Bio je lep dan za šetnju, ali ne i za Konjarničke Apidae.
Odmah preko puta kompleksa Šumice, prvo smo primetili nekolicinu čudno imobilnih i za let nesposobnih pčela različitih vrsta i bumbara, kako se koprcaju po asfaltu. Onda smo uočili i pozamašan broj mrtvih. Meni (kao priličnom laiku za zdravstvena pitanja dotične familije) ovo liči na masovno trovanje.
Isti prizor se mogao videti i celim putem nekoliko ulica iznad, u radijusu oko 1 km, za dalje ne mogu da tvrdim.
Na netu nema podataka o bilo kakvom vanrednom zaprašivanju - "borba sa kormarcima" u Beogradu počela je krajem aprila. Za krpelje podataka nema. Šta god da je u pitanju, vrlo tužno za videti.
Jedna draga pametna glavica se dosetila da postolja za svećice sa svog osmog rođendana pretvori u cvetnu baštu :)
Ideja je zaista procvetala i prerasla u maluporodičnu zabavu, kao i priliku za naslađivanje bezobrazno jarkim bojama. Ipak leto samo što nije!
Postupak je jednostavan:
Pigmentacija: obojite postolja za svećice akrilnim bojama (na bazi vode) po izboru. Ostavite da se osuši.
Sredina cveta: mi smo koristili plastelin, jer plastelin je (za)uvek izvor dodatne radosti. No ako želite da povećate procenat recikliranog materijala možete upotrebiti npr. već korišćeni šareni papir. Odabrani materijal fino sabiti u šupljinu "cveta".
Sadnja! Kao "supstrat" najpraktičnije je upotrebiti kakav odbačeni sunđer, u koji ćete zabosti špicaste krajeve postolja - sada stabaoca vaših cvetića. Možete obojiti ga po želji. Mi smo imali sreće da nam se pri ruci nađe maltene gotova "žardinjera" - ambalaža ručnog sata, koja je uključuje metalnu kutiju i fini, crni sunđer.
Faza sušenja
Gotovi cvetići poziraju sa "sirovim" postoljima za svećice
A kao što svaki pošten baštovan zna - gde ima cveća, ima i konzumenata:
Ko zna šta sve odbačeno i zaboravljeno može da nas iznenadi cvetanjem!
"Mali zeleni rečnik" ima za cilj da (nekada grubo, a nekada potanko) pojasni česte pojmove vezane za ekologiju i zaštitu životne sredine. Neke od njih mediji "mantraju" bez razumevanja. Neki su nam pak dobro poznati, ali se nikada nismo zapitali kakav značaj mogu igrati u održavanju prirodne ravnoteže. Pojmovi će se ređati bez određenog slovnog reda. Uživajte i upijajte!
Šta je uopšte „biorazgradnja“?
Biodegradacija, ili biorazgradnja, naziv je za široku grupu čestih i potpuno prirodnih procesa razlaganja ugljeničnih (organskih) materija od strane mikroorganizama. Pod „kišobranom“ reči biorazgradnja nalaze se svi oni dobro nam poznati procesi, poput truljenja voća i lišća i "kvarenja" mesa, zuba... Svega što prepušteno samo sebi posle nekog vremena smekša, razvodni se i i/ili počne čudno da miriše :)
Glavni akteri procesa (primarni razlagači) su različite bakterije i gljive. Koristeći (za svaki tip organizma i degradacije) specifične enzime, one razlažu kompleksne organske komponente na prostija jedinjenja ili elemente, koristeći se proizvodima razgradnje kao izvorom energije. Međuproizvode degradacije mogu koristiti i drugi mikroorganizmi (sekundarni razlagači). Takođe, ne smemo izostaviti ni doprinos makroorganizama (uglavnom beskičmenjaka - insekata, crva, itd.), koji su tu da „načnu“ i usitne materijal, čineći ga lakše dostupnim za mikroorganizme. Svi zajedno čine efikasnu razlagačku mrežu.
