Braća

 

srce mi se istopilo :)

(Yanomami pleme)

Ironija poplave / Poplava ironije

Ironija je da su upravo poplave stvorile nanose dragocenog plodnog zemljišta u rečnim dolinama, koje je privuklo ljude da se tu nastane*
*Ovo je prosto činjenično stanje, nema tu nikakve krivice. To je bilo i biće prirodno i spontano ljudsko ponašanje gde god ima reka i plodnog zemljišta. Pogledajte gde su nikli mnogi prosperitetni gradovi sveta.

Ironija je i da se hranljivi poplavni mulj u našim vremenima pretvorio u otrovni mulj, pun pesticida, otpada, fekalija sa farmi.

Ironija je da su svima* usta puna priča o betonskim utvdrama, retenzijama i akumulacijama, puna usta Holandije; u zemlji gde resor za vodoprivredu dobije oko četvrtinu sredstava iz budžeta od onoga koliko mu stvarno treba, gde se beton postojećih nasipa rasapada, a vodene akumulacije su dovoljno zapuštene da konstantno postoji pretnja zatrovanih vodovoda (Užice). Zemlju gde lokalne samouprave pre katastrofe nisu imale para da poprave proklete sirene za uzbunu sada greju snovi o struktirama čije je već preskupo održavanje još skuplje nego izrada. Koje, ukoliko se ne održavaju kako treba, umesto spasa nude uvećanje inenziteta poplavnih talasa.
*Ili makar besmrtnom tutologu-samozvanom stručnjaku za poljoprivredu, genetiku, a sada i hidrologiju Zahariju Trnavčeviću


Ironija je kad u Politici, u Pogledima, na temu poplava mesto dan za danom dobiju stručnjak pa Zaharije Trnavčević, te ispadne da su jednako kompetentni.

Ironija je što su upozorenja meteorologa ozbiljno doživeli jedino oni koji imaju najmanje uticaja u našem društvu - pojedini penzioneri.

Ironija je su ljudi fantazirali i širili laži o stotinama mrtvih kada je mrtvih već bilo preko trideset, što je ogroman broj za naše pojmove. Da u jednoj od najvećih prirodnih katastrofa u našoj istoriji opet smrti nije dosta.

Ironija je da u godini kada patrijarh Irinej (uz sve ostale nekanonske postupke) kaže da, suštinski, nema ništa protiv da Alojzije Stepinac, čovek iza koga su ostale stotine hiljade mrtvih i mučenih Srba, Jevreja i Roma i jedini logor za decu u II sv. ratu, bude proglašen za rimokatoličkog sveca, za poplavu opet ispadnu odgovornije parada i bradata žena.

Ironija je što je bila potrebna najrazornija zabeležena poplava da bi ljudi napokon prozreli i napušili Biljanu Srbljanović.

Ironija je kada kreneš kao dobrovoljac da spašavaš jedan grad od poplave, a završiš rušeći nepravovernu lokalnu vlast.

Ironija je što mnogi koji skontaju koga imamo na vlasti zavape "Vratile su se '90e!", a čak i devedesetih je postojao po neki slobodan medij i, zamislite, opozicija.

Ironija je kada Evropska banka za obnovu i razvoj u sred poplave pokaže mnogo veće interesovanje za prodaju (pardon, privatizaciju) Telekoma nego da ti ponudi pomoć.


Ironija je da se u neviđenoj nesreći političari neviđeno okoriste. Da su robovlasnici na dobitku dok im roblje strada.


Ne volim ironiju. Ipak, postoji jedna ironična crta događaja koja mi se dopada.

Ironija je da kada smo već odavno ogrezli u propadanje i samomržnju, kada smo od strane drugih i nas samih etiketirani kao podli i otupeli, ipak desetine hiljada ljudi dobrovoljno hrle da pomognu unesrećenima, njihovoj zemlji i njihovim životinjama. Da pomognu jedni drugima.

Hvala Bogu na tome.

VAŽNO! Poplava u Obrenovcu i ljubimci

Prenosim obaveštenje udruženja Feniks u vezi situacije sa ljubimcima u poplavljenom Obrenovcu.
Neka je svima sa srećom...

Dragi svi,

Sigurno ste već upoznati sa ovim kontaktima, ali nije loše da ponovimo

Kontakt telefon Štaba za veterinu pri Kriznom štabu Opštine Obrenovac je 011/3619-022. Vlasnici ljubimaca koji su ostali zarobljeni u Obrenovcu mogu se obratiti na ovaj telefon za pomoć. Sutra  (21. maj) je organizovano spasavanje ostavljenih ljubimaca. Vlasnici treba da dodju ispred punkta Barič, da ponesu ključeve od stana/kuće, papir sa napisanom adresom i tri primerka pisane izjave da daju saglasnost da spasioci udju na posed (navesti i br. lične karte i matični broj).

