Na globalnom nivou, poslednja nedelja novembra je posvećena akcijama protiv nošenja krzna, prvenstveno kroz podizanje svesti o onome što se dešava iza zidova i naelektrisanih ograda farmi krznašica. Skučen i neprirodan život životinja koji vodi kanibalizmu i samopovređivanju, brutalni načini ubijanja opravdani potrebom da se ne oštete kože, doprinos farmskog otpada opštem zagađenju životne sredine, samo su delovi priča koje mrtva krzna ne mogu da ispričaju.
Ove godine, organizacija Sloboda Za Životinje, uz direktnu pomoć Prijatelja Životinja, organizovala prvi "goli performans" povodom Fur Free Friday-a. Ovaj vid protesta postao je ukorenjen u zaštitarskim i drugim oblicima aktivizma, a ovo je prvi put da je izveden u Srbiji. Protest su podržale organizacije "Feniks" i "Ljudi za životinje", kao i mnogi drugi aktivisti.
Dosta ljudi je prisustvovalo performansu, što iz podrške, što iz radoznalosti. Izuzetno uočljivo je bilo prisustvo medija. Zapravo, svi značajniji domaći mediji izvestili su o događaju. Mislim da je ovo prvi skup vezan za dobrobit životinja koji je privukao ovu količinu pažnje. Evo šta je preneo, recimo, Mondo (uz ispravku da su učesnici performansa bili i aktivisti "Slobode" i "Prijatelja Životinja!"):
Aktivisti udruženja "Sloboda za životinje" obučeni u donji veš i kostime od najlon čarapa, protestovali su u petak u centru grada apelujući na građane da ne nose odeću od životinjskog krzna. Dve devojke i dva momka ležali su na "krvavim" kostimima, pokazujući simboliku životinja odranih na farmama, a oko njih su bili postavljeni transparenti na kojima je pisalo "Okrutnost nije ženstvena", "Krzno boli", "Krzno je ubistvo". Dok je četvoro aktivista ležalo na krznima neposredno pored spomenika knezu Mihailu okupljeni građani su fotografisali, sažaljevali ih da im je hladno (u tom momentu je u centru Beograda bilo samo dva stepena), a pojedini su mislili da su u pitanju lutke. Međutim, kada su posle pola sata promrzli ustali i ćutke otišli svi su shvatili da su u pitanju živi ljudi.
Prema rečima Zorana Mikana iz Udruženja, cilj protesta je podizanje svesti građana Srbije o okrutnost industrije krzna i "besmislu ubijanja životinja zbog proizvođe krznene odeće, mode i glamura". "Cilj je da probudimo saosećajnost građana Srbije za nezamislivu patnju koju trpe životinje na farmama za krzno. U Srbiji postoji blizu 500 privatnih farmi krzna, a najrašireniji je biznis za proizvodnju krzna od činčila. Samo jedna farma u Valjevu godišnje od domaćeg krzna proda 5.000 komada odeće", rekao je Mikan okupljenim građanima. Na protestu koji je organizovan u okviru svetske Nedelje borbe protiv krzna, Mikan je istakao i da je kineska modna industrija jedna od "najokrutnijih", jer na godišnjem nivou ubije više od dva ipo miliona pasa i mačaka. Da bi se dobio jedan krzneni kaput ili bunda, potrebno je da se ubije do 15 pasa, ili: do 20 dabrova, do 22 lisice, do 24 mačke, 20 do 30 rakuna, do 34 nutrije, do 40 oposuma, 60 do 80 samura, do 200 činčila, do 240 hermelina, ili do 400 veverica. Pritom se životinje često ubijaju na brutalan način - tako što im se šipke probadaju kroz noge ili pokušaju da ih uguše.
Čestitke organizatorima na izvedbi i volonterima na požrtvovanosti i apsolutno, na hrabrosti (verujte da je realan osećaj temperature na Trgu bio -5 stepeni, zbog ledene magle koja se spustila).
