam ni znala da postoje; šarmantni bezimeni niski sukulenti i bujne čuvarkuće smeštene u korpe; šaht i jedna klupa u vrhu, uz zgradu. A bilo je i dece. Mnogo dece.

Baštu je oformila i negovala baka Bisa. Svi smo je tako znali i zvali. Osim odličnog osećaja za hortikulturu, baka Bisa je imala i divan osećaj za decu. Tokom letnjih popodneva, pozvala bi malce koji su se igrali na terenčetu da posete bašticu. I tako bi se po njih pet-šest naguralo na već samoj sebi tesnu stazicu od kamenčića. Čupkali bi, čeprkali, slagali i preslagali kamenje. Radovali su se. Jednom im je čak neko od odraslih dao malter, pa su deo tog istog kamenja omalterisali i napravili jednog čovečuljka, i nešto što je trebalo da bude most. Još uvek stoje tamo. Posle obavljenog posla, popeli bi se do klupice, pevali ili pričali sa baka Bisom.

Sva ta događanja bila su tako obična, a tako čudesna i učesnicima i posmatračima; tako neobična za grad, za atomizovanost, za ubeđenje da je sve blizu zemlje (a kamoli zemlja) „prljavo“. Prava gradsko-baštenska idila.

Baka Bisa svoje dece nije imala, ali je umela sa njima. Volela ih je i volela je da je ona vole. Ne znam da li je bila svesna koliko je dragoceno to što im je omogućila. I vreme u bašti i osećaj komšijske bliskosti, zajednice.

Umrla je početkom ove godine. Malo ko od nas roditelja je znao da je bolesna, a gotovo niko da je bolest trajala već dugo.

Kada sam  tog dana kada sam čula vest prošli pored bašte i ispod njenog prozora na drugom spratu, sa saksijom u obliku cipele na simsu, grlo mi se steglo. Na osećaj gubitka drage komšinice nakačio se i osećaj da će bašta zarasti i propasti. Ne radi se o biljkama, ili samo o njima; nije pred odumiranjem bašta, već simbol sve one letnje radosti, bliskosti sa zemljom i sa ljudima. Povezanosti.

Zima je odlazila, a ja sam pri svakom prolasku zagledala baštu, pokušavajući da primetim da li će neko iz zgrade kojoj pripada početi da radi na njoj. Proleće je došlo, vegetacija je krenula; usled blage zime agresivna mišjakinja već je obrasla sve. Niko nije dolazio. Sa svojim vernim dvogodišnjim pratiocem bojažljivo čupkam korov preko ograde, ne ulazeći unutra, da koliko možemo oslobodimo prostor za klijanje svih onih divnih semenki koje spavaju ispod. Postajem svesna tišine koja vlada ovde kada nema dece. Osećam se kao uljez, smetalo, ali ideja da bi baka Bisi bilo drago hrabri me.

Sledeći put vodimo i tatu i odvažniji smo, kročimo unutra. Rezultat tog dana bilo je omanje brdo mišjakinje, a nismo oplevili ni pola. Svaka zagušena perena ili malena klica koju smo otkrili prosto je blistala na varljivom prolećnom suncu.

Nekoliko dana kasnije, sa motikicom u rancu, saznajem od jedne mame koja se isto interesovala za sudbinu bašte, da je komšinica čiji je prozor odmah iznad, u prizemlju, rekla da joj rad na bašti smeta. Da je dopustila da bašta tu ponikne samo zato jer je Bisa bila bolesna, da je već dovoljno propatila zbog toliko buke i graje tik ispod njenog simsa. Po ko zna koji put iznenađuje me ljudska oholost i površno razmišljam ko bi ta žena mogla da bude. Uprkos svemu što sam čula i tog dana odlazimo u baštu, plevimo i na sitno zalivamo, ipak ne vadeći motiku. Dok sam pokušavala da ubedim malog pomoćnika da umesto egzaltiranog komentarisanja naših aktivnosti pokuša da šapuće (što je, kao što znaju svi koji imaju posla s tom sortom malih ljudi, nemoguće), čula sam kako se iza nas spušta roletna. Nisam se okrenula.

