Povratak botova

Dajte beskonačnom broju majmuna pisaće mašine i beskonačno vremena i oni će (gotovo sigurno) iskucati kompletno delo Vilijama Šekspira.

Dajte beskonačnom broju SNS botova tastature i beskonačno vremena i oni će (sigurno-sigurno) kucati glupave generičke komentare do kraja univerzuma (sa tendencijom da s vremenom postaju sve gluplji).

Posle Telepromptera i afere „Tvrđava“, uprkos tome što su iz odmazde doslovce uništili Teleprompter sajt, botovi su se pritajili. Nekoliko meseci smo se odmarali od njihovih „lakonskih“ prosto-proširenih rečenica. Internet komentari, makar na nekim mestima, ponovo su počeli da imaju smisla.

A onda juče na B92 videh 250 komentara na vest „Auto-put ipak ruši hrast od 600 leta“. Broj je već smrduckao. Moje sumnje su potvrđene kada sam počela da čitam.

Srdačno preporučujem da ih i sami pogledate. Reći će vam mnogo toga o stanju svesti dela našeg naroda. O tome koliko nisko pojedinac može da se spusti, iz pohlepe, bede ili čistog govnarstva.

Ovi ljudi nemaju nikakav kvalitet, osim svoje slepe upornosti i beskrajnog oportunizma. Da postoji meritokratsko društvo, njihova pozicija bila bi drugačija. U ogoljenom kapitalizmu u kom živimo, rezultati i brojevi su jedino što je bitno. Zato su botovi, kao u diskvalifikacionom rijelitiju, u prilici da se takmiče za novi srpski san – državni posao stečen komentarisanjem na internetu.

Razlika između parazita i parazitoida je u tome što prvi održivo žive na račun svog domaćina - hrane se njime u meri da ovaj preživi, jer im je potreban. Botovi žive na račun mene i vas sa nezajažljivom glađu. Iscrpljuju nas i ekonomski i moralno dok svi zajedno ne kolabiramo.

Drva koja smetaju treba biti otfikarena! - "Leontina"

Zato ne mogu da se ne osvrnem na neke misli zaglavljene u botovskom beskonačnom loop-u.

Recimo, ponavlja se ideja „Pa neće valjda jedno drvo zaustaviti napredak (kaps) SRBIJE“. Kao i uporno ponavljanje da je to samo "drvo" ili samo "hrast".

Sad je to drvo kao znamenito?! - "Savke" 

Za sve one koje je ikada stvarno zanimala ova zemlja (namerno kažem zemlja, a ne država) više od toga da bude puki povod ili izgovor, šestovekovni hrast-zapis nije samo drvo.

Za naše pretke pod turskim terorom uništavanja crkava i periodičnog zabranjivanja verskih obreda, drvo-zapis bilo je ekvivalent crkvi. Pod njime su izvođeni svi obredi i svete tajne koje se izvode na svetom mestu. Ovaj hrast je za 600 godina sigurno svedočio mnogima. Urasli su u njega.

Takav izbor nije slučajnost. Našim još daljim precima hrast je bio sveto drvo i zapisi su svedok ovog kontinuiteta. Impozantniji primerci takođe su bili svedoci brojnih paganskih svetih rituala kroz koje smo u tom delu naše duge istorije, rasli i išli više i dalje.

Vera nije zlato u crkvi, crne limuzine i sticanje društvene moći. Vera je neopipljiva i mistična, vezana za osvećeno drvo koliko i za osvećenu crkvu.

Kada je sve ostalo drveće posečeno, ovaj hrast je ostao da stoji jer nezatrovani obični čovek oseća slojeve prošlosti koja je uvek sa nama. Poštuje ih, jer zna da im duguje mnogo.