Od velikog interesa za ekologiju, zaštitu životne sredine i svakog stanovnika Zemlje je sposobnost mikroorganizama da razgrade zagađivače koji su ljudskom aktivnošću uneseni u prirodu. I zaista, bakterije su pokazale sposobnost degradacije različitih ugljovodonika (nafta, polihlorovani bifenili - PCB), antibiotika i farmaceutskih (nus)proizvoda, radioaktivnih izotopa, nekih teških metala, itd.
Mreža razlaganja nafte, koji uključuje različite mikroorganizme
Kako koristimo biorazlagače?
Pionirski poduhvat kontrolisane biorazgradnje bio je sreća u nesreći. Pri izlivanju nafte sa tankera Exxon Valdez 1989. godine, u zaliv Princa Vilijema na Aljasci ispušteno 41,6 miliona litara nafte. Odlučeno je da se u blizini devastirane obale pokuša pospešvinje umnožavanja jedne vrste bakterije sposobne da razloži sirovu naftu dodavanjem đubriva u vodu. Rezultati su bili ohrabrujući.
Od 1989. do danas razvijeno je mnoštvo različitih tehnika biorazgradnje, baziranih na različitim mikroorganizmima. Poduhvat vezan za Exxon Valdez mrlju, kao i mnoštvo današnjih, uzdaju se u rad mikroorganizama već prisutnih u zemljištu ili vodi. Genetički inženjering doneo je mogućnost da se bakterije modifikuju na način koji bi im dao svojstvo da „konzumiraju“ materiju koju želimo da razložimo.
Tako se bakteriji Deinococcus radiodurans, jednom od na jonizujuća zračenja najotpornijih organizama, dodaju geni koji joj omogućuju da aktivno razgrađuje česte komponente radioaktivnog otpada, kao što su toulen i živa. Ovo omogućava direktnu primenu genetski modifikovanih kultura bakterija pri čišćenju radioaktivnih zagađenja i razgradnji radioaktivnog otpada.
Naravno, uvek je sporno koliko je bezbedno puštati bilo koje GM organizme u životnu sredinu, zbog nejasnoće kako će se oni na nju prilagoditi, da li će i u kom pravcu će nastaviti svoje širenje i evoluciju, a samim tim i kako će uticati na druge organizme i njihove zajednice, uključujući i ljudsku.
Jedan od "naftojeda"
Jedan od skorijih primera za ovaj tip kontroverze bila bi metodologija primenjena pri razlaganju nafte prolivene tokom BP izlivanja nafte u Meksičkom zalivu prošle godine. Neki naučnici su doveli u pitanje povezanost misterioznih osipa u Zalivu sa disperzantiom za naftu Corexitom (supstanca koja služi da „rasturi“ mrlju u sitnije kapljice i tako učini naftu dostupnom mikroorganizmima) i GM bakterijama. Toksikolog sa Texas Tech univerziteta Ron Kendall izjavio je da disperzant uništava ćelijske zidove i membrane, čineći organizme ranjivijim na prodiranje toksikanata iz nafte, ali i na napade bakterija. Tu su i druge brige vezane za korišćene bakterije koje se, nažalost, prilično uklapaju u kliničke slike u Zalivu. Dva odlična članka o temi možete pročitati na sajtu Guardiana i Huffington Posta.
(Nastaviće se...)
Literatura i izvori za dalje čitanje:
Lerner, K.L., Lerner., B.W., "Environmental Science in Context, Vol. 1&2", 2009, str. 57-59.
Kada vlasti i čitav svet okrenu leđa nekoj hroničnoj tragediji, odvažni reporteri i fotografi su oni koji imaju ulogu mitskih očiju na leđima. Oni obasjavaju predele i ljude koji tiho pate u mraku i teraju nas da sagledamo šta stoji iza komfora u kome zdušno uživamo.