Dok sam plevila, zamišljala sam namrgođeno lice i raščupanu ondulaciju iza roletne. Kako nas sada mrzi, bucmasto pijukavo derište i njegovu krakatu, bezobzirnu majku. Želela sam da nam se obrati, znala sam kako bih se ponela. Ali nije to taj tip ljudi, pomislila sam buntovno. Pasivno agresivni, sa akcentom na pasivni. Znam ja.

U petak sam srela komšinicu iz istog tog ulaza. Divnu, vedru bakicu, i njenog veselog belog psa. Ona je još jedno baš drago lice iz kraja. Nadrealna za ovo sivo vreme, kao da je trodimenzionalno otelotvorenje Dragoljupčetove gazdarice, bukvalno. Uvek vesela, uvek raspoložena za priču, ali ne i napadna. Učtiva, odmerena, ali topla. A zbog načina na koji izgovori ime svog psa, srce ne može da vam se malčice ne raskravi.

Posle kratkog uobičajenog pozdrava i maženja kuce, palo mi je na pamet da nju, kao osobu kojoj verujem, pitam za baštu. Negde u centru svog tela osetila sam nešto poput urušavanja kada su iz njenih usta počele da izlaze iste rečenice, iste one koje mi je parafrazirala koleginica mama, reči pred kojima je moja motikica u rancu gubila smisao.

To je njen prozor, njena roletna.

Rekla je manje-više ono što sam već znala. Prvi put sam je čula kako govori oštro. Njena ozlojeđenost je dugo bila zatočena, a sada kada su se i pokojna baštovanka i bučna deca udaljila iz njenog domena osetila se slobodno da je malo pusti da se razmaše, kao rep njenog psa.

Kažem joj da smo mi ulazili 3-4 puta; kaže da nas je videla. Pokušavam da nekako legalizujem svoju želju da očuvamo baštu, ali ona je odlučna, mir koji je nanovo stekla nije želela da nanovo izgubi. Pitala sam, a u pristojno vreme? Rekla je da nema tog vremena.

A onda kad nema nikog drugog osim nas? Tamo u parkiću uvek ima nekoga...

Ako se ikada budete predomislili, možete da nas zov... Ne, ne.

Očito ipak više od nas voli svoj mir. I svog psa. Voli i njega i sve druge pse, uličare. Voli i gradske mačke, brine o onima oko ulaza, čak je dve odvela na sterilizaciju. Prema deci uvek je blaga i iskreno ljubazna. Njen pas nam je jednom probušio loptu, što mu moj sin nikada nije oprostio, ali ja svesrdno jesam. Previše su simpatični njih dvoje da bi iko zdrav mogao da se ljuti.

A sada se između nas našlo 8x5 metara bašte.

I ne mogu da se ne saosećam sa njom. Kada je posečeno staro drveće ispod našeg prozora, jedna starija komšinica je oduševljeno rekla da sada napokon tu mogu da naprave klupe, da „babe malo mogu da sednu“. Odlučno sam rekla da smo protiv, jer kada živite nisko, razgovor pod prozorom zvuči kao da se odvija u vašoj kući. Osim toga, klupa na takvom mestu poziv je za sedenje u bilo koje doba dana, ali i noći, u našoj prometnoj i već dovoljno problematičnoj ulici. Zasadili smo novo drveće i nikada se više nije pričalo o klupi.

Tokom svih onih idiličnih dečijih popodneva u baštici, jedna osoba je, odmah tu iznad, gubila živce, nikada ne rekavši ni reči, ostajući dosledna svojoj naklonjenosti ka tišini. Tek sada može da kaže da je buka bila nesnosna po čitav dan. Iako u stvarnosti nije bilo tako, ne mislim da preteruje da bi pravila dramu, već da joj je buka toliko smetala da bi tih nekoliko sati dnevno nastavilo da je opseda tokom čitavog dana. A svi mi smo toga bili blaženo nesvesni. Ona nije pasivno agresivni namćor kog sam zamišljala, kog sam znala. Ona je draga osoba. Samo voli svoju tišinu i drugačije voli decu nego pokojna baka Bisa. Ljudsko lice ograničenja.