Ako neko traži ljubimca koji je spašen Klinika Vet prima slike i opise ljubimaca, kao i ponude za privremeni smeštaj, 064/0714-255,office@workshopmedia.rs

Spašenih pasa ima i u Veterini Beograd, 32-93-099, pa se i tu mogu potražiti.

Pozdrav,

 

Milica Rankovic

Udruženje za zaštitu životinja

i razvoj gradjanske svesti “Feniks”

Beograd

Web: feniks.org.rs 

 

 

Gde god nađeš zgodno mesto

... ti drvo posadi,

A drvo je blagorodno,

Pa će da nagradi.

Dugo vremena sam se suzdržavala da pišem novi blog i to zbog tona kojim bih morala da ga napišem. Iako su se neke reči već potpuno idejno kristalisale u glavi, iako sam neke postove već započela, povukla sam ručnu. Ne zbog toga kako će to izgledati čitaocu, već zbog toga što želim da biram šta negujem u sebi. Jer previše stvari me nagnava da izbljujem svu svoju žuč po tastaturi, previše ljudi i pojava mi svakodnevno gura prst u oko i drži ga tu dok ne zasuzim. Ali odgovor na negativnost nije još negativnosti, makar svoju ogorčenost doživljavala kao pravičnu i obrazloženu. Umesto toga odlučila sam da energiju upotrebim za nešto prosto i jednostavno dobro.

Takođe, dugo, dugo vremena čeznem da zasadim drvo. Sanjam o tome i na sva usta svima pričam o tome kako je gradsko drveće bitno, kako nam poklanja hlad, kiseonik i prečišćavanje vazduha, a ne traži ništa zauzvrat. Ipak, u životu nisam zasadila drvo. Počela sam da se osećam kao licemer.

JP Zelenilo je ovih dana obavilo i previše pedantno uređenje drveća ispred naše zgrade. Situacija je pomalo nejasna - pre nekoliko nedelja pojavila se prva ekipa koja je malo sredila suve grane i ostavila je netaknuto jedno stablo oraha, potpuno zdravo, ali (nekima) sporno zbog toga što "pravi mnogo đubreta". Za to drvo bio je podnet nalog za sečenje, ali sam pretpostavila da je Zelenilo pri uvidu evidentiralo drvo kao zdravo i da će ostati. Onda se pretprošle nedelje pojavila još jedna ekipa koja je posekla dva (odavno za seču evidentirana) suva stabla breze, pa onda opet prošle nedelje još jedna. Iako je do tad drveće već ušlo u vegetaciju, dali su se na vrlo temeljno orezivanje grana po principu "od viška seče glava ne boli". Pao je i sporni orah. Panj mu je i dalje vlažan, zdravi, duboki koren pokušava da upumpa vodu stablu koga više nema, umirući polako. Da li je ovako neobično temeljna akcija u predizbornoj nedelji čista slučajnost, ostaće misterija. Ali iz čitave ove ujdurme izašla je jedna povoljna posledica - oslobodio se prostor za novo, mlado drveće, koje već duže vreme planiramo da posadimo.

Za rasadnik JP Zelenila u Zemunu za koji smo se opredelili (za sada) imam samo reči hvale. Imaju dobar izbor lišćara, jako su uslužni i ljubazni, opsežno smo se konsultovali pre nego što smo se opredelili za dva mlada stabla tamne dženerike (Prunus cerasifera). Kao "pojačanje" iskoristili smo jedan samonikli američki jasen. Iako bih više volela autohtonu vrstu (npr. mleč, Acer platanoides) umesto alohtone, jasen je isto brzorastuća vrsta, a ovaj konkretni je "odrastao" uz nas, na terasi samo nekoliko metara od mesta gde će, nadajmo se, ostati za stalno. Ni njegova besplatnost nije zanemarljiv faktor :)

Moram da odam javno prizanje mm-u, alfi našeg majmunskog čopora, na herojskom iskopavanju dubokih rupa u nabijenoj gradskoj zemlji. Nije lako posao. Ali vredi! 

Za sadnju smo koristili ovo uputstvo, čija izvrsnost zaslužuje zaseban post.

Dve pretnje koje (osim čađi i gasova) preostaju našem mladom drveću su megafauna (veliki neotesani psi iz komšiluka) i preuranjeno proleće - zbog toga što je drveće već ušlo u vegetaciju (napupilo), veći je rizik da ne uspe da se primi. Sepp Holzer u svojoj knjizi "Permakultura" daje jedan zanimljiv savet za ovakve slučajeve - očupati izbile listove i pupoljke. Tako ćete sprečiti drvo da ulaže energiju u razvoj listova i cvetova, već će moći da se skoncentriše na koren. Savet smo poslušali delimično i ostavili smo pupoljke pri vrhu grančica. Bilo nam je žao da ih skinemo sve. 

Ali mi ćemo ga voleti i negovati. Uradićemo ono što je do nas, jer to je jedino što čovek zaista i može da uradi.

Drvećem protiv snegova

Stotine ljudi okovanih u snežnim nanosima, prevrnuti šleperi, zavejani automobili pokradenih točkova i mnogostruko dramatične akcije spasavanja obeležile su poslednji nalet košave u Vojvodini. Prateći sa bezbednog (medijskog) odstojanja čitavu situaciju, delovala mi je potpuno nadrealno. Izgledalo mi je kao da slike sa tom neverovatnom količinom zaprljanog, sivkastog snega potiču iz daleka. Ne sa udaljenosti od 50ak kilometara.

Moram da priznam da su mi proletale misli o mogućoj povezanosti ove katastrofe i vojvođanskog pejzaža - Vojvodina, nemilosrdno iskrčena, praktično je postala jedna ravna, poljoprivredna ploča sa koje mestimično štrče kuće. I kada ovakav vetar dune noseći sneg možda i stotinu kilometara, nema ničega što ga može usporiti i zaustaviti. Osim  kuća. I izdignutog puta. I automobila na njemu.

A onda je kao šlag na tortu MM podelio sa mnom ovaj kratki zapis:

A kamo vam drvoredi????

mlekac 

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

Ovo se, naravno odnosilo na sečenje drvoreda između dva susedna sela, prelepog, starog drvoreda, onakvog kakav se, bar u mojim sećanjima, vezuje za Vojvodinu...

I komentarisao je on dalje, da je taj drvored stajao tu jošod vremena njegovih predaka, (dobro, možda ne baš taj isti, kad bi staro drvo palo sadili su mlado, al' na tom mestu) i kako je bio ne samo milina leti, zbog hlada, nego još veća pomoć zimi, pošto je koliko - toliko branio vetru da se razduva preko ceste i da je zatrpa, a ako bi baš i napadao velik sneg, uvek si, po drveću, znao u kom pravcu je selo, a sada...

 I gledam snimke, i setim se sličnih muka od prošle godine, i onda se, opet, pristeim da sam te drvorede pokraj puta, zaista, nekada viđala mnogo češće....

Pa zar nije jeftinije (o lepoti i zdravlju neću ni da pričam) ponovo posaditi drvorede pokraj puta nego li svake zime muku mučiti i angažovati vojsku i šta sve ne da se izvlače zatrpani???

I da istaknem dva relevantna komentara:

mlekac 

Ja sam samo prenela zapažanja starog "lokalca". Kazo mi čovek, svako selo koje je iseklo drvored, sad se zimi suočava sa tim da bude potpuno "odsečeno". Džaba čišćenje, vetar naduva sneg sa njiva i moš' da se slikaš....

rastinjak

Nije poenta u drvoredima koji se nalaze isključivo pored puteva. Kompletan atar bi trebao da bude ispresecan drvoredima, ne samo u cilju sprečavanja stvaranja snežnih nanosa, ali bi svakako taj efekat bio najvidljiviji. Trenutno, u zimskom periodu kada na poljima nema useva, kilometri brisanog prostora su idealni da se vetar zaigra i ponese ogromne količine snega do prve prepreke. Iz tog razloga nisam uveren da bi drvoredi pored asfaltiranih puteva rešili problem. Potrebno nam je sistemsko rešenje.

To 'sistemsko', opsežno rešenje je recimo moglo već da bude u zamahu da smo počeli da primenjujemo smernice Emerald Network/Natura 2000 projekta (što smo uzgred, potpisali), koje podrazumevaju umrežavanje bitnih staništa u čitavoj Evropi upravo pomoću stvaranja 'šumskih koridora' na ovakvim brisanim prostorima. Em bi smo dobili zaštitu od snežnih udara, em bi smo pružili potporu biodiverzitetu, em bi doprineli prečišćavanju vazduha i podzemnih voda u teško agrarizovanom kraju, em sve to i još štošta za malo para u poređenju sa bilo kakvim infrastrukturnim projektom. To nije 'win-win' strategija, to je 'win-win-win-win...' strategija. Zvuči gotovo k'o telešop ponuda.

Ali, kraj nepogode nije i kraj nevolja. Recimo, "Železnice Srbije su saopštile da su, prema prvim procenama, od snežnih nepogoda pretrpele direktnu materijalnu štetu od oko 25 miliona dinara.". I pruga je, naravno, bila zatpana. 

Japan je sinonim za brze i nadasve tačne vozove, za u svakom pogledu uspešnu železnicu. E pa pogodite kakvu zaštitu od snežnih nanosa, ali i drugih hazarda, koriste? Drveće. Uverite se i sami:

Today, about 1500 km of Japan’s 25,000 km of railway trackside is home to about 11,000 ha of railway protection forests.

About 90% of all railway protection forests in Japan are for snowdrift protection. They are mainly on Hokkaido and the northern part of Honshu. The most common species used in these forests is Japanese Cedar (Cryptomeria japonica) in Honshu and Norway Spruce (Picea abies) in Hokkaido.

The first snowdrift protection forests were planted in 1893 and are the 41 stands along the Tohoku Line between Mizusawa and Aomori. When this line started full operation between Tokyo and Aomori in 1890, winter services were very unreliable due to heavy snow. Trains were frequently delayed or trapped for days by drifts and all services carried emergency food and water for passengers and crews to guard against starving while trapped. Trackside wooden fences had proved ineffective because strong side winds and flying embers from steam locomotives easily destroyed them.

Seiroku Honda (1866–1952), the founding father of railway protection forests in Japan and the first Professor of Silviculture at the old Imperial University of Tokyo, devised a plan to plant snowdrift protection forests after seeing plantations developed by the Canadian Pacific Railway on his way home from academic studies in Germany. He planted the first protection forests in 1892, using German silviculture methods and continued to work training his successors as the protection forest adviser to the Railway Agency for more than 30 years.

Dakle, radi se o ozbiljnim snegovima. I ozbiljnim vetrovima. I ozbiljnoj, a pride čak izrazito tehnokratskoj zemlji.

Rešenja koja nam se nude kroz saradnju sa prirodom vrlo su jednostavna i pristupačna, pogotovo sa finansijske strane. Međutim, i pored svih svojih prednosti u nas se retko koriste. Dok god nam naša gordost (kompleski oličeni u stanovištu da su tehnološka rešenja uvek bolja od prirodnih), ili gramzivost (oličena bilo u nevoljnosti da se 'žrtvuje' i ar, ma metar kvadratni plodnog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe, bilo u ugrađivanjima u nekakve skupe projekte zaštite kakva su nam svima dobro poznata) ne dopuštaju da postupamo ispravno, patićemo više nego što je potrebno. Mentalna zavejanost je često gora od fizičke. Fizička bude i prođe, ali umna zaslepljuje svaki dan, 365/6 dana u godini.

Nanočestice, mikromanipulacija i makronebriga

Vikend ekološka razbiglavka u tri čina

Prvi čin.
Sve je počelo od ove vesti. Vlada uvodi markiranje goriva 'najsavremenijom nanotehnologijom'. Nano nano nano... Ovde u našem majmunskom gnezdu, pre nekog vremena smo se sticajem okolnosti bacili na istraživanje potencijalnih zdravstvenih i ekoloških opasnosti od upotrebe nanočestica srebra, jer se jedno malo majmunče igralo nečim što ga sadrži (Jumping Clay). U tim istraživanjima (legitimnih naučnih publikacija), došli smo do raznih uznemirujućih podataka. Zato je ovakva vest bila povoljan okidač za formiranje mnogih tamnih nanočestičnih oblaka među mojim mislima.

Kada je reč o novim i potencijalno revolucionarnim tehnologijama, u pogledu njihove bezbednosti i uticaja na organizme treba imati dozu zdravog skepticizma i sprovesti obilje istraživanja. S obzirom da ovde radi o takvoj novoj tehnologiji, ne postoji naučni konsenzus o bezbednosti nanotehnologija i njihovoj (ne)štetnosti. S druge strane, ako sporna tehnologija rešava konkretan problem ili donosi neki vid ekonomskog dobitka, postalo je pravilo da njena široka upotreba postane uobičaena pre nego što se rizici ispitaju.

Uzmite primer nanočestica srebra - zbog svojih dezinfekcionih svojstava, završili su u paleti proizvoda, od čarapa do dečijih igračaka. Međutim, kako se fond znanja o njima uvećava, isplivava sve veći broj dokaza o njihovoj štetnosti po žive organizme.
Srebro je od antičkih vremena poznato sterilišuća, antibiotička materija koja ubija bakterije. Samsung, koji drži patent za "Silver Nano" ističe da ubija 650 vrsta bakterija. Ono što je zabrinjavajuće je da u istraživanjima pokazuje i štetan uticaj na više organizme. Primera radi, dovodi do respiratornog oštećenja i smrti kod odraslih riba, i do oštećenja i mutacija kod njihovih embriona (1) (2) (3). Uništava običnu travu (4). A, izuzev postojanja pluća, verovali ili ne, naša tkiva su veoma slična ribljim.

Ali hajde da batalimo srebro. Nijedna ozbilja agencija koja se bavi procenom rizika ne odobrava široku upotrebu nanočestica. Što se našeg (budućeg) benzina tiče, s obzirom da je zaštićeni patent u pitanju, ostaje misterija kakve tačno nanočestice kompanija Autentix koristi. Ali evo jednog pasusa koji se odnosi na nanočestice generalno, iz ovog (5) rada koji preporučujem za čitanje:

While benefits of nanotechnology are widely publicised, the discussion of the potential effects of their widespread use in the consumer and industrial products are just beginning to emerge [7,8]. Both pioneers of nanotechnology [9] and its opponents [10] are finding it extremely hard to argue their case as there is limited information available to support one side or the other. It has been shown that nanomaterials can enter the human body through several ports. Accidental or involuntary contact during production or use is most likely to happen via the lungs from where a rapid translocation through the blood stream is possible to other vital organs [11]. On the cellular level an ability to act as a gene vector has been demonstrated for nanoparticles [12]. Carbon black nanoparticles have been implicated in interfering with cell signalling [13]. There is work that demonstrates uses of DNA for the size separation of carbon nanotubes [14]. The DNA strand just wraps around it if the tube diameter is right. While excellent for the separation purposes it raises some concerns over the consequences of carbon nanotubes entering the human body.

Ono što ubija bebe ribice stiže do vaših beba upakovano u šarenilo njihovih igračaka. S obzirom da je nekim čudom sadržaj vidno obeležen, Jumping Clay lako možete da preskočite. Ali osim ako ih ne dodaju pijaćoj vodi, da li možete da zamislite širu upotrebu nanočestica od dodavanja u gorivo koje će koristiti svako vozilo na našim putevima?

Da li iko nadležan (i) u vlasti razmatra ekološke i zdravstvene rizike ovog projekta? Gde je procena uticaja na životnu sredinu? Imaju li Autentix i SGS makar neku sopstvenu procenu, jer makar ja na sajtu ne mogu da je iskopam? Mantre poput "najnovija tehnologija" i "popunjavanje budžeta" izgleda su sasvim legitimne i dovoljne da opravdaju nebrigu za naše sveukupno bivstvovanje. Ili treba da se osećamo počastvovano što se nalazimo među pionirima oprobavanja jedne nove tehnologije, među prvima u Evropi, a rame uz rame sa Senegalom, Kamerunom, Kenijom, Obalom Slonovače i Togom? Razumem da smo siromašna zemlja u buli. Razumem da ne možemo živeti u devičanski čistom svetu. Ali me boli to što niko nije obazriv i oprezan, kao da niko nema ni trunku zdravog skepticizma u vezi nečega što ima potencijal da ugrozi živi svet, u koji se, iako umrtvljeni, ubrajamo i mi. Nije ih briga. I večito nas stavljaju pred svršen čin.

Da li je iko pitao Valjevce kada su počeli da grade monstruoznu branu "Rovni", ili Užičane da li uopšte žele da piju vodu iz akumulacije? Ne. Za vapaje brojnih stručnjaka hidrogeologa koji su probali da govore u ime naroda, ostali su gluvi.
Da li nas je iko pitao da li želimo da jedinstveno Jabučko Ravnište na Staroj Planini bude sravnjeno i da na njemu nikne hotel "španskih investitora", a u stvari od budžetskih para? Ne. Pardon - pitali su Zavod za zaštitu prirode, koji je, kao stručno telo, rekao Ne umesto nas. Zato je tadašnja direktorka prof. dr Lidija Amidžić - sramno smenjena.
Kada dignemo glas protiv rudnika nikla neposrednoj blizini, ili u samim centrima naših prirodnih bogatstava, ministar rudarstva  i kompanija Srbija Nikl savršenoj harmoniji počinju da traže zakonsko rešenje koje će ukinuti lokalnim samoupravama pravo da se bune.
Da li je iko od donosioca odluke pitao i jedno stručno lice, ijednog zdravstvenog radnika, biologa, ekologa, da li je uopšte dobra ideja staviti nanočestice u gorivo? Ne znam, ali iskustvo mi govori da nije. Opet, ne radi se o definitivnom isključivanju ove, ili bilo koje druge tehnologije. Radi se o transparentnosti odluka i procedurama koje bi trebalo da se poštuju, a ne poštuju se.
Nadležna ministarstva rutinski donose odluke da procene zaštite životne sredine "nisu potrebne". Javne rasprave se održavaju u najbesmislenijim terminima i objavljuju u poslednjem času, ne bi li na njima slučajno bilo talasanja (kao onomad kada je jedan od protivnika hidroelektrane na Limu dobro umlaćen). Roblje je tu da ćuti, a ne da "diskutuje". Stoga ozbiljan javni dijalog praktično ne postoji.

Tako dolazimo do drugog čina.
U mnogim slučajevima onemogućen je čak i neozbiljan, neformalan javni dijalog. Naime, na sajtu B92 pokušala sam da ostavim komentar na vest iz prve rečenice. Pristojan i umeren, suštine sadržane u Prvom činu ove drame. I - ništa. Nije objavljen. Prosto mi je neverovatno da baš niko nije pokušao da ostavi sličan komentar, sa sličnom dilemom. Ali očigledno da je jedina dozvoljena javna debata ona o ceni goriva, pošto se svi komentari tiču samo tog problema.

U nekom teorijskom svetu, mediji bi trebali da pomažu slobodu informacija i govora. U realnom, najčešće rade upravo suprotno - dolivaju ulje na vatru i puštaju nas da se međusobno gložimo s jedne, a p!*%#sto ćute o svemu bitnom sa druge strane (čast izuzecima). Komentarske rasprave na već dovoljno cenzurisane i/ili iskrivljene vesti se vrlo besramno konstruišu i morderiraju. 

Ovakvo stanje masmedija ne može da vas ne pogodi. Zato u potpunosti mogu da se empatišem sa, recimo, blogerom Albicilla koji u sred celokupno sulude, neopravdane i obmanjujuće hajke (medijske i realne) na kormorane, kao šlag na tortu pročita vest spomenute medijske kuće koja je preuveličala količinu ribe koju kormorani pojedu za tričava 4 puta! Zašto? Neko ko bi trebalo da bude objektivan i neutralan iz nepoznatih razloga pogoršava situaciju. To ne bih nazvala samo neodgovornim, već i podlim. U tekstovima dotičnog blogera osetan je bes. Čovek je ljut s pravom.

Treći čin.

Dok slažem nanokockice u glavi, gledam kroz prozor, i imam šta da vidim: u sred košavske nepogode trojica muškaraca pakuju drva iz šumarka preko puta u Opel karavan. Ubeđujem sebe da skupljaju velike grane koje je oborio vetar, ali vidim da nose čitava mlada stabla. I jedno starije, baš veliko. Vidljivo je da su isećena. Ne mogu da zatvore gepek koliko su natrpali u njega. A gepek je veliki.

Ostaje mi samo da maštam da su to u stvari bolesna, suva stabla koja je i tako trebalo poseći. Da li treba zvati nekoga?  Zelenilo, Komunalnu? U 8 uveče, subotom, po vetru od 100 km na sat? Jer hladno je, ljudima treba ogrev. Ali ta stabla niko neće nadoknaditi. Taj zeleni pojas je jedino što nas deli od autoputa sa koga doleću ogromne količine čađi, olova i svih onih divnih produkata sagorevanja benzina. Među kojima će od sada biti i misteriozne Autentixove nanočestice.

Kada se sve uzme u obzir - da li je moguće ne biti ljut? Da li je moguće staloženo se baviti zaštitom prirode i njenih i naših dobara? Staloženo pisati tekstove i pisma, staloženo okretati telefone. Staloženo talasati. A uz to, staloženo saditi drveće, bez gneva ako ga neko izlomi. S mirom učiti decu i odrasle, bez brige da li ikome išta ostaje u glavi. Opušteno i s ljubavlju prebrojavati i popisivati ptice, leptire ili guštere, bez konstantne bojazni da će ih neko sutra iz čiste obesti, kao sirote kormorane, pobiti. Prosto - mirno obavljati svoj deo posla. Ako lome i truju, mi da sadimo i čistimo. Ako nas zasipaju lažima, mi da posipamo istinu koju znamo. Tek tako, bez srditosti.

Staloženost u svemu za sebe želim više nego išta. Jer ovaj bes koji osećam i koji mi steže vilice dok pišem ovakav tekst me parališe da uradim bilo šta konstruktivno. Da dam svoj realan doprinos onome u šta čvrsto verujem.

Apdejt: U novom članku koji je prenela 92ka piše sledeće: "Marker se pravi od istih osnovnih komponenti kao i samo gorivo. Zbog toga on ne oštećuje motor, niti stvara bilo kakvo dodatno zagađenje – Kevin McKenna, direktor odseka za naftu i gas u Autentiksu.". Iako na prvi pogled zvuči utešno, ovo je jedna jako široka tvrdnja. U gorivo se dodaju brojni aditivi, pa Autentixov nanomarker može biti derivat i nekog od njih, a ne samog 'prirodnog' goriva kako se čini na prvi pogled iz ove izjave. To ostavlja vrlo širok spektar mogućeg sastava ovih nanočestica. A što se tiče 'nikakvog zagađenja', nemoguće je reći bilo šta tako definitivno ako ne postoji procena uticaja na životnu sredinu za dati marker. U njenom odsustvu i kao apel za njenu izradu, možda je bolje vratiti se na ono što imamo (5) Nanoparticles – known and unknown health risks (Journal Of Nanotechnology, 2004).
Apdejt 2: Na novi članak mi je objavljen komentar. Osećam se gotovo počastvovano :))
Apdejt 3: Po uputstvu za markiranje goriva objavljenog u Službenom glasniku, kada se sve računa, ispada 'izuzetno mala koncentracija' markera donosi od 24.000 do 240.000 tona dotičnih nanočestica ispuštenih u životnu sredinu na godišnjem nivou. Da li je to zanemarljivo? Više o računu uskoro...

Vremeplov: "Danajski darovi"

Vredi se podsetiti kako je sve počelo. Kako je GMO prvi put, makar prvi put javno, kročio u Srbiju.
Ovo je članak kolumniste NIN-a Dragana Jovanovića iz aprila 2001., pod naslovom "Danajski darovi".


"Ispade da je važnije da genetski mutirana soja iz SAD uđe u SRJ nego da Slobodan Milošević ode u Hag. Zašto? Zato što, verovali ili ne, naša soja smeta multinacionalnim kompanijama genetski mutirane hrane.

      Prvo je Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade, početkom marta, potpisao sa Vilijamom Montgomerijem, američkim ambasadorom u Beogradu, Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji između dve zemlje. A odmah potom je Saša Vitošević, savezni ministar za poljoprivredu, potpisao takođe sa Montgomerijem, Ugovor o američkoj donaciji Jugoslaviji u genetski modifikovanoj sojinoj sačmi. Tako će 50 000 tona genetski mutirane američke pomoći ući u zemlju i prodavaće se na Novosadskoj berzi po 15 dinara za kilogram (naša prirodna soja košta 18 dinara). Novac od soje, 12,5 miliona dolara, mora da se potroši na isplatu penzija nižih od 35 dolara i na invalidske dodatke za tuđu negu!? Tako zahteva darodavac i, proveravaće, kontrolisaće da li tamo idu pare. Tako je i kad ovovekovni Danajci darove donose.

       Potpisivanju ovog "mutiranog"ugovora dat je neuobičajen publicitet. Sve televizije uslikale su ovaj događaj.

       A kada su mlađanog ministra Vitoševića, u Novom Sadu, pitali zašto je potpisao, on je odgovorio da u modifikovanoj hrani "nema ničeg lošeg". I još će reći: "Nema mesta nikakvoj panici, u Evropi je dozvoljeno modifikovanje hrane do dva odsto i takva je hrana deklarisana, odnosno označena. Mi nećemo raditi ništa što ne poznaje Evropska unija, tako da će naš Zakon o genetski modifikovanoj hrani biti u skladu sa evropskim standardima."

       Ali, kakav je to argument; "evropski standardi"? Kao da i u Evropi ne prave svakakve pa i "genetske" gluposti...

     

       Soja ušla pre - pet godina

       Istini za volju, treba reći da je ministar Vitošević pre ugovora o mutiranoj soji odbio da potpiše ugovor o genetski modifikovanom kukuruzu, takođe poklonu iz Amerike. Ali, za soju je, izgleda, morao da potpiše. Ipak je on samo ministar u jednoj koalicionoj, pa i konfuznoj vladi, koju pritiskaju sa svih strana. I iznutra i - spolja.

       Elem, posle novosadske izjave, ministar Vitošević je nedostupan za novinare. A kako i da ne bude? Kako da objasni zašto kukuruz nije pustio, i zašto je pred sojom poklekao?

       Posle dva dana natezanja sa Vitoševićem, hoće li ili neće da govori za NIN, upućuje nas na Predraga Sladojevića, pomoćnika direktora Saveznog zavoda za biljne i životinjske genetičke resurse. Jer, "Sladojević sve zna."

       I, zaista, Sladojević zna i više nego što treba. Zna, recimo, da se već pet godina u zemlju uvozi genetski mutirana soja. I to ne samo kao hrana za stoku, već i za ljudsku ishranu. Dakle, genetsku mutiranu soju već konzumiramo kroz uvozno sojino ulje, lecitin (u čokoladi), u pivu, u"brzoj hrani" a kečapi su vam, po pravilu, od genetski mutiranog paradajza.

       Nego, vratimo se stoci.

       Sladojević kaže: "Mutirana soja počela je da ulazi u našu zemlju još 1989. godine, a poslednjih pet godina uvozimo soju iz Argentine i Brazila, a tamo se gotovo isključivo proizvodi genetski mutirana soja, jer 97 odsto površina zasejano je njom."

       Ali, ako su stare vlasti ugrožavale narod i stoku mutiranom sojom, znači li to da i ove od 5. oktobra treba to da nastave?

       Sladojević kaže: "Da se razumemo. Mi soju još ne gajimo, ali smo dozvolili korišćenje genetski modifikovanih sojinih proizvoda. Stav savezne vlade je da nema gajenja mutirane soje ali će se proizvodi od nje koristiti! Zbog eventualnih upotreba čak smo zabranili i uvoz zrna. Mada soja, koliko znamo, nema divljeg srodnika."

       A zašto su opasni "divlji srodnici"?

       Zato što, recimo, genetski mutirani kukuruz može da se udruži sa korovom i da opustoše sve živo oko sebe; i štetne i korisne biljke i insekte na njivi. Dalje, taj "superkorov" otporan je na na standardne herbicide. Upotrebom genetski modifikovanog semena proizvođači postaju zavisni od proizvođača ne samo semena nego i herbicida koji se prodaju "u paketu". Najzad, genetski materijal usađen u biljke može preći na životinje i ljude kroz crevni trakt.

       Da li je moguće da nove vlasti to ne znaju?

     

       Sve će se pojesti

       Valjda znaju. A zna se i da je saradnja između saveznog i srpskog ministarstva za poljoprivredu "škrta". To je i Vitošević priznao u Novom Sadu.

       Dragan Veselinov, srpski ministar za poljoprivredu, iznerviran zbog "nepotrebne uzbune", kaže za NIN:

       "Uostalom, šta me se tiče? To je aranžman savezne vlade sa Montgomerijem! Rekli su im; evo vam soja i njom isplatite penzije!"

       Da, ali neće li saveznom sojom da se hrani vojvođanska i srbijanska stoka?

       "Pa šta? Ješćete i vi od tog mesa!" kaže Veselinov.

       On se ne slaže sa ekonomskom politikom savezne vlade u poljoprivredi, ali ima poverenja u saveznu kontrolu poljoprivrednih proizvoda koji se uvoze.

       "Uostalom, stočne hrane nema, nama je potreban ogroman uvoz stočne hrane. A u ovom trenutku treba nam 100 000 tona lomljenog zrna pšenice, 50 000 tona kukuruza i 10 000 tona ribljeg brašna."

       Sve će to, dakle, kako-tako, ući u zemlju. I, sve će manje-više biti - mutirano.

       A zašto tako mora da bude?

       Zato što je Amerika, još 1986. godine, počela da eksperimentiše sa genetski modifikovanim biljkama. Prvo se počelo sa duvanom, najviše se eksperimentisalo sa sojom, ali je tek nedavno izbačena na tržište. Multinacionalne kompanije uložile su veliki novac u proizvodnju mutirane soje i sada to mora da se - naplati.

       Koliko će sve to da košta ne samo Jugoslaviju već i planetu, videće se.

       Dr Stanko Studen, ekspert za genetski modifikovane biljke, kaže: "Nekoliko multinacionalnih kompanija genetski modifikovane hrane prete da izazovu katastrofe planetarnih razmera. Tri najmoćnije kompanije su Monsanto, Novartis i Dipon. Sve su stacionirane u SAD."

       Verovali ili ne, i po dr Studenu, "Srbija predstavlja veliku opasnost po industriju za genetsku modifikaciju biljaka."

       On kaže: "Neću pogrešiti ako kažem da je Srbija svetska velesila u semenskoj proizvodnji osnovnih ratarskih kultura. Čak i u vreme sankcija izvozili smo suncokret, kukuruz, doduše malo se o tome znalo."

       Eto zašto je Vitošević morao da potpiše za soju. I Amerikanci će se, možda, pomiriti s tim da i Milošević ne ode u Hag, ali zato američka soja mora da uđe u Jugoslaviju."

DRAGAN JOVANOVIĆ

P.S. USDA ima nešto što se zove Foreign Agriculture Sevice, koja zabrinuto bdi nad time kako teku procesi prihvatanja biotehnologija u svetu. Tako imaju godišnje izveštaje - Biotechnology Annual Reprots i za Srbiju, budno iščekujući iz godine u godinu da konačno dozvolimo slobodan uzgoj GMO.

P.P.S. Saša Vitošević je danas generalni direktor poslovnog sistema Global Seed. Dakle, čovek koji stoji ispred jedinog sertifikovanog organskog mleka u Srbiji i nekih drugih organskih proizvoda na policama naših supermarketa, kao i - organske stočne hrane. O, ironije.