Kostajnička jalovina - kraj (je početak)

foto Novosti

Pre nedelju dana, na RTS-u je osvanula vest da će država u što kraćem roku privremeno sanirati jalovište. Ova informacija nije stigla, kako bi razumno bilo očekivati, iz ministarstva zaštite životne sredine, niti iz ministarstva rudarstva, već iz kabineta ministra bez portfelja (a za vandredne situacije) Velimira Ilića. Ipak, vest je bila usamljena. Danas je međutim potvrđeno da će se država napokon, posle pola godine definitivno pozabaviti jalovištem. Evo kompletne vesti.

Problem odlivanja otpadnog materijala sa jalovišta u zatvorenom rudniku Stolice kod Krupnja rešiće Vlada Srbije. Urađen je projekat, a predviđena su i sredstva koja će Vlada opredeliti u ovu svrhu. Radovi na sanaciji brane počeće u sredu. To će biti kratkoročno rešenje, a u narednom periodu radiće se i na trajnijem.

Prema rečima ministarke poljoprivrede i zaštite životne sredine Snežane Bogosavljević Bošković, Vlada je čekala da vlasnik tog jalovišta, koncern „Farmakom“ Miroslava Bogićevića, uradi svoj deo posla. Kako oni nisu uspeli da srede problem, država je morala sama da pristupi njegovom rešavanju.

- „Farmakom“ nije reagovao na dopise, zahteve i molbe nadležnih da se taj problem reši - rekla je Bogosavljević Bošković na konferenciji za novinare. - Nadležni su u prethodnom periodu učinili sve što je u njihovoj moći, a inspekcije i stručne službe su stalno bile na terenu.

Toksična jalovina sa teškim metalima sa jalovišta nekadašnjeg rudnika Stolice kod Krupnja sliva se od majskih poplava na okolno zemljište i reke.
 
Predsednik opštine Krupanj Rade Grujić kaže za „Novosti“ da su stručnjaci iz RTB Bor u nedelju bili u Krupnju i da je zajedno sa njima obišao branu nekadašnje flotacije rudnika Stolice. Naš sagovornik kaže da su kod njega pre desetak dana bili i ministar Velimir Ilić i predstavnici beogradskog Instituta „Jaroslav Černi“. On očekuje da će sve biti urađeno, po projektu i valjano, i da će konačno biti rešen taj, po njemu „najveći problem u Rađevini, ali i u okruženju“.


U skladu sa starom (i često pogubnom) "bolje ikad nego nikad", iskreno pozdravljam početak sanacije. Posle više meseci, osećam da mi je kamen pao sa srca.

Međutim, posle radovanja ostaje gorak, da ne kažem metalan ukus u ustima. Ono što ga ostavlja je 80000 kubika već istekle jalovine, kao i problem odgovornosti, odnosno, pranja ruku od iste. Uvreda za kolektivno dostojanstvo građana ove zemlje, nešto što počinje da liči na patološko laganje.

U izjavi ministarke nalazimo više nelogičnosti:

1) Ako je država očekivala da "Farmakom" reši problem, zašto je onda "procenjena šteta na jalovištu ušla i u zvanični Vladin izveštaj korišćen i za briselsku donatorsku konferenciju za Srbiju i BiH koje su pogođene poplavama" (1)? Kako bi Bogićević, od koga se očekivalo da reši stvar, mogao da manevriše ovim novcem, kako bi to mogao da uradi bilo ko osim države? Isto tako, zašto bi Vlada u julu formirala radnu grupu koja je „uradila predlog mera za sanaciju jalovišta (...) koji je prosleđen ministarstvima poljoprivrede, vodoprivrede i zaštite životne sredine, rudarstva i energetike i zdravlja, gde se čeka njihova saglasnost. Po dobijanju njihove saglasnosti, Rudarski institut iz Zemuna će iduće sedmice utvrditi da li je taj projekat primenljiv i da li sa ulaganjima od 66 miliona dinara mogu da se urade obodni kanali i popravi kolektor“, (2)

2) Ako je Vlada u stvari od početka doživljavala situaciju kao alarmantnu, ali su im ruke bile vezane zbog tih silnih molbi Farmakomu i čekanja da budu uslišene,  zašto je Dejan Lekić iz Agencije za zaštitu životne sredine u avgustu rekao da nema razloga za brigu, "jer će zbog mnogo većeg protoka Drine i Save koncentracija biti i 100 puta manja od one utvrđene u Jadru", kao i to da će voda Drine i Save ostati u drugoj klasi kvaliteta? (3)

3) Zar je stvarno maksimum zakonskih mehanizama kojim država može da ostvari pritisak na pravno lice koje ugrožava zdravlje stanovništva i životne sredine - dopisi, zahtevi i molbe? Pola godine molbi?! Nikakve prekršajne prijave, uplitanje MUP-a, ništa? U slojevima i slojevima zakona koji su nam ostali još iz SFRJ, SRJ, SCG, kao i u svemu što smo prepisali iz EU, a koji su svi na snazi (čak i onda kada potpuno protivreče jedan drugom) da je bilo volje, sigurno je moglo da se nađe mnogo mehanizama da se deluje mimo čekanja odgovora na "dopise".

4) Zašto je, od svih nadležnih i odgovornih ministarstava, problem galantno prebačen na dobro nam poznatog ministra bez portfelja, Velju?