Osećam gorčinu. Zbog toga što ljudi nisu savršeni, što imaju slabosti; što i opšte dobro nije dobro za sve; što će deca izgubiti svoj mali, jedinstveni baštenski svet koji im je ostavila baka Bisa; što ćemo svi izgubiti uspomenu na nju.

Setila sam se Sepa Holcera, koji u svom kapitalnom delu Permakultura načinje temu dozvola, konsenzusa i njihovog eskiviranja. Tu kaže da u situacijama kada čitav komšiluk treba da se složi i da odobrenje za neku promenu, do saglasnost nikada ne dolazi. Koristi primer baštenskog jezera koje želi da izgradi. Iako se radi o njegovom placu, austrijski zakon ga obavezuje da mora da dobije saglasnost svih svojih suseda da bi jezero zaista napravio. Ali nekoga nerviraju žabe, neko će odmah pomisliti na komarce, neko će se uplašiti vlage. Opšta dobra, kao što su povećanje biološke raznovrsnosti ili jedinstvena prilika za učenje i igru, neverovatno se lako brišu čak i pred nagoveštajem lične neugodnosti. U gradu, broj ljudi na malom prostoru čine konsenzus oko dobrobiti još manje verovatnim. Svako ko je prisustvovao sednici prosečnog kućnog saveta zna da se dogovor često ne postiže ni za najjednostavnije stvari. Zato živimo u stanju podnošljivog haosa, podnošljivog propadanja, podnošljivog sivila. Zbijeni kao korov, u najboljem slučaju međusobno se podnosimo uz osmeh. I to je sve.

U baka Bisinoj bašti, lale i narcisi su, rasterećeni, procvetali. Probijaju se i klijanci mog omiljenog islandskog maka. Nekada bujne i mirisne ruže se nećkaju, neke već kopne. Možda ukrademo još neki trzaj rukom preko ograde, neko polivanje đubrivom. Ali uglavnom ću nastaviti samo da, teška srca, posmatram kako iskonsko potiskuje oplemenjeno.

"Cvetne svećice"

Mala slavljenička reciklaža

Jedna draga pametna glavica se dosetila da postolja za svećice sa svog osmog rođendana pretvori u cvetnu baštu :)

Ideja je zaista procvetala i prerasla u malu porodičnu zabavu, kao i priliku za naslađivanje bezobrazno jarkim bojama. Ipak leto samo što nije!

Postupak je jednostavan:

• Pigmentacija: obojite postolja za svećice akrilnim bojama (na bazi vode) po izboru. Ostavite da se osuši.
• Sredina cveta: mi smo koristili plastelin, jer plastelin je (za)uvek izvor dodatne radosti. No ako želite da povećate procenat recikliranog materijala možete upotrebiti npr. već korišćeni šareni papir. Odabrani materijal fino sabiti u šupljinu "cveta".
• Sadnja! Kao "supstrat" najpraktičnije je upotrebiti kakav odbačeni sunđer, u koji ćete zabosti špicaste krajeve postolja - sada stabaoca vaših cvetića. Možete obojiti ga po želji. Mi smo imali sreće da nam se pri ruci nađe maltene gotova "žardinjera" - ambalaža ručnog sata, koja je uključuje metalnu kutiju i fini, crni sunđer. 

Faza sušenja

Gotovi cvetići poziraju sa "sirovim" postoljima za svećice

 A kao što svaki pošten baštovan zna - gde ima cveća, ima i konzumenata:

Ko zna šta sve odbačeno i zaboravljeno može da nas iznenadi cvetanjem!

