Slučaj Stolice - vesti iz (ne)svesti

 

Teški metali stigli u Drinu (B92) - video 

 

:)

Da citiram naslov jednog osrednjeg, ali ipak lepog filma: Night moves. Videćemo dokle će stići.

Pohvala ludosti

Ko se danas može okarakterisati kao „normalan“?

Pre svega neko ko je proračunat. Ko, svesno ili nesvesno, vaga šta se sme, a šta ne sme reći u društvenoj grupi kojoj pripada. Ko će se između četiri zida možda i složiti sa osobom sa suprotne idejne i ideološke linije, ali javno nikada neće podržati slične stavove; ko pravi zid – ili fasadu – između privatnog mišljenja i javnog delovanja. Ko za iskaljivanje nagomilane frustracije zbog svog svega što svakodnevno mora da proguta i potisne koristi isključivo „bezbedne“, od strane grupe odobrene mete.

Ironično, dve grupe „normalaca“, koji funkcionišu po potpuno istim (navedenim) društvenim pravilima, samo zbog sitne razlike u opredeljenju nazivaće jedne drugima nepodobnima, nenormalnima i svakojakim drugim, sočnijim imenima. Od ovog paradoksa obe zaraćene strane imaju istovetne koristi i štete. Korist je što, konstantno se odmeravajući sa suprotnom stranom, stranom u ogledalu, mogu da potvrđuju sopstvenu ispravnost i podobnost; Koristi, jer besplatno dobijaju bezbednu metu za istresanje nakupljenog gnoja i gneva. Štete, jer rastrzani u sopstvenim iluzijama sve više, pojedinačno i grupno, gube sebe u strahovitim paradoksima.

Tako će se oni koji zagovaraju velike slobode pretvoriti u najveće cenzore kada ono što je rečeno njima ne odgovara. Bilo da to rade optužbama ili namernim ignorisanjem, samozvani slobodari burno se zalažu za ukidanje svake slobode onima koji iznose neku svoju istinu, nekompatibilnu s njihovom.

Isto tako, na primer, mnogi od onih kojima bi po samoopredeljenju ljubav prema bližnjem trebalo da bude osnova života, zagovaraju mržnju prema onim bližnjima koji su „zastranili“. Ne može se i voleti i mrzeti u isto vreme, a „bez ljubavi, ništa smo“.

Jezička suprotnost „proračunatom“ jeste „neuračunljiv“, ili narodski rečeno – lud. Osnovne etimološke karakteristike neuračunljivog su da je on neko čije ponašanje nije moguće sračunati, i ko verovatno nije dobar sa proračunima – on ne zna, ili mu je svejedno, šta će štetiti njegovoj reputaciji i ugledu.

O ludosti postoje dve glavne škole mišljenja: naučno-klinička i narodna.

Nauka i medicina su tu da, po svom zgodnom DSM-u, dijagnostikuju neuračunljive. Da ih razvrstaju po fiočicama i svakoj prepišu dozu lekova koji bi trebali da ih učine „normalnijima“, makar samo prividno. Psihoze, neuroze, proemećaji ličnosti, poremećaji ponašanja, poremećaji raspoloženja... Lako je zamišljati ih kao nešto daleko i strano, nešto što se dešava nekom drugom. Međutim, istina je da svako od nas, kada kriza nagrne, može posrnuti i pasti u neku od fioka pedantnih, ali često pred stvarnim ljudima zbunjenih stručnjaka. Često mislim da su dijagnoze samo šture etikete. Jer sve nas muče slične, ljudske muke. Stvar je okolnosti i vremena koliko će nas i kada progutati.

Naši sugrađani i sunarodnici često su mnogo brži i lagodniji u donošenju zaključaka o nečijem menatlnom stanju nego stručnjaci i njihovi kruti kriterijumi. Oni imaju oko i za one pojedinosti koje lekari zanemaruju. Njihov talenat uslovljen je kako prirodnom pronicljivošću i zainteresovanošću, tako i duhom vremena u kome živimo i preživljavamo.

Tako se ludakom naziva onaj koji peva naglas za svoj groš, razgovara sam sa sobom ili sa slučajnim prolaznicima, ili čak onaj ko je previše ljubazan i veseo; ko se oblači čudno ili priča čudno. Ali i kada se u računicu umeša i vladajući Zeitgeist, lud je i onaj koji čisti za svojim psom, skuplja đubre za drugima (a za to nije plaćen), samoinicijativno popravlja javna dobra (takođe volonterski); ko napusti ili izgubi posao zbog morala i principa, ko se interesuje ili se aktivno bavi neisplativim stvarima, ili prosto komentariše ono što je poželjno ostaviti bez komentara, pod tepihom; koji govori ono što niko ne želi da čuje.

Naravno, bilo bi relativno lako prevazići popreke poglede na ulici, da se sve završava samo na tome. Od ovakvih rasuđivanja pati baš svako okruženje, ona „racionalna“ i profesionalna ništa manje od ostalih, jednostavnijih. Zameranje u takvom okruženju može vas, u krajnjoj liniji, koštati karijere i lišiti sredstava za život.

