Beleške sa odmora (2): Drina posle poplava

U toku majskih poplava, Drina se izlila iz korita sedam kilometara. Poplavila kuće, podavila stoku,
zagušila oranice. Nosila krstove sa groblja sa jednog na drugi kraj sela. Po povratku na njene obale, čovek očekuje da vidi bar delić tog samo dva meseca udaljenog razaranja. Očekuje promenu.

A ona teče bistra kao i obično. Miris smrti tek ponegde pusti dašak, projuri kao podnevna muva. Neka stabla su oborena, ali zato je drugogde voda nanela šljunak, načinila nove obale i plaže. Otkinute vrbove grane već puštaju izbojke i ukorenjuju se u svom novom staništu, u novoj sudbini.

U rečnom koritu nikada nije bilo manje otpada. Sreća je Drinina što je brza reka, u ravnici jednako koliko i u brdima. Oni koji je već godinama i decenijama hrane svojim smećem sa idejom da reka sve odnese, izgleda da su bili delimično u pravu. Odnela je ona. Prenela sve negde drugde, predala naša nedela drugim rekama, na najdramatičniji mogući način.

Kada se voda izlila, neki su sa mukom i strepnjom natovarili kolica i traktore i spasili svoje životinje. Drugi su bespomoćno posmatrali kako se dave i nestaju njihove svinje, ovce, kokoške, stotine njih. U danima koji su usledili, jednako su nemoćno gledali kako biljke hraniteljke kopne i trule u svim zlosrećno niskim njivama, gde se voda zadržala.

Drinska voda blista, kamenčići se šarene, riblja mlađ u plićacima gricka stopala. Šumski soprani i tenori nadmeću se i natpevavaju. Kada se smrkne, zameni ih žablji bas.

 

Ljudi su zabrinuti, malo je letine opstalo posle bujice i grada. Ne znaju kako će i od čega će, ali im se u očima vidi neka retka, nesvakidašnja zahvalnost. Živi su, imaju krov nad glavom. Život teče dalje.

Dok je dobro išlo, bezbroj se vreća sa đubretom bacalo u reku, bezbroj demodiranih fasada i ograda. Bezbroj cisterni sa pesticidima i fekalijama je u rečnoj vodi isprano, bezbroj stabala posečeno sa obala, tone šljunka izvađene iz njenog korita. Čim se na nesreću malo zaboravi, a to ide brzo, tako će biti opet i uvek.

Priroda je bila i biće nehajna žrtva naših gradnji i rušenja, oranja i paljenja, prljanja i čišćenja. Sada smo mi postali žrtve njenog čišćenja, oslobađanja od svih nepodobština što smo ih joj na silu u trbuh natrpali.

A ove ravnice svu svoju plodnost duguju upravo ćudljivoj rečnoj naravi.

(jul 2014.)

Beleške sa odmora (1): Kosilice

Lepota je u oku posmatrača

Smisao sveta i svega u njemu takođe.

Ljudi se raspomamili za motornim kosilicama. Onim sa četiri točka. Onim što od dvorišta naprave tzv. travnjak, kao sa slike. Zelen, mek, kratak i beživotan. Na sve strane bruji, zuji, melje. Ljudi vole da živi svet izgleda kao na slici (mrtva priroda?).

I eto, komšija kosi dvorište drugog komšije i pravi od njega travnjak. Nije mu dovoljan samo njegov, već je odlučio da plemenito stvori još jedan. Nije mu teško, jer voli travnjake i plaši se zmija.

Ja volim divlje cveće i volim pčele koje ih obilaze. Volim sve insekte. A insekti završavaju iseckani među noževima kosilice, pretvoreni u prah zajedno sa travom i cvetovima. Pogotovo kada neko, kao komšija, kosi u predvečerje kada su se insekti ušuškali za počinak i više nemaju snage za brzinski beg.

