Foke (ni)su psi

Oslo – Norvešku je poslednjih dana avgusta digla na noge priča o tome da je na zapadu zemlje, na plaži Helesto, južno od norveške naftne prestonice Stavangera, ubijen trinaestomesečni graničarski škotski ovčar Tenes. Više od hiljadu ljudi okupilo se u protestnoj koloni da izrazi svoj bol, tugu, ali i snažan protest zbog svirepog ubistva trinaestomesečnog Tenesa.

Tragičnog dana Tenes, koji pripada rasi „border koli”, krenuo je sa svojim gazdom na pecanje. U blizini plaže paslo je stado ovaca sa obližnje farme. Dok je vlasnik psa Ole Stangeland zabacivao štap, iznenada se začulo repetiranje puške. Ole je primetio starijeg farmera kako naoružan trči prema plaži. Prvi hitac pogodio je psa Tenesa u nogu. Usledio je i drugi metak – ovoga puta seljak je „ubio psa kao zeca”.

Sedamdesetogodišnji vlasnik farme seo je potom u džip, „potpisao se” na plaži i odjurio. Dok je gazda Ole suznih očiju grlio i posmatrao beživotno telo svoga ljubimca, ponovo su zaškripale gume na pesku: farmer se vratio i kroz prozor izbacio plastičnu kesu poručivši da će tako proći svi koji ugroze njegovo stado.

Gotovo svi norveški mediji izvestili su detaljno o zločinu na plaži Helesto. Zgrožena javnost digla se na noge. Vest o brutalnom i ubistvu prostrujala je i društvenim mrežama. Sutradan su na mesto zločina pristigle kolone demonstranata. Lokalna policija morala je da pošalje dodatne snage i obezbedi red i mir jer se više od hiljadu ljutih ljudi i nešto manje besnih pasa sjatilo da zapale sveće, a paljenjem baklji izraze protest protiv surovog ubistva.

(...)

Farmer koji je upucao Tenesa pravdao se novinarima da je to uradio u „samoodbrani”, braneći svoje stado. Svaki dan ovde dolaze psi i napadaju, ujedaju, a nekada i prekolju ovce, požalio se vremešni seljak. On i njegovo stado od 80 ovaca i 150 jagnjadi, kaže, žive u strahu od pasa i neodgovornih vlasnika.

Od dana kada je odlučio da uzme pravdu i pušku u svoje ruke, farmer iz malog mestašca Sula preživljava pakao i noćne more. Razmišljao je sve da proda i ode. Danima pored njegovog imanja prolaze meštani kolima i „sviraju”.

Trube besomučno, pokazuju srednji prst kroz prozore, a neki bogami i prelaze rukom preko grla preteći da će ga „zaklati kao psa”. Prete mu smrću svakodnevno preko telefona, kažu da će mu zapaliti kuću, jadao se novinarima vlasnik farme.

(Politika, "U mimohodu za pse", 21. septembar 2014).

U prvom trenutku spoznaje događanja u Norveškoj, većina ljubitelja pasa zasigurno biće ganuta. Koliko često biva da se ljudi toliko angažuju u osudi ubistva psa? Organizovale su se protestne šetnje, palile sveće, delile loptice sa Tenesovim imenom da bi ste ga se setili svaki put kada se igrate sa svojim psom. Oni ekstremniji čak traže krvnu osvetu pod parolom „oko za oko, čovek za psa“.

S druge strane, kritičari čitavog pokreta smatraju da je čitava priča otišla predaleko i da ima ozbiljne moralne rupe u svojoj srži.

Ugledni pisac i novinar Mimir Kristijanson, kaže da „dok su Norvežani pomno pratili proteste zbog ubistva jednog psa, padale su kiše bombi u Gazi, ginuli su i ginu deca i civili u Ukrajini, Sirij (...) Niko ništa nije preduzeo, niko se nije angažovao. Ono što je pokrenulo Norvežane bilo je ubistvo psa. Lepo je i nadasve dirljivo videti kolone ljudi sa zapaljenim bakljama zbog ubijenog psa, ali ako malo dublje zagrebete ispod tih protestnih marševa videćete nešto zabrinjavajuće, neljudsko”, upozorio je Kristijanson.