Očekuje se da funkcionišete samo u zadatim okvirima. Da se u njih uklopite bez suvišnih pitanja, ili da snosite posledice.

Studija slučaja: Pavle Ćosić

Pavleta Ćosića ne poznajem lično, ali prateći njegov rad i put kojim ga je isti odveo, mislim da je idealan primer cene aktivne neproračunatosti i povremene neuračunljivosti, koju svako ko im se odaje kad-tad mora da plati.

Pavle Ćosić je beogradski lingvista, izdavač, pisac, sporadični autor filmskih i muzičkih dela i satiričar. Kada počnete da čitate i gledate ono što stvara, brzo postaje očigledno da on odbija da se povinuje goreopisanim društvenim mehanizmima čopora – kako god da pokušate da ga kategorizujete, bilo levo bilo desno, imaćete problem. Moj grubi pokušaj je da je Ćosić specifični, autentični levičar, koji se gnuša savremenih političkih tabora i njihovih manipulacija. Pritom je vešt sa rečima i prilično bistar.

Objavljivao je sjajnu satiru u nedeljniku „Pečat“ - kolumna pod naslovom „Agencijske vesti po izboru Pavla Ćosića“ konstantno je gazila po endemičnom licemerju političkog života. Nije se libio da potkači čak ni nedodirljive, pa je prvi skandal nastao po objavljivanju teksta „Fond za humanitarno pravo osudio humanitarnu akciju Novaka Đokovića“. Neki takozvani desničari protumačiili su ga i raširili kao stvarnu vest (prilično neverovatno s obzirom na količinu ironijske distance, ali valjda polu-pismeni „polu-čitaju“ tekstove), a reakcije koje su lančano usledile bile su prilično burne. Po mom mišljenju, realistični utisak ove satire mnogo je više odgovornost same gospođe Kandić i njenih pređašnjih izjava, nego gospodina Ćosića, no to mu nije pomoglo. Zbog tog i svih drugih momenata kada im je gurnuo prst u oko, navukao je na sebe gnev lokalnih pseudoliberala: dežurni advokat svih centara moći Petar Luković nazvao ga je (iznenađenje!) fašistom i nacistom. Međutim, FHP afera nije ono što ga je, makar ne direktno, umalo koštalo slobode (i što ga jeste koštalo računara i satirične kolumne).

Određeni broj dana kasnije, u neuračunljivom stanju ostavlja status na svom Fesjbuku, u kom nudi pare za ubistvo premijera. Kasnije ga briše. Da li može ozbiljno biti shvaćena „pretnja“ jednog satiričara? Izgleda da može, pogotovo ako je već pod lupom. Pogađajte kako je odmah etiketiran.

O vrtložnom košmaru kroz koji je prošao možete detaljno čitati na njegovom blogu. A suština ovog javnog žigosanja je sledeće:

„Cilj mog privođenja bio je da mi se onemogući objavljivanje satiričnih (pa čak i stručnih) tekstova u štampi. Samo mali korak u Vučićevom gušenju medija. I još malo maltretiranja tipa uzeli su mi kompjuter i do dan-danas mi ga nisu vratili, i dokle god je on u policiji, mogu da me ucenjuju da će podići protiv mene tužbu za terorizam, makar prešao ulicu na crveno.”

Možete samo da zamislite kako su me tih dana gledali komšije, poznanici, prodavci, piljari, kasirke i mnogi drugi koji me znaju uglavnom samo iz viđenja. A tek šta sam sve čuo da se priča među kolegama, saradnicima i u stručnim krugovima. I sve to samo zbog nekoliko redova otkucanih u pogrešnom prozorčetu i jednog entera.“

Osim slabo vidljivih svetlih primera, javna podrška Ćosiću bila je faktički nepostojeća. Braniti ga značilo bi staviti se u isti koš sa njim, a svakome ko ume da računa rezultat takvog postupka je momentalno jasan. Dežurni „borci za ljudska prava“, naravno, ostali su potpuno nemi, iako duboko verujem da nisu bili indiferentni i da su se sve vreme zadovoljno smejuljili. Za Pavleta nije bilo ni dodatnih objašnjenja, ni izvinjenja. Postao je otpadnik „novog“ (a u stvari još od '45. trajnog) javnog poretka u Srbiji.

* * *

Izgleda da je surovost neokapitalističkog sveta dovela do toga da se ljudski rod sveo na dve kategorije: (izopštene) ludake, i (podobne) kalkulante, koje bi bilo iskrenije nazvati kukavicama.

Nemam problem da ih tako imenujem, jer im i sama pripadam. Na desetine puta dnevno, dok pišem ili govorim, uhvatim sebe kako premećem misli, grizem se za jezik ili stiskam prste. Da ne bih povredila ili izgubila nekoga, da ne bih rekla nešto što ne bi trebalo reći, ukratko - da ne bih ugrozila sebe na neki način. Plašim se posledica. Plašim se, tačka. Ali to mi ne smeta da se iskreno divim onima koji imaju više hrabrosti nego ja.