Bez razumevanja i osećanja prošlosti i kontinuiteta, ne može se kako valja delovati ni u sadašnjosti. Primeri balkanskih pseudo-patriotskih, neoliberalnih kabadahija i njihovih bezobzirnih projekata pravi su primer toga. Naši nažalost-vladari, ukorenjeni samo u sopsvenom narcizmu po principu „pre i posle mene – potop“, rodoljublje iskazuju samo u funkciji, kao isprazne floskule kada neko treba da se pridobije, ili kada nešto treba da se prikrije.

Zato nikome ne pada na pamet da je „možda“ trebalo obići teren pre završetka plana velikog infrastrukturnog projekta. Sada je to lakše nego ikada ranije. Mogao se obleteti helikopterom, mogao se snimiti dronom (skraćeno za botove: vazduPlohovom). Mogli su se detaljno analizirati satelitski snimci. U vezi hrasta-zapisa, u pitanju je samo desetak metara, što je kada se planira u startu, za ovoliki projekat ništavan napor.

O drugim komplikovanijim aspektima projekta koji iziskuju obilazak terena i pažljivo planiranje, poput koridora za divlje životinje, ne smem ni da mislim.

Ali zašto raditi sav taj dodatni posao ako vas realno baš briga? Za bilo šta, osim za slikanje i to koliko će procenata svakog velikog javnog projekta preliti u privatni džep?

Upravo zato je ljudima koji nikada u životu nisu kročili u Beograd prepušteno da isplaniraju „Beograd na vodi“ i zauvek izmene lice jednog od potencijalno najšarmantnijih delova grada. Da unakaze konture Beograda, a konture grada su ono što ga čini prepoznatljivim.

Upravo zato su oni koji u svojoj kraljevini nemaju reke, na obali lepe Save isplanirali – palme.

Sve sto smeta treba ocistiti. - "Frajer"

Verujem u više od onoga što možemo da pojmimo raconalno. U postojanje svetova van naših pet čula, gde su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno.

Zbog toga verujem da će svako ko se bacio na stari hrast, bilo rečju ili testerom, za to snositi posledice.

Ne proklinjem vas ni ja, ni hrast, ni Bog, ni bogovi.

Sami ste sebe prokleli.

Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).

Ubica u lov(c)u

Odstrel ili ubistvo? Lovačko oružje, empatija i zločin

Tragedija koja se dogodila u Kanjiži nije prva koja je za počinioca imala lovca ili za instrument lovačko oružje, ali je možda najveća te vrste na ovim prostorima. I dalje je nejasno šta mora da se dogodi da bi šira javnost i zakonodavci ozbiljno analizirali problem ličnog posedovanja lovačkog oružja.

Pa pre samo nekoliko meseci u Resniku, devojčica (8) je pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima nastradala kada je u nju navodno pucao mlađi brat (4) iz dedine lovačke puške. Taj slučaj je umesto da pokrene diskusiju, verovatno zbog škakljivosti i kolektivnog bola kakav izaziva tragična smrt deteta u porodici, brzo nestao sa radara.

A onda je Rade Šefer pre četiri dana iskoristio svoje legalno oružje i veštinu odstrela da usmrti šestoro članova svoje bliže i dalje porodice.

Lovstvo i empatija

Naučnici koji se bave proučavanjem empatije, poput Sajmona Baron-Koena, tvrde da je moguće da, zbog vaspitanja ili sticaja okolnosti, ljudi koji ne spadaju u psihopatološke slučajeve, dakle „normalni“, mogu da isključe empatiju da bi obavljali određene zadatke. Ali isto tako, (kontinuirani) poremećaj empatije predstavlja preduslov za nastanak destruktivnih psiholoških poremećaja – antisocijalnog, graničnog i narcisoidnog poremećaja ličnosti, psihopatije...  Za sve ove poremećaje karakteristično je da drugi bivaju povređeni, često uz malo ili nimalo realnog povoda. Baron-Koen ove poremećaje uz pomoć svoje skale empatije definiše kao „nulte-negativne“ (1)

Ubijanje životinja, pogotovo onih koje su nam evolutivno bliže, a doživljavamo ih dovoljno bliskim da čak ogledamo sopstvene osobine u njima („ljut kao vepar“, „nežna kao srna“, „vuk samotnjak“), neosporno zahteva isključivanje ili odsustvo empatije. Na psihološkim testovima koji mere empatiju nalaze se pitanja o ubijanju i zlostavljanju životinja. Ubijanje i zlostavljanje životinja kod dece smatra se jednim od prekusora mogućeg antisocijalnog ponašanja i zlostavljanja ljudi kasnije u životu (1, 2).