Da, ima tu i skakavaca i stenica i cvrčaka koji grickaju i sisaju 'pitomo' cveće koje za razliku od divljeg volimo da gajimo. Ali koliko je samo bubamara i pauka, koji nam pomažu jedući njih i biljne vaši i druge napasnike našeg voljenog boljeg cveća, voća i povrća, završilo samleveno u metalnim čeljustima kosilica. Kada ponovo nagrnu vaši svih oblika i vrsta, gladne štetočinaste osice i moljci, ko će da ih spreči? Svi neprimetni, potcenjeni branioci dvorišta već su pretoreni u prašinu. Zašto? Samo da bi nam dvorište podsećalo na fudbalski stadion.

Slična je priča o teletini. Samo zato što su ljudi umislili da je meko i ružičasto meso nekako superiornije od normalnog crvenog mesa sa po kojom žilom, telad se otima od majke nekoliko dana po rođenju. Smeštaj im je toliko mali da ne mogu da se okrenu, da bi im mišići bili atrofirani – u prevodu, da bi im meso ostalo mekano. A da bi bilo ružičasto, moraju da se učine anemičnim, pa se hrane posebnom formulom koja sadrži tek toliko gvožđa da ne umru pre vremena. Taj nedostojni život naravno moraju da podržavaju i redovne doze antibiotika i hormona.

Ne-anemično i ne-antibiotizirano meso životinje koja se kretala i videla Sunca svakako je zdravije. Kada se kosi starinski, kosom, insekti ne stradaju, seno koje ostaje se može upotrebiti za ishranu životinja, ili kao zeleni malč u baštama. Kose ne zahtevaju ravan teren i ne prave užasnu paklenu buku, a čak u veštim rukama mogu daleko brže da završe kosački posao. Ne troše ni naftu, ni struju.

Jako usitnjena trava koja ostaje iza modernih kosilica, osim u retkim slučajevima kada je neko kompostira, beskorisna je. Toliko je sitna da će se sušenjem pretvoriti u nešto nalik prašini koju će razduvati vetar. Neće učestvovati čak ni u prirodnom stvaranju humusa, a humus je gornji sloj zemljišta koji nas sve hrani.

Međutim, kako ja da objasnim svoje stanovište nekome ko ne voli bube i plaši se zmija i voli travnjake sa slike? I kako on meni da objasni značaj njegove lepe mrtve prirode?

Volimo travu, ali ne volimo korov. Volimo livadski med, ali ne volimo kad oko nas zuji pčela, ili kada nam travnjak ogrezne u nežno divlje cveće od koga med nastaje. Volimo leptire, ne volimo gusenice. Volimo bubamare, najviše u dečijim slikovnicama. Zaboravili smo da je nesreća ubiti leptira, pauka ili kućnu zmiju, i da su naši stari imali jaku intuiciju kada su do tih pravila došli. Sada smo i intuiciju i tradiciju ismejali i zaboravili, a imamo znanja koja nikoga ne zanimaju. Ovo je vreme oslobođeno svih tabua. Vreme bučnih kosilica.

Braća

 

srce mi se istopilo :)

(Yanomami pleme)

Ironija poplave / Poplava ironije

Ironija je da su upravo poplave stvorile nanose dragocenog plodnog zemljišta u rečnim dolinama, koje je privuklo ljude da se tu nastane*
*Ovo je prosto činjenično stanje, nema tu nikakve krivice. To je bilo i biće prirodno i spontano ljudsko ponašanje gde god ima reka i plodnog zemljišta. Pogledajte gde su nikli mnogi prosperitetni gradovi sveta.

Ironija je i da se hranljivi poplavni mulj u našim vremenima pretvorio u otrovni mulj, pun pesticida, otpada, fekalija sa farmi.