Postoji i skriveni trošak normalnosti i uklopljenosti, koji je možda i veći od onoga koji imaju neuračunljivi, sa zbirom svojih nevolja. Jer u mnoštvu nejednačina opstanka i moći, među „većima“, „manjima“ i „jednakijima od drugih“, u „kost-benefit“ vaganjima, računu naklonjen čovek vremenom gubi sposobnost da oseti svoj put kroz svet. Da oseti kada ga greje dobro, a kad zlo.

Jednom mi je jedan, uvek neizmerno ljubazan i dijagnostikovano čudan čovek rekao:

„Anđeli su oko mene“.
I ostavivši za trenutak uštogljeni razum po strani, shvatila sam da je potpuno u pravu.

NOVO! Voda DRINA!

 

Osetite se slobodno da preuzmete, štampate, delite, širite.... 

Napomena: ova informativna satira ne odnosi se na pijaću vodovodnu vodu, već treba da skrene pažnju na opasnosti konkretnog zagađenja ovih reka. Voda prožima sve, naše zemljište, useve, ribu, stoku, dakle svu hranu koju konzumiramo. Ukoliko vodovodne vode pogođenih mesta ostanu čiste (a nadam se da hoće), to ne umanjuje i ne bi smelo da marginalizuje problem. Takođe, ne smemo zaboraviti na hiljade domaćinstava koje zavise isključivo od vode sa pumpi i bunara, čiji se kvalitet mnogo ređe (ako se uopšte) kontroliše.

Sve će to reka da odnese II

RTS, ponedeljak, 11. avg 2014: Jalovišta ne ugrožavaju Drinu i Savu

Agencija za zaštitu životne sredine Srbije saopštila je da postoji mala verovatnoća da opasna koncentarcija teških metala, nanetih muljem i vodom iz oštećenog jalovišta nekadašnjeg rudnika "Stolice" u Kostajniku kod Krupnja, stigne preko reke Jadar do Drine i Save.

Zamenik direktora Agencije Dejan Lekić kaže da građani nemaju razlog za zabrinutost, jer će zbog mnogo većeg protoka Drine i Save koncentracija biti i 100 puta manja od one utvrđene u Jadru, prenosi Beta.

RTS, ponedeljak, 22. sep 2014: Teški metali stigli do Drine

Gradsko veće Loznice zatražilo hitno rešavanje problema isticanja hemikalija sa jalovišta iz rudnika u Stolicama, kod Krupnja. Koncentracije metala na ušću Jadra u Drinu povećane za nekoliko stotina puta od dozvoljene.

Na osnovu najnovije analize uzoraka vode sa četiri merne stanice, na samom ulivanju Jadra u Drinu, nalazi su više nego poražavajući. Gvožđe, olovo, kadmijum, cink, bakar, arsen, živa, antimon i mangan, koji se nalaze u kategoriji od 1 do 4, u većini uzoraka ovde su van te klase. "Koncentracije gvožđa na mestu ulivanja Jadra u Drinu povećane su 290 puta, a antimona 160 puta u odnosu na dozvoljene", upozorio je Aleksić.

RTS, petak, 17. okt. 2014: Teški metali se bliže Savi

Teški metali s muljem i vodom iz oštećenog jalovišta nekadašnjeg rudnika "Stolice" u Kostajniku kod Krupnja, stigli su u Drinu kod Badovinaca na području opštine Bogatić, pokazuju najnovije analize Agencije za zaštitu životne sredine.

Rezultati analize vode Kostajnika, Jadra i Drine, objavljeni na sajtu Agencije, pokazuju visoke koncentracije gvožđa, mangana, arsena, olova, nikla i kadmijuma, prenela je Beta. Postoji mogućnost da te opasne materije uskoro budu u Savi, što bi predstavljalo veliku ekološku opasnost za Beograd i druge gradove.

Analiza uzoraka vode, uzetih 3. oktobra iz Badovinaca, utvrdila je da vrednost ukupnog gvožđa i arsena odgovara trećoj klasi, a rastvorenog olova trećoj, odnosno četvrtoj klasi kvaliteta vode.U uzorcima vode Jadra uzetim kod Bradića, ima gvožđa, arsena, mangana, rastvorenog nikla i olova, a kvalitet vode je od treće do pete klase. Teških metala ima i u Jadru.

"Ovi rezultati su potvrdili naša upozorenja da će teški metali brzo stići do Drine. Neki su to potcenjivali tvrdeći da će veći vodotokovi razblažiti koncentraciju opasnih materija. Oni su ipak otkriveni u Badovincima, gde je voda svrstana u treću, odnosno četvrtu kategoriju, što znači da nije ni za piće i tehničku upotrebu", izjavio je Dragoslav Dobrić, član Gradskog veća Loznice, zadužen za zaštitu životne sredine.

Podsetio je da osim posete direktora Agencije za zaštitu životne sredine Filipa Radovića, koji je "obećao da će preduzeti sve što je u njegovoj moći", drugih reakcija države nije bilo.

