Apokalipsa sada

„Zagađenje u Kini” osvetljeno blicem

Kada vlasti i čitav svet okrenu leđa nekoj hroničnoj tragediji, odvažni reporteri i fotografi su oni koji imaju ulogu mitskih očiju na leđima. Oni obasjavaju predele i ljude koji tiho pate u mraku i teraju nas da sagledamo šta stoji iza komfora u kome zdušno uživamo.

Lu Guang (1961) je počeo da fotografiše u svojim ranim dvadesetim. U to vreme je radio u fabrici svile i umetnički poziv i školovanje su mu bili van domašaja. Međutim, na mestu je pretpostaviti da su upravo scene koje je iz takve situacije sagledavao kroz tražilo i beležio na filmu utabale stvaralački put na kome je zavredio priznanje. Tokom 90-ih završio je umetničku akademiju u Pekingu i još intenzivnije počeo da beleži živote ljudi sa dna društvene lestvice. Fotografije su mu donele mnoge nagrade (World Press Photo i W. Eugene Smith Grant, između ostalih), ali mnogo je dragoceniji trag koje ostavljaju svakodnevno i pojedinačno.

Lu Guang

Period Guangovog rada poklapa se sa modernim industrijskim bumom u Kini - a samim tim i sa ogromnim porastom zagađenja životne sredine i neljudskog tretmana radnika koji žive i rade u izuzetno štetnim uslovima, uz minimalnu ili bez ikakve zaštitne opreme. Reportaža „Zagađenje u Kini“ prikazuje potresan efekat industrije na severu zemlje, na obali Jangcekjanga.

Prvi utisak koji se stiče o fotografijama je da su nadrealne - pre scene iz nekog pompeznog post-apokaliptičnog filma nego segment realnosti. Međutim, kako se foto priča odmotava i kako nailazite na slike neizlečivo bolesnih i dece rođene sa obogaljujućim deformitetima, shvatate da nema prostora za glumu - da su životi ovih ljudi doslovno prekriveni mešavinom toksikanata i čađi, da rade bez ikakve zaštitne opreme, da zaista piju vodu iz otpadom i mrtvom ribom pretrpanih izvora i da nemaju drugog izbora. Oni, zajedno sa prirodom, bivaju žrtvovani kao prvi zupčanik mašinerije vrtoglavog napretka jedne svetske sile.

Zbog predanog beleženja efekata zagađenja u Kini, Greenpeace je jula 2010. angažovao Guanga da dokumentuje veliko izlivanje nafte u Dalianu, na istoku zemlje. Pored devastirane obale i vode u slojevima „crnog zlata“, Guang i njegov aparat su postali svedoci „Tragedije vatrogasaca u Dalianu“. Dva vatrogasca su, probijajući se kroz mešavinu vode i nafte bez ikakve zaštitne opreme, pokušala da odblokiraju pumpu za prečišćavanje vode. Morska struja i gustina zamašćene vode su ih povukli i poduhvat se završio smrću jednog od njih, dvadesetpetogodišnjeg Zhang Lianga.

Užasnuto lice koje jedva proviruje iznad površine, a zatim nestaje i crna šaka koja kao da pokušava da se uhvati za neku nevidljivu slamku spasa jezivo su podsećanje koliko je ljudski život fragilan i nezaštićen, a u društvenoj piramidi suštinski nebitan, bez obzira na retoriku koju tako često čujemo iz njenih vršnih delova. U kratkom filmu „Kroz objektiv: Daliansko izlivanje nafte“, mogu se videti fotografije i svedočanstvo samog Guanga.

Guangove fotografije ne treba da nas prosto upute šta se dešava u dalekoj nam Kini. Poruka je mnogo šira, jer prljave industrije i oni koji zbog njih ispaštaju su svuda oko nas. Posebno ugrožene su siromašne države sa slabim zakonskim regulativama i ekološkim inicijativama - države poput Srbije. Obratite pažnju na novinske članke. Potražite podatke o učestalosti raka u gradovima kao što su Pančevo i Bor. Zapitajte se da li je stvarno “sve to od počelo s bombardovanjem” i da li je dovoljno da se jednom godišnje setimo da očistimo Srbiju, bilo od otpada koji su sugrađani bacili u najbliže jarke ili od svih (ne)aktivnosti koje finansiramo putem poreza, hteli to ili ne.

pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92

Hundertwasser - zeleni kralj krivih linija

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Pre dva dana, 17. februara, navršilo se 11 godina od smrti Fridensreicha Hundertwassera, slikara koji se pretvorio u arhitektu, koji se pretvorio u ujedinitelja čoveka i prirode.