Ironija je da su svima* usta puna priča o betonskim utvdrama, retenzijama i akumulacijama, puna usta Holandije; u zemlji gde resor za vodoprivredu dobije oko četvrtinu sredstava iz budžeta od onoga koliko mu stvarno treba, gde se beton postojećih nasipa rasapada, a vodene akumulacije su dovoljno zapuštene da konstantno postoji pretnja zatrovanih vodovoda (Užice). Zemlju gde lokalne samouprave pre katastrofe nisu imale para da poprave proklete sirene za uzbunu sada greju snovi o struktirama čije je već preskupo održavanje još skuplje nego izrada. Koje, ukoliko se ne održavaju kako treba, umesto spasa nude uvećanje inenziteta poplavnih talasa.
*Ili makar besmrtnom tutologu-samozvanom stručnjaku za poljoprivredu, genetiku, a sada i hidrologiju Zahariju Trnavčeviću


Ironija je kad u Politici, u Pogledima, na temu poplava mesto dan za danom dobiju stručnjak pa Zaharije Trnavčević, te ispadne da su jednako kompetentni.

Ironija je što su upozorenja meteorologa ozbiljno doživeli jedino oni koji imaju najmanje uticaja u našem društvu - pojedini penzioneri.

Ironija je su ljudi fantazirali i širili laži o stotinama mrtvih kada je mrtvih već bilo preko trideset, što je ogroman broj za naše pojmove. Da u jednoj od najvećih prirodnih katastrofa u našoj istoriji opet smrti nije dosta.

Ironija je da u godini kada patrijarh Irinej (uz sve ostale nekanonske postupke) kaže da, suštinski, nema ništa protiv da Alojzije Stepinac, čovek iza koga su ostale stotine hiljade mrtvih i mučenih Srba, Jevreja i Roma i jedini logor za decu u II sv. ratu, bude proglašen za rimokatoličkog sveca, za poplavu opet ispadnu odgovornije parada i bradata žena.

Ironija je što je bila potrebna najrazornija zabeležena poplava da bi ljudi napokon prozreli i napušili Biljanu Srbljanović.

Ironija je kada kreneš kao dobrovoljac da spašavaš jedan grad od poplave, a završiš rušeći nepravovernu lokalnu vlast.

Ironija je što mnogi koji skontaju koga imamo na vlasti zavape "Vratile su se '90e!", a čak i devedesetih je postojao po neki slobodan medij i, zamislite, opozicija.

Ironija je kada Evropska banka za obnovu i razvoj u sred poplave pokaže mnogo veće interesovanje za prodaju (pardon, privatizaciju) Telekoma nego da ti ponudi pomoć.


Ironija je da se u neviđenoj nesreći političari neviđeno okoriste. Da su robovlasnici na dobitku dok im roblje strada.


Ne volim ironiju. Ipak, postoji jedna ironična crta događaja koja mi se dopada.

Ironija je da kada smo već odavno ogrezli u propadanje i samomržnju, kada smo od strane drugih i nas samih etiketirani kao podli i otupeli, ipak desetine hiljada ljudi dobrovoljno hrle da pomognu unesrećenima, njihovoj zemlji i njihovim životinjama. Da pomognu jedni drugima.

Hvala Bogu na tome.

VAŽNO! Poplava u Obrenovcu i ljubimci

Prenosim obaveštenje udruženja Feniks u vezi situacije sa ljubimcima u poplavljenom Obrenovcu.
Neka je svima sa srećom...

Dragi svi,

Sigurno ste već upoznati sa ovim kontaktima, ali nije loše da ponovimo

Kontakt telefon Štaba za veterinu pri Kriznom štabu Opštine Obrenovac je 011/3619-022. Vlasnici ljubimaca koji su ostali zarobljeni u Obrenovcu mogu se obratiti na ovaj telefon za pomoć. Sutra  (21. maj) je organizovano spasavanje ostavljenih ljubimaca. Vlasnici treba da dodju ispred punkta Barič, da ponesu ključeve od stana/kuće, papir sa napisanom adresom i tri primerka pisane izjave da daju saglasnost da spasioci udju na posed (navesti i br. lične karte i matični broj).