Па, да подвучемо црту:

Од маја 2014. у локалну речну мрежу свакодневно и беспрекидно излива се токсична јаловина старог рудника антимона.

Пет месеци је прошло, а није урађена ни једна конкретна ствар на санацији катастрофе. Људи живе уз сиву и смрдљиву воду, метали се таложе на земљиште на ком расте храна, рибе умиру, дрвеће се суши.

Ни једно министарство не преузима одговорност. Ни један министар, нити други виши функционер ове државе није се огласио поводом овог проблема. Табу тема.

Једино се огласила СЕПА.
Прво је речено да загађење неће ни стићи до Дрине.
Стигло је до Дрине.
Па је речено да ће се разблажити у Дрини.
Није се разблажило.
Последња мерења показују да је вода у другој најгорој класи загађености на само десетак километара од ушћа Дрине у Саву.
 
Да ли им верујете да неће стићи до Саве?

Власт ћути, јер жели да остане на власти.
Опозиција ћути, јер је рудник у власништву њиховог некадашњег финансијера.

Незванично, чује се да се за санацију нема пара. Али има се за све параде и утакмице високог ризика.

Иронично, на крају војне параде у Београду свирао је Марш на Дрину.

Нажалост, ово је проблем који ми, обични грађани не можемо директно да решавамо, али макар свако од нас може да ради на разбијању ове увредљиве и погубне тишине.

DAMnation

Ovom prilikom bih javno pozvala zagovornike izgradnje brane Rovni i drugih megalomanskih hidroinžinjerskih projekata, da rezervišu sebi kartu za Green Fest i film DamNation ("Prokletstvo brana"), koji je na programu 31. oktobra u 18h.

Posebno bih p(r)ozvala one koji, poput gospodina Zaharija Trnavčevića, sa potpuno nestručnog stanovišta (za hidroinžinjering, hidro-bilo-šta, ili bilo šta uopšte) veoma glasno propagiraju "rešenja za sve probleme" poput 1000 akumulacija* (1) (2)

A nezavisno od filma, molim vas, molim vas naučite nešto o tome kako funkcionišu ekosistemi, o tome da reke nisu samo H2O u pokretu.

*Sve zamišljene na samo jednoj reci, Velikoj Moravi (!)

Foke (ni)su psi

Oslo – Norvešku je poslednjih dana avgusta digla na noge priča o tome da je na zapadu zemlje, na plaži Helesto, južno od norveške naftne prestonice Stavangera, ubijen trinaestomesečni graničarski škotski ovčar Tenes. Više od hiljadu ljudi okupilo se u protestnoj koloni da izrazi svoj bol, tugu, ali i snažan protest zbog svirepog ubistva trinaestomesečnog Tenesa.

Tragičnog dana Tenes, koji pripada rasi „border koli”, krenuo je sa svojim gazdom na pecanje. U blizini plaže paslo je stado ovaca sa obližnje farme. Dok je vlasnik psa Ole Stangeland zabacivao štap, iznenada se začulo repetiranje puške. Ole je primetio starijeg farmera kako naoružan trči prema plaži. Prvi hitac pogodio je psa Tenesa u nogu. Usledio je i drugi metak – ovoga puta seljak je „ubio psa kao zeca”.

Sedamdesetogodišnji vlasnik farme seo je potom u džip, „potpisao se” na plaži i odjurio. Dok je gazda Ole suznih očiju grlio i posmatrao beživotno telo svoga ljubimca, ponovo su zaškripale gume na pesku: farmer se vratio i kroz prozor izbacio plastičnu kesu poručivši da će tako proći svi koji ugroze njegovo stado.

Gotovo svi norveški mediji izvestili su detaljno o zločinu na plaži Helesto. Zgrožena javnost digla se na noge. Vest o brutalnom i ubistvu prostrujala je i društvenim mrežama. Sutradan su na mesto zločina pristigle kolone demonstranata. Lokalna policija morala je da pošalje dodatne snage i obezbedi red i mir jer se više od hiljadu ljutih ljudi i nešto manje besnih pasa sjatilo da zapale sveće, a paljenjem baklji izraze protest protiv surovog ubistva.

(...)

Farmer koji je upucao Tenesa pravdao se novinarima da je to uradio u „samoodbrani”, braneći svoje stado. Svaki dan ovde dolaze psi i napadaju, ujedaju, a nekada i prekolju ovce, požalio se vremešni seljak. On i njegovo stado od 80 ovaca i 150 jagnjadi, kaže, žive u strahu od pasa i neodgovornih vlasnika.

Od dana kada je odlučio da uzme pravdu i pušku u svoje ruke, farmer iz malog mestašca Sula preživljava pakao i noćne more. Razmišljao je sve da proda i ode. Danima pored njegovog imanja prolaze meštani kolima i „sviraju”.

Trube besomučno, pokazuju srednji prst kroz prozore, a neki bogami i prelaze rukom preko grla preteći da će ga „zaklati kao psa”. Prete mu smrću svakodnevno preko telefona, kažu da će mu zapaliti kuću, jadao se novinarima vlasnik farme.