A svemu je prethodilo to što se u Krupnju, posle meseci ćutanja oglasio se i Premijer Av (PAV). Molim vas da pogledate video 1 i video 2, kratki su, a mnogo toga ćete naučiti o životu, pa i o sopstvenom.
Poriv da komentarišem svaku rečenicu nepodnošljivo demagoške izjave o avionima i milionima uspela sam da provarim. Zadržimo se samo na suštini: država ne bi smela da se meša u stvari "privatnika", ali eto, učinićemo izuzetak da vas spasemo.

Da li su sve reke i zemljište koje je dodirnula jalovina takođe privatna svojina Farmakoma? Već sam istakla da je sigurno moguće pronaći zakonski mehanizam brzog delovanja u ovakvim situacijama. Svaka država mora da ih poseduje način da se zaštiti od neodgovornih pojedinaca. Da li nam premijer poručuje da su naši životi i dobrobit svega što nam je drago isključivo u rukama privatnika i da je država tu nemoćna, osim ako On Lično ne odluči da bude drugačije? Šta bi bilo da je rudnik u završio u vlasništvu nekog od njegovih prijatelja, a ne političkog protivnika? Jer Farmakom je bio jedan od glavnih finansijera DS-a, koji je po sadašnjem narativu odgovoran za sve što ne valja u Srbiji, baš kao što je to za njih bio Milošević.

Suštinsko pitanje je: zašto je bilo potrebno da prođe šest meseci, i da iz jalovišta istekne 80000 metara kubnih (!) jalovine, da se obogalje ili unište čitavi ekosistemi i ozbiljno ugroze Drina, Sava i ljudski životi vezani za njih? Zašto ovu popmeznu izjavu nismo čuli još u maju, junu, kada je katastrofa mogla da se spreči?

Mogući scenario I: Upetljani u haos birokratije, nestručnih mišljenja sa "stručnih" pozicija, nesposobnosti i straha od preuzimanja inicijative, nadležni manje ili više prećutno, odlučuju da puste da sve prosto isteče, u nadi da će se sve razblažiti i magično nestati. To se ne dešava i teški metali stižu do Drine, a zatim i do Save. Inscenira se čitava ova drama o kojoj čitamo u medijima i PAV se pojavljuje kao veliki spasilac, ponovo.

Mogući scenario II: ...Da li je moguće da su svi čekali signal od PAV-a i da bez njega ništa nije moglo da se uradi? Da jedino što su svi ostali u stanju da urade jeste da aplaudiraju u skupštini?!

Nemojmo se zavaravati: Farmakom je stereotipna zla tajkunska korporacija: političkim malverzacijama pod svoje vlasništvo uzeo je veliki broj državnih firmi koje su potom propadale; uništene namerno, ili čistim nemarom, sa gomilom neraščišćenih računa iza sebe i konkretnih nedužnih ljudi oštećenih u procesu. Ali isto tako, najlakše je sve svaliti upravo na takav entitet, kriv po svim osnovama.

Ne radi se o tome da li je Bogićević odgovoran - naravno da jeste, već se radi o tome da je Vlada odgovorna što je jedino što je radila od maja meseca do sada - monitoring i kafkijanska birokratija. A sada se na naše oči njihov deo kolača prepravlja u ušećereni političi poen - tu smo da vas spasimo od zlih privatnika, iako to ne bi smeli da radimo, ali učinićemo vam uslugu. Zapamtite to.

Pravi dokaz sopstvenog ropskog položaja jeste da kada kao građanin, ne možete da se oslonite na vladavinu zakona i svoja prava, već na milost. Mirno spavajte, Premijer bdi nad vama.


Sada bez ironije, želim srećan početak radova i nadam se da će, kada prestane infuzija otrova, kapaciteti regeneracije prirode zablistati.

Hvala svima onima - pojedincima, organizacijma i medijima - koji su pomogli da se raširi reč o ovoj katastrofi. Da toga nije bilo, sumnjam da bi se stvari pomerile s mrtve tačke.

Drina 2010. Za Maru :)

Slučaj Stolice - vesti iz (ne)svesti

 

Teški metali stigli u Drinu (B92) - video 

 

:)

Da citiram naslov jednog osrednjeg, ali ipak lepog filma: Night moves. Videćemo dokle će stići.

Pohvala ludosti

Ko se danas može okarakterisati kao „normalan“?

Pre svega neko ko je proračunat. Ko, svesno ili nesvesno, vaga šta se sme, a šta ne sme reći u društvenoj grupi kojoj pripada. Ko će se između četiri zida možda i složiti sa osobom sa suprotne idejne i ideološke linije, ali javno nikada neće podržati slične stavove; ko pravi zid – ili fasadu – između privatnog mišljenja i javnog delovanja. Ko za iskaljivanje nagomilane frustracije zbog svog svega što svakodnevno mora da proguta i potisne koristi isključivo „bezbedne“, od strane grupe odobrene mete.