Ako neko traži ljubimca koji je spašen Klinika Vet prima slike i opise ljubimaca, kao i ponude za privremeni smeštaj, 064/0714-255,office@workshopmedia.rs

Spašenih pasa ima i u Veterini Beograd, 32-93-099, pa se i tu mogu potražiti.

Pozdrav,

 

Milica Rankovic

Udruženje za zaštitu životinja

i razvoj gradjanske svesti “Feniks”

Beograd

Web: feniks.org.rs 

 

 

Gde god nađeš zgodno mesto

... ti drvo posadi,

A drvo je blagorodno,

Pa će da nagradi.

Dugo vremena sam se suzdržavala da pišem novi blog i to zbog tona kojim bih morala da ga napišem. Iako su se neke reči već potpuno idejno kristalisale u glavi, iako sam neke postove već započela, povukla sam ručnu. Ne zbog toga kako će to izgledati čitaocu, već zbog toga što želim da biram šta negujem u sebi. Jer previše stvari me nagnava da izbljujem svu svoju žuč po tastaturi, previše ljudi i pojava mi svakodnevno gura prst u oko i drži ga tu dok ne zasuzim. Ali odgovor na negativnost nije još negativnosti, makar svoju ogorčenost doživljavala kao pravičnu i obrazloženu. Umesto toga odlučila sam da energiju upotrebim za nešto prosto i jednostavno dobro.

Takođe, dugo, dugo vremena čeznem da zasadim drvo. Sanjam o tome i na sva usta svima pričam o tome kako je gradsko drveće bitno, kako nam poklanja hlad, kiseonik i prečišćavanje vazduha, a ne traži ništa zauzvrat. Ipak, u životu nisam zasadila drvo. Počela sam da se osećam kao licemer.

JP Zelenilo je ovih dana obavilo i previše pedantno uređenje drveća ispred naše zgrade. Situacija je pomalo nejasna - pre nekoliko nedelja pojavila se prva ekipa koja je malo sredila suve grane i ostavila je netaknuto jedno stablo oraha, potpuno zdravo, ali (nekima) sporno zbog toga što "pravi mnogo đubreta". Za to drvo bio je podnet nalog za sečenje, ali sam pretpostavila da je Zelenilo pri uvidu evidentiralo drvo kao zdravo i da će ostati. Onda se pretprošle nedelje pojavila još jedna ekipa koja je posekla dva (odavno za seču evidentirana) suva stabla breze, pa onda opet prošle nedelje još jedna. Iako je do tad drveće već ušlo u vegetaciju, dali su se na vrlo temeljno orezivanje grana po principu "od viška seče glava ne boli". Pao je i sporni orah. Panj mu je i dalje vlažan, zdravi, duboki koren pokušava da upumpa vodu stablu koga više nema, umirući polako. Da li je ovako neobično temeljna akcija u predizbornoj nedelji čista slučajnost, ostaće misterija. Ali iz čitave ove ujdurme izašla je jedna povoljna posledica - oslobodio se prostor za novo, mlado drveće, koje već duže vreme planiramo da posadimo.

Za rasadnik JP Zelenila u Zemunu za koji smo se opredelili (za sada) imam samo reči hvale. Imaju dobar izbor lišćara, jako su uslužni i ljubazni, opsežno smo se konsultovali pre nego što smo se opredelili za dva mlada stabla tamne dženerike (Prunus cerasifera). Kao "pojačanje" iskoristili smo jedan samonikli američki jasen. Iako bih više volela autohtonu vrstu (npr. mleč, Acer platanoides) umesto alohtone, jasen je isto brzorastuća vrsta, a ovaj konkretni je "odrastao" uz nas, na terasi samo nekoliko metara od mesta gde će, nadajmo se, ostati za stalno. Ni njegova besplatnost nije zanemarljiv faktor :)

Moram da odam javno prizanje mm-u, alfi našeg majmunskog čopora, na herojskom iskopavanju dubokih rupa u nabijenoj gradskoj zemlji. Nije lako posao. Ali vredi! 