Istina. Ali ko može da krivi bilo kog prosečnog zapadnog konzumenta medija, bombardovanog slikama povređene i mrtve dece do potpunog otupljivanja? Nama povlašćenima i pošteđenima, slike koje stižu sa Bliskog, a dalekog istoka, nestrvarne su, daleke i prevrtljive. Takođe, poređenje života životinja i ljudi uvek je problematično, iz kog se god ugla posmatralo.

Zato bi možda bilo bolje za trenutak se ponovo skoncentrisati na uski okvir zaštite životinja. Ni jedna od navedenih, tj. nama dostupnih kritika nije se osvrnula na veliki norveški paradoks kada se radi o životima životinja i njihovoj zaštiti.

Foke.

Ovo je hakapik, „oruđe“ za lov na foke. Norveška je jedna od malobrojnih zemalja gde se upražnjava komercijalni lov na ove krupnooke, krznate morske sisare. Iako je po obimu lova i liberalnijim pravilima problematičnija Kanada, princip je veoma sličan u Norveškoj. Pod izgovorom ugroženog ribljeg fonda i tradicije - iako je lov, realno govoreći, pre dobra prilika da se zaradi, a ne da se uživa u tradicionalnom fočijem pečenju - u Norveškoj se svake godine usmrti na hiljade foka.

Tradicionalno, foke se ubijaju udarcem tupe strane hakapika u glavu, ne bi li im se smrskala njihova tanka lobanja. Efikasan metod sa više aspekata – ako je lovac precizan, smrt je brza, a verovatno još bitnije – nema oštećenja dragocenog krzna, najprofitabilnijeg dela foke. Retko koju životinju možete ubiti udarcem iz neposredne blizine i to je tragična specifičnost lova na foke – za razliku od hitrih jelena i vukova, foke su na kopnu potpuno bespomoćne i teško pokretljive. Ako im more nije previše blizu, možete lagano prići i smrskati foki glavu, a ona će u svoju odbranu moći samo da zaječi na vas, da krikne u uši gluve za bol drugih.

Pod pritiscima javnosti zakonodavci su donekle revidirali pravila lova, pa se sada u Norveškoj udarac hakapikom izvodi kao „overa“ već iz puške ubijene životinje. Sa izuzetnkom mladih foka. Valjda zbog toga što su još uvek dovoljno krhki i lakše umiru od udarca, njih je dozvoljeno ubiti po starinski.

Koliko je ovakav metod „human“, ili makar humaniji od drugih, predmet je stalne diskusije. Međutim, nekome ko ne primećuje surovost samog čina lova, a posebno onog na životinje na potpunoj čistini, životinje koje su spore i nesposobne da se brane, izlišno je bilo šta pojašnjavati.

(upozorenje, klip može biti uznemirjući)

Dodatnu buru izazvala je odluka iz 2005, da se lov učini mogućim i amaterima i strancima, a ne samo sertifikovanim lovcima na foke, verovatno sa predumišljajem krvave turističke atrakcije. „Lov na foke na slikovitoj obali Norveške veliki je izazov i vrhunska avantura za lovca koji voli prirodu“, kaže sajt nadležnog norveškog ministarstva. Te godine ubijene su čak 21.597 foke, najviše još od 1980. godine. Od tada je broj ulovljenih foka u padu, iako se kvota lova povećava. Tako je 2011. odobreno ubijanje 49.400 foka, a ubijeno je „samo“ 7673.

I niko nije izlazio na ulice i palio sveće, kamoli pretio lovcima ili nadležnima. Ipak, foke su nešto drugo u odnosu na pse.

Norveška je, takođe, vrlo agresivna u odbrani svog prava na kitolov, i jedna je od desetak država koje ga sprovode, mimo moratorijuma STO. Naravno, u Norveškoj se love i životinje na kopnu: los, jeleni, ris, jazavac, kormorani, patke, guske... 21 vrsta sisara i 37 vrsta ptica, ne računajući kitove, foke i vukove – iako nisu na zvaničnom spisku za odstrel, hajke na vukove se odobravaju s vremena na vreme, po nekim izvorima krajnje neopravdano i katastrofalno za populaciju.

Ali, da se vratimo na pse.

Za razliku od foka, kitova i drugih životinja na nišanu, psi su imali 11000 godina da dokažu svoju upotrebnu vrednost. Tokom ovog perioda, imali su niz korisnih dužnosti – lov, čuvanje, ovčarstvo, ratovanje... Sada ih više nego ikada u istoriji vrednujemo kao ljubimce, volimo ih kao osobe i često izrazito antropomorfizujemo. Smrt psa za njegovog vlasnika nije gubitak ljubimca, već člana porodice. 

Ali izgleda da je daleko lakše okrenuti glavu od stradanja „divljači“ i drugih životinja, recimo farmskih. Niko od onih koji su protesvovali u Norveškoj nije se osvrnuo na dobrobit incidentom pogođenih ovaca, u bilo kom kontekstu. Kao da su postale drugo i neprijateljsko zajedno sa svojim vlasnikom, ovim koji je ustrelio Tenesa. Kolateralna šteta.

Proširimo sada sliku.
Psi su naši, mačke takođe; sve ostale, druge životinje su nešto manje ili više nepoznato, baš kao i Palestinci, Sirijci, Libijci, Iračani...

Jer drugo je drugo. Često ni ne razmišljamo o onome što drugo doživljava i oseća, jer pretpostavljamo da je zasigurno drugačije. Da životinje ne boli onako kako boli nas, ili da ih ne boli uopšte; da su drugorazredni ljudi bliži životinjskom svetu nego našem. Da samo nama i nama sličnima pripadaju sva prava i slobode koje podrazumevamo. Što je stvorenje različitije od nas samih, lakše ga lišiti slobode ili samog života. Etiketa drugosti uvek je u korenu svireposti.

Fenomen drugosti nije rezervisan samo za odnos između čoveka i neljudskog živog sveta. Nalazimo ga u svim segmentima ljudskog društva – odnosi između nacija, veroispovesti i različitih grupa zatrovani ovim percepcijskim oboljenjem neminovno vode nasilju i daljim podelama, na takođe sukobljene podgrupe. Drugost se može deliti i deliti, sve do jedinice, do pojedinca ubeđenog u sopstvenu ispravnost.

***

Za razilku od Norveške, u Srbiji psi nemaju status izuzetih i naših. Istina, zakon ih štiti, kao i mnoge druge životinjske vrste; ali svi znamo da zakon ovde trenutno ne vredi mnogo. Psa u Srbiji možete prilično slobodno pregaziti kolima, otrovati, ili upucati kao i bilo koju drugu za odstrel predviđenu životinju. Kod ovog poslednjeg, posebna beneficija odstrela pasa je da je sezona lova na njih uvek otvorena – sve do donošenja Zakona o dobrobiti životinja, svaka (dez)informacija o pojavi besnila bila je sjajan povod za okupljanja lovaca i uništavanje svih pasa u dometu, lutalica i ponekog vlasničkog. Besplatne pokretne mete.

Miki - pas brutalno pretučen u Subotici od strane anonimnog lica - lovca

Zašto su psi u našem društvu u tako lošem položaju? Tradicija se može okriviti samo delimično. S jedne strane, pas se tradicionalno smatra za nečistu životinju, koja pobuđuje odvratnost, koja ne vredi puno – vrhunska je uvreda bila nekoga uporediti sa psom. S druge strane, pridavane su im moći isceljenja, proroštva i teranja demona, pa i samog đavola; pripadali su i grupi tzv. senovitih životinja – onih koje naseljavaju duše predaka. 

„Jasno je da je pas, u najstarijem srpskom paganizmu, doista imao svoj kult“ (Čajkanović, 1925-1941) – postojali su „pseći praznici“ kada im je ritualno davana posebna hrana i kada su uživali privilegije. Kultni odnos prema životinjama mogao je da podrazumeva i dozu surovosti pri određenim ritualima, poput bijenja pasa za Vasilijevdan (na kraju psećeg praznika), zabeleženog na Kosovu i u današnjoj Makedoniji. Ovakva ambivalencija nije ništa specifično za naše podneblje – nalazimo je kod svih indoevropskih naroda, kao i kod Turaka i Arapa. Nije specifična ni za odnos prema psima, već za rituale izgona demona i nečistih duhova (o čemu je Čajkanović veoma detaljno pisao). Činjenica je da su psi za narod predstavljali tabu životinje, „nedodirljive“.  Sa tabuiziranim životinjama nije se postupalo olako i nepromišljeno. Oduzeti život ovakvoj životinji nosilo je sa sobom prokletstvo. Kult im je obezbeđivao posebno mesto u okviru zajednice. To je potpuno suprotna slika od one koju većinski imamo danas.

Naš današnji odnos prema psima više se čini veoma savremenim, prosvetiteljskim*: ono što nije proglašeno za razumno, neposredno korisno i vredno - suvišno je. Njegovo uništenje je samim tim opravdano, čak i korisno. Ako pas čuvar nije dovoljno oštar, ako lovački pas nije dovoljno vešt, ako kućni pas prestane da bude tako mali i sladak kao kad je bio štene – biće napušten, u najboljem slučaju.

Norveška

Srbija

Ali da li razlika u percepciji pasa zaista čini Norvežane "boljim ljudima"? Samo je sticaj okolnosti ovog istorijskog trenutka što prosečnom Norvežaninu život psa vredi više nego prosečnom Srbinu. Pravi problem je dublji i zajednički, jer kada pogledamo sveukupni odnos prema živom svetu, matrica nam je ista.

Čak i kada bi psi naprasno ponovo postali tabuizirani, ili savremeno priznati poput pasa u Norveškoj, ništa se ne bi suštinski promenilo. Jer ostaće nam naše „foke“.

Žmurimo na ubijanje i šverc stotina hiljada zaštićenih ptica godišnje; u lovištima je ubistvo mladunčeta najpristupačnije po cenovniku; nebrigom izazivamo pomore riba; iz dana u dan jedemo sve veće količine jeftinog mesa svinja kojima je od hormonima indukovanog rasta popucala koža, ili bolesnih junaca iz čijih tela pri kasapljenju lipti gnoj.

I sve nam je lošije, jer ne vidimo da sve što radimo – radimo sebi. Naš odnos prema prirodi automatski se preslikava na ljudski svet: kao dokaz, dovoljno je da pogledamo hroniku i oslušnemo konstantne pokliče na linč i rat.

Nećemo biti bolje sve dok ne osećamo šta činimo drugima, dok god žmurimo na sve druge životinjske i ljudske žrtve, prećutno ili glasno proglašene za bezvredne i krive, iz bilo kog „razumnog“ razloga. 

  *O odnosu prosvetiteljstva prema životinjama na Majmunčetu je već (kratko) pisano u ovom tekstu, podnaslov "(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju".

VAŽNA NAPOMENA: Fotografije samog lova na foke snimljene su u Kanadi, jer je tamo vrlo dobro dokumentovan zbog prisustva brojnih organizacija koje se bore za njegovu zabranu. Zbog očigledno drugačije atmosfere na terenu, ali i jezičke barijere, fotografije iz Norveške su teško dostupne.

Iščezla najveća ptica Srbije

Tužne vesti (ispod žita nadležnih) za sve domaće ljubitelje života i živog :(
Odličan tekst u potpunosti preuzet sa bloga Albicilla.

Iščezla najveća ptica Srbije - velika droplja

(c)  Szabolcs Kokay

Gost-autor: dr. Saša Marinković



Beloglavi sup je postao najveća ptica koja se gnezdi u Srbiji. Pod neobjašnjivim okolnostima, kod nas je prestala da se gnezdi najveća ptica gnezdarica Evrope. Velika droplja je napustila zemlju prošle godine, ali o tome nigde nećete naći informaciju. Nestanak impozantne vrste, amblema sačuvane prirode Vojvodine, koja je do nedavno predstavljala prirodnu retkost zemlje, predstavlja veliki gubitak za faunu Srbije.
Misteriozno je nestao simbol banatskih stepa, panonski noj. Mađarska u neposrednoj blizini, uspešno je sačuvala ovu vrstu. Velika droplja može da se sačuva od nestanka ako joj se posveti potrebna pažnja. U Mađarskoj se brojnost velike droplje procenjuje na preko 1500 parova i predstavlja jedan od simbola Mađarske.

Jedno od najpoznatijih zaštićenih područja u Vojvodini, Specijalni Rezervat Prirode „Pašnjaci velike droplje“ nije uspeo da opravda svoju namenu i da sačuva veliku droplju. Upravljač zaštićenim područjem je lovačko društvo „Perjanica“ iz Mokrina koje je preuzalo brigu nad rezervatom „Pašnjaci velike droplje“ 2008. kad je jato bilo stabilno i procenjeno na 35-38 parova (prema nakim navodima). Zlonamernik bi rekao, pa zar vuku dati da čuva ovce? Lovci su osnovali svoja udruženja da bi zadovoljili svoju zajedničku potrebu za upražnjavanjem hobija (lov), a ne da bi štitili ugrožene vrste ptica? Građani se udružuju po drugom osnovu da bi zaštiti prirode? Lovci su dobili od države sredstva za vizitorski centar, koji danas može da posluži za više namena, na primer kao čeka. U Specijalnom rezervatu prirode se lovi, preoravaju se pašnjaci, kose se utrine u zaštićenoj zoni pa nije ni čudno što su se ptice razbežale. Simbol Mokrina su guske i malo ko zna da su se do juče tu gnezdili džinovi među divljim pticama Evrope.

Specijalni Rezervat Prirode „Pašnjaci velike droplje“ prostire se na površini od 1000 hektara. Pokrajinski Zavod za zaštitu prirode je pripremio studiju da se rezervat proširi na 6000 hektara. Ali nisu uspeli da sačuvaju ni manju površinu, a sad i nema više droplje kod Mokrina. Neki stručnjaci tvrde, da je prirodan proces što je velika droplja napustila Banat. Drugi tvrde da naša populacija i nije neka prava populacija pa su se droplje vratile kući u Mađarsku. Pokrajina najavljuje veća ulaganja u ovaj i slične program jer su se pokazao vrlo edukativan za lovce.

Proces naglog globalnog nestajanja sve većeg broja vrsta, ujedinio je sve zemlje sveta na zaštiti biodiverziteta. Usklađivanje sa evropskim standardima u oblasti zaštite ugroženih vrsta i staništa je jedan od prioriteta Srbije. Ova godina je proglašena za svetsku godinu zaštite biodiverziteta, da bi se skrenula pažnja na dalekosežne posledice naglog nestajanja sve većeg broja vrsta i čitavih zajednica. Pored ostvarenih rezultata u zaštiti pojedinih vrsta ptica u Srbiji poslednjih godina, nastanak najveće među njima velike droplje ukazuje da zaštita biodiverziteta nije uređena oblast u Srbiji. Postavlja se pitanje da li je nestanak velike droplje iz Srbije samo stvar Mokrina?

Na istu temu pogledajte i

U potrazi za poslednjim dropljama
Misterija nestanka droplji iz Mokrina

(c) albicillia

Za Srbiju bez krzna - Fur Free Friday 2011

Na globalnom nivou, poslednja nedelja novembra je posvećena akcijama protiv nošenja krzna, prvenstveno kroz podizanje svesti o onome što se dešava iza zidova i naelektrisanih ograda farmi krznašica. Skučen i neprirodan život životinja koji vodi kanibalizmu i samopovređivanju, brutalni načini ubijanja opravdani potrebom da se ne oštete kože, doprinos farmskog otpada opštem zagađenju životne sredine, samo su delovi priča koje mrtva krzna ne mogu da ispričaju.

Ove godine, organizacija Sloboda Za Životinje, uz direktnu pomoć Prijatelja Životinja, organizovala prvi "goli performans" povodom Fur Free Friday-a. Ovaj vid protesta postao je ukorenjen u zaštitarskim i drugim oblicima aktivizma, a ovo je prvi put da je izveden u Srbiji. Protest su podržale organizacije "Feniks" i "Ljudi za životinje", kao i mnogi drugi aktivisti.

Dosta ljudi je prisustvovalo performansu, što iz podrške, što iz radoznalosti. Izuzetno uočljivo je bilo prisustvo medija. Zapravo, svi značajniji domaći mediji izvestili su o događaju. Mislim da je ovo prvi skup vezan za dobrobit životinja koji je privukao ovu količinu pažnje. Evo šta je preneo, recimo, Mondo (uz ispravku da su učesnici performansa bili i aktivisti "Slobode" i "Prijatelja Životinja!"):

Aktivisti udruženja "Sloboda za životinje" obučeni u donji veš i kostime od najlon čarapa, protestovali su u petak u centru grada apelujući na građane da ne nose odeću od životinjskog krzna.

Dve devojke i dva momka ležali su na "krvavim" kostimima, pokazujući simboliku životinja odranih na farmama, a oko njih su bili postavljeni transparenti na kojima je pisalo "Okrutnost nije ženstvena", "Krzno boli", "Krzno je ubistvo".

Dok je četvoro aktivista ležalo na krznima neposredno pored spomenika knezu Mihailu okupljeni građani su fotografisali, sažaljevali ih da im je hladno (u tom momentu je u centru Beograda bilo samo dva stepena), a pojedini su mislili da su u pitanju lutke. Međutim, kada su posle pola sata promrzli ustali i ćutke otišli svi su shvatili da su u pitanju živi ljudi.


Prema rečima Zorana Mikana iz Udruženja, cilj protesta je podizanje svesti građana Srbije o okrutnost industrije krzna i "besmislu ubijanja životinja zbog proizvođe krznene odeće, mode i glamura". 

"Cilj je da probudimo saosećajnost građana Srbije za nezamislivu patnju koju trpe životinje na farmama za krzno. U Srbiji postoji blizu 500 privatnih farmi krzna, a najrašireniji je biznis za proizvodnju krzna od činčila. Samo jedna farma u Valjevu godišnje od domaćeg krzna proda 5.000 komada odeće", rekao je Mikan okupljenim građanima.

Na protestu koji je organizovan u okviru svetske Nedelje borbe protiv krzna, Mikan je istakao i da je kineska modna industrija jedna od "najokrutnijih", jer na godišnjem nivou ubije više od dva ipo miliona pasa i mačaka.

Da bi se dobio jedan krzneni kaput ili bunda, potrebno je da se ubije do 15 pasa, ili: do 20 dabrova, do 22 lisice, do 24 mačke, 20 do 30 rakuna, do 34 nutrije, do 40 oposuma, 60 do 80 samura, do 200 činčila, do 240 hermelina, ili do 400 veverica. Pritom se životinje često ubijaju na brutalan način - tako što im se šipke probadaju kroz noge ili pokušaju da ih uguše.

Čestitke organizatorima na izvedbi i volonterima na požrtvovanosti i apsolutno, na hrabrosti (verujte da je realan osećaj temperature na Trgu bio -5 stepeni, zbog ledene magle koja se spustila).

Iako nisam ljubitelj ovakvog vida protesta (ili modernih formi protesta uopšte čak), očigledno je da jedino šok-akcije poput ove mogu da privuku pažnju smrtno usnule javnosti i medija (a dobro je poznat njihov afinitet prema nagosti). Jer protesti i kampanje vezane za industriju krzna su u Beogradu održavani i prethodnih godina - ali pogodite zašto ne znate za njih.

Vreme će pokazati koliko je ovaj vid buđenja svesti uopšte produktivan u okviru našeg mentaliteta, tj. kakav će odjek imati na duže staze i među širim masama. Da li će obični čovek biti podstaknut da o problemu razmisli, ili će ga komunikacija na granici ekstremnog odbiti i udaljiti od istine o krznu?

Više majmunskih fotografija možete pogledati na Picasi ili Flickr-u.