Uradi sam: Podmetac od providnog CDa

Pre nego što pređemo na prvi prvcijati D.I.Y. tutorijal na Majmunčetu, da probamo da raščistimo malu terminološku zbrku. Iako je "reciklaža" najčešće i najšire upotrebljavan termin kada se govori o odgovornom ponašanju prema otpadu koji stvaramo, ta kolokvijalna upotreba nas može dovesti u zabludu. Reciklaža je samo jedno od „3R“ Reuse, Reduce, Recycle pravila, a u trojci vrlo namerno zauzima poslednje mesto. Proces reciklaže predstavlja pretvaranje nekog predmeta u sirovinu od koje je originalno napravljen. Često je zahtevna, skupa i rastrošna što se tiče upotrebe energije; često se mnogo materijala usput izgubi (jedini materijal koji se 100% reciklira je staklo), pa zato i ako je neophodna i (hvala Bogu) sve rasprostranjenija - zapravo predstavlja poslednju liniju borbe protiv viška neželjenih predmeta.

Na duže staze daleko su efikasnije drugoplasirana redukcija (smanjivanje količina otpada kako štedljivijom upotrebom sirovina i materijala što se tiče industrije, tako i racionalnijom i dužom upotrebom gotovih predmeta što se tiče potrošača) i ponovna upotreba. Kada se kaže „recikliranje“, često se misli upravo na ponovnu upotrebu predmeta. Prava igračka od recikliranih materijala je ona čija je sirovina plastika dobijene od (recikliranih) plastičnih flaša, na primer. Međutim, izraz „...od recikliranih materijala“ se kolokvijalno često koristi da označi ponovnu upotrebu nekog predmeta, pri kojoj mu je dodaljena nova uloga. Tako, odbačenoj limeci biva udahnut novi život ako ponovo upotrebite napravivši od nje čašu za olovke. Na nivou pojedinca, to je daleko efikasniji oblik borbe protiv otpada nego da ste zaista reciklirali limenku i uz svu potrošnju resursa dobili nekoliko grama aluminijuma.

Sada, kada smo to raščistili, možemo preći na stvar - ideju kako da od providnog, zaštitnog CD/DVDa koji se, kao zaštita od grebanja, nalazi u svakom pakovanju praznih diskova „na štapu“, napravite unikatni podmetač za čaše (i sve ostale objekte kojima treba nešto podmetnuti). Vrlo je lako za uraditi, pa i mladunce lako možete uključiti u akciju. Rezultat je obično više nego zadovoljavajući - em ćete dobiti jedinstvenu upotrebnu stvarčicu, em ćete se zabaviti i razmahati kreativnim potencijalima dok je stvarate, em će deponija biti olakšana za jedno nerazgradivo parče plastike!

Dakle, ovo je zvezda ovog tutorijala:

Korak 0 - priprema

Za pravljenje podmetača će vam biti potrebno sledeće:

1. Providni zaštitni disk (1 disk = 1 podmetač)

2. Podloga za crtanje (deblji papir ili tanji karton)

3. Olovka (za obeležavanje)

4. Široka lepljiva traka

5. Dvostrano lepljiva traka

6. Velike makaze (za papir) i male makaze (za nokte)

+ Pribor za i crtanje/grafiku/kolaž/šta-god-vas-čini-srećnim, kojim ćete napraviti ilustraciju

Napomena za br. 4. - široka traka će biti donja strana vašeg podmetača. Kao takva treba da bude vodonepropusna, po mogućstvu takve teksture da ne klizi po podlozi, i široka, da bi ste lako i jednostavno oblepili donju stranu vašeg crteža. Na slici je prikazana traka na engleskom poznata kao duct tape. Izuzetno je jaka (postoji valjan razlog zašto u filmovima njome zalepljena usta ne govore, a ruke i noge ne mrdaju :)) i ispunjava sve gore navedene uslove. Ima je u prodaji kod nas, ali ako vam nije dostupna možete se poslužiti i običnim širokim selotejpom ili ako imate više živaca - izolirom. Osnovni cilj je da papir na kome je crtež izolujete od vlage. Umesto trake možete upotrebiti još jedan disk, o čemu opširnije u koraku 4.