Lu Guang (1961) je počeo da fotografiše u svojim ranim dvadesetim. U to vreme je radio u fabrici svile i umetnički poziv i školovanje su mu bili van domašaja. Međutim, na mestu je pretpostaviti da su upravo scene koje je iz takve situacije sagledavao kroz tražilo i beležio na filmu utabale stvaralački put na kome je zavredio priznanje. Tokom 90-ih završio je umetničku akademiju u Pekingu i još intenzivnije počeo da beleži živote ljudi sa dna društvene lestvice. Fotografije su mu donele mnoge nagrade (World Press Photo i W. Eugene Smith Grant, između ostalih), ali mnogo je dragoceniji trag koje ostavljaju svakodnevno i pojedinačno.
Lu Guang
Period Guangovog rada poklapa se sa modernim industrijskim bumom u Kini - a samim tim i sa ogromnim porastom zagađenja životne sredine i neljudskog tretmana radnika koji žive i rade u izuzetno štetnim uslovima, uz minimalnu ili bez ikakve zaštitne opreme. Reportaža „Zagađenje u Kini“ prikazuje potresan efekat industrije na severu zemlje, na obali Jangcekjanga.
Prvi utisak koji se stiče o fotografijama je da su nadrealne - pre scene iz nekog pompeznog post-apokaliptičnog filma nego segment realnosti. Međutim, kako se foto priča odmotava i kako nailazite na slike neizlečivo bolesnih i dece rođene sa obogaljujućim deformitetima, shvatate da nema prostora za glumu - da su životi ovih ljudi doslovno prekriveni mešavinom toksikanata i čađi, da rade bez ikakve zaštitne opreme, da zaista piju vodu iz otpadom i mrtvom ribom pretrpanih izvora i da nemaju drugog izbora. Oni, zajedno sa prirodom, bivaju žrtvovani kao prvi zupčanik mašinerije vrtoglavog napretka jedne svetske sile.
Zbog predanog beleženja efekata zagađenja u Kini, Greenpeace je jula 2010. angažovao Guanga da dokumentuje veliko izlivanje nafte u Dalianu, na istoku zemlje. Pored devastirane obale i vode u slojevima „crnog zlata“, Guang i njegov aparat su postali svedoci „Tragedije vatrogasaca u Dalianu“. Dva vatrogasca su, probijajući se kroz mešavinu vode i nafte bez ikakve zaštitne opreme, pokušala da odblokiraju pumpu za prečišćavanje vode. Morska struja i gustina zamašćene vode su ih povukli i poduhvat se završio smrću jednog od njih, dvadesetpetogodišnjeg Zhang Lianga.
Užasnuto lice koje jedva proviruje iznad površine, a zatim nestaje i crna šaka koja kao da pokušava da se uhvati za neku nevidljivu slamku spasa jezivo su podsećanje koliko je ljudski život fragilan i nezaštićen, a u društvenoj piramidi suštinski nebitan, bez obzira na retoriku koju tako često čujemo iz njenih vršnih delova. U kratkom filmu „Kroz objektiv: Daliansko izlivanje nafte“, mogu se videti fotografije i svedočanstvo samog Guanga.
Guangove fotografije ne treba da nas prosto upute šta se dešava u dalekoj nam Kini. Poruka je mnogo šira, jer prljave industrije i oni koji zbog njih ispaštaju su svuda oko nas. Posebno ugrožene su siromašne države sa slabim zakonskim regulativama i ekološkim inicijativama - države poput Srbije. Obratite pažnju na novinske članke. Potražite podatke o učestalosti raka u gradovima kao što su Pančevo i Bor. Zapitajte se da li je stvarno “sve to od počelo s bombardovanjem” i da li je dovoljno da se jednom godišnje setimo da očistimo Srbiju, bilo od otpada koji su sugrađani bacili u najbliže jarke ili od svih (ne)aktivnosti koje finansiramo putem poreza, hteli to ili ne.
Pre dva dana, 17. februara, navršilo se 11 godina od smrti Fridensreicha Hundertwassera, slikara koji se pretvorio u arhitektu, koji se pretvorio u ujedinitelja čoveka i prirode.
Činjenica je je Hundertwasser jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih modernih austrijskih umetnika. Da su njegova zdanja jedna od najposećenijih destinacija Beča. Da je bio hiperproduktivan, ostavljajući iza sebe ogroman broj slika, grafika, tekstova, odevnih pedmeta i arhitektonskih dostignuća. Međutim, ono što bi možda samom Hundertwasseru bilo najbitnije je da je njegov senzibilitet je oduvek bio u skladu sa prirodom.
Bio je tvrdokorni protivnik “terora pravih linija” i pravih uglova, na koje se prvi put okomio “Manifestom buđi protiv racionalizma u arhitekturi”. Poreklo ljudske destruktivnosti i autodestruktivnosti video je u tome što je moderni čovek zatočen u prave linije, ukalupljen u sterilne kocke, bez mogućnosti prave ekspresije. Zato je bio veliki zagovornik individualizacije prostora, što se možda najbolje ogleda u manifestu “Diktatura prozora i prava prozora”. U njemu zagovara predivnu ideju da bi svako trebao da ima pravo da ukloni fasadu i oboji okolinu svog prozora, do one granice do koje mu ruka sa četkicom doseže.
HHundertwasser je čitav svoj vek proučavao način na koji ljudi žive u svojim ljudskim staništima. Našao se ogorčenim što je u modernom društvu graditelj i arhitekta mogao biti samo onaj koji je diplomom ovlašćen za takav posao. Grozilo ga je da običnom čoveku nije dozvoljeno da se pita kakva će biti suština njegovog doma. Verovao je i glasno proklamovao da čovekovo stanište mora biti prirodno i samoodrživo, kao i da mora biti stecište nasumične kreativnosti kakvu je iz njegove perspektive pokazivala priroda.
Zato je odlučio da slobode dopuštene u slikarstvu prenese na arhitekturu - od 1972. počinje da se bavi projektima izgradnje i redizajniranja stambenih zgrada (Hundertwasserhaus) i javnih prostora i dobara (Kunst Haus Wien, onkologoško odeljenje bolnice u Gracu, banja Blumau, itd.). Sve Hundertwasserove građevine imaju nekoliko zajedničkih karakteristika - lelujave zidove, mozaike raznolikih i razbijenih pločica umesto regularnih popločanih podova, lukovičaste orijentalne detalje, obilje boja i još veće obilje biljaka-stanara. U Hunderwasserovim svetovima, drveće plaća svoju kiriju kiseonikom, hladom i lepotom; zeleni travnati krovovi filtriraju kišnicu i vodu iz domaćinsva i čine prirodni izolator; neobični oblici i nepravilni mozaici podstiču iskonsku kreativnost. Sve ima svoju svrhu, baš kao i u prirodi.
Bio je veliki borac za zaštitu prirode, aktivno učestvujući u ekološkim kampanjama - od inicijativa za sadnju drveća do borbe protiv nuklearne energije. Sadio je, držao je govore, dizajnirao je postere, obezbeđivao finansije. Ipak, u svemu je ostao individualista, uvek sagledavajući najširu moguću sliku. Nije imao poverenja u ekološko pravo i u nauku.
Verovao je da je srž problema u zagađenju ljudske svesti pogrešnim konceptima življenja, koje se posledično prenosi i na okolinu. Svojom umetnošću je unosio spontanost u rigidno strukturisanu ekologiju. Interesantno je da su zeleni krovovi, koje je Hundertwasser zažareno propagirao pre oko 30 godina danas jedan od najvećih hitova nove, zelene arhitekture.
Umetnost može imati moć da poveže nas, otuđenike, sa sredinom koje smo plod. Bez obzira na umne i materijalne barijere koje smo izgradili u odnosu na naše prirodno okruženje, u nama i dalje tinja vatra sa iskonskih pećinskih ognjišta, kada smo živeli napornije i kraće, ali u ravnoteži.