Činjenica je je Hundertwasser jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih modernih austrijskih umetnika. Da su njegova zdanja jedna od najposećenijih destinacija Beča. Da je bio hiperproduktivan, ostavljajući iza sebe ogroman broj slika, grafika, tekstova, odevnih pedmeta i arhitektonskih dostignuća. Međutim, ono što bi možda samom Hundertwasseru bilo najbitnije je da je njegov senzibilitet je oduvek bio u skladu sa prirodom.

Bio je tvrdokorni protivnik “terora pravih linija” i pravih uglova, na koje se prvi put okomio “Manifestom buđi protiv racionalizma u arhitekturi”.  Poreklo ljudske destruktivnosti i autodestruktivnosti video je u tome što je moderni čovek zatočen u prave linije, ukalupljen u sterilne kocke, bez mogućnosti prave ekspresije. Zato je bio veliki zagovornik individualizacije prostora, što se možda najbolje ogleda u manifestu “Diktatura prozora i prava prozora”. U njemu zagovara predivnu ideju da bi svako trebao da ima pravo da ukloni fasadu i oboji okolinu svog prozora, do one granice do koje mu ruka sa četkicom doseže.

HHundertwasser je čitav svoj vek proučavao način na koji ljudi žive u svojim ljudskim staništima. Našao se ogorčenim što je u modernom društvu graditelj i arhitekta mogao biti samo onaj koji je diplomom ovlašćen za takav posao. Grozilo ga je da običnom čoveku nije dozvoljeno da se pita kakva će biti suština njegovog doma. Verovao je i glasno proklamovao da čovekovo stanište mora biti prirodno i samoodrživo, kao i da mora biti stecište nasumične kreativnosti kakvu je iz njegove perspektive pokazivala priroda.

Zato je odlučio da slobode dopuštene u slikarstvu prenese na arhitekturu - od 1972. počinje da se bavi projektima izgradnje i redizajniranja stambenih zgrada (Hundertwasserhaus) i javnih prostora i dobara (Kunst Haus Wien, onkologoško odeljenje bolnice u Gracu, banja Blumau, itd.). Sve Hundertwasserove građevine imaju nekoliko zajedničkih karakteristika - lelujave zidove, mozaike raznolikih i razbijenih pločica umesto regularnih popločanih podova, lukovičaste orijentalne detalje, obilje boja i još veće obilje biljaka-stanara. U Hunderwasserovim svetovima, drveće plaća svoju kiriju kiseonikom, hladom i lepotom; zeleni travnati krovovi filtriraju kišnicu i vodu iz domaćinsva i čine prirodni izolator; neobični oblici i nepravilni mozaici podstiču iskonsku kreativnost. Sve ima svoju svrhu, baš kao i u prirodi. 

Bio je veliki borac za zaštitu prirode, aktivno učestvujući u ekološkim kampanjama - od inicijativa za sadnju drveća do borbe protiv nuklearne energije. Sadio je, držao je govore, dizajnirao je postere, obezbeđivao finansije. Ipak, u svemu je ostao individualista, uvek sagledavajući najširu moguću sliku. Nije imao poverenja u ekološko pravo i u nauku.

Verovao je da je srž problema u zagađenju ljudske svesti pogrešnim konceptima življenja, koje se posledično prenosi i na okolinu. Svojom umetnošću je unosio spontanost u rigidno strukturisanu ekologiju. Interesantno je da su zeleni krovovi, koje je Hundertwasser zažareno propagirao pre oko 30 godina danas jedan od najvećih hitova nove, zelene arhitekture.

Umetnost može imati moć da poveže nas, otuđenike, sa sredinom koje smo plod. Bez obzira na umne i materijalne barijere koje smo izgradili u odnosu na naše prirodno okruženje, u nama i dalje tinja vatra sa iskonskih pećinskih ognjišta, kada smo živeli napornije i kraće, ali u ravnoteži.

Iako je besmisleno i nerealno govoriti o neo-primitivizmu i kompletnom povratku korenima, kao bićima nam je potrebno da osetimo toplinu one iskonske vatre. To nam mogu omogućiti sedenje pod drvetom, ležanje pod otvorenim nebom i upijanje senzibiliteta dela kao što su Hundertwasserova. Ne radi se samo o motivima, bojama i kompozicijama, već u stanju uma u kome je stvarao, o ličnoj filozofiji i osećaju koji stoji iza vizuelnog. Time dela postaju portal za pronalaženje onoga čega smo se odrekli da bi smo da bi smo postali dominantna vrsta, samo naizgled nepobediva.

"Grad", 1953.

"Grudvice rastu u voljenoj bašti", 1975.