Iako nisam ljubitelj ovakvog vida protesta (ili modernih formi protesta uopšte čak), očigledno je da jedino šok-akcije poput ove mogu da privuku pažnju smrtno usnule javnosti i medija (a dobro je poznat njihov afinitet prema nagosti). Jer protesti i kampanje vezane za industriju krzna su u Beogradu održavani i prethodnih godina - ali pogodite zašto ne znate za njih.
Vreme će pokazati koliko je ovaj vid buđenja svesti uopšte produktivan u okviru našeg mentaliteta, tj. kakav će odjek imati na duže staze i među širim masama. Da li će obični čovek biti podstaknut da o problemu razmisli, ili će ga komunikacija na granici ekstremnog odbiti i udaljiti od istine o krznu?
Više majmunskih fotografija možete pogledati na Picasi ili Flickr-u.
Britches. Čudno ime iza koga se kriju dva klempava uveta, dva zašivena oka i jedna od najpotresnijih i najznačajnijih priča u skorijoj istoriji dobrobiti životinja.
Studija
Briches je jedan od mnogih makaki majmuna rođenih 1985. na Univerzitetu Kalifornije (University of California, Riverside - UCR) u koloniji eksperimentalnih primata. Svrha njegovog postojanja bila je studija o uticaju slepila i sonarnih pomoćnih uređaja za navigaciju slepih (Trisensor Aid) na razvoj mozga novorođenčeta [“Trisensor Rearing with Infant Macaques”, David H. Warren et al, 1986.] (1). Odmah po rođenju je odvojen od majke. S obzirom da prirodno nije bio slep, kapci su mu zašiveni. Na glavu mu je zalepljena sonarna naprava i tako je postavljen u goli kavez, bez ičega osim frotirske kocke sa dve gumene "bradavice", koja je imala ulogu majke. Glavna hipoteza studije bila je da će slepi majmuni sa sonarnom napravom razviti normalnu orijentaciju u prostoru, što bi bilo dokazano kako ispitivanjem njihovog ponašanja, tako i morfološkom analizom njihovih mozgova - u svrhu čega je predviđeno žrtvovanje majmuna kada navrše 3 meseca starosti. U studiju su bila uključena 24 makaki mladunca.
Eksperiment je zadobio neočekivani obrt kada je Animal Liberation Front (ALF) provalio je u prostorije Riverside laboratorije u noći 20. aprila 1985, na osnovu dojave jednog studenta. Britches je bio jedna od 467 životinja koje je ALF oduzeo pri ovoj akciji. U tom trenutku bio je star 5 nedelja. Snimak napravljen prilikom racije pokazuje majmunče sa ogromnim šavovima na očima kako drhti i neurotično se trza.
Video o spašavanju Britchesa koji je objavila PETA 1986.
Kontroverza
Veterinarski oftamolog Dr. Ned Buyukmihci, osnivač organizacije „Veterinarians for Animal Rights“ bio je prvi koji ga je pregledao. Izjavio je da su šavovi koji su korišćeni na očima bili preveliki i da su zavoji i ulošci bili prljavi. Rekao je i da „nema mogućeg izgovora za ovako aljkav i bolan eksperiment“. ALF je zatim unajmio veterinarku Bettinu Favioli radi podrobnije analize stanja majmunčeta. Između ostalog, konstantovala je da „su ulošci za oči bili prljavi i vlažni; da su šavovi korišćeni za zašivanje kapaka užasno preveliki za ovu svrhu, te da su iskidali tkivo kapaka i iritirali rožnjaču sa kojom su bili u direktnom kontaktu; da je mladunče fotofobično; da mu je penis upaljen, sa vidljvim akumulacijama smegme; da je generalni razvoj mišićne mase loš i da je miris tela neprijatan.“ (2)
UCR je porekao sve optužbe ALF-a i PETA-e, tvrdeći da je po sredi lažiranje dokaza - da su aktivisti šavove premazali maskarom da bi izgledali veće i da je kapke oštetio veterinar koji je pregledao Britchesa posle oduzimanja. Za druge zaključke veterinara nije bilo opaski
Snimak racije koji je objavila PETA izazvao je medijsku buru i veliku javnu raspravu. Dok se UCR držao svog stava da se u njihovim laboratorijama životinje tretiraju po odgovarajućim etičkim standardima, potresan video snimak koji je prikazuje malenog primata u očiglednoj patnji javnosti je govorio drugačije. Dr. Grant Mack, predsednik Američkog udruženja slepih, nazvao je eksperiment „jednim od najogavnijih i najumobolnijih traćenja vremena i novca za koje je čuo“. Iako u finalnom izveštaju o eksperimentu (1) stoji da sa slepom (ljudskom) novorođenčadi nije moguće raditi jer je to „etički neprihvatljivo u trenutku“. Ingrid Newkirk iz udruženja PETA izjavila je da je ALF u laboratoriji pronašao dokumente koji sugerišu da su majmuni korišćeni samo zato što nije bilo dovoljno slepih ljudskih beba u okolini Riversajda i zbog komplikovanosti uklapanja eksperimenta u njihove dnevne rutine.
Posledica publiciteta je bila da 8 od 17 studija koje je ALF omeo potpuno obustavljeno, a UCR je zabranio zašivanje očiju mladunaca makakija. Nacionalni Institut zdravlja je sproveo osmomesečnu istragu o tretmanu životinja u Riversajdu, zaključivši da je „prikladan“ i da nisu potrebne korektivne mere. Karijera Davida H. Warrena, psihologa koji je vodio studiju, nije pretrpela posledice.
Britches je intenzivno lečen od posledica eksperimenta dok nije napunio 5 meseci, kada je poslat u utočište „Primarly Primates“ u San Antoniu, gde je otpočeo svoj samostalni život dostojan jednog makakija, negovan do kraja detinjstva od strane surogat-majke Erni. Uginuo je sa oko 20 godina starosti. (3)
(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju
Sistematska surovost prema životinjama je kulminirala sa nicanjem Prosvetiteljstva u Evropi u 17. i 18. veku. Intelekt je uspostavljen kao najviša vrednost i izvor moći za čovečanstvo. Pošto životinje nemaju ljudske intelektualne sposobnosti, smatrane su entitetima bez razuma - čime im je gotovo oduzet status živih bića.
Tako je Rene Dekart u 17. veku u svojim esejima izneo mišljenje da životinje uopšte nemaju sposobnost razmišljanja, koristeći postojanje ljudskog jezika kao dokaz da su ljudi u filozofskom smislu drugačiji (između redova: superiorniji) od životinja. Rekao je da su one “mehaničke tvari, poput satova, te da zato ne mogu osećati bol” (4).Ovakav stav je u mnogome pomogao tome da čin otvaranja, kasapljenja i unakažavanja živih životinja u naučne svrhe postane društveno prihvaćena norma.
Pošto prosvetiteljstvo značajan broj starih vrednosti smatra iracionalnim, sve tradicionalne, religijske, mitske ili magijske vrednosti pripisivane životinjama jednostavno su potisnute. Životinja je postala samo još jedna alatka za pribavljanje moći koju donosi znanje. Kulminacija ovog stanovišta se možda najbolje može sagledati kroz medicinsku literaturu tog vremena - u kojoj se urlici pasa na stolu za vivisekciju porede sa škripom mašina koje se nasilno rastavljaju(4).
XIX vek je nametnuo pitanje animalnog porekla samog čoveka (Darvin) i doneo prve zakone o zaštiti životinja i prve borce za životinjska prava. Usledilo je mnogo rasprava i sukoba (jedan od ilustrativnijih primera je „Afera smeđeg psa” sa početka 20. veka). Životinje su povratile status živih bića, sa svojim osećanjima, potrebama i pravima. Naš rod polako postaje svestan (iako je još uvek dobrim delom zaglavljeni u poricanju) da ljudska svest nije jedina vrsta svesti na planeti i da ljudska inteligencija nije jedini oblik inteligencije.
Danas ne smatramo životinje “mašinama”. Postali smo uviđavniji prema njihovim potrebama i diskutujemo o njihovim pravima. Situacija je značajno bolja nego što je bila pre nekoliko vekova, no pitanje prava eksperimentalnih životinja je i danas jedno od najdelikatnijih. Na tom polju, kao i na polju intenzivnog stočarstva recimo, i dalje se prepoznaje duboki krater koji je koren prosvetiteljske misli ostavio u čovekovom umu.
Teško je razbrati šta je i racionalno i ispravno kada se najjače čuju glasovi dva suprotstavljena tabora, dve krajnosti - advokata eksperimentisanja na životinjama i boraca za životinjska prava. Prvi tvrde da je ovakva ekspolatacija živih bića apsolutno neophodna, podvlačeći da je nije bilo - nikakav medicinski i naučno-tehnološki napredak ne bi bio postignut. Drugi pokušavaju da dokažu suprotno - da je značaj eksperimenata na životinjama u istoriji nauke marginalan, ili u racionalnijem i umerenijem slučaju - da nam na ovom nivou razvoja ekspolatacija životinja više nije potrebna i da postoje brojne alternative koje samo treba staviti u razraditi i staviti u upotrebu.
Validnost + opravdanost + potreba = neizvesnost
Ma koliko nevoljno regrutovane armije glodara, pasa, mačaka i
majmuna bile potrebne nauci, to nije opravdanje za količinu nemara i neodgovornosti koja se sreće u realnom radu. Ironično, životinje su najčešće najgore tretirane u marginalnim i irelevantnim studijama koje retko proizvode validne rezultate. Međutim, postoji i veliki broj slučajeva gde eksperimenti velikih imena u nauci, kao ovaj kome je bio izložen Bričes, imaju nedopustivo aljkavu izvedbu, do nivoa kada se mora dovesti u pitanje validnost dobijenih rezultata. Da ironija bude veća, osnovni razlog za neverovatno ograničene uslove u kojima je junak naše priče bio zatočen jeste da se svi eksperimenti u egzaktnim naukama moraju sprovoditi u apsolutno kontrolisanim uslovima, da bi ste isključili mogućnost da vam nepredviđene okolnosti utiču na rezultate. Ali šta su onda Bričesova bolne oči, iritirana koža, fizička slabost i neuroza nastali u uslovima ekstremno neprirodnim i surovim za inteligentno biće? Da li su to kontrolisane varijablepredviđene eksperimentom? Da li se može tvrditi da ta vrsta fizičke i psihičke ometenosti u najosetljivijem periodu za inteligentnog primata neće uticati ponašanje, pa i na samu strukturu njegovog mozga, umesto onih faktora koje pratite? Ovakav pristup nije samo loša etika, već i loša nauka.
No, problem validnosti je još zamršeniji, jer čak i kada je sve urađeno po propisu - često ne možete biti sigurni da će vaši rezultati biti primenljivi na ljudsku populaciju. Ovo pogotovo važi za polje toksikologije - odnosno, testiranja bezbednosti svih hemikalija koje koristimo u lekovima, kozmetici i drugim potrepštinama. Ono o čemu se ne priča često je koliko su toksikološki testovi na životinjama uslovno i teško prenosivi na ljude. To ne treba da vas brine samo sa stanovišta životinjske patnje, već i vaše potencijalne. Uzmite u obzir sledeće činjenice: (1) „Da bi se hemikalija testirala kao potencijalni kancerogen, potrebno je 5 godina i 400 pacova. Više od 50% rezultata je pozitivno, a od toga je 90% lažno pozitivno“ (Gold, L. S. et al. Toxicol. Sci. 85, 2005); (2) „Životinjski testovi embriotoksičnosti nisu pouzdani za ljude - kada na kraju ispitivanja pronađemo da je kortizon embriotoksičan za sve vrste test vrste osim za ljude, šta onda treba da zaključimo pomoću njih (ispitivanja)?“ (Horst Spielmann, Federalni institut za procenu rizika, Berlin).(5)
Mnogi ljudi duguju svoje živote testovima na životijnama - pomoću životinja je pronađen penicilin i brojni drugi lekovi, svinjski insulin je spasao živote ogromnom broju obolelih od dijabetesa... (6) To su bili prelomni momenti za medicinu, koji su često išli paralelno sa kriznim vremenima kada se moralo delovati brzo i bez obzira na etiku. Međutim, vremena su se promenila, tehnologija je napedovala, pa se tako danas više ni insulin ne dobija pomoću svinja, već biosintetički - sitnetišu ga genetski modifikovane kolonije E. coli.
Eksperimenti na životinjama su u jednom periodu bili osnova razvoja medicine, to se ne sme zaboraviti. Takođe, iluzorno je misliti da se mogu u potpunosti zameniti alternativnim metodama. Biotehnologija je međutim vrtoglavo uznapredovala - u laboratoriji se mogu stvarati ljudska tkiva, a radi se na stabilnoj sintezi čitavih organa - i čini se da ponestaje izgovora za tako obimnu eksploataciju eksperimentalnih životinja. Nema svrhe grčevito se držati za stepenicu koja bi uskoro mogla biti istorijska. Nema svrhe ako nemate direktan interes, to jest.
Kandže industrije
Industrija eksperimentalnih životinja je industrija kao i svaka druga - zavisi od uspeha svog „proizvoda“. I baš kao što naftna industrija odbija da popusti pred potrebom za većom brigom okruženju, pred činjenicom da smo skoro iscrpeli neobnovljive resurse i pred realnim napretkom održivih izvora energije, tako i industrija eksperimentalnih životinja nalazi razne izgovore da se nametne kao apsolutno neophodna. A uvezani su sa moćnim saveznicima.
Brošuru „Medical Advances And Animal Research“ (6) izdala je pompezno nazvana „Koalicija za medicinski napredak“ (Coalition for Medical Progress). Ako pogledate spisak članova koalicije na prvoj strani brošure, ugledaćete uglavnom imena velikih kompanija za produkciju eksperimentalnih životinja (među kojima je i ozloglašeni Huntington Animal Sciences), ali i veliki broj farmaceutskih giganata, kao što su Pfizer, Eli Lilly, Sanofi Aventis, Novartis, itd.
Neumesno je u formi bloga se upuštati se u analizu ovog klupka i raščlanjivanje međusobnih odnosa ova dva lobija, ali ne sme se prevideti globalni uticaj farmaceutske industrije, njena sklonost zaobilaženju etičkih i moralnih kodeksa ako je tako trenutno isplativije, ili velikodušna finansijska i logistička podrška „bliskim saradnicima“, bilo da su u pitanju korumpirani lekari ili ovakve bratske industrije.
***
Napredak je neizbežan; povratak u prošlosti ili stagnacija su iluzije. No da li napredak treba bazirati na bukvalnom gaženju preko leševa? Naša civilizacija i naše nauke na mnoge načine već hiljadama godina čine upravo to. Došli smo do svojih znanja na brutalne načine, ali to nas je dovelo do nivoa kada imamo moć da potpuno promenimo pristup i metodologiju. Potrudimo se da je ne zloupotrebimo.
A ma kom gledištu davali veću težinu i kakav god bio konačan civilizacijski odgovor na problem, između dve krajnosti postoji enorman broj životinja koje pate na teško zamislive načine, kao i ogroman prostor da se patnja umanji i uslovi poboljšaju, čak i pre radikalnih i konačnih odluka.
Reference i izvori za dalje čitanje:
(1) Warren, D.H. et al: “TrisensorRearing with Infant Macaques”, , Rehabilitation R&D progress reports, 1986, str. 295 [.pdf]