Iako je besmisleno i nerealno govoriti o neo-primitivizmu i kompletnom povratku korenima, kao bićima nam je potrebno da osetimo toplinu one iskonske vatre. To nam mogu omogućiti sedenje pod drvetom, ležanje pod otvorenim nebom i upijanje senzibiliteta dela kao što su Hundertwasserova. Ne radi se samo o motivima, bojama i kompozicijama, već u stanju uma u kome je stvarao, o ličnoj filozofiji i osećaju koji stoji iza vizuelnog. Time dela postaju portal za pronalaženje onoga čega smo se odrekli da bi smo da bi smo postali dominantna vrsta, samo naizgled nepobediva.
"Grad", 1953.
"Grudvice rastu u voljenoj bašti", 1975.
Plakat za nedelju konzervacionizma na Novom Zelandu, 1974
Britches. Čudno ime iza koga se kriju dva klempava uveta, dva zašivena oka i jedna od najpotresnijih i najznačajnijih priča u skorijoj istoriji dobrobiti životinja.
Studija
Briches je jedan od mnogih makaki majmuna rođenih 1985. na Univerzitetu Kalifornije (University of California, Riverside - UCR) u koloniji eksperimentalnih primata. Svrha njegovog postojanja bila je studija o uticaju slepila i sonarnih pomoćnih uređaja za navigaciju slepih (Trisensor Aid) na razvoj mozga novorođenčeta [“Trisensor Rearing with Infant Macaques”, David H. Warren et al, 1986.] (1). Odmah po rođenju je odvojen od majke. S obzirom da prirodno nije bio slep, kapci su mu zašiveni. Na glavu mu je zalepljena sonarna naprava i tako je postavljen u goli kavez, bez ičega osim frotirske kocke sa dve gumene "bradavice", koja je imala ulogu majke. Glavna hipoteza studije bila je da će slepi majmuni sa sonarnom napravom razviti normalnu orijentaciju u prostoru, što bi bilo dokazano kako ispitivanjem njihovog ponašanja, tako i morfološkom analizom njihovih mozgova - u svrhu čega je predviđeno žrtvovanje majmuna kada navrše 3 meseca starosti. U studiju su bila uključena 24 makaki mladunca.
Eksperiment je zadobio neočekivani obrt kada je Animal Liberation Front (ALF) provalio je u prostorije Riverside laboratorije u noći 20. aprila 1985, na osnovu dojave jednog studenta. Britches je bio jedna od 467 životinja koje je ALF oduzeo pri ovoj akciji. U tom trenutku bio je star 5 nedelja. Snimak napravljen prilikom racije pokazuje majmunče sa ogromnim šavovima na očima kako drhti i neurotično se trza.
Video o spašavanju Britchesa koji je objavila PETA 1986.