Plakat za nedelju konzervacionizma na Novom Zelandu, 1974

Priča o jednom majmunčetu - Britches

Britches. Čudno ime iza koga se kriju dva klempava uveta, dva zašivena oka i jedna od najpotresnijih i najznačajnijih priča u skorijoj istoriji dobrobiti životinja.

Studija

Briches je jedan od mnogih makaki majmuna rođenih 1985. na Univerzitetu Kalifornije (University of California, Riverside - UCR) u koloniji eksperimentalnih primata. Svrha njegovog postojanja bila je studija o uticaju slepila i sonarnih pomoćnih uređaja za navigaciju slepih (Trisensor Aid) na razvoj mozga novorođenčeta [“Trisensor Rearing with Infant Macaques”, David H. Warren et al, 1986.] ⁽¹⁾. Odmah po rođenju je odvojen od majke. S obzirom da prirodno nije bio slep, kapci su mu zašiveni. Na glavu mu je zalepljena sonarna naprava i tako je postavljen u goli kavez, bez ičega osim frotirske kocke sa dve gumene "bradavice", koja je imala ulogu majke. Glavna hipoteza studije bila je da će slepi majmuni sa sonarnom napravom razviti normalnu orijentaciju u prostoru, što bi bilo dokazano kako ispitivanjem njihovog ponašanja, tako i morfološkom analizom njihovih mozgova - u svrhu čega je predviđeno žrtvovanje majmuna kada navrše 3 meseca starosti. U studiju su bila uključena 24 makaki mladunca.

Eksperiment je zadobio neočekivani obrt kada je Animal Liberation Front (ALF) provalio je u prostorije Riverside laboratorije u noći 20. aprila 1985, na osnovu dojave jednog studenta. Britches je bio jedna od 467 životinja koje je ALF oduzeo pri ovoj akciji. U tom trenutku bio je star 5 nedelja. Snimak napravljen prilikom racije pokazuje majmunče sa ogromnim šavovima na očima kako drhti i neurotično se trza.

Video o spašavanju Britchesa koji je objavila PETA 1986.

Kontroverza

Veterinarski oftamolog Dr. Ned Buyukmihci, osnivač organizacije „Veterinarians for Animal Rights“ bio je prvi koji ga je pregledao. Izjavio je da su šavovi koji su korišćeni na očima bili preveliki i da su zavoji i ulošci bili prljavi. Rekao je i da „nema mogućeg izgovora za ovako aljkav i bolan eksperiment“. ALF je zatim unajmio veterinarku Bettinu Favioli radi podrobnije analize stanja majmunčeta. Između ostalog, konstantovala je da „su ulošci za oči bili prljavi i vlažni; da su šavovi korišćeni za zašivanje kapaka užasno preveliki za ovu svrhu, te da su iskidali tkivo kapaka i iritirali rožnjaču sa kojom su bili u direktnom kontaktu; da je mladunče fotofobično; da mu je penis upaljen, sa vidljvim akumulacijama smegme; da je generalni razvoj mišićne mase loš i da je miris tela neprijatan.“ ⁽²⁾

UCR je porekao sve optužbe ALF-a i PETA-e, tvrdeći da je po sredi lažiranje dokaza - da su aktivisti šavove premazali maskarom da bi izgledali veće i da je kapke oštetio veterinar koji je pregledao Britchesa posle oduzimanja. Za druge zaključke veterinara nije bilo opaski

Snimak racije koji je objavila PETA izazvao je medijsku buru i veliku javnu raspravu. Dok se UCR držao svog stava da se u njihovim laboratorijama životinje tretiraju po odgovarajućim etičkim standardima, potresan video snimak koji je prikazuje malenog primata u očiglednoj patnji javnosti je govorio drugačije. Dr. Grant Mack, predsednik Američkog udruženja slepih, nazvao je eksperiment „jednim od najogavnijih i najumobolnijih traćenja vremena i novca za koje je čuo“. Iako u finalnom izveštaju o eksperimentu ⁽¹⁾ stoji da sa slepom (ljudskom) novorođenčadi nije moguće raditi jer je to „etički neprihvatljivo u trenutku“. Ingrid Newkirk iz udruženja PETA izjavila je da je ALF u laboratoriji pronašao dokumente koji sugerišu da su majmuni korišćeni samo zato što nije bilo dovoljno slepih ljudskih beba u okolini Riversajda i zbog komplikovanosti uklapanja eksperimenta u njihove dnevne rutine.

