Zeleno Majmunče: dr Stevan Nikolić

Showing posts with label dr Stevan Nikolić. Show all posts

Friday, July 24, 2015

Гост аутор: Воки Васић, oдговор Стевану Николићу

Воки Васић, некадашњи директор Природњачког музеја, члан удружења "Школа за опстанак", CEEWeb за биодиверзитет и аутор, написао је комплентан и компетентан договор на текст "Таквих храстова пуна је Србија" Стевана Николића. Текст је драгоцен из разлога што одлично заокружује и преиспитује све проблеме излагања г. Николића и односа према савиначком храсту - речи које одзвањају болно сада када је храст посечен. Нажалост, "Политика" никада није објавила текст. Уз дозволу аутора, исправљамо њену грешку.

foto: Mihailo ???, via GM Optimist

Јавности недостају чињенице о Храсту

Поводом текста „Таквих храстова пуна је Србија“, од 3. јуна

Некадашњи директор Завода за заштиту природе г. Стеван Николић негативно је реаговао на плеу архитекте Михајла Митровића да се не сече савиначки храст и на његов предлог да се очува храст, а да се ипак не одустане од правца аутопута. При том је архитекта критиком закачио и Завод за заштиту природе. Г. Николић је одмах нашао повод да се чуди стилу и тону (заносу и патетици) аутора чланка и иронично га назвао универзалним стручњаком. На том месту сам први пут пожелео да се умешам у полемику. Мислим наиме да ту нема места за иронију, архитекта заиста мора да има универзални и интегрални поглед на природу и културу. Али не јављам се да браним архитекту ни архитекте.

Дотле је реакција г. Николића јасна, али даљи текст је збуњујући (не искључујем могућност да је неспретно уреднички скраћиван, тако да се изгубила логика и поента). Нападајући г. Митровићев компромисни предлог, г. Николић каже да ће прашина, бука и гасови убрзати сушење храста. До сушења дакле неће доћи ако се храст посече, закључујем ја. Истој теми се г. Николић враћа још једном, па каже да би се техничким одвајањем од пута, због разгранатог кореновог система храста, променила микроклима, педолошки и хидролошки услови подземних вода, смањила влажност подлоге и повећала површинска загађеност. А кад се горостас посече и убије његов моћни коренов систем, онда ваљда тих негативних последица неће бити, питам се ја? По мени, то су све аргументи да се храст по сваку цену сачува.

„Морам подсетити шта су чињенице и решења“ пише г. Николић, али не нуди провериве чињенице, него само своје оцене и судове. У оваквим пословима једине релевантне чињенице су оне из одговарајуће студије о утицајима на животну средину, под условом да је та студија прошла законом предвиђену процедуру, која укључује мишљење Завода, увид и изјашњавање стручне и локалне јавности. Г. Николић се међутим не позива на ту студију, као што се на њу не позива нико од заговорника рушења храста на Савинцу. Постоји ли уопште тај храст у студији утицаја за ту критичну деоницу аутопута? Немогуће да су онолики грм, мамутску храстину превидели стручњаци (са иронијом и без ње). Ако постоји анализа фамозног храста у тој студији, зашто г. Николић не узме из ње своје чињенице, па да часком ућутка и архитекте и природњаке, а обашка и сујеверне грађане села Савинца и околине?

„Таквих храстова пуна је Србија“ суд је г. Николића. Ваљда је мислио да их има много. То је компаративан суд и тражи објашњења: Србија је пуна таквих храстова јер их има толико-и-толико по хектару, по квадратном километру, или их има много у поређењу с неким другим државама? Има ли их више него раније (ако их је пуно)? Не каже то г. Николић, али сугерише да их има више него што нам треба, имамо их пуно, па не морамо да их чувамо, ако нису „проглашени“ или записани. Зато се он чуди патетичности г. Митровића. Мислим сасвим супротно, нема их пуно, има их празно и све је празнија Србија од таквих ретких и савршених примерака које није човек засадио. Фале нам такви и недостаје нам поузданија заштита природе, Србија је врло лоша у чувању своје натуре и културе.

Каже г. Николић да су стручњаци оценили да маркантни храст дубоке старости показује знаке сушења и пропадања, сугеришићи да није штета посећи га, будући да нема наде да ће вечно живети млад. Па наравно да се столетне гране храста суше, а младе се зелене и расту у висину и ширину. У Охриду има прастари чинар Краља Марка и легенда да платан хиљаду година расте и хиљаду година се суши. Тако сва дуговечна дрвета, умиру стојећи и полако. Мудри то виде и поштују и отуда толико симболике и веровања везаних за стара дрвета која дуго трају, супротно од безглавих људи чији је мали живот тек тренутак и који уопште не разумеју време.

Али има нешто још много важније. Не ваља што се данас, ми обични људи, грађани, осећамо лоше због проблема у који је због храста запао аљкаво припремљени пројект тог коридора за Пожегу. Погрешан је и потцењивачки покушај да се о Храсту одлучује без учешћа грађана, правих уживалаца природне баштине, осоран је покушај да се грађани обману, ућуткају, доведу пред свршен чин („два дана ће да се буне, а онда ће да забораве“). Зато је Храст не само природна вредност, него и симбол грађанског поноса.
Не знам тачно чему понос служи, али није мудро дирати га.

Воки Васић

Wednesday, July 15, 2015

Odbrana lošeg projekta - odgovor na tekst dr Stevana Nikolića "Takvih hrastova puna je Srbija".

Povodom teksta Dr Stevana Nikolića „Takvih je hrastova puna Srbija“

skraćena verzija objavljena u "Politici", u rubrici "Među nama"

Prošle subote, Dr Stevan Nikolić je kroz oštru kritiku teksta „Ne secite nam hrast“ Mihajla Mitrovića izneo niz očigledno proizvoljnih tvrdnji na koje bih ovom prilikom želela da se osvrnem.

Sveukupno gledano, u domenu „stručnih“ zagovaranja seče hrasta polako se uspostavlja jedna jasna pravilnost: tvrdnje koje nisu pokrepljene niti jednim proveljrivim dokazom ili izvorom.

Tako g. Nikolić lagodno tvrdi: „Suština stručnih stavova i mišljenja je sledeća. Hrast u Savincu nije zapis (...) ni većina meštana ne zna da je stablo zapis, samo je čula o tome u ovoj kampanji“ (...) Takvih je hrastova puna Srbija“.

Građanima koji pomno prate priču o savinačkom hrastu, a posebno onima sa nešto obrazovanja iz relevantnih naučnih oblasti, ostaje nejasno odakle g. Nikolić crpi informacije koje koristi kao argumentaciju. Tako tekst objavljen u decembru 2012. godine u Politici navodi da u monografija sela piše o hrastu-zapisu – starom 460 godina (1). A takođe u Politici, samo dan posle teksta g. Nikolića, protojerej-stavrofor Stojadin Pavlović izrekao je da „da hrast već decenijama nema karakter zapisa“ (2), što znači da SPC zna da je hrast ipak zapis (međutim, ostaje nejasno po kojim kriterijumima jednom drvetu-zapisu „istekne rok trajanja“). Kojom validnom metodom je ustanovljena navodna nesvesnost meštana o zapisu do početka „kampanje“? Istraživanjem na terenu? Anketom? Možemo samo da nagađamo.

Na isti metodološki problem proizvoljnih tvrdnji nailazimo u rečenici „Moćnih hrastova kao što je savinački puna je Srbija, ali se seku za razne potrebe, posebno kod izgradnje puteva, vodnih akumulacija i drugih velikih objekata“, gde imamo čak i tvdnje o kvantitetu stabala – bez i jedne konkretne brojke, a kamoli izvora tobožnjeg podatka. Sigurna sam da bi g. Nikolić s obzirom na svoju funkciju relativno lako mogao da dođe do procene koliko stabala ove starosti postoji u Srbiji da to želi, što ostavlja još neugodniji osećaj kod građana koji nažalost ovim podacima nemaju lak pristup. Takođe, ovde ponovo vidimo pokušaj da se značaj savinačkog hrasta relativizuje – on dakle nije zapis, već tek „moćno stablo“, jedno od mnogih.

Tvdnje nejasnog porekla prisutne su i u karakterizaciji stanja hrasta. „Ocene stručnjaka su da je hrast moćno stablo, markantnih dimenzija i duboke starosti, ali sa jasnim znacima sušenja i propadanja“. U slučaju savinačkog hrasta, reference ostaju nejasne i nepoznate, a stručnjaci bezimeni i nedostupni za pojašnjenja i diskusiju. Ne može se doći do bilo kakvog dokumenta čija bi validnost i metodologija mogle da se analiziraju.

„Bolest hrasta“ predstavljena je kao činjenično stanje, ali da li je neka konkretna patologija zaista ustanovljena kod hrasta? Ako jeste, koja? Ono što je građanima od objašnjenja bilo dostupno svelo se na sledeće: „Makroskopski je uočljivo da hrast ima vidne oznake oštećenja i da se nalazi u završnoj fazi razvoja koja vodi ka kraju njegovog životnog veka. Stablo ima dosta suvih grana i centralni deo krošnje je suv. Prema iskustvu stručnjaka, kod stabala ove starosti unutrašnja trulež je veća i intenzivnija nego što se to vidi spolja - objašnjavaju za “Blic” u Zavodu za zaštitu prirode Srbije“ (3).

U maniru na koji smo već navikli, ne navodi se ko stoji iza procene, niti kojim putem se do zaključka došlo. Do ovakve konstatacije moglo se doći i samo pogledom na fotografiju hrasta, a za realno utvrđivanje stanja svakako je potrebno više (ipak, čak je i na fotografiji vidljivo da nije čitav centralni deo krošnje suv, kako se tvdi). Nema procene tačne starosti hrasta, a logika „zavšne faze razvoja“ mogla bi se takođe primeniti na bilo kog sredovečnog čoveka. Međutim, dok čovek ide ka svom biološkom kraju nekoliko desetina godina, hrast može ići ka kraju nekoliko vekova – dakle, postoji teoretska mogućnost da bi čak i uz „bliženje kraju“ još dugo mogli da uživamo u njegovom prisustvu. Mogući životni vek hrasta lužnjaka (Q. robur) procenjuje se na 2000 godina, a najstariji zabeleženi primerak star je 1500 godina (Donja Saksonija, Nemačka). (4)

foto: Miodrag Mija Ćiraković

Ukoliko jasna stručna mišljenja koja navodi g. Nikolić postoje i ukoliko su negde publikovana, zašto nisu dostupna javnosti, u formi sažetaka ili makar ozbiljnih citata konkretnih stručnjaka? Jer upravo dostupnost otvara mogućnost za diskusiju, a stručna diskusija je jedino sredstvo za proveru utemeljenosti neke tvrdnje. Tako bi mogla da se čuju različita mišljenja; međutim, pitanje je kome bi diskusija išla na ruku i samim tim – da li je uopšte poželjna. Iako je trenutno u interesu zagovornika seče da se stručna zajednica predstavi kao potpuno homogena, u realnosti je retko tako.

S obzirom na sve ove propuste, vrlo je nedolično od strane g. Nikolića što stav Mihajla Mitrovića naziva „zanesenim“ i (čak dva puta) „patetičnim“. U odnosu na njega postavlja se nadmeno, pozivajući se na „činjenice i stručne stavove“ – a sve bez i jedne reference, bez i jednog naslova, imena, broja; bez i jednog podatka. Princip „rekla-kazala“ u nauci ne postoji. To što je neko bira da koristi stručnu terminologiju i birokratski jezik nije nikakva garancija stručnosti i tačnosti njegovih tvdnji.

Dodatno je poražavajuće to što Dr Stevan Nikolić, kao akademski građanin, a posebno kao neko ko se tokom svoje karijere bavio ekologijom i turizmom, ne primećuje i ne kritikuje brojne manjkavosti samog projekta autoputa – od presecanja kulturno-istorijskog kompleska Savinac - Takovo, preko potrebe da se izmesti korito reke, brojnih infrastrukturnih problema s kojima su se suočili stanovnici Savinca tokom izvedbe radova, do putanje koja vodi tačno do – i preko - drevnog hrasta; sve uprkos tome što je put mogao da bude trasiran drugačije. Miliša Nikolić, predsednik lokalne mesne zajednice „kaže da je postojala ideja da autoput prolazi istočno od varošice, što bi bilo, kako su mu rekle geodete, oko 1,5 kilometara kraće, a manje bi se i kuća rušilo, dakle i jeftinije. Moglo je da se trasira i zapadno, u kom slučaju bi se između naselja i autoputa našla šuma kao dobar tampon. Ali, nečiji je interes bio, smatraju Savinčani, da bude ovako – skuplje i štetnije – jer mora da se premešta i korito reke Dičine i izmešta postojeći lokalni put“ (1)

Nikolić birokratiski poentira rečenicom: „Moraju uvažiti zakonitosti savremenog tehničkog razvoja i principi sameravanja ekoloških i društvenih interesa nacionalnog, regionalnog i lokalnog značaja“. Razvojni projekat koji je u ovoj meri invazivan u odnosu na okolinu, koji nije transparentan, koji se nije našao na javnoj raspravi, koji ni na koji način nije uključio mišljenje i potrebe lokalne zajednice, već je aktivno ignorisao sve njene primedbe (1, 5) – takav projekat je sve samo ne savremen.

Za kraj, mogu da se složim da rešenje koje je g. Mitrović izneo zvuči idealistički i da se možda očekivao manje poetičan ton obraćanja. Međutim, sa svim manama koji se njegovom tekstu mogu pripisati, uspelo mu je da u dva stubca konstatuje ono što godinama predviđaju stručnjaci i „stručnjaci“: nekvalitetan projekat, lišen demokratskih principa odlučivanja.

Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da bi savinački hrast preživeo, činjenica da se stanište drveta ove veličine prostire i desetinama metara u tlo, gde radovi na putu ne bi smeli da imaju veći uticaj, povećava šansu njegovog preživljavanja. Ukoliko izgradnja puta drastično utiče na režim i kvalitet podzemnih voda – onda je to veliki opšti problem i opasnost, propust koji nikako nije smeo da se dogodi.

U Prilogu se nalazi nekoliko primera impozantnih stabala sa različitih meridijana sveta, koja su ostavljena da žive uz auto-puteve i pretvorila se u regionalne turističke znamenitosti.

U Beogradu, 8. jula 2015.

S poštovanjem,

Katarina B. Samurović

Analitičar zaštite životne sredine,

Reference u tekstu:

(1) Lomović, Boško: „Vijadukt preko škole“, Politika, 05.12.2012.

www.politika.rs/rubrike/Srbija/Vijadukt-preko-skole.lt.html

(2) Pavlović, Stojadin: „Hrast nije svetinja“, Politika, 04.07.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Hrast-nije-svetinja.sr.html

(3) Leskovac, Miljana: „Nadležni našli rešenje za problem na Koridoru 11 – mole boga da surova zima ubije hrast“, Blic, 23.11.2013.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/421988/Nadlezni-nasli-resenje-za-problem-na-Koridoru-11-Mole-boga---da-surova--zima-ubije--stari-hrast

(4) Frank, Peter W: „Life Span/Plants“, Britannica