Za sadnju smo koristili ovo uputstvo, čija izvrsnost zaslužuje zaseban post.

Dve pretnje koje (osim čađi i gasova) preostaju našem mladom drveću su megafauna (veliki neotesani psi iz komšiluka) i preuranjeno proleće - zbog toga što je drveće već ušlo u vegetaciju (napupilo), veći je rizik da ne uspe da se primi. Sepp Holzer u svojoj knjizi "Permakultura" daje jedan zanimljiv savet za ovakve slučajeve - očupati izbile listove i pupoljke. Tako ćete sprečiti drvo da ulaže energiju u razvoj listova i cvetova, već će moći da se skoncentriše na koren. Savet smo poslušali delimično i ostavili smo pupoljke pri vrhu grančica. Bilo nam je žao da ih skinemo sve. 

Ali mi ćemo ga voleti i negovati. Uradićemo ono što je do nas, jer to je jedino što čovek zaista i može da uradi.

Drvećem protiv snegova

Stotine ljudi okovanih u snežnim nanosima, prevrnuti šleperi, zavejani automobili pokradenih točkova i mnogostruko dramatične akcije spasavanja obeležile su poslednji nalet košave u Vojvodini. Prateći sa bezbednog (medijskog) odstojanja čitavu situaciju, delovala mi je potpuno nadrealno. Izgledalo mi je kao da slike sa tom neverovatnom količinom zaprljanog, sivkastog snega potiču iz daleka. Ne sa udaljenosti od 50ak kilometara.

Moram da priznam da su mi proletale misli o mogućoj povezanosti ove katastrofe i vojvođanskog pejzaža - Vojvodina, nemilosrdno iskrčena, praktično je postala jedna ravna, poljoprivredna ploča sa koje mestimično štrče kuće. I kada ovakav vetar dune noseći sneg možda i stotinu kilometara, nema ničega što ga može usporiti i zaustaviti. Osim  kuća. I izdignutog puta. I automobila na njemu.

A onda je kao šlag na tortu MM podelio sa mnom ovaj kratki zapis:

A kamo vam drvoredi????

mlekac 

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

Ovo se, naravno odnosilo na sečenje drvoreda između dva susedna sela, prelepog, starog drvoreda, onakvog kakav se, bar u mojim sećanjima, vezuje za Vojvodinu...

I komentarisao je on dalje, da je taj drvored stajao tu jošod vremena njegovih predaka, (dobro, možda ne baš taj isti, kad bi staro drvo palo sadili su mlado, al' na tom mestu) i kako je bio ne samo milina leti, zbog hlada, nego još veća pomoć zimi, pošto je koliko - toliko branio vetru da se razduva preko ceste i da je zatrpa, a ako bi baš i napadao velik sneg, uvek si, po drveću, znao u kom pravcu je selo, a sada...

 I gledam snimke, i setim se sličnih muka od prošle godine, i onda se, opet, pristeim da sam te drvorede pokraj puta, zaista, nekada viđala mnogo češće....

Pa zar nije jeftinije (o lepoti i zdravlju neću ni da pričam) ponovo posaditi drvorede pokraj puta nego li svake zime muku mučiti i angažovati vojsku i šta sve ne da se izvlače zatrpani???

I da istaknem dva relevantna komentara:

mlekac 

Ja sam samo prenela zapažanja starog "lokalca". Kazo mi čovek, svako selo koje je iseklo drvored, sad se zimi suočava sa tim da bude potpuno "odsečeno". Džaba čišćenje, vetar naduva sneg sa njiva i moš' da se slikaš....

rastinjak

Nije poenta u drvoredima koji se nalaze isključivo pored puteva. Kompletan atar bi trebao da bude ispresecan drvoredima, ne samo u cilju sprečavanja stvaranja snežnih nanosa, ali bi svakako taj efekat bio najvidljiviji. Trenutno, u zimskom periodu kada na poljima nema useva, kilometri brisanog prostora su idealni da se vetar zaigra i ponese ogromne količine snega do prve prepreke. Iz tog razloga nisam uveren da bi drvoredi pored asfaltiranih puteva rešili problem. Potrebno nam je sistemsko rešenje.