Posledica nedostatka saosećanja je objektivizacija – tretiranje živih bića kao da su tek bezosećajni predmeti. U ekstremnim slučajevima nedostatka empatije, kada vas nešto razbesni toliko da ga tresnete o zemlju, postaje nebitno da li je to telefon, pas ili dete.

Ipak, ako upotrebimo tvrdnje Baron-Koena možemo pretpostaviti da neko ko je odgajen u lovnoj tradiciji i lov doživljava kao društvenu obavezu i zadatak, može trenutno „isključiti“ empatiju prema životinjama, a da mu ličnost ostane netaknuta. Zato je pogrešno tvrditi da su svi lovci psihopatološki slučajevi. Uostalom, postoje lovci koji se čitav život bave lovom – odlaze na terene, spremaju meso, druže se - ali su lično odstrelili veoma mali broj životinja (3). 

Međutim, kako je neempatičnost praktično preduslov lova, tvrdim da je opravdano pretpostaviti da bi u uzorku populacije lovaca pronašli veći broj poremećaja empatije/ličnosti nego u nasumičnom uzorku.

Brojni slučajevi incidenata koji uključuju lovce – od ubijanja pasa, preko krivolova sa fizičkim napadima na lovočuvare uz pretnje smrću (3), napada puškama na ekologe koji su zaplenili ilegalne vabilice za prepelice u lovištu (u krivolovu prepelica učestvovao je sekretar lokalnog lovačkog udruženja lično), do smrtnih slučajeva i ranjavanja u samom lovu i potrebe za konstantnim upozorenjima u vezi upotrebe alkohola pre, u toku i posle lova (3).

Koliki je domet pušaka i zakona?

U nekim zemljama lovcima nije dozvoljeno da drže svoje oružje kod kuće, već se ono čuva u policijskoj stanici ili lovačkom klubu. Zašto bi bilo kom poštenom lovcu, koji ne namerava da svoje oružje koristi za krivolov, ubijanje pasa ili zastrašivanje okoline, bio problem da svoje oružje čuva van svog doma?

Ironično, društvena grupa koju zbog svega navedenog možemo smarati rizičnom za posedovanje oružja, privilegovana je u tom pogledu u odnosu na običnog građanina, koji mora da ulazi u komplikovane procedure i procene da bi legalno nabavili lično oružje.

Iako ne bi moglo u potpunosti da isključi rizike (pogotovo kada se radi o incidentima u samom lovu), predloženi pogled na lovačko oružje mogao bi da spreči upravo impulsivne, naprasne tragedije kakva je bila ova u Kanjiži, ili slučajeve kakvi su brojni odstreli pasa na račun komšijskih nesuglasica.

Pored veće bezbednosti za sve, na dobitku bi bili disciplinovani lovci, jer manji broj incidenata (pogotovo ekstremnih) i manje krivolova svakako im koristi u više pogleda.

Značaj lovstva u ekološkom smislu

Rodenticidom otrovani srdnać u polju, ZOV

Iako se ove teze mogu lako pretočiti u hajku na lovstvo u celosti, to bi bilo pogrešno.

Nažalost živimo u svetu gde bića nemaju vrednost sama po sebi, svom značaju za ekosistem i po svojoj lepoti, već isključivo monetarnu vrednost. Brojni primeri od šestog velikog istrebljenja vrsta (koje upravo traje) do stradanja ljudskih beskućnika koji su izgubili ekonomsku bitku šalju nespornu poruku: ako ne vrtite keš, ne treba da živite.