Posledica publiciteta je bila da 8 od 17 studija koje je ALF omeo potpuno obustavljeno, a UCR je zabranio zašivanje očiju mladunaca makakija. Nacionalni Institut zdravlja je sproveo osmomesečnu istragu o tretmanu životinja u Riversajdu, zaključivši da je „prikladan“ i da nisu potrebne korektivne mere. Karijera Davida H. Warrena, psihologa koji je vodio studiju, nije pretrpela posledice.

Britches je intenzivno lečen od posledica eksperimenta dok nije napunio 5 meseci, kada je poslat u utočište „Primarly Primates“ u San Antoniu, gde je otpočeo svoj samostalni život dostojan jednog makakija, negovan do kraja detinjstva od strane surogat-majke Erni. Uginuo je sa oko 20 godina starosti. ⁽³⁾

(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju

Sistematska surovost prema životinjama je kulminirala sa nicanjem Prosvetiteljstva u Evropi u 17. i 18. veku. Intelekt je uspostavljen kao najviša vrednost i izvor moći za čovečanstvo. Pošto životinje nemaju ljudske intelektualne sposobnosti, smatrane su entitetima bez razuma - čime im je gotovo oduzet status živih bića. 

Tako je Rene Dekart u 17. veku u svojim esejima izneo mišljenje da životinje uopšte nemaju sposobnost razmišljanja, koristeći postojanje ljudskog jezika kao dokaz da su ljudi u filozofskom smislu drugačiji (između redova: superiorniji) od životinja. Rekao je da su one “mehaničke tvari, poput satova, te da zato ne mogu osećati bol” ⁽⁴⁾. Ovakav stav je u mnogome pomogao tome da čin otvaranja, kasapljenja i unakažavanja živih životinja u naučne svrhe postane društveno prihvaćena norma.

Pošto prosvetiteljstvo značajan broj starih vrednosti smatra iracionalnim, sve tradicionalne, religijske, mitske ili magijske vrednosti pripisivane životinjama jednostavno su potisnute. Životinja je postala samo još jedna alatka za pribavljanje moći koju donosi znanje. Kulminacija ovog stanovišta se možda najbolje može sagledati kroz medicinsku literaturu tog vremena - u kojoj se urlici pasa na stolu za vivisekciju porede sa škripom mašina koje se nasilno rastavljaju ⁽⁴⁾.

XIX vek je nametnuo pitanje animalnog porekla samog čoveka (Darvin) i doneo prve zakone o zaštiti životinja i prve borce za životinjska prava. Usledilo je mnogo rasprava i sukoba (jedan od ilustrativnijih primera je „Afera smeđeg psa” sa početka 20. veka). Životinje su povratile status živih bića, sa svojim osećanjima, potrebama i pravima. Naš rod polako postaje svestan (iako je još uvek dobrim delom zaglavljeni u poricanju) da ljudska svest nije jedina vrsta svesti na planeti i da ljudska inteligencija nije jedini oblik inteligencije.

Danas ne smatramo životinje “mašinama”. Postali smo uviđavniji prema njihovim potrebama i diskutujemo o njihovim pravima. Situacija je značajno bolja nego što je bila pre nekoliko vekova, no pitanje prava eksperimentalnih životinja je i danas jedno od najdelikatnijih. Na tom polju, kao i na polju intenzivnog stočarstva recimo, i dalje se prepoznaje duboki krater koji je koren prosvetiteljske misli ostavio u čovekovom umu. 

Teško je razbrati šta je i racionalno i ispravno kada se najjače čuju glasovi dva suprotstavljena tabora, dve krajnosti - advokata eksperimentisanja na životinjama i boraca za životinjska prava. Prvi tvrde da je ovakva ekspolatacija živih bića apsolutno neophodna, podvlačeći da je nije bilo - nikakav medicinski i naučno-tehnološki napredak ne bi bio postignut. Drugi pokušavaju da dokažu suprotno - da je značaj eksperimenata na životinjama u istoriji nauke marginalan, ili u racionalnijem i umerenijem slučaju - da nam na ovom nivou  razvoja ekspolatacija životinja više nije potrebna i da postoje brojne alternative koje samo treba staviti u razraditi i staviti u upotrebu.

Validnost + opravdanost + potreba = neizvesnost

Ma koliko nevoljno regrutovane armije glodara, pasa, mačaka i 

majmuna bile potrebne nauci, to nije opravdanje za količinu nemara i neodgovornosti koja se sreće u realnom radu. Ironično, životinje su najčešće najgore tretirane u marginalnim i irelevantnim studijama koje retko proizvode validne rezultate. Međutim, postoji i veliki broj slučajeva gde eksperimenti velikih imena u nauci, kao ovaj kome je bio izložen Bričes, imaju nedopustivo aljkavu izvedbu, do nivoa kada se mora dovesti u pitanje validnost dobijenih rezultata. Da ironija bude veća, osnovni razlog za neverovatno ograničene uslove u kojima je junak naše priče bio zatočen jeste da se svi eksperimenti u egzaktnim naukama moraju sprovoditi u apsolutno kontrolisanim uslovima, da bi ste isključili mogućnost da vam nepredviđene okolnosti utiču na rezultate. Ali šta su onda Bričesova bolne oči, iritirana koža, fizička slabost i neuroza nastali u uslovima ekstremno neprirodnim i surovim za inteligentno biće? Da li su to kontrolisane varijable predviđene eksperimentom? Da li se može tvrditi da ta vrsta fizičke i psihičke ometenosti u najosetljivijem periodu za inteligentnog primata neće uticati ponašanje, pa i na samu strukturu njegovog mozga, umesto onih faktora koje pratite? Ovakav pristup nije samo loša etika, već i loša nauka.

No, problem validnosti je još zamršeniji, jer čak i kada je sve urađeno po propisu - često ne možete biti sigurni da će vaši rezultati biti primenljivi na ljudsku populaciju. Ovo pogotovo važi za polje toksikologije - odnosno, testiranja bezbednosti svih hemikalija koje koristimo u lekovima, kozmetici i drugim potrepštinama. Ono o čemu se ne priča često je koliko su toksikološki testovi na životinjama uslovno i teško prenosivi na ljude. To ne treba da vas brine samo sa stanovišta životinjske patnje, već i vaše potencijalne. Uzmite u obzir sledeće činjenice: (1) „Da bi se hemikalija testirala kao potencijalni kancerogen, potrebno je 5 godina i 400 pacova. Više od 50% rezultata je pozitivno, a od toga je 90% lažno pozitivno“ (Gold, L. S. et al. Toxicol. Sci. 85, 2005); (2) „Životinjski testovi embriotoksičnosti nisu pouzdani za ljude - kada na kraju ispitivanja pronađemo da je kortizon embriotoksičan za sve vrste test vrste osim za ljude, šta onda treba da zaključimo pomoću njih (ispitivanja)?“ (Horst Spielmann, Federalni institut za procenu rizika, Berlin). ⁽⁵⁾

Mnogi ljudi duguju svoje živote testovima na životijnama - pomoću životinja je pronađen penicilin i brojni drugi lekovi, svinjski insulin je spasao živote ogromnom broju obolelih od dijabetesa... ⁽⁶⁾ To su bili prelomni momenti za medicinu, koji su često išli paralelno sa kriznim vremenima kada se moralo delovati brzo i bez obzira na etiku. Međutim, vremena su se promenila, tehnologija je napedovala, pa se tako danas više ni insulin ne dobija pomoću svinja, već biosintetički - sitnetišu ga genetski modifikovane kolonije E. coli.

Eksperimenti na životinjama su u jednom periodu bili osnova razvoja medicine, to se ne sme zaboraviti. Takođe, iluzorno je misliti da se mogu u potpunosti zameniti alternativnim metodama. Biotehnologija je međutim vrtoglavo uznapredovala - u laboratoriji se mogu stvarati ljudska tkiva, a radi se na stabilnoj sintezi čitavih organa - i  čini se da ponestaje izgovora za tako obimnu eksploataciju eksperimentalnih životinja. Nema svrhe grčevito se držati za stepenicu koja bi uskoro mogla biti istorijska. Nema svrhe ako nemate direktan interes, to jest.

Kandže industrije

Industrija eksperimentalnih životinja je industrija kao i svaka druga - zavisi od uspeha svog „proizvoda“. I baš kao što naftna industrija odbija da popusti pred potrebom za većom brigom okruženju, pred činjenicom da smo skoro iscrpeli neobnovljive resurse i pred realnim napretkom održivih izvora energije, tako i industrija eksperimentalnih životinja nalazi razne izgovore da se nametne kao apsolutno neophodna. A uvezani su sa moćnim saveznicima.

Brošuru „Medical Advances And Animal Research“ ⁽⁶⁾ izdala je pompezno nazvana „Koalicija za medicinski napredak“ (Coalition for Medical Progress). Ako pogledate spisak članova koalicije na prvoj strani brošure, ugledaćete uglavnom imena velikih kompanija za produkciju eksperimentalnih životinja (među kojima je i ozloglašeni Huntington Animal Sciences), ali i veliki broj farmaceutskih giganata, kao što su Pfizer, Eli Lilly, Sanofi Aventis, Novartis, itd.