To 'sistemsko', opsežno rešenje je recimo moglo već da bude u zamahu da smo počeli da primenjujemo smernice Emerald Network/Natura 2000 projekta (što smo uzgred, potpisali), koje podrazumevaju umrežavanje bitnih staništa u čitavoj Evropi upravo pomoću stvaranja 'šumskih koridora' na ovakvim brisanim prostorima. Em bi smo dobili zaštitu od snežnih udara, em bi smo pružili potporu biodiverzitetu, em bi doprineli prečišćavanju vazduha i podzemnih voda u teško agrarizovanom kraju, em sve to i još štošta za malo para u poređenju sa bilo kakvim infrastrukturnim projektom. To nije 'win-win' strategija, to je 'win-win-win-win...' strategija. Zvuči gotovo k'o telešop ponuda.

Ali, kraj nepogode nije i kraj nevolja. Recimo, "Železnice Srbije su saopštile da su, prema prvim procenama, od snežnih nepogoda pretrpele direktnu materijalnu štetu od oko 25 miliona dinara.". I pruga je, naravno, bila zatpana. 

Japan je sinonim za brze i nadasve tačne vozove, za u svakom pogledu uspešnu železnicu. E pa pogodite kakvu zaštitu od snežnih nanosa, ali i drugih hazarda, koriste? Drveće. Uverite se i sami:

Today, about 1500 km of Japan’s 25,000 km of railway trackside is home to about 11,000 ha of railway protection forests.

About 90% of all railway protection forests in Japan are for snowdrift protection. They are mainly on Hokkaido and the northern part of Honshu. The most common species used in these forests is Japanese Cedar (Cryptomeria japonica) in Honshu and Norway Spruce (Picea abies) in Hokkaido.

The first snowdrift protection forests were planted in 1893 and are the 41 stands along the Tohoku Line between Mizusawa and Aomori. When this line started full operation between Tokyo and Aomori in 1890, winter services were very unreliable due to heavy snow. Trains were frequently delayed or trapped for days by drifts and all services carried emergency food and water for passengers and crews to guard against starving while trapped. Trackside wooden fences had proved ineffective because strong side winds and flying embers from steam locomotives easily destroyed them.

Seiroku Honda (1866–1952), the founding father of railway protection forests in Japan and the first Professor of Silviculture at the old Imperial University of Tokyo, devised a plan to plant snowdrift protection forests after seeing plantations developed by the Canadian Pacific Railway on his way home from academic studies in Germany. He planted the first protection forests in 1892, using German silviculture methods and continued to work training his successors as the protection forest adviser to the Railway Agency for more than 30 years.

Dakle, radi se o ozbiljnim snegovima. I ozbiljnim vetrovima. I ozbiljnoj, a pride čak izrazito tehnokratskoj zemlji.

Rešenja koja nam se nude kroz saradnju sa prirodom vrlo su jednostavna i pristupačna, pogotovo sa finansijske strane. Međutim, i pored svih svojih prednosti u nas se retko koriste. Dok god nam naša gordost (kompleski oličeni u stanovištu da su tehnološka rešenja uvek bolja od prirodnih), ili gramzivost (oličena bilo u nevoljnosti da se 'žrtvuje' i ar, ma metar kvadratni plodnog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe, bilo u ugrađivanjima u nekakve skupe projekte zaštite kakva su nam svima dobro poznata) ne dopuštaju da postupamo ispravno, patićemo više nego što je potrebno. Mentalna zavejanost je često gora od fizičke. Fizička bude i prođe, ali umna zaslepljuje svaki dan, 365/6 dana u godini.