(Politika, "U mimohodu za pse", 21. septembar 2014).

U prvom trenutku spoznaje događanja u Norveškoj, većina ljubitelja pasa zasigurno biće ganuta. Koliko često biva da se ljudi toliko angažuju u osudi ubistva psa? Organizovale su se protestne šetnje, palile sveće, delile loptice sa Tenesovim imenom da bi ste ga se setili svaki put kada se igrate sa svojim psom. Oni ekstremniji čak traže krvnu osvetu pod parolom „oko za oko, čovek za psa“.

S druge strane, kritičari čitavog pokreta smatraju da je čitava priča otišla predaleko i da ima ozbiljne moralne rupe u svojoj srži.

Ugledni pisac i novinar Mimir Kristijanson, kaže da „dok su Norvežani pomno pratili proteste zbog ubistva jednog psa, padale su kiše bombi u Gazi, ginuli su i ginu deca i civili u Ukrajini, Sirij (...) Niko ništa nije preduzeo, niko se nije angažovao. Ono što je pokrenulo Norvežane bilo je ubistvo psa. Lepo je i nadasve dirljivo videti kolone ljudi sa zapaljenim bakljama zbog ubijenog psa, ali ako malo dublje zagrebete ispod tih protestnih marševa videćete nešto zabrinjavajuće, neljudsko”, upozorio je Kristijanson.

Istina. Ali ko može da krivi bilo kog prosečnog zapadnog konzumenta medija, bombardovanog slikama povređene i mrtve dece do potpunog otupljivanja? Nama povlašćenima i pošteđenima, slike koje stižu sa Bliskog, a dalekog istoka, nestrvarne su, daleke i prevrtljive. Takođe, poređenje života životinja i ljudi uvek je problematično, iz kog se god ugla posmatralo.

Zato bi možda bilo bolje za trenutak se ponovo skoncentrisati na uski okvir zaštite životinja. Ni jedna od navedenih, tj. nama dostupnih kritika nije se osvrnula na veliki norveški paradoks kada se radi o životima životinja i njihovoj zaštiti.

Foke.

Ovo je hakapik, „oruđe“ za lov na foke. Norveška je jedna od malobrojnih zemalja gde se upražnjava komercijalni lov na ove krupnooke, krznate morske sisare. Iako je po obimu lova i liberalnijim pravilima problematičnija Kanada, princip je veoma sličan u Norveškoj. Pod izgovorom ugroženog ribljeg fonda i tradicije - iako je lov, realno govoreći, pre dobra prilika da se zaradi, a ne da se uživa u tradicionalnom fočijem pečenju - u Norveškoj se svake godine usmrti na hiljade foka.

Tradicionalno, foke se ubijaju udarcem tupe strane hakapika u glavu, ne bi li im se smrskala njihova tanka lobanja. Efikasan metod sa više aspekata – ako je lovac precizan, smrt je brza, a verovatno još bitnije – nema oštećenja dragocenog krzna, najprofitabilnijeg dela foke. Retko koju životinju možete ubiti udarcem iz neposredne blizine i to je tragična specifičnost lova na foke – za razliku od hitrih jelena i vukova, foke su na kopnu potpuno bespomoćne i teško pokretljive. Ako im more nije previše blizu, možete lagano prići i smrskati foki glavu, a ona će u svoju odbranu moći samo da zaječi na vas, da krikne u uši gluve za bol drugih.

Pod pritiscima javnosti zakonodavci su donekle revidirali pravila lova, pa se sada u Norveškoj udarac hakapikom izvodi kao „overa“ već iz puške ubijene životinje. Sa izuzetnkom mladih foka. Valjda zbog toga što su još uvek dovoljno krhki i lakše umiru od udarca, njih je dozvoljeno ubiti po starinski.

Koliko je ovakav metod „human“, ili makar humaniji od drugih, predmet je stalne diskusije. Međutim, nekome ko ne primećuje surovost samog čina lova, a posebno onog na životinje na potpunoj čistini, životinje koje su spore i nesposobne da se brane, izlišno je bilo šta pojašnjavati.

(upozorenje, klip može biti uznemirjući)

Dodatnu buru izazvala je odluka iz 2005, da se lov učini mogućim i amaterima i strancima, a ne samo sertifikovanim lovcima na foke, verovatno sa predumišljajem krvave turističke atrakcije. „Lov na foke na slikovitoj obali Norveške veliki je izazov i vrhunska avantura za lovca koji voli prirodu“, kaže sajt nadležnog norveškog ministarstva. Te godine ubijene su čak 21.597 foke, najviše još od 1980. godine. Od tada je broj ulovljenih foka u padu, iako se kvota lova povećava. Tako je 2011. odobreno ubijanje 49.400 foka, a ubijeno je „samo“ 7673.

I niko nije izlazio na ulice i palio sveće, kamoli pretio lovcima ili nadležnima. Ipak, foke su nešto drugo u odnosu na pse.

Norveška je, takođe, vrlo agresivna u odbrani svog prava na kitolov, i jedna je od desetak država koje ga sprovode, mimo moratorijuma STO. Naravno, u Norveškoj se love i životinje na kopnu: los, jeleni, ris, jazavac, kormorani, patke, guske... 21 vrsta sisara i 37 vrsta ptica, ne računajući kitove, foke i vukove – iako nisu na zvaničnom spisku za odstrel, hajke na vukove se odobravaju s vremena na vreme, po nekim izvorima krajnje neopravdano i katastrofalno za populaciju.

Ali, da se vratimo na pse.

Za razliku od foka, kitova i drugih životinja na nišanu, psi su imali 11000 godina da dokažu svoju upotrebnu vrednost. Tokom ovog perioda, imali su niz korisnih dužnosti – lov, čuvanje, ovčarstvo, ratovanje... Sada ih više nego ikada u istoriji vrednujemo kao ljubimce, volimo ih kao osobe i često izrazito antropomorfizujemo. Smrt psa za njegovog vlasnika nije gubitak ljubimca, već člana porodice. 

Ali izgleda da je daleko lakše okrenuti glavu od stradanja „divljači“ i drugih životinja, recimo farmskih. Niko od onih koji su protesvovali u Norveškoj nije se osvrnuo na dobrobit incidentom pogođenih ovaca, u bilo kom kontekstu. Kao da su postale drugo i neprijateljsko zajedno sa svojim vlasnikom, ovim koji je ustrelio Tenesa. Kolateralna šteta.

Proširimo sada sliku.
Psi su naši, mačke takođe; sve ostale, druge životinje su nešto manje ili više nepoznato, baš kao i Palestinci, Sirijci, Libijci, Iračani...

Jer drugo je drugo. Često ni ne razmišljamo o onome što drugo doživljava i oseća, jer pretpostavljamo da je zasigurno drugačije. Da životinje ne boli onako kako boli nas, ili da ih ne boli uopšte; da su drugorazredni ljudi bliži životinjskom svetu nego našem. Da samo nama i nama sličnima pripadaju sva prava i slobode koje podrazumevamo. Što je stvorenje različitije od nas samih, lakše ga lišiti slobode ili samog života. Etiketa drugosti uvek je u korenu svireposti.

Fenomen drugosti nije rezervisan samo za odnos između čoveka i neljudskog živog sveta. Nalazimo ga u svim segmentima ljudskog društva – odnosi između nacija, veroispovesti i različitih grupa zatrovani ovim percepcijskim oboljenjem neminovno vode nasilju i daljim podelama, na takođe sukobljene podgrupe. Drugost se može deliti i deliti, sve do jedinice, do pojedinca ubeđenog u sopstvenu ispravnost.

***

Za razilku od Norveške, u Srbiji psi nemaju status izuzetih i naših. Istina, zakon ih štiti, kao i mnoge druge životinjske vrste; ali svi znamo da zakon ovde trenutno ne vredi mnogo. Psa u Srbiji možete prilično slobodno pregaziti kolima, otrovati, ili upucati kao i bilo koju drugu za odstrel predviđenu životinju. Kod ovog poslednjeg, posebna beneficija odstrela pasa je da je sezona lova na njih uvek otvorena – sve do donošenja Zakona o dobrobiti životinja, svaka (dez)informacija o pojavi besnila bila je sjajan povod za okupljanja lovaca i uništavanje svih pasa u dometu, lutalica i ponekog vlasničkog. Besplatne pokretne mete.

Miki - pas brutalno pretučen u Subotici od strane anonimnog lica - lovca

Zašto su psi u našem društvu u tako lošem položaju? Tradicija se može okriviti samo delimično. S jedne strane, pas se tradicionalno smatra za nečistu životinju, koja pobuđuje odvratnost, koja ne vredi puno – vrhunska je uvreda bila nekoga uporediti sa psom. S druge strane, pridavane su im moći isceljenja, proroštva i teranja demona, pa i samog đavola; pripadali su i grupi tzv. senovitih životinja – onih koje naseljavaju duše predaka. 

„Jasno je da je pas, u najstarijem srpskom paganizmu, doista imao svoj kult“ (Čajkanović, 1925-1941) – postojali su „pseći praznici“ kada im je ritualno davana posebna hrana i kada su uživali privilegije. Kultni odnos prema životinjama mogao je da podrazumeva i dozu surovosti pri određenim ritualima, poput bijenja pasa za Vasilijevdan (na kraju psećeg praznika), zabeleženog na Kosovu i u današnjoj Makedoniji. Ovakva ambivalencija nije ništa specifično za naše podneblje – nalazimo je kod svih indoevropskih naroda, kao i kod Turaka i Arapa. Nije specifična ni za odnos prema psima, već za rituale izgona demona i nečistih duhova (o čemu je Čajkanović veoma detaljno pisao). Činjenica je da su psi za narod predstavljali tabu životinje, „nedodirljive“.  Sa tabuiziranim životinjama nije se postupalo olako i nepromišljeno. Oduzeti život ovakvoj životinji nosilo je sa sobom prokletstvo. Kult im je obezbeđivao posebno mesto u okviru zajednice. To je potpuno suprotna slika od one koju većinski imamo danas.

Naš današnji odnos prema psima više se čini veoma savremenim, prosvetiteljskim*: ono što nije proglašeno za razumno, neposredno korisno i vredno - suvišno je. Njegovo uništenje je samim tim opravdano, čak i korisno. Ako pas čuvar nije dovoljno oštar, ako lovački pas nije dovoljno vešt, ako kućni pas prestane da bude tako mali i sladak kao kad je bio štene – biće napušten, u najboljem slučaju.

Norveška

Srbija

Ali da li razlika u percepciji pasa zaista čini Norvežane "boljim ljudima"? Samo je sticaj okolnosti ovog istorijskog trenutka što prosečnom Norvežaninu život psa vredi više nego prosečnom Srbinu. Pravi problem je dublji i zajednički, jer kada pogledamo sveukupni odnos prema živom svetu, matrica nam je ista.

Čak i kada bi psi naprasno ponovo postali tabuizirani, ili savremeno priznati poput pasa u Norveškoj, ništa se ne bi suštinski promenilo. Jer ostaće nam naše „foke“.

Žmurimo na ubijanje i šverc stotina hiljada zaštićenih ptica godišnje; u lovištima je ubistvo mladunčeta najpristupačnije po cenovniku; nebrigom izazivamo pomore riba; iz dana u dan jedemo sve veće količine jeftinog mesa svinja kojima je od hormonima indukovanog rasta popucala koža, ili bolesnih junaca iz čijih tela pri kasapljenju lipti gnoj.

I sve nam je lošije, jer ne vidimo da sve što radimo – radimo sebi. Naš odnos prema prirodi automatski se preslikava na ljudski svet: kao dokaz, dovoljno je da pogledamo hroniku i oslušnemo konstantne pokliče na linč i rat.

Nećemo biti bolje sve dok ne osećamo šta činimo drugima, dok god žmurimo na sve druge životinjske i ljudske žrtve, prećutno ili glasno proglašene za bezvredne i krive, iz bilo kog „razumnog“ razloga. 

  *O odnosu prosvetiteljstva prema životinjama na Majmunčetu je već (kratko) pisano u ovom tekstu, podnaslov "(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju".

VAŽNA NAPOMENA: Fotografije samog lova na foke snimljene su u Kanadi, jer je tamo vrlo dobro dokumentovan zbog prisustva brojnih organizacija koje se bore za njegovu zabranu. Zbog očigledno drugačije atmosfere na terenu, ali i jezičke barijere, fotografije iz Norveške su teško dostupne.

Sve će to reka da odnese

 

RTS, ponedeljak, 11. avg 2014: Jalovišta ne ugrožavaju Drinu i Savu

Agencija za zaštitu životne sredine Srbije saopštila je da postoji mala verovatnoća da opasna koncentarcija teških metala, nanetih muljem i vodom iz oštećenog jalovišta nekadašnjeg rudnika "Stolice" u Kostajniku kod Krupnja, stigne preko reke Jadar do Drine i Save.

Zamenik direktora Agencije Dejan Lekić kaže da građani nemaju razlog za zabrinutost, jer će zbog mnogo većeg protoka Drine i Save koncentracija biti i 100 puta manja od one utvrđene u Jadru, prenosi Beta.

RTS, ponedeljak, 22. sep 2014: Teški metali stigli do Drine

Gradsko veće Loznice zatražilo hitno rešavanje problema isticanja hemikalija sa jalovišta iz rudnika u Stolicama, kod Krupnja. Koncentracije metala na ušću Jadra u Drinu povećane za nekoliko stotina puta od dozvoljene.

Na osnovu najnovije analize uzoraka vode sa četiri merne stanice, na samom ulivanju Jadra u Drinu, nalazi su više nego poražavajući. Gvožđe, olovo, kadmijum, cink, bakar, arsen, živa, antimon i mangan, koji se nalaze u kategoriji od 1 do 4, u većini uzoraka ovde su van te klase. "Koncentracije gvožđa na mestu ulivanja Jadra u Drinu povećane su 290 puta, a antimona 160 puta u odnosu na dozvoljene", upozorio je Aleksić.

Jalovište je zapravo veštačka akumulacija pune toksičnog mulja. Usled klizišta, brana je pukla i nekoliko hiljada kubnih metara mulja je u dva navrata, u maju i julu, oteklo u potok, koji se uliva u rečicu Korenitu, koja se uliva u Jadar, koji se uliva u Drinu. Da li se talog iz jalovišta i dalje izliva pri većoj provali oblaka, nije jasno, ali bi bilo logično s obzirom da je brana razvaljena.

Rekoše da neće ni stići do Drine. Mesec i kusur dana kasnije, situacija na ušću Jadra u Drinu je „poražavajuća“.

Vlada je čekala do sve do JULA i drugog izlivanja da bi formirala „radnu grupu“, koja je, kako RTS informiše A. Vesić, „uradila predlog mera za sanaciju jalovišta (...) koji je prosleđen ministarstvima poljoprivrede, vodoprivrede i zaštite životne sredine, rudarstva i energetike i zdravlja, gde se čeka njihova saglasnost. Po dobijanju njihove saglasnosti, Rudarski institut iz Zemuna će iduće sedmice utvrditi da li je taj projekat primenljiv i da li sa ulaganjima od 66 miliona dinara mogu da se urade obodni kanali i popravi kolektor“.

Pritom ovde govorimo o situaciji koja bi trebalo da bude urgentna za rešavanje.

Zamislite da stan u zgradi gori. Zamislite da se onda, dok ljudi u ostatku zgrade bespomoćno čekaju da se požar proširi na njihove stanove, formira radna grupa koja izrađuje predlog mera za gašenje požara, koje onda ČEKAJU SAGLASNOST nekog ili svih ministarstava, jer se očito ne zna koje je tačno nadležno. Kako to može biti „realizacija hitnih mera za sanaciju“?!

U realnosti, plan je zapravo taj da se, kao i uvek, čeka da „reka sve odnese“. Vlastodršci i stručnjaci se uzdaju da će se situacija rešiti sama od sebe, da će „od Jadra 25 puta veći protok Drine“ razrediti 290 puta (!) veću od dozvoljene koncentraciju gvožđa i 160 puta veću koncentraciju antimona. I da će „zagađenje minimalno uticati na zdravlje ljudi nizvodno“, kako je rekao g. Lekić u avgustu. Takođe je rekao da će veći deo toga da se „slegne“ u korito Jadra, kao da je to neka idealna situacija. Šta god podrazumevao pod „sleganjem“, ono ne znači da će teški metali ostati biološki neaktivni i da se neće akumulirati u biljkama, životinjama i ljudima.

Problem sa teškim metalima je upravo njihova bioakumulacija – organizam ne može da ih izbaci, već se hroničnom izloženošću koncentracije u tkivima samo povećavaju. Kroz mrežu ishrane, od proizvođača ka potrošačima, koncentracije se uvećavaju. Koje su posledice dugoročne izloženosti povećanim koncentracijama metala iz jalovišta „Stolice“?

Antimon: hematološki problemu (povećanje holesterola, padovi nivoa šećera u krvi); oštećenja oka i očnog nerva, praćena glavoboljama;

Arsen: ozbiljne neurološke, respiratorne, hematološke, kardiovaskularne, gastrointestinalne, kožne i druge patologije; rak bešike, buburega, pluća, prostate, kože; spontani pobačaji i kongenitalne deformacije fetusa; dijabetes.

Bakar: Oštećenja bubrega i jetre

Cink: Disfunkcija pankreasa; poremećaji koncentracije holesterola u krvi; verovatni neurotoksin.

Mangan: neurološki efekti (drhtanje, kruti mišići, konfuzija); ometa metabolisanje gvožđa, anemija.

Olovo: negativan uticaj na nervni sistem, posebno su osetljiva deca kod kojih može doći do poremećaja u razvoju; encefalopatija; delimična paraliza; oštećenje bubrega; ometanje sinteze vitamina D; anemija; povećan rizik od hipertenzije;

Gvožđe: akutno trovanje: mučnina i povraćanje, gastrointestinalna krvarenja, žutica i otkazivanje jetre, zatvor; hronična izloženost velikim koncentracijama gvožđa: sekundarna hemohromatoza (akumulacija gvožđa u jetri i drugim organima koja dovodi do njihovog oštećenja).

Živa: neurotoksin; oštećenja nervnog sistema; oštećenja bubrega i tiroidne žlezde; teratogen (oštećenja fetusa); akrodinia, Minamata bolest.

Kadmijum: oštećenje i/ili otkazivanje bubrega; promene u strukturi i gustini kostiju; moguć uticaj na oboljenja perifernih krvnih sudova; „Itai-itai“ bolest.

I pritom, ne zaboravimo da je brana jalovišta i dalje oštećena. Kad smo kod oštećenja, nasip Jadra, reke koja je sada siva i proglašena za „vodu van klase“, oštećen je na čak 40 mesta, od kojih je 10 sanirano. Zamislite sivu bujicu koja se, u slučaju novih obilnih padavina, razliva na poljoprivredno zemljište kojim je reka okružena.

Jedino ispravno što se može uraditi u ovakvoj situaciji je da se uvede POTPUNI MORATORIJUM na SVE planirane rudarske aktivnosti na teritoriji Srbije, sve dok ne bude utvrđen jasna lestvica odgovornosti i mehanizam delovanja u kritičnim, hazardnim situacijama. Izlišno je govoriti da taj mehanizam mora da bude brz i efikasan. Ako je to ovde nemoguće, onda je nemoguće i rudarstvo. Država koja nije sposobna da za gotovo pola godine uradi apsolutno ništa na sanaciji havarisanog jalovišta napuštenog rudnika, osim „predloga  mera“, ne bi trebalo da je u mogućnosti da izdaje dozvole za ekstrakciju ruda.