Očuvanje šuma u nekim krajevima (očigledan primer je Vojvodina) dugujemo isključivo tome što su pretvorena u lovna gazdinstva. Do pre nešto više od veka, putopisci su pisali o „čuvenim sremskim šumama“; sada hladovinu drveća u Sremu uživaju samo lovišta.

Zaokupljeni ubijanjem i patnjom, zaštitari često zaboravljaju da je uništenje staništa potpuno pogubno za životinjske populacije, za razliku od pojedinačnog ubijanja koje to može, ali ne mora da bude, zavisno od upravljanja.

Drugi aspekt kojim lovci i ribolovci pomažu očuvanju staništa je samo njihovo prisustvo na terenu. Lovci su dizali uzbunu kada se zbog nestručnog postavljanja izuzetno jakih otrova za glodare otrovane i životinje. Ribolovci često iniciraju čišćenje kanala reka, alarmiraju o pomorima ribe i drugim ekološkim katastrofama, a ponekad ih i sprečavaju.

Ponavljam, bilo bi mnogo bolje da postoje uticajna tela koja se bave konzervacijom i zaštitom šuma i prirode uopšte, sa ljudstvom brojnim koliko su brojna lovačka udruženja. Nažalost, takva slika je daleko i čini se, sve dalje od realnosti.

Međutim, to što lovstvo kao koncept (trenutno) pomaže očuvanju staništa, ne menja ništa napisano o individualnoj psihologiji onih za nišanom.

Ne-tako-zabavne činjenice o lovu

• Promoteri i promoterke lova insistiraju da oni „ne ubijaju“, nego „odstreljuju“ životinje. Ovakav stav dobar je pokazatelj objektivizacije, jer ukida epitete živih bića divljači. Nešto što nije živo na način na koji smo mi živi – ne može biti ni ubijeno.

• Iako na lovačkim fotografijama uglavnom vidimo trofejne ulove, lovci love i mladunčad divljači, potpuno legalno. Čak su mladunci u lovnim tarifama najpovoljniji, tj. najjeftiniji.

• U Nemačkoj i Austrougarskoj krajem XIX i početkom XX veka, dakle uoči Prvog svetskog rata, lov je izrazito popularan, makar među elitom (dakle, među onima koji imaju realnu moć započinjanja ratova i komandovanja istim). „Franc Ferdinand je voleo trofejni lov, koji je upražnjavao izlišno čak i za standarde evropskog plemstva tog vremena. U svojim dnevnicima popisao je oko 300.000 primeraka ubijene divljači, od čega su 5.000 bili jeleni. Približno 100.000 trofeja bili su izloženi u njegovom Boemskom zamku u Konopištu“ (4)

Naša „lovna tradicija“ zapravo je austrijska lovna tradicija, što je lako vidljivo po svečanim lovačkim uniformama koje nose naši lovci. Bolna ironija, jer je u jesen 1914, u znak odmazde zbog osujećenog prvog proboja u Srbiju preko Drine, u Mačvi i čitavoj zapadnoj Srbiji bila otvorena prava „sezona lova“ na Srbe. Slikanje sa leševima likvidiranih i obešenih, većinski civilnih žrtava, neraskidivo asocira upravo na fotografije iz trofejnog lova. Imperijalnom propagandom već poistovećeni sa životinjama još pre rata, neminovno smo postali ljudska divljač kada je on počeo.

• U Norveškoj, lov je veoma popularna aktivnost. Andreas Brejvik je „imao čist dosije i lovačku dozvolu“. Masakr na ostrvu Utoja u kome je ubio 69 ljudi, izvršio je puškom koju je nabavio legalno, za potrebe lova na jelene. Sebe je nazvao „lovcem na marksiste“.

Brejