Odbrana lošeg projekta - odgovor na tekst dr Stevana Nikolića "Takvih hrastova puna je Srbija".

Povodom teksta Dr Stevana Nikolića „Takvih je hrastova puna Srbija“

 skraćena verzija objavljena u "Politici", u rubrici "Među nama"

Prošle subote, Dr Stevan Nikolić je kroz oštru kritiku teksta „Ne secite nam hrast“ Mihajla Mitrovića izneo niz očigledno proizvoljnih tvrdnji na koje bih ovom prilikom želela da se osvrnem.

Sveukupno gledano, u domenu „stručnih“ zagovaranja seče hrasta polako se uspostavlja jedna jasna pravilnost: tvrdnje koje nisu pokrepljene niti jednim proveljrivim dokazom ili izvorom.

Tako g. Nikolić lagodno tvrdi:  „Suština stručnih stavova i mišljenja je sledeća. Hrast u Savincu nije zapis (...) ni većina meštana ne zna da je stablo zapis, samo je čula o tome u ovoj kampanji“ (...) Takvih je hrastova puna Srbija“.

Građanima koji pomno prate priču o savinačkom hrastu, a posebno onima sa nešto obrazovanja iz relevantnih naučnih oblasti, ostaje nejasno odakle g. Nikolić crpi informacije koje koristi kao argumentaciju. Tako tekst objavljen u decembru 2012. godine u Politici navodi da u monografija sela piše o hrastu-zapisu – starom 460 godina (1). A takođe u Politici, samo dan posle teksta g. Nikolića, protojerej-stavrofor Stojadin Pavlović izrekao je da „da hrast već decenijama nema karakter zapisa“ (2), što znači da SPC zna da je hrast ipak zapis (međutim, ostaje nejasno po kojim kriterijumima jednom drvetu-zapisu „istekne rok trajanja“). Kojom validnom metodom je ustanovljena navodna nesvesnost meštana o zapisu do početka „kampanje“? Istraživanjem na terenu? Anketom? Možemo samo da nagađamo.

Na isti metodološki problem proizvoljnih tvrdnji nailazimo u rečenici „Moćnih hrastova kao što je savinački puna je Srbija, ali se seku za razne potrebe, posebno kod izgradnje puteva, vodnih akumulacija i drugih velikih objekata“, gde imamo čak i tvdnje o kvantitetu stabala – bez i jedne konkretne brojke, a kamoli izvora tobožnjeg podatka. Sigurna sam da bi g. Nikolić s obzirom na svoju funkciju relativno lako mogao da dođe do procene koliko stabala ove starosti postoji u Srbiji da to želi, što ostavlja još neugodniji osećaj kod građana koji nažalost ovim podacima nemaju lak pristup. Takođe, ovde ponovo vidimo pokušaj da se značaj savinačkog hrasta relativizuje – on dakle nije zapis, već tek „moćno stablo“, jedno od mnogih.

Tvdnje nejasnog porekla prisutne su i u karakterizaciji stanja hrasta. „Ocene stručnjaka su da je hrast moćno stablo, markantnih dimenzija i duboke starosti, ali sa jasnim znacima sušenja i propadanja“. U slučaju savinačkog hrasta, reference ostaju nejasne i nepoznate, a stručnjaci bezimeni i nedostupni za pojašnjenja i diskusiju. Ne može se doći do bilo kakvog dokumenta čija bi validnost i metodologija mogle da se analiziraju.

„Bolest hrasta“ predstavljena je kao činjenično stanje, ali da li je neka konkretna patologija zaista ustanovljena kod hrasta? Ako jeste, koja? Ono što je građanima od objašnjenja bilo dostupno svelo se na sledeće: „Makroskopski je uočljivo da hrast ima vidne oznake oštećenja i da se nalazi u završnoj fazi razvoja koja vodi ka kraju njegovog životnog veka. Stablo ima dosta suvih grana i centralni deo krošnje je suv. Prema iskustvu stručnjaka, kod stabala ove starosti unutrašnja trulež je veća i intenzivnija nego što se to vidi spolja - objašnjavaju za “Blic” u Zavodu za zaštitu prirode Srbije“ (3). 