Kontroverza
Veterinarski oftamolog Dr. Ned Buyukmihci, osnivač organizacije „Veterinarians for Animal Rights“ bio je prvi koji ga je pregledao. Izjavio je da su šavovi koji su korišćeni na očima bili preveliki i da su zavoji i ulošci bili prljavi. Rekao je i da „nema mogućeg izgovora za ovako aljkav i bolan eksperiment“. ALF je zatim unajmio veterinarku Bettinu Favioli radi podrobnije analize stanja majmunčeta. Između ostalog, konstantovala je da „su ulošci za oči bili prljavi i vlažni; da su šavovi korišćeni za zašivanje kapaka užasno preveliki za ovu svrhu, te da su iskidali tkivo kapaka i iritirali rožnjaču sa kojom su bili u direktnom kontaktu; da je mladunče fotofobično; da mu je penis upaljen, sa vidljvim akumulacijama smegme; da je generalni razvoj mišićne mase loš i da je miris tela neprijatan.“ (2)
UCR je porekao sve optužbe ALF-a i PETA-e, tvrdeći da je po sredi lažiranje dokaza - da su aktivisti šavove premazali maskarom da bi izgledali veće i da je kapke oštetio veterinar koji je pregledao Britchesa posle oduzimanja. Za druge zaključke veterinara nije bilo opaski
Snimak racije koji je objavila PETA izazvao je medijsku buru i veliku javnu raspravu. Dok se UCR držao svog stava da se u njihovim laboratorijama životinje tretiraju po odgovarajućim etičkim standardima, potresan video snimak koji je prikazuje malenog primata u očiglednoj patnji javnosti je govorio drugačije. Dr. Grant Mack, predsednik Američkog udruženja slepih, nazvao je eksperiment „jednim od najogavnijih i najumobolnijih traćenja vremena i novca za koje je čuo“. Iako u finalnom izveštaju o eksperimentu (1) stoji da sa slepom (ljudskom) novorođenčadi nije moguće raditi jer je to „etički neprihvatljivo u trenutku“. Ingrid Newkirk iz udruženja PETA izjavila je da je ALF u laboratoriji pronašao dokumente koji sugerišu da su majmuni korišćeni samo zato što nije bilo dovoljno slepih ljudskih beba u okolini Riversajda i zbog komplikovanosti uklapanja eksperimenta u njihove dnevne rutine.
Posledica publiciteta je bila da 8 od 17 studija koje je ALF omeo potpuno obustavljeno, a UCR je zabranio zašivanje očiju mladunaca makakija. Nacionalni Institut zdravlja je sproveo osmomesečnu istragu o tretmanu životinja u Riversajdu, zaključivši da je „prikladan“ i da nisu potrebne korektivne mere. Karijera Davida H. Warrena, psihologa koji je vodio studiju, nije pretrpela posledice.
Britches je intenzivno lečen od posledica eksperimenta dok nije napunio 5 meseci, kada je poslat u utočište „Primarly Primates“ u San Antoniu, gde je otpočeo svoj samostalni život dostojan jednog makakija, negovan do kraja detinjstva od strane surogat-majke Erni. Uginuo je sa oko 20 godina starosti. (3)
(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju
Sistematska surovost prema životinjama je kulminirala sa nicanjem Prosvetiteljstva u Evropi u 17. i 18. veku. Intelekt je uspostavljen kao najviša vrednost i izvor moći za čovečanstvo. Pošto životinje nemaju ljudske intelektualne sposobnosti, smatrane su entitetima bez razuma - čime im je gotovo oduzet status živih bića.
Tako je Rene Dekart u 17. veku u svojim esejima izneo mišljenje da životinje uopšte nemaju sposobnost razmišljanja, koristeći postojanje ljudskog jezika kao dokaz da su ljudi u filozofskom smislu drugačiji (između redova: superiorniji) od životinja. Rekao je da su one “mehaničke tvari, poput satova, te da zato ne mogu osećati bol” (4).Ovakav stav je u mnogome pomogao tome da čin otvaranja, kasapljenja i unakažavanja živih životinja u naučne svrhe postane društveno prihvaćena norma.
Pošto prosvetiteljstvo značajan broj starih vrednosti smatra iracionalnim, sve tradicionalne, religijske, mitske ili magijske vrednosti pripisivane životinjama jednostavno su potisnute. Životinja je postala samo još jedna alatka za pribavljanje moći koju donosi znanje. Kulminacija ovog stanovišta se možda najbolje može sagledati kroz medicinsku literaturu tog vremena - u kojoj se urlici pasa na stolu za vivisekciju porede sa škripom mašina koje se nasilno rastavljaju(4).
XIX vek je nametnuo pitanje animalnog porekla samog čoveka (Darvin) i doneo prve zakone o zaštiti životinja i prve borce za životinjska prava. Usledilo je mnogo rasprava i sukoba (jedan od ilustrativnijih primera je „Afera smeđeg psa” sa početka 20. veka). Životinje su povratile status živih bića, sa svojim osećanjima, potrebama i pravima. Naš rod polako postaje svestan (iako je još uvek dobrim delom zaglavljeni u poricanju) da ljudska svest nije jedina vrsta svesti na planeti i da ljudska inteligencija nije jedini oblik inteligencije.