Korak 1. - grafički deo posla - ilustracija podmetača

Ovom prilikom su za grafički deo posla korišćeni ručno napravljeni gumeni pečatići (hvala mužu :)).

Naravno, možete koristiti i konvencionalnije crtačke metode...

2a)

- Postavite disk na papir i tanko olovkom opcrtate spoljašnji krug i unutrašnji kružić.

- Po površini unutar kruga stvarate željenu sliku.

2b)

- Sečete po linijama spoljašnjeg kruga i unutrašnjeg kružića, trudite se da budete što precizniji.

Na kraju dobijate gotovu ilustraciju vašeg podmetača, koja treba da ima ovakvu formu:

Korak 3. - „armiranje“ ilustracije

- Donju stranu ilustracije oblepite lepljivom trakom, kako mislite da je najzgodnije. Majmunče je koristilo sledeći sistem:

Takođe, jednostavniji metod bi bio da napravite napravite "sendvič" od dva diska - 1 sa gornje, drugi sa donje strane ilustracije. U tom slučaju vam široki selotejp nije potreban, preskočili bi ste korak 3, a duplirali korak 4. Takva konstrukcija je malo preglomazna preglomazna za moj ukus, ali može biti interesantna jer možete napraviti podmetač sa dva lica.

Korak 4. - lepljiva posla

U ovoj fazi, goruće je pitanje kako ćete spojiti sve slojeve vašeg podmetača u nastajanju. Osnova tj. disk je providan, pa zato upotreba lepka nije preporučljiva - makar u pitanju bio i bezbojni OHO, velika je verovatnoća da će se mesto lepljenja napadno videti i biti prilično muzgavo. No, u pomoć stiže gotovo svemogući dvostrani selotejp. Odlično lepi, a neupadljiv je, pa je s toga najvalifikovaniji za ovu fazu. Za lepljenje će vam trebati jako prilično mala površina - i vizuelno i funkcionalno se najbolje pokazalo da lepljivu traku stavite na uzani prostor između unutrašnjeg kruga diska i plastičnog prstena koji ga okružuje.

A da bi ste pravilno isekli komadić lepljive trake pri tom štedeći na materijalu, najbolje je da upotrebite kovanicu od 20 dinara - po prečniku gotovo potpuno odgovara pomenutom prstenu. Ako dinari nisu u opciji, potražite novčić ili drugi objekat sličnog prečnika - bitno je samo da bude dovoljno gladak da se lepak ne uhvati previše za njega.

- Blago zalepite novčić za traku (1), pažljivo opsecite (2), a zatim lagano odlepite isečeno parče sa novčića - pazite da ne skinete samo gornju zaštitnu foliju! (3). Zalepite krug trake tamo gde mu je mesto (4).

- Opsecite unutrašnji kružić diska

Napomena - ako je disk koji imate hrapav, hrapava strana treba da bude gornja - dakle, lepljivu traku stavljate sa glatke strane diska.

Korak 5. - finalni spoj

U velikom finalu pred sobom treba da imate dva predmeta koji izgledaju ovako:

Sada vam ostaje samo da ih spojite u jednu celinu.

Odlepite zaštitnu foliju sa lepljive trake (1). Da bi ste precizno povezali slojeve, najbolje je da upotrebite svoj kažiprst - otvor diska je upravo njemu i namenjen. Prvo stavite sam disk, sa lepkom na gore na kažiprst, a nešto iznad nataknite ilustraciju sa podlogom, sa podlogom na gore (2). Poravnajte ih i spojite (3), a zatim malo ispritiskajte površinu ispod koje je lepak, da se dooobro uhvati (4).

To je to - srećan vam reupotrebljeni podmetač!

P.S. „Inzest mit den Sternen“ - stih iz pesme Selbstportrait mit Kater od Einstürzende Neubauten.