U maniru na koji smo već navikli, ne navodi se ko stoji iza procene, niti kojim putem se do zaključka došlo. Do ovakve konstatacije moglo se doći i samo pogledom na fotografiju hrasta, a za realno utvrđivanje stanja svakako je potrebno više (ipak, čak je i na fotografiji vidljivo da nije čitav centralni deo krošnje suv, kako se tvdi). Nema procene tačne starosti hrasta, a logika „zavšne faze razvoja“ mogla bi se takođe primeniti na bilo kog sredovečnog čoveka. Međutim, dok čovek ide ka svom biološkom kraju nekoliko desetina godina, hrast može ići ka kraju nekoliko vekova – dakle, postoji teoretska mogućnost da bi čak i uz „bliženje kraju“ još dugo mogli da uživamo u njegovom prisustvu. Mogući životni vek hrasta lužnjaka (Q. robur) procenjuje se na 2000 godina, a najstariji zabeleženi primerak star je 1500 godina (Donja Saksonija, Nemačka). (4)

foto: Miodrag Mija Ćiraković

Ukoliko jasna stručna mišljenja koja navodi g. Nikolić postoje i ukoliko su negde publikovana, zašto nisu dostupna javnosti, u formi sažetaka ili makar ozbiljnih citata konkretnih stručnjaka? Jer upravo dostupnost otvara mogućnost za diskusiju, a stručna diskusija je jedino sredstvo za proveru utemeljenosti neke tvrdnje. Tako bi mogla da se čuju različita mišljenja; međutim, pitanje je kome bi diskusija išla na ruku i samim tim – da li je uopšte poželjna. Iako je trenutno u interesu zagovornika seče da se stručna zajednica predstavi kao potpuno homogena, u realnosti je retko tako.

S obzirom na sve ove propuste, vrlo je nedolično od strane g. Nikolića što stav Mihajla Mitrovića naziva „zanesenim“ i (čak dva puta) „patetičnim“. U odnosu na njega postavlja se nadmeno, pozivajući se na „činjenice i stručne stavove“ – a sve bez i jedne reference, bez i jednog naslova, imena, broja; bez i jednog podatka. Princip „rekla-kazala“ u nauci ne postoji. To što je neko bira da koristi stručnu terminologiju i birokratski jezik nije nikakva garancija stručnosti i tačnosti njegovih tvdnji. 

Dodatno je poražavajuće to što Dr Stevan Nikolić, kao akademski građanin, a posebno kao neko ko se tokom svoje karijere bavio ekologijom i turizmom, ne primećuje i ne kritikuje brojne manjkavosti samog projekta autoputa – od presecanja kulturno-istorijskog kompleska Savinac - Takovo, preko potrebe da se izmesti korito reke, brojnih infrastrukturnih problema s kojima su se suočili stanovnici Savinca tokom izvedbe radova, do putanje koja vodi tačno do – i preko - drevnog hrasta; sve uprkos tome što je put mogao da bude trasiran drugačije. Miliša Nikolić, predsednik lokalne mesne zajednice „kaže da je postojala ideja da autoput prolazi istočno od varošice, što bi bilo, kako su mu rekle geodete, oko 1,5 kilometara kraće, a manje bi se i kuća rušilo, dakle i jeftinije. Moglo je da se trasira i zapadno, u kom slučaju bi se između naselja i autoputa našla šuma kao dobar tampon. Ali, nečiji je interes bio, smatraju Savinčani, da bude ovako – skuplje i štetnije – jer mora da se premešta i korito reke Dičine i izmešta postojeći lokalni put“ (1)

Nikolić birokratiski poentira rečenicom: „Moraju uvažiti zakonitosti savremenog tehničkog razvoja i principi sameravanja ekoloških i društvenih interesa nacionalnog, regionalnog i lokalnog značaja“. Razvojni projekat koji je u ovoj meri invazivan u odnosu na okolinu, koji nije transparentan, koji se nije našao na javnoj raspravi, koji ni na koji način nije uključio mišljenje i potrebe lokalne zajednice, već je aktivno ignorisao sve njene primedbe (1, 5) – takav projekat je sve samo ne savremen.

Za kraj, mogu da se složim da rešenje koje je g. Mitrović izneo zvuči idealistički i da se možda očekivao manje poetičan ton obraćanja. Međutim, sa svim manama koji se njegovom tekstu mogu pripisati, uspelo mu je da u dva stubca konstatuje ono što godinama predviđaju stručnjaci i „stručnjaci“: nekvalitetan projekat, lišen demokratskih principa odlučivanja.

Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da bi savinački hrast preživeo, činjenica da se stanište drveta ove veličine prostire i desetinama metara u tlo, gde radovi na putu ne bi smeli da imaju veći uticaj, povećava šansu njegovog preživljavanja. Ukoliko izgradnja puta drastično utiče na režim i kvalitet podzemnih voda – onda je to veliki opšti problem i opasnost, propust koji nikako nije smeo da se dogodi.