Danas ne smatramo životinje “mašinama”. Postali smo uviđavniji prema njihovim potrebama i diskutujemo o njihovim pravima. Situacija je značajno bolja nego što je bila pre nekoliko vekova, no pitanje prava eksperimentalnih životinja je i danas jedno od najdelikatnijih. Na tom polju, kao i na polju intenzivnog stočarstva recimo, i dalje se prepoznaje duboki krater koji je koren prosvetiteljske misli ostavio u čovekovom umu.
Teško je razbrati šta je i racionalno i ispravno kada se najjače čuju glasovi dva suprotstavljena tabora, dve krajnosti - advokata eksperimentisanja na životinjama i boraca za životinjska prava. Prvi tvrde da je ovakva ekspolatacija živih bića apsolutno neophodna, podvlačeći da je nije bilo - nikakav medicinski i naučno-tehnološki napredak ne bi bio postignut. Drugi pokušavaju da dokažu suprotno - da je značaj eksperimenata na životinjama u istoriji nauke marginalan, ili u racionalnijem i umerenijem slučaju - da nam na ovom nivou razvoja ekspolatacija životinja više nije potrebna i da postoje brojne alternative koje samo treba staviti u razraditi i staviti u upotrebu.
Validnost + opravdanost + potreba = neizvesnost
Ma koliko nevoljno regrutovane armije glodara, pasa, mačaka i
majmuna bile potrebne nauci, to nije opravdanje za količinu nemara i neodgovornosti koja se sreće u realnom radu. Ironično, životinje su najčešće najgore tretirane u marginalnim i irelevantnim studijama koje retko proizvode validne rezultate. Međutim, postoji i veliki broj slučajeva gde eksperimenti velikih imena u nauci, kao ovaj kome je bio izložen Bričes, imaju nedopustivo aljkavu izvedbu, do nivoa kada se mora dovesti u pitanje validnost dobijenih rezultata. Da ironija bude veća, osnovni razlog za neverovatno ograničene uslove u kojima je junak naše priče bio zatočen jeste da se svi eksperimenti u egzaktnim naukama moraju sprovoditi u apsolutno kontrolisanim uslovima, da bi ste isključili mogućnost da vam nepredviđene okolnosti utiču na rezultate. Ali šta su onda Bričesova bolne oči, iritirana koža, fizička slabost i neuroza nastali u uslovima ekstremno neprirodnim i surovim za inteligentno biće? Da li su to kontrolisane varijablepredviđene eksperimentom? Da li se može tvrditi da ta vrsta fizičke i psihičke ometenosti u najosetljivijem periodu za inteligentnog primata neće uticati ponašanje, pa i na samu strukturu njegovog mozga, umesto onih faktora koje pratite? Ovakav pristup nije samo loša etika, već i loša nauka.
No, problem validnosti je još zamršeniji, jer čak i kada je sve urađeno po propisu - često ne možete biti sigurni da će vaši rezultati biti primenljivi na ljudsku populaciju. Ovo pogotovo važi za polje toksikologije - odnosno, testiranja bezbednosti svih hemikalija koje koristimo u lekovima, kozmetici i drugim potrepštinama. Ono o čemu se ne priča često je koliko su toksikološki testovi na životinjama uslovno i teško prenosivi na ljude. To ne treba da vas brine samo sa stanovišta životinjske patnje, već i vaše potencijalne. Uzmite u obzir sledeće činjenice: (1) „Da bi se hemikalija testirala kao potencijalni kancerogen, potrebno je 5 godina i 400 pacova. Više od 50% rezultata je pozitivno, a od toga je 90% lažno pozitivno“ (Gold, L. S. et al. Toxicol. Sci. 85, 2005); (2) „Životinjski testovi embriotoksičnosti nisu pouzdani za ljude - kada na kraju ispitivanja pronađemo da je kortizon embriotoksičan za sve vrste test vrste osim za ljude, šta onda treba da zaključimo pomoću njih (ispitivanja)?“ (Horst Spielmann, Federalni institut za procenu rizika, Berlin).(5)
Mnogi ljudi duguju svoje živote testovima na životijnama - pomoću životinja je pronađen penicilin i brojni drugi lekovi, svinjski insulin je spasao živote ogromnom broju obolelih od dijabetesa... (6) To su bili prelomni momenti za medicinu, koji su često išli paralelno sa kriznim vremenima kada se moralo delovati brzo i bez obzira na etiku. Međutim, vremena su se promenila, tehnologija je napedovala, pa se tako danas više ni insulin ne dobija pomoću svinja, već biosintetički - sitnetišu ga genetski modifikovane kolonije E. coli.