Ironično, dve grupe „normalaca“, koji funkcionišu po potpuno istim (navedenim) društvenim pravilima, samo zbog sitne razlike u opredeljenju nazivaće jedne drugima nepodobnima, nenormalnima i svakojakim drugim, sočnijim imenima. Od ovog paradoksa obe zaraćene strane imaju istovetne koristi i štete. Korist je što, konstantno se odmeravajući sa suprotnom stranom, stranom u ogledalu, mogu da potvrđuju sopstvenu ispravnost i podobnost; Koristi, jer besplatno dobijaju bezbednu metu za istresanje nakupljenog gnoja i gneva. Štete, jer rastrzani u sopstvenim iluzijama sve više, pojedinačno i grupno, gube sebe u strahovitim paradoksima.

Tako će se oni koji zagovaraju velike slobode pretvoriti u najveće cenzore kada ono što je rečeno njima ne odgovara. Bilo da to rade optužbama ili namernim ignorisanjem, samozvani slobodari burno se zalažu za ukidanje svake slobode onima koji iznose neku svoju istinu, nekompatibilnu s njihovom.

Isto tako, na primer, mnogi od onih kojima bi po samoopredeljenju ljubav prema bližnjem trebalo da bude osnova života, zagovaraju mržnju prema onim bližnjima koji su „zastranili“. Ne može se i voleti i mrzeti u isto vreme, a „bez ljubavi, ništa smo“.

Jezička suprotnost „proračunatom“ jeste „neuračunljiv“, ili narodski rečeno – lud. Osnovne etimološke karakteristike neuračunljivog su da je on neko čije ponašanje nije moguće sračunati, i ko verovatno nije dobar sa proračunima – on ne zna, ili mu je svejedno, šta će štetiti njegovoj reputaciji i ugledu.

O ludosti postoje dve glavne škole mišljenja: naučno-klinička i narodna.

Nauka i medicina su tu da, po svom zgodnom DSM-u, dijagnostikuju neuračunljive. Da ih razvrstaju po fiočicama i svakoj prepišu dozu lekova koji bi trebali da ih učine „normalnijima“, makar samo prividno. Psihoze, neuroze, proemećaji ličnosti, poremećaji ponašanja, poremećaji raspoloženja... Lako je zamišljati ih kao nešto daleko i strano, nešto što se dešava nekom drugom. Međutim, istina je da svako od nas, kada kriza nagrne, može posrnuti i pasti u neku od fioka pedantnih, ali često pred stvarnim ljudima zbunjenih stručnjaka. Često mislim da su dijagnoze samo šture etikete. Jer sve nas muče slične, ljudske muke. Stvar je okolnosti i vremena koliko će nas i kada progutati.

Naši sugrađani i sunarodnici često su mnogo brži i lagodniji u donošenju zaključaka o nečijem menatlnom stanju nego stručnjaci i njihovi kruti kriterijumi. Oni imaju oko i za one pojedinosti koje lekari zanemaruju. Njihov talenat uslovljen je kako prirodnom pronicljivošću i zainteresovanošću, tako i duhom vremena u kome živimo i preživljavamo.

Tako se ludakom naziva onaj koji peva naglas za svoj groš, razgovara sam sa sobom ili sa slučajnim prolaznicima, ili čak onaj ko je previše ljubazan i veseo; ko se oblači čudno ili priča čudno. Ali i kada se u računicu umeša i vladajući Zeitgeist, lud je i onaj koji čisti za svojim psom, skuplja đubre za drugima (a za to nije plaćen), samoinicijativno popravlja javna dobra (takođe volonterski); ko napusti ili izgubi posao zbog morala i principa, ko se interesuje ili se aktivno bavi neisplativim stvarima, ili prosto komentariše ono što je poželjno ostaviti bez komentara, pod tepihom; koji govori ono što niko ne želi da čuje.

Naravno, bilo bi relativno lako prevazići popreke poglede na ulici, da se sve završava samo na tome. Od ovakvih rasuđivanja pati baš svako okruženje, ona „racionalna“ i profesionalna ništa manje od ostalih, jednostavnijih. Zameranje u takvom okruženju može vas, u krajnjoj liniji, koštati karijere i lišiti sredstava za život.

Očekuje se da funkcionišete samo u zadatim okvirima. Da se u njih uklopite bez suvišnih pitanja, ili da snosite posledice.

Studija slučaja: Pavle Ćosić

Pavleta Ćosića ne poznajem lično, ali prateći njegov rad i put kojim ga je isti odveo, mislim da je idealan primer cene aktivne neproračunatosti i povremene neuračunljivosti, koju svako ko im se odaje kad-tad mora da plati.

Pavle Ćosić je beogradski lingvista, izdavač, pisac, sporadični autor filmskih i muzičkih dela i satiričar. Kada počnete da čitate i gledate ono što stvara, brzo postaje očigledno da on odbija da se povinuje goreopisanim društvenim mehanizmima čopora – kako god da pokušate da ga kategorizujete, bilo levo bilo desno, imaćete problem. Moj grubi pokušaj je da je Ćosić specifični, autentični levičar, koji se gnuša savremenih političkih tabora i njihovih manipulacija. Pritom je vešt sa rečima i prilično bistar.

Objavljivao je sjajnu satiru u nedeljniku „Pečat“ - kolumna pod naslovom „Agencijske vesti po izboru Pavla Ćosića“ konstantno je gazila po endemičnom licemerju političkog života. Nije se libio da potkači čak ni nedodirljive, pa je prvi skandal nastao po objavljivanju teksta „Fond za humanitarno pravo osudio humanitarnu akciju Novaka Đokovića“. Neki takozvani desničari protumačiili su ga i raširili kao stvarnu vest (prilično neverovatno s obzirom na količinu ironijske distance, ali valjda polu-pismeni „polu-čitaju“ tekstove), a reakcije koje su lančano usledile bile su prilično burne. Po mom mišljenju, realistični utisak ove satire mnogo je više odgovornost same gospođe Kandić i njenih pređašnjih izjava, nego gospodina Ćosića, no to mu nije pomoglo. Zbog tog i svih drugih momenata kada im je gurnuo prst u oko, navukao je na sebe gnev lokalnih pseudoliberala: dežurni advokat svih centara moći Petar Luković nazvao ga je (iznenađenje!) fašistom i nacistom. Međutim, FHP afera nije ono što ga je, makar ne direktno, umalo koštalo slobode (i što ga jeste koštalo računara i satirične kolumne).

Određeni broj dana kasnije, u neuračunljivom stanju ostavlja status na svom Fesjbuku, u kom nudi pare za ubistvo premijera. Kasnije ga briše. Da li može ozbiljno biti shvaćena „pretnja“ jednog satiričara? Izgleda da može, pogotovo ako je već pod lupom. Pogađajte kako je odmah etiketiran.

O vrtložnom košmaru kroz koji je prošao možete detaljno čitati na njegovom blogu. A suština ovog javnog žigosanja je sledeće:

„Cilj mog privođenja bio je da mi se onemogući objavljivanje satiričnih (pa čak i stručnih) tekstova u štampi. Samo mali korak u Vučićevom gušenju medija. I još malo maltretiranja tipa uzeli su mi kompjuter i do dan-danas mi ga nisu vratili, i dokle god je on u policiji, mogu da me ucenjuju da će podići protiv mene tužbu za terorizam, makar prešao ulicu na crveno.”

Možete samo da zamislite kako su me tih dana gledali komšije, poznanici, prodavci, piljari, kasirke i mnogi drugi koji me znaju uglavnom samo iz viđenja. A tek šta sam sve čuo da se priča među kolegama, saradnicima i u stručnim krugovima. I sve to samo zbog nekoliko redova otkucanih u pogrešnom prozorčetu i jednog entera.“

Osim slabo vidljivih svetlih primera, javna podrška Ćosiću bila je faktički nepostojeća. Braniti ga značilo bi staviti se u isti koš sa njim, a svakome ko ume da računa rezultat takvog postupka je momentalno jasan. Dežurni „borci za ljudska prava“, naravno, ostali su potpuno nemi, iako duboko verujem da nisu bili indiferentni i da su se sve vreme zadovoljno smejuljili. Za Pavleta nije bilo ni dodatnih objašnjenja, ni izvinjenja. Postao je otpadnik „novog“ (a u stvari još od '45. trajnog) javnog poretka u Srbiji.

* * *

Izgleda da je surovost neokapitalističkog sveta dovela do toga da se ljudski rod sveo na dve kategorije: (izopštene) ludake, i (podobne) kalkulante, koje bi bilo iskrenije nazvati kukavicama.

Nemam problem da ih tako imenujem, jer im i sama pripadam. Na desetine puta dnevno, dok pišem ili govorim, uhvatim sebe kako premećem misli, grizem se za jezik ili stiskam prste. Da ne bih povredila ili izgubila nekoga, da ne bih rekla nešto što ne bi trebalo reći, ukratko - da ne bih ugrozila sebe na neki način. Plašim se posledica. Plašim se, tačka. Ali to mi ne smeta da se iskreno divim onima koji imaju više hrabrosti nego ja.

Postoji i skriveni trošak normalnosti i uklopljenosti, koji je možda i veći od onoga koji imaju neuračunljivi, sa zbirom svojih nevolja. Jer u mnoštvu nejednačina opstanka i moći, među „većima“, „manjima“ i „jednakijima od drugih“, u „kost-benefit“ vaganjima, računu naklonjen čovek vremenom gubi sposobnost da oseti svoj put kroz svet. Da oseti kada ga greje dobro, a kad zlo.

Jednom mi je jedan, uvek neizmerno ljubazan i dijagnostikovano čudan čovek rekao:

„Anđeli su oko mene“.
I ostavivši za trenutak uštogljeni razum po strani, shvatila sam da je potpuno u pravu.

NOVO! Voda DRINA!

 

Osetite se slobodno da preuzmete, štampate, delite, širite.... 

Napomena: ova informativna satira ne odnosi se na pijaću vodovodnu vodu, već treba da skrene pažnju na opasnosti konkretnog zagađenja ovih reka. Voda prožima sve, naše zemljište, useve, ribu, stoku, dakle svu hranu koju konzumiramo. Ukoliko vodovodne vode pogođenih mesta ostanu čiste (a nadam se da hoće), to ne umanjuje i ne bi smelo da marginalizuje problem. Takođe, ne smemo zaboraviti na hiljade domaćinstava koje zavise isključivo od vode sa pumpi i bunara, čiji se kvalitet mnogo ređe (ako se uopšte) kontroliše.

Sve će to reka da odnese II

RTS, ponedeljak, 11. avg 2014: Jalovišta ne ugrožavaju Drinu i Savu

Agencija za zaštitu životne sredine Srbije saopštila je da postoji mala verovatnoća da opasna koncentarcija teških metala, nanetih muljem i vodom iz oštećenog jalovišta nekadašnjeg rudnika "Stolice" u Kostajniku kod Krupnja, stigne preko reke Jadar do Drine i Save.

Zamenik direktora Agencije Dejan Lekić kaže da građani nemaju razlog za zabrinutost, jer će zbog mnogo većeg protoka Drine i Save koncentracija biti i 100 puta manja od one utvrđene u Jadru, prenosi Beta.

RTS, ponedeljak, 22. sep 2014: Teški metali stigli do Drine

Gradsko veće Loznice zatražilo hitno rešavanje problema isticanja hemikalija sa jalovišta iz rudnika u Stolicama, kod Krupnja. Koncentracije metala na ušću Jadra u Drinu povećane za nekoliko stotina puta od dozvoljene.

Na osnovu najnovije analize uzoraka vode sa četiri merne stanice, na samom ulivanju Jadra u Drinu, nalazi su više nego poražavajući. Gvožđe, olovo, kadmijum, cink, bakar, arsen, živa, antimon i mangan, koji se nalaze u kategoriji od 1 do 4, u većini uzoraka ovde su van te klase. "Koncentracije gvožđa na mestu ulivanja Jadra u Drinu povećane su 290 puta, a antimona 160 puta u odnosu na dozvoljene", upozorio je Aleksić.

RTS, petak, 17. okt. 2014: Teški metali se bliže Savi

Teški metali s muljem i vodom iz oštećenog jalovišta nekadašnjeg rudnika "Stolice" u Kostajniku kod Krupnja, stigli su u Drinu kod Badovinaca na području opštine Bogatić, pokazuju najnovije analize Agencije za zaštitu životne sredine.

Rezultati analize vode Kostajnika, Jadra i Drine, objavljeni na sajtu Agencije, pokazuju visoke koncentracije gvožđa, mangana, arsena, olova, nikla i kadmijuma, prenela je Beta. Postoji mogućnost da te opasne materije uskoro budu u Savi, što bi predstavljalo veliku ekološku opasnost za Beograd i druge gradove.

Analiza uzoraka vode, uzetih 3. oktobra iz Badovinaca, utvrdila je da vrednost ukupnog gvožđa i arsena odgovara trećoj klasi, a rastvorenog olova trećoj, odnosno četvrtoj klasi kvaliteta vode.U uzorcima vode Jadra uzetim kod Bradića, ima gvožđa, arsena, mangana, rastvorenog nikla i olova, a kvalitet vode je od treće do pete klase. Teških metala ima i u Jadru.

"Ovi rezultati su potvrdili naša upozorenja da će teški metali brzo stići do Drine. Neki su to potcenjivali tvrdeći da će veći vodotokovi razblažiti koncentraciju opasnih materija. Oni su ipak otkriveni u Badovincima, gde je voda svrstana u treću, odnosno četvrtu kategoriju, što znači da nije ni za piće i tehničku upotrebu", izjavio je Dragoslav Dobrić, član Gradskog veća Loznice, zadužen za zaštitu životne sredine.

Podsetio je da osim posete direktora Agencije za zaštitu životne sredine Filipa Radovića, koji je "obećao da će preduzeti sve što je u njegovoj moći", drugih reakcija države nije bilo.

Па, да подвучемо црту:

Од маја 2014. у локалну речну мрежу свакодневно и беспрекидно излива се токсична јаловина старог рудника антимона.

Пет месеци је прошло, а није урађена ни једна конкретна ствар на санацији катастрофе. Људи живе уз сиву и смрдљиву воду, метали се таложе на земљиште на ком расте храна, рибе умиру, дрвеће се суши.

Ни једно министарство не преузима одговорност. Ни један министар, нити други виши функционер ове државе није се огласио поводом овог проблема. Табу тема.

Једино се огласила СЕПА.
Прво је речено да загађење неће ни стићи до Дрине.
Стигло је до Дрине.
Па је речено да ће се разблажити у Дрини.
Није се разблажило.
Последња мерења показују да је вода у другој најгорој класи загађености на само десетак километара од ушћа Дрине у Саву.
 
Да ли им верујете да неће стићи до Саве?

Власт ћути, јер жели да остане на власти.
Опозиција ћути, јер је рудник у власништву њиховог некадашњег финансијера.

Незванично, чује се да се за санацију нема пара. Али има се за све параде и утакмице високог ризика.

Иронично, на крају војне параде у Београду свирао је Марш на Дрину.

Нажалост, ово је проблем који ми, обични грађани не можемо директно да решавамо, али макар свако од нас може да ради на разбијању ове увредљиве и погубне тишине.

DAMnation

Ovom prilikom bih javno pozvala zagovornike izgradnje brane Rovni i drugih megalomanskih hidroinžinjerskih projekata, da rezervišu sebi kartu za Green Fest i film DamNation ("Prokletstvo brana"), koji je na programu 31. oktobra u 18h.

Posebno bih p(r)ozvala one koji, poput gospodina Zaharija Trnavčevića, sa potpuno nestručnog stanovišta (za hidroinžinjering, hidro-bilo-šta, ili bilo šta uopšte) veoma glasno propagiraju "rešenja za sve probleme" poput 1000 akumulacija* (1) (2)

A nezavisno od filma, molim vas, molim vas naučite nešto o tome kako funkcionišu ekosistemi, o tome da reke nisu samo H2O u pokretu.

*Sve zamišljene na samo jednoj reci, Velikoj Moravi (!)

Foke (ni)su psi

Oslo – Norvešku je poslednjih dana avgusta digla na noge priča o tome da je na zapadu zemlje, na plaži Helesto, južno od norveške naftne prestonice Stavangera, ubijen trinaestomesečni graničarski škotski ovčar Tenes. Više od hiljadu ljudi okupilo se u protestnoj koloni da izrazi svoj bol, tugu, ali i snažan protest zbog svirepog ubistva trinaestomesečnog Tenesa.

Tragičnog dana Tenes, koji pripada rasi „border koli”, krenuo je sa svojim gazdom na pecanje. U blizini plaže paslo je stado ovaca sa obližnje farme. Dok je vlasnik psa Ole Stangeland zabacivao štap, iznenada se začulo repetiranje puške. Ole je primetio starijeg farmera kako naoružan trči prema plaži. Prvi hitac pogodio je psa Tenesa u nogu. Usledio je i drugi metak – ovoga puta seljak je „ubio psa kao zeca”.

Sedamdesetogodišnji vlasnik farme seo je potom u džip, „potpisao se” na plaži i odjurio. Dok je gazda Ole suznih očiju grlio i posmatrao beživotno telo svoga ljubimca, ponovo su zaškripale gume na pesku: farmer se vratio i kroz prozor izbacio plastičnu kesu poručivši da će tako proći svi koji ugroze njegovo stado.

Gotovo svi norveški mediji izvestili su detaljno o zločinu na plaži Helesto. Zgrožena javnost digla se na noge. Vest o brutalnom i ubistvu prostrujala je i društvenim mrežama. Sutradan su na mesto zločina pristigle kolone demonstranata. Lokalna policija morala je da pošalje dodatne snage i obezbedi red i mir jer se više od hiljadu ljutih ljudi i nešto manje besnih pasa sjatilo da zapale sveće, a paljenjem baklji izraze protest protiv surovog ubistva.

(...)

Farmer koji je upucao Tenesa pravdao se novinarima da je to uradio u „samoodbrani”, braneći svoje stado. Svaki dan ovde dolaze psi i napadaju, ujedaju, a nekada i prekolju ovce, požalio se vremešni seljak. On i njegovo stado od 80 ovaca i 150 jagnjadi, kaže, žive u strahu od pasa i neodgovornih vlasnika.

Od dana kada je odlučio da uzme pravdu i pušku u svoje ruke, farmer iz malog mestašca Sula preživljava pakao i noćne more. Razmišljao je sve da proda i ode. Danima pored njegovog imanja prolaze meštani kolima i „sviraju”.

Trube besomučno, pokazuju srednji prst kroz prozore, a neki bogami i prelaze rukom preko grla preteći da će ga „zaklati kao psa”. Prete mu smrću svakodnevno preko telefona, kažu da će mu zapaliti kuću, jadao se novinarima vlasnik farme.

(Politika, "U mimohodu za pse", 21. septembar 2014).

U prvom trenutku spoznaje događanja u Norveškoj, većina ljubitelja pasa zasigurno biće ganuta. Koliko često biva da se ljudi toliko angažuju u osudi ubistva psa? Organizovale su se protestne šetnje, palile sveće, delile loptice sa Tenesovim imenom da bi ste ga se setili svaki put kada se igrate sa svojim psom. Oni ekstremniji čak traže krvnu osvetu pod parolom „oko za oko, čovek za psa“.

S druge strane, kritičari čitavog pokreta smatraju da je čitava priča otišla predaleko i da ima ozbiljne moralne rupe u svojoj srži.

Ugledni pisac i novinar Mimir Kristijanson, kaže da „dok su Norvežani pomno pratili proteste zbog ubistva jednog psa, padale su kiše bombi u Gazi, ginuli su i ginu deca i civili u Ukrajini, Sirij (...) Niko ništa nije preduzeo, niko se nije angažovao. Ono što je pokrenulo Norvežane bilo je ubistvo psa. Lepo je i nadasve dirljivo videti kolone ljudi sa zapaljenim bakljama zbog ubijenog psa, ali ako malo dublje zagrebete ispod tih protestnih marševa videćete nešto zabrinjavajuće, neljudsko”, upozorio je Kristijanson.

Istina. Ali ko može da krivi bilo kog prosečnog zapadnog konzumenta medija, bombardovanog slikama povređene i mrtve dece do potpunog otupljivanja? Nama povlašćenima i pošteđenima, slike koje stižu sa Bliskog, a dalekog istoka, nestrvarne su, daleke i prevrtljive. Takođe, poređenje života životinja i ljudi uvek je problematično, iz kog se god ugla posmatralo.

Zato bi možda bilo bolje za trenutak se ponovo skoncentrisati na uski okvir zaštite životinja. Ni jedna od navedenih, tj. nama dostupnih kritika nije se osvrnula na veliki norveški paradoks kada se radi o životima životinja i njihovoj zaštiti.

Foke.