U Prilogu se nalazi nekoliko primera impozantnih stabala sa različitih meridijana sveta, koja su ostavljena da žive uz auto-puteve i pretvorila se u regionalne turističke znamenitosti.

U Beogradu, 8. jula 2015.

S poštovanjem,

Katarina B. Samurović

Analitičar zaštite životne sredine,

Reference u tekstu:

(1) Lomović, Boško: „Vijadukt preko škole“, Politika, 05.12.2012.

www.politika.rs/rubrike/Srbija/Vijadukt-preko-skole.lt.html

(2) Pavlović, Stojadin: „Hrast nije svetinja“, Politika, 04.07.2015.

 http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Hrast-nije-svetinja.sr.html

(3) Leskovac, Miljana: „Nadležni našli rešenje za problem na Koridoru 11 – mole boga da surova zima ubije hrast“, Blic, 23.11.2013.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/421988/Nadlezni-nasli-resenje-za-problem-na-Koridoru-11-Mole-boga---da-surova--zima-ubije--stari-hrast

(4) Frank, Peter W: „Life Span/Plants“, Britannica

http://www.britannica.com/science/life-span#toc63856

(5) Popović, Mirko: „Točkom na bager ili kako odbraniti hrast, Kontrapress“, 2013.

http://www.kontrapress.com/clanak.php?rub=GRADovanje&url=Tockom-na-bager-ili-kako-odbraniti-hrast

Prilog: Turistički značajno drveće pored autoputeva, primeri

„Sveto drvo Bilu“, 3200 godina staro, Taroko, Tajvan,

http://www.taroko.gov.tw/English/?mm=5&sm=1&page=17

Foto: https://lh5.googleusercontent.com/-AYcttawBsRo/UNnXayg84FI/AAAAAAAAAg8/hNbBAj6uKeM/s640/IMG_0078-048.JPG

„Drveće na pola puta“ – vrba i pamučno drvo (topola), Manitoba, Kanada

https://readreidread.wordpress.com/2011/06/26/the-halfway-trees/

Foto: https://readreidread.files.wordpress.com/2011/07/dauphin-trip-090.jpg

Foto: https://readreidread.files.wordpress.com/2011/07/tree-diversion-houses-005.jpg

„Shoe Tree“, Nevada, SAD (posečeno od strane vandala 2010. g.)

http://www.atlasobscura.com/places/shoe-tree-of-middlegate

Foto: http://roadsidewonders.net/wp-content/uploads/2010/03/shoetree.jpg

NATO vređa istočnoevropske ekološke organizacije

Debata oko škriljaca dobila je novi smer - zvanično se pretvorila u cirkus. Pročitajte kratki članak iz sutrašnje Politike:

Američko-ruski sukob oko uljnih škriljaca

Zapad optužuje Rusiju da finansira proteste protiv frekovanja u Rumuniji, ali nudi samo „posredne dokaze”

"Doprinos tezi da ruski novac pokreće proteste aktivista za zaštitu životne sredine koji se već neko vreme bune protiv vađenja nafte i gasa iz uljnih škriljaca u Rumuniji i Bugarskoj, takozvanog frekovanja, dao je juče i „Njujork tajms”. Reporter uglednog lista, istina, na nekoliko mesta ponavlja da nema direktnih pokazatelja kojima bi se potkrepile takve tvrdnje, ali ističe „posredne dokaze” koji vode do Kremlja kao glavnog inspiratora demonstracija"

Volela bih da izvučem nekoliko najkrupnijih bisera:

"Sumnju u rusku umešanost pre nekoliko meseci je izneo sada već bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen: „Svojim sofisticiranim strategijama širenja informacija i dezinformacija Rusija se aktivno uključila u rad takozvanih nevladinih organizacija– udruženja za zaštitu životne sredine protiv korišćenja uljnih škriljaca – kako bi očuvala zavisnost (Evrope) od ruskog gasa.”

"...U slučaju frekovanja, ruski zvaničnici su odjednom pokazali veliku brigu za zaštitu okoliša, a „Njujork tajms” podseća i na istup ruskog predsednika tim povodom. Vladimir Putin je prošle godine izjavio da je dobijanje nafte iz uljnih škriljaca „veliki problem za životnu sredinu”, a da na mestima gde se koristi ta metoda „iz česmi više ne izlazi voda nego crnkasti mulj...”. 

"Predsednik rumunskog parlamentarnog odbora za industriju je nedavno u skupštini izneo tvrdnju da „Gasprom” uložio 82 miliona evra za finansiranje nevladinih organizacija koje se širom Evrope zalažu protiv frekovanja. Na konstataciju da bi za tako krupne optužbe ipak bilo neophodno pružiti makar neki konkretan dokaz, rumunski parlamentarac odgovara: „Morate da shvatite koliko je pametna njihova (ruska) tajna služba. Oni nikada neće delovati tako da privuku pažnju.”

Da izostavimo ceo Rasmunsenov fenomen projekcije oko finansiranja nevladinih organizacija...
Da li je uopšte potrebno trošiti reči u objašnjavanju koliko je ovo bedno hladnoratovsko spinovanje uvredljivo i ponižavajuće za svakoga ko ima racionalne razloge da bude protiv eksploatacije škriljaca? Šta je sa brojnim protivnicima frekinga u SAD? Ah da, verovatno su ruski špijuni.

S obzirom na moj stav o frekingu, i lakoću lepljenja etikete "ruskog kolaboracioniste", za koju nisu neohodni direktni, već "posredni" dokazi (npr. ko-nije-s-nama-taj-je-protiv-nas dokaz), mislim da moram da napišem jedno otvoreno pismo, u kome ću pokušati (ma koliko to uzaludno bilo), da se ogradim od ruskog uticaja na moje razmišljanje i imovinsko stanje


Dragi NATO i njegovi podanici,

Oprostite mi zbog svih postova o frekingu koje sam možda nekada izgovorila i napisala u javnosti. Ne znam kako da operem obraz i dokažem da moj projekat Zeleno Majmunče, niti ja, Kata Pilar lično, ne primamo nikakva sredstva od ruske vlade, pogtovo s obzirom za činjenicu da vam za optužbe ne trebaju pravi dokazi, već su dovoljni "posredni".

U svoju odbranu imam da kažem da fanatično slušam kantri i amerikanu, znam da pokažem na mapi svaku američku državu (barem aproskimativno) i volim basket. Jednom sam čak gledala utakmicu američkog fudbala na Adi i, stidim se da priznam, malo mi se i svidelo. Mada, možda je sve to deo mog špijunskog identiteta? „Morate da shvatite koliko je pametna njihova (ruska) tajna služba”, reče rumunski parlamentarac.

Sada, kada pod strahom koji donosi II Hladni rat bolje razmislim, ko bi normalan imao išta protiv škriljaca? Protiv toga da ta svaka buštotina tokom svog veka korišćenja potroši između 11 i 30 hiljada kubika (11 i 30 miliona litara!) čiste vode? Protiv upumpavanja vode sa, prema nekim izvorima 500, a prema nekim preko 900 različitih hemikalija zajedno sa mešavinom vode i peska (radi razaranja stena bogatih naftom ili gasom pod zemljom), od kojih su neke dokazano karcinogene, a neke "poslovna tajna" kompanija? I kako sve te hemikalije, zajedno sa naftom, mogu iscuriti u podzemne vode ukoliko dođe do disfunkcije bunara, ili delovanja nekog prirodnog hazarda? Verovatno je zavisnost od ruskih energenata gora od svih pontecijalnih uništiteljskih delovanja frekinga.

***

dobronamerni osmeh

Zanimljivo je i da se Ričard Berman, jedan od najjačih američkih senovitih lobista, poznat pod nadimkom "Dr. Evil", aktivno uključio u savetovanje i pomaganje američke naftno-gasne industrije. Neko je krišom snimio njegovo obraćanje predstavnicima kompanija krajem oktobra u Koloradu. Izlaganje je bilo veoma, veoma poučno za sve nas, a ne samo za naftaše. U svojih "10 zapovesti" za borbu protiv neprijatelja - svih entiteta koji bi mogli i malo da poremete uspehe kompanija, možemo da prepoznamo i strategije primenjene u gorenavedenim izjavama o škriljcima:

Brand" whole movements as "not credible." Berman & Co. detailed their game plan to try to marginalize people concerned about fracking, as noted by Bloomberg media:[2] "what we wanted to do is that we wanted to brand the entire movement behind this as not being credible, and anti-science."

Push "fear and anger." Berman talked about pushing people's emotional buttons on fear, love, anger, greed, and sympathy, stating: "you could not get into people's heads and convince them to do something as easily as you could get into their hearts or into their gut to convince to do something. Because, emotions drive people much better than intellectual epiphanies."

Tako je. Putin je zao. Dakle, škriljac je dobar.

***

Dok se dva svađaju, treći se koristi, tako se kaže. U ovom slučaju, dok se pojedinci i narodi lože i glože, kompanije koje ne znaju ni za naciju, ni za pleme, ni za veru, već samo za profit, koriste priliku da stave papke na  resurse koji pripadaju svima nama, a nas ostave da se nose sa posledicama. Usput nas bez diskrecije jebući u zdrav mozak.

Ironija poplave / Poplava ironije

Ironija je da su upravo poplave stvorile nanose dragocenog plodnog zemljišta u rečnim dolinama, koje je privuklo ljude da se tu nastane*
*Ovo je prosto činjenično stanje, nema tu nikakve krivice. To je bilo i biće prirodno i spontano ljudsko ponašanje gde god ima reka i plodnog zemljišta. Pogledajte gde su nikli mnogi prosperitetni gradovi sveta.

Ironija je i da se hranljivi poplavni mulj u našim vremenima pretvorio u otrovni mulj, pun pesticida, otpada, fekalija sa farmi.

Ironija je da su svima* usta puna priča o betonskim utvdrama, retenzijama i akumulacijama, puna usta Holandije; u zemlji gde resor za vodoprivredu dobije oko četvrtinu sredstava iz budžeta od onoga koliko mu stvarno treba, gde se beton postojećih nasipa rasapada, a vodene akumulacije su dovoljno zapuštene da konstantno postoji pretnja zatrovanih vodovoda (Užice). Zemlju gde lokalne samouprave pre katastrofe nisu imale para da poprave proklete sirene za uzbunu sada greju snovi o struktirama čije je već preskupo održavanje još skuplje nego izrada. Koje, ukoliko se ne održavaju kako treba, umesto spasa nude uvećanje inenziteta poplavnih talasa.
*Ili makar besmrtnom tutologu-samozvanom stručnjaku za poljoprivredu, genetiku, a sada i hidrologiju Zahariju Trnavčeviću


Ironija je kad u Politici, u Pogledima, na temu poplava mesto dan za danom dobiju stručnjak pa Zaharije Trnavčević, te ispadne da su jednako kompetentni.

Ironija je što su upozorenja meteorologa ozbiljno doživeli jedino oni koji imaju najmanje uticaja u našem društvu - pojedini penzioneri.

Ironija je su ljudi fantazirali i širili laži o stotinama mrtvih kada je mrtvih već bilo preko trideset, što je ogroman broj za naše pojmove. Da u jednoj od najvećih prirodnih katastrofa u našoj istoriji opet smrti nije dosta.

Ironija je da u godini kada patrijarh Irinej (uz sve ostale nekanonske postupke) kaže da, suštinski, nema ništa protiv da Alojzije Stepinac, čovek iza koga su ostale stotine hiljade mrtvih i mučenih Srba, Jevreja i Roma i jedini logor za decu u II sv. ratu, bude proglašen za rimokatoličkog sveca, za poplavu opet ispadnu odgovornije parada i bradata žena.

Ironija je što je bila potrebna najrazornija zabeležena poplava da bi ljudi napokon prozreli i napušili Biljanu Srbljanović.

Ironija je kada kreneš kao dobrovoljac da spašavaš jedan grad od poplave, a završiš rušeći nepravovernu lokalnu vlast.

Ironija je što mnogi koji skontaju koga imamo na vlasti zavape "Vratile su se '90e!", a čak i devedesetih je postojao po neki slobodan medij i, zamislite, opozicija.

Ironija je kada Evropska banka za obnovu i razvoj u sred poplave pokaže mnogo veće interesovanje za prodaju (pardon, privatizaciju) Telekoma nego da ti ponudi pomoć.


Ironija je da se u neviđenoj nesreći političari neviđeno okoriste. Da su robovlasnici na dobitku dok im roblje strada.


Ne volim ironiju. Ipak, postoji jedna ironična crta događaja koja mi se dopada.

Ironija je da kada smo već odavno ogrezli u propadanje i samomržnju, kada smo od strane drugih i nas samih etiketirani kao podli i otupeli, ipak desetine hiljada ljudi dobrovoljno hrle da pomognu unesrećenima, njihovoj zemlji i njihovim životinjama. Da pomognu jedni drugima.

Hvala Bogu na tome.