Neumesno je u formi bloga se upuštati se u analizu ovog klupka i raščlanjivanje međusobnih odnosa ova dva lobija, ali ne sme se prevideti globalni uticaj farmaceutske industrije, njena sklonost zaobilaženju etičkih i moralnih kodeksa ako je tako trenutno isplativije, ili velikodušna finansijska i logistička podrška „bliskim saradnicima“, bilo da su u pitanju korumpirani lekari ili ovakve bratske industrije.

***

Napredak je neizbežan; povratak u prošlosti ili stagnacija su iluzije. No da li napredak treba bazirati na bukvalnom gaženju preko leševa? Naša civilizacija i naše nauke na mnoge načine već hiljadama godina čine upravo to. Došli smo do svojih znanja na brutalne načine, ali to nas je dovelo do nivoa kada imamo moć da potpuno promenimo pristup i metodologiju. Potrudimo se da je ne zloupotrebimo.

A ma kom gledištu davali veću težinu i kakav god bio konačan civilizacijski odgovor na problem, između dve krajnosti postoji enorman broj životinja koje pate na teško zamislive načine, kao i ogroman prostor da se patnja umanji i uslovi poboljšaju, čak i pre radikalnih i konačnih odluka.

Reference i izvori za dalje čitanje:

(1) Warren, D.H. et al: “Trisensor Rearing with Infant Macaques”, , Rehabilitation R&D progress reports, 1986, str. 295 [.pdf]

(2) Medicinski izveštaj Bettine Favolli, Wikipedia ili britches.org.uk

(3) Animal Liberation Front - Britches

(4) „The Age Of Enlightenment And The Useof Vivisection“ - Library Index

(5) Abbot, A. „Animal testing - more than a cosmetic change“ - Nature vol. 438 [.pdf]

(6) Medical Advances And Animal Research, Coalition for Medical Progress, 2006. [.pdf]

DIY Božić

I sa malo se može mnogo :)

via Make zine

Srećan Božić!

Space Scarab

Blog Zeleno Majmunče je proistekao iz matičnog mu bloga Space Scarab. Evo linkova za par tekstova odande koji se kao Lego uklapaju u Majmunčetovu koncepciju:

Usvojite pčelu!

A šta je uopšte "skarab"?

Hocus-pocus-octopus!

Najmanja pop zvezda na svetu - uspon i pad čivave

ExtInked - istrebljenje se uvlači pod kožu

Great Lake Swimmers & BP oil spill

"Seminole wind"

Prenerazila se zimina - utisci

Uradi sam: Podmetac od providnog CDa

Pre nego što pređemo na prvi prvcijati D.I.Y. tutorijal na Majmunčetu, da probamo da raščistimo malu terminološku zbrku. Iako je "reciklaža" najčešće i najšire upotrebljavan termin kada se govori o odgovornom ponašanju prema otpadu koji stvaramo, ta kolokvijalna upotreba nas može dovesti u zabludu. Reciklaža je samo jedno od „3R“ Reuse, Reduce, Recycle pravila, a u trojci vrlo namerno zauzima poslednje mesto. Proces reciklaže predstavlja pretvaranje nekog predmeta u sirovinu od koje je originalno napravljen. Često je zahtevna, skupa i rastrošna što se tiče upotrebe energije; često se mnogo materijala usput izgubi (jedini materijal koji se 100% reciklira je staklo), pa zato i ako je neophodna i (hvala Bogu) sve rasprostranjenija - zapravo predstavlja poslednju liniju borbe protiv viška neželjenih predmeta.

Na duže staze daleko su efikasnije drugoplasirana redukcija (smanjivanje količina otpada kako štedljivijom upotrebom sirovina i materijala što se tiče industrije, tako i racionalnijom i dužom upotrebom gotovih predmeta što se tiče potrošača) i ponovna upotreba. Kada se kaže „recikliranje“, često se misli upravo na ponovnu upotrebu predmeta. Prava igračka od recikliranih materijala je ona čija je sirovina plastika dobijene od (recikliranih) plastičnih flaša, na primer. Međutim, izraz „...od recikliranih materijala“ se kolokvijalno često koristi da označi ponovnu upotrebu nekog predmeta, pri kojoj mu je dodaljena nova uloga. Tako, odbačenoj limeci biva udahnut novi život ako ponovo upotrebite napravivši od nje čašu za olovke. Na nivou pojedinca, to je daleko efikasniji oblik borbe protiv otpada nego da ste zaista reciklirali limenku i uz svu potrošnju resursa dobili nekoliko grama aluminijuma.

Sada, kada smo to raščistili, možemo preći na stvar - ideju kako da od providnog, zaštitnog CD/DVDa koji se, kao zaštita od grebanja, nalazi u svakom pakovanju praznih diskova „na štapu“, napravite unikatni podmetač za čaše (i sve ostale objekte kojima treba nešto podmetnuti). Vrlo je lako za uraditi, pa i mladunce lako možete uključiti u akciju. Rezultat je obično više nego zadovoljavajući - em ćete dobiti jedinstvenu upotrebnu stvarčicu, em ćete se zabaviti i razmahati kreativnim potencijalima dok je stvarate, em će deponija biti olakšana za jedno nerazgradivo parče plastike!

Dakle, ovo je zvezda ovog tutorijala:

Korak 0 - priprema

Za pravljenje podmetača će vam biti potrebno sledeće:

1. Providni zaštitni disk (1 disk = 1 podmetač)

2. Podloga za crtanje (deblji papir ili tanji karton)

3. Olovka (za obeležavanje)

4. Široka lepljiva traka

5. Dvostrano lepljiva traka

6. Velike makaze (za papir) i male makaze (za nokte)

+ Pribor za i crtanje/grafiku/kolaž/šta-god-vas-čini-srećnim, kojim ćete napraviti ilustraciju

Napomena za br. 4. - široka traka će biti donja strana vašeg podmetača. Kao takva treba da bude vodonepropusna, po mogućstvu takve teksture da ne klizi po podlozi, i široka, da bi ste lako i jednostavno oblepili donju stranu vašeg crteža. Na slici je prikazana traka na engleskom poznata kao duct tape. Izuzetno je jaka (postoji valjan razlog zašto u filmovima njome zalepljena usta ne govore, a ruke i noge ne mrdaju :)) i ispunjava sve gore navedene uslove. Ima je u prodaji kod nas, ali ako vam nije dostupna možete se poslužiti i običnim širokim selotejpom ili ako imate više živaca - izolirom. Osnovni cilj je da papir na kome je crtež izolujete od vlage. Umesto trake možete upotrebiti još jedan disk, o čemu opširnije u koraku 4.

Korak 1. - grafički deo posla - ilustracija podmetača

Ovom prilikom su za grafički deo posla korišćeni ručno napravljeni gumeni pečatići (hvala mužu :)).

Naravno, možete koristiti i konvencionalnije crtačke metode...

2a)

- Postavite disk na papir i tanko olovkom opcrtate spoljašnji krug i unutrašnji kružić.

- Po površini unutar kruga stvarate željenu sliku.

2b)

- Sečete po linijama spoljašnjeg kruga i unutrašnjeg kružića, trudite se da budete što precizniji.

Na kraju dobijate gotovu ilustraciju vašeg podmetača, koja treba da ima ovakvu formu:

Korak 3. - „armiranje“ ilustracije

- Donju stranu ilustracije oblepite lepljivom trakom, kako mislite da je najzgodnije. Majmunče je koristilo sledeći sistem:

Takođe, jednostavniji metod bi bio da napravite napravite "sendvič" od dva diska - 1 sa gornje, drugi sa donje strane ilustracije. U tom slučaju vam široki selotejp nije potreban, preskočili bi ste korak 3, a duplirali korak 4. Takva konstrukcija je malo preglomazna preglomazna za moj ukus, ali može biti interesantna jer možete napraviti podmetač sa dva lica.

Korak 4. - lepljiva posla

U ovoj fazi, goruće je pitanje kako ćete spojiti sve slojeve vašeg podmetača u nastajanju. Osnova tj. disk je providan, pa zato upotreba lepka nije preporučljiva - makar u pitanju bio i bezbojni OHO, velika je verovatnoća da će se mesto lepljenja napadno videti i biti prilično muzgavo. No, u pomoć stiže gotovo svemogući dvostrani selotejp. Odlično lepi, a neupadljiv je, pa je s toga najvalifikovaniji za ovu fazu. Za lepljenje će vam trebati jako prilično mala površina - i vizuelno i funkcionalno se najbolje pokazalo da lepljivu traku stavite na uzani prostor između unutrašnjeg kruga diska i plastičnog prstena koji ga okružuje.

A da bi ste pravilno isekli komadić lepljive trake pri tom štedeći na materijalu, najbolje je da upotrebite kovanicu od 20 dinara - po prečniku gotovo potpuno odgovara pomenutom prstenu. Ako dinari nisu u opciji, potražite novčić ili drugi objekat sličnog prečnika - bitno je samo da bude dovoljno gladak da se lepak ne uhvati previše za njega.

- Blago zalepite novčić za traku (1), pažljivo opsecite (2), a zatim lagano odlepite isečeno parče sa novčića - pazite da ne skinete samo gornju zaštitnu foliju! (3). Zalepite krug trake tamo gde mu je mesto (4).

- Opsecite unutrašnji kružić diska

Napomena - ako je disk koji imate hrapav, hrapava strana treba da bude gornja - dakle, lepljivu traku stavljate sa glatke strane diska.

Korak 5. - finalni spoj

U velikom finalu pred sobom treba da imate dva predmeta koji izgledaju ovako:

Sada vam ostaje samo da ih spojite u jednu celinu.

Odlepite zaštitnu foliju sa lepljive trake (1). Da bi ste precizno povezali slojeve, najbolje je da upotrebite svoj kažiprst - otvor diska je upravo njemu i namenjen. Prvo stavite sam disk, sa lepkom na gore na kažiprst, a nešto iznad nataknite ilustraciju sa podlogom, sa podlogom na gore (2). Poravnajte ih i spojite (3), a zatim malo ispritiskajte površinu ispod koje je lepak, da se dooobro uhvati (4).

To je to - srećan vam reupotrebljeni podmetač!

P.S. „Inzest mit den Sternen“ - stih iz pesme Selbstportrait mit Kater od Einstürzende Neubauten.

Pojedite vašu čašu

Velike plastične čaše su nezaobilazni element svakog muzičkog događaja, pogotovo festivala. Da ne govorimo o tome koliko su prisutne na alkoholno-baziranim događajima poput Beerfesta. Po završetku burne festivalske noći, pogled na ugaženu livadu prekrivenu tepihom plastike je neizostavno bolan ako imate i malo osećaja za prirodu i ambijent. U više zlom slučaju ostaće baš tu narednih nekoliko vekova, a u manje zlom isto toliko vremena će dopunjavati već prepunjeni prostor neke deponije. Pored toga, ove čaše često imaju oštre ivice idealne za grebanje vašeg jezika i ćoškova usana, iritantno se ugibaju i krckaju pod nogama dok se probijate kroz gužvu, a pogled na njih kako leže zagnjurene u bare vode, pića i neidentifikovanih telesnih izlučevina vremenom izgrađuje snažan osećaj gađenja. Pivska čaša zajedno sa svojom manjom sestrom - običnom plastičnom čašom - predstavlja nužno zlo na dečijim i „odraslim“ žurkama, otvaranjima izložbi, prijemima i ma kakvim društvenim događajima - pre svega jer su jeftine, ali i zbog korisne osobine da se ne mogu razbiti nekome o glavu. Velika je verovatnoća da ćete upravo sa nekom od njih u naručju ući u vrlu novu godinu...

Međutim, ni jedan presto nije večan. Kreativne dame iz dizajn agencije The Way We See The World su na korak od toga da uzdrmaju i promene svet društvenog pijenja zauvek. Osmislile su Jelloware - čaše koje ne samo da su potpuno (i brzo) biorazgradive, već su i svakim svojim delićem jestive.

Jelloware čaše su napravljene od agara - želatinaste materije koja se dobija iz određenih morskih biljaka. Agar prožima mnoge ljudske proizvode - od kolača, preko kozmetike do kapsula lekova. Kada se to uzme u obzir, prosto je neverovatno da nekome ranije nije sinula ideja da se vrlo efikasno može pretvoriti i u čašu. I to vrlo neobičnu čašu - koja se živahno ugiba i vibrira, a pritom je dovoljno čvrsta, koja ne samo što će se efikasno razgraditi kada se odbaci, već će poslužiti i kao prihrana okolnim biljkama, koja se može gricnuti u bilo kom trenutku i kojoj se može (a i ne mora) pridodati bilo koja aroma.

Projekat je naišao na sjajan prijem javnosti i vrlo brzo su na adresu TWWSTW počela da stižu pitanja i narudžbine. No Jelloware ima solidno dug put pred sobom - izradu prototipa i obimna testiranja da bi dobio konačnu formu koja najbolja i najpraktičnija moguća. Zbog toga su autorke okačile projekat na Kickstarter - čuveni nezavisni fundraising sajt. Nama „smrtnicima“ van onlajn sistema plaćanja ostaje samo da misaono podržimo Jelloware. Figurativno i bukvalno osvežavajuće ideje poput ove uvek podsećaju da svet u kome živimo nije postao baš potpuno nakaradan i naopak. A kako će se žele-čaša zaista pokazati u praksi - koliko će se meškoljiti dok se krećete ili cupkate i koliko će se lepiti za đonove, ostaje da se vidi. Jedna od na prvi pogled vidljivih mana je što je ne možete pridržati među zubima kada poželite da aplaudirate. Ali bar „kucanje“ deluje zabavnije.

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92