Ovo je hakapik, „oruđe“ za lov na foke. Norveška je jedna od malobrojnih zemalja gde se upražnjava komercijalni lov na ove krupnooke, krznate morske sisare. Iako je po obimu lova i liberalnijim pravilima problematičnija Kanada, princip je veoma sličan u Norveškoj. Pod izgovorom ugroženog ribljeg fonda i tradicije - iako je lov, realno govoreći, pre dobra prilika da se zaradi, a ne da se uživa u tradicionalnom fočijem pečenju - u Norveškoj se svake godine usmrti na hiljade foka.

Tradicionalno, foke se ubijaju udarcem tupe strane hakapika u glavu, ne bi li im se smrskala njihova tanka lobanja. Efikasan metod sa više aspekata – ako je lovac precizan, smrt je brza, a verovatno još bitnije – nema oštećenja dragocenog krzna, najprofitabilnijeg dela foke. Retko koju životinju možete ubiti udarcem iz neposredne blizine i to je tragična specifičnost lova na foke – za razliku od hitrih jelena i vukova, foke su na kopnu potpuno bespomoćne i teško pokretljive. Ako im more nije previše blizu, možete lagano prići i smrskati foki glavu, a ona će u svoju odbranu moći samo da zaječi na vas, da krikne u uši gluve za bol drugih.

Pod pritiscima javnosti zakonodavci su donekle revidirali pravila lova, pa se sada u Norveškoj udarac hakapikom izvodi kao „overa“ već iz puške ubijene životinje. Sa izuzetnkom mladih foka. Valjda zbog toga što su još uvek dovoljno krhki i lakše umiru od udarca, njih je dozvoljeno ubiti po starinski.

Koliko je ovakav metod „human“, ili makar humaniji od drugih, predmet je stalne diskusije. Međutim, nekome ko ne primećuje surovost samog čina lova, a posebno onog na životinje na potpunoj čistini, životinje koje su spore i nesposobne da se brane, izlišno je bilo šta pojašnjavati.

(upozorenje, klip može biti uznemirjući)

Dodatnu buru izazvala je odluka iz 2005, da se lov učini mogućim i amaterima i strancima, a ne samo sertifikovanim lovcima na foke, verovatno sa predumišljajem krvave turističke atrakcije. „Lov na foke na slikovitoj obali Norveške veliki je izazov i vrhunska avantura za lovca koji voli prirodu“, kaže sajt nadležnog norveškog ministarstva. Te godine ubijene su čak 21.597 foke, najviše još od 1980. godine. Od tada je broj ulovljenih foka u padu, iako se kvota lova povećava. Tako je 2011. odobreno ubijanje 49.400 foka, a ubijeno je „samo“ 7673.

I niko nije izlazio na ulice i palio sveće, kamoli pretio lovcima ili nadležnima. Ipak, foke su nešto drugo u odnosu na pse.

Norveška je, takođe, vrlo agresivna u odbrani svog prava na kitolov, i jedna je od desetak država koje ga sprovode, mimo moratorijuma STO. Naravno, u Norveškoj se love i životinje na kopnu: los, jeleni, ris, jazavac, kormorani, patke, guske... 21 vrsta sisara i 37 vrsta ptica, ne računajući kitove, foke i vukove – iako nisu na zvaničnom spisku za odstrel, hajke na vukove se odobravaju s vremena na vreme, po nekim izvorima krajnje neopravdano i katastrofalno za populaciju.

Ali, da se vratimo na pse.

Za razliku od foka, kitova i drugih životinja na nišanu, psi su imali 11000 godina da dokažu svoju upotrebnu vrednost. Tokom ovog perioda, imali su niz korisnih dužnosti – lov, čuvanje, ovčarstvo, ratovanje... Sada ih više nego ikada u istoriji vrednujemo kao ljubimce, volimo ih kao osobe i često izrazito antropomorfizujemo. Smrt psa za njegovog vlasnika nije gubitak ljubimca, već člana porodice. 

Ali izgleda da je daleko lakše okrenuti glavu od stradanja „divljači“ i drugih životinja, recimo farmskih. Niko od onih koji su protesvovali u Norveškoj nije se osvrnuo na dobrobit incidentom pogođenih ovaca, u bilo kom kontekstu. Kao da su postale drugo i neprijateljsko zajedno sa svojim vlasnikom, ovim koji je ustrelio Tenesa. Kolateralna šteta.

Proširimo sada sliku.
Psi su naši, mačke takođe; sve ostale, druge životinje su nešto manje ili više nepoznato, baš kao i Palestinci, Sirijci, Libijci, Iračani...

Jer drugo je drugo. Često ni ne razmišljamo o onome što drugo doživljava i oseća, jer pretpostavljamo da je zasigurno drugačije. Da životinje ne boli onako kako boli nas, ili da ih ne boli uopšte; da su drugorazredni ljudi bliži životinjskom svetu nego našem. Da samo nama i nama sličnima pripadaju sva prava i slobode koje podrazumevamo. Što je stvorenje različitije od nas samih, lakše ga lišiti slobode ili samog života. Etiketa drugosti uvek je u korenu svireposti.