Eksperimenti na životinjama su u jednom periodu bili osnova razvoja medicine, to se ne sme zaboraviti. Takođe, iluzorno je misliti da se mogu u potpunosti zameniti alternativnim metodama. Biotehnologija je međutim vrtoglavo uznapredovala - u laboratoriji se mogu stvarati ljudska tkiva, a radi se na stabilnoj sintezi čitavih organa - i čini se da ponestaje izgovora za tako obimnu eksploataciju eksperimentalnih životinja. Nema svrhe grčevito se držati za stepenicu koja bi uskoro mogla biti istorijska. Nema svrhe ako nemate direktan interes, to jest.
Kandže industrije
Industrija eksperimentalnih životinja je industrija kao i svaka druga - zavisi od uspeha svog „proizvoda“. I baš kao što naftna industrija odbija da popusti pred potrebom za većom brigom okruženju, pred činjenicom da smo skoro iscrpeli neobnovljive resurse i pred realnim napretkom održivih izvora energije, tako i industrija eksperimentalnih životinja nalazi razne izgovore da se nametne kao apsolutno neophodna. A uvezani su sa moćnim saveznicima.
Brošuru „Medical Advances And Animal Research“ (6) izdala je pompezno nazvana „Koalicija za medicinski napredak“ (Coalition for Medical Progress). Ako pogledate spisak članova koalicije na prvoj strani brošure, ugledaćete uglavnom imena velikih kompanija za produkciju eksperimentalnih životinja (među kojima je i ozloglašeni Huntington Animal Sciences), ali i veliki broj farmaceutskih giganata, kao što su Pfizer, Eli Lilly, Sanofi Aventis, Novartis, itd.
Neumesno je u formi bloga se upuštati se u analizu ovog klupka i raščlanjivanje međusobnih odnosa ova dva lobija, ali ne sme se prevideti globalni uticaj farmaceutske industrije, njena sklonost zaobilaženju etičkih i moralnih kodeksa ako je tako trenutno isplativije, ili velikodušna finansijska i logistička podrška „bliskim saradnicima“, bilo da su u pitanju korumpirani lekari ili ovakve bratske industrije.
***
Napredak je neizbežan; povratak u prošlosti ili stagnacija su iluzije. No da li napredak treba bazirati na bukvalnom gaženju preko leševa? Naša civilizacija i naše nauke na mnoge načine već hiljadama godina čine upravo to. Došli smo do svojih znanja na brutalne načine, ali to nas je dovelo do nivoa kada imamo moć da potpuno promenimo pristup i metodologiju. Potrudimo se da je ne zloupotrebimo.
A ma kom gledištu davali veću težinu i kakav god bio konačan civilizacijski odgovor na problem, između dve krajnosti postoji enorman broj životinja koje pate na teško zamislive načine, kao i ogroman prostor da se patnja umanji i uslovi poboljšaju, čak i pre radikalnih i konačnih odluka.
Reference i izvori za dalje čitanje:
(1) Warren, D.H. et al: “TrisensorRearing with Infant Macaques”, , Rehabilitation R&D progress reports, 1986, str. 295 [.pdf]