Fenomen drugosti nije rezervisan samo za odnos između čoveka i neljudskog živog sveta. Nalazimo ga u svim segmentima ljudskog društva – odnosi između nacija, veroispovesti i različitih grupa zatrovani ovim percepcijskim oboljenjem neminovno vode nasilju i daljim podelama, na takođe sukobljene podgrupe. Drugost se može deliti i deliti, sve do jedinice, do pojedinca ubeđenog u sopstvenu ispravnost.

***

Za razilku od Norveške, u Srbiji psi nemaju status izuzetih i naših. Istina, zakon ih štiti, kao i mnoge druge životinjske vrste; ali svi znamo da zakon ovde trenutno ne vredi mnogo. Psa u Srbiji možete prilično slobodno pregaziti kolima, otrovati, ili upucati kao i bilo koju drugu za odstrel predviđenu životinju. Kod ovog poslednjeg, posebna beneficija odstrela pasa je da je sezona lova na njih uvek otvorena – sve do donošenja Zakona o dobrobiti životinja, svaka (dez)informacija o pojavi besnila bila je sjajan povod za okupljanja lovaca i uništavanje svih pasa u dometu, lutalica i ponekog vlasničkog. Besplatne pokretne mete.

Miki - pas brutalno pretučen u Subotici od strane anonimnog lica - lovca

Zašto su psi u našem društvu u tako lošem položaju? Tradicija se može okriviti samo delimično. S jedne strane, pas se tradicionalno smatra za nečistu životinju, koja pobuđuje odvratnost, koja ne vredi puno – vrhunska je uvreda bila nekoga uporediti sa psom. S druge strane, pridavane su im moći isceljenja, proroštva i teranja demona, pa i samog đavola; pripadali su i grupi tzv. senovitih životinja – onih koje naseljavaju duše predaka. 

„Jasno je da je pas, u najstarijem srpskom paganizmu, doista imao svoj kult“ (Čajkanović, 1925-1941) – postojali su „pseći praznici“ kada im je ritualno davana posebna hrana i kada su uživali privilegije. Kultni odnos prema životinjama mogao je da podrazumeva i dozu surovosti pri određenim ritualima, poput bijenja pasa za Vasilijevdan (na kraju psećeg praznika), zabeleženog na Kosovu i u današnjoj Makedoniji. Ovakva ambivalencija nije ništa specifično za naše podneblje – nalazimo je kod svih indoevropskih naroda, kao i kod Turaka i Arapa. Nije specifična ni za odnos prema psima, već za rituale izgona demona i nečistih duhova (o čemu je Čajkanović veoma detaljno pisao). Činjenica je da su psi za narod predstavljali tabu životinje, „nedodirljive“.  Sa tabuiziranim životinjama nije se postupalo olako i nepromišljeno. Oduzeti život ovakvoj životinji nosilo je sa sobom prokletstvo. Kult im je obezbeđivao posebno mesto u okviru zajednice. To je potpuno suprotna slika od one koju većinski imamo danas.

Naš današnji odnos prema psima više se čini veoma savremenim, prosvetiteljskim*: ono što nije proglašeno za razumno, neposredno korisno i vredno - suvišno je. Njegovo uništenje je samim tim opravdano, čak i korisno. Ako pas čuvar nije dovoljno oštar, ako lovački pas nije dovoljno vešt, ako kućni pas prestane da bude tako mali i sladak kao kad je bio štene – biće napušten, u najboljem slučaju.

Norveška

Srbija

Ali da li razlika u percepciji pasa zaista čini Norvežane "boljim ljudima"? Samo je sticaj okolnosti ovog istorijskog trenutka što prosečnom Norvežaninu život psa vredi više nego prosečnom Srbinu. Pravi problem je dublji i zajednički, jer kada pogledamo sveukupni odnos prema živom svetu, matrica nam je ista.

Čak i kada bi psi naprasno ponovo postali tabuizirani, ili savremeno priznati poput pasa u Norveškoj, ništa se ne bi suštinski promenilo. Jer ostaće nam naše „foke“.

Žmurimo na ubijanje i šverc stotina hiljada zaštićenih ptica godišnje; u lovištima je ubistvo mladunčeta najpristupačnije po cenovniku; nebrigom izazivamo pomore riba; iz dana u dan jedemo sve veće količine jeftinog mesa svinja kojima je od hormonima indukovanog rasta popucala koža, ili bolesnih junaca iz čijih tela pri kasapljenju lipti gnoj.

I sve nam je lošije, jer ne vidimo da sve što radimo – radimo sebi. Naš odnos prema prirodi automatski se preslikava na ljudski svet: kao dokaz, dovoljno je da pogledamo hroniku i oslušnemo konstantne pokliče na linč i rat.

Nećemo biti bolje sve dok ne osećamo šta činimo drugima, dok god žmurimo na sve druge životinjske i ljudske žrtve, prećutno ili glasno proglašene za bezvredne i krive, iz bilo kog „razumnog“ razloga. 

  *O odnosu prosvetiteljstva prema životinjama na Majmunčetu je već (kratko) pisano u ovom tekstu, podnaslov "(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju".

VAŽNA NAPOMENA: Fotografije samog lova na foke snimljene su u Kanadi, jer je tamo vrlo dobro dokumentovan zbog prisustva brojnih organizacija koje se bore za njegovu zabranu. Zbog očigledno drugačije atmosfere na terenu, ali i jezičke barijere, fotografije iz Norveške su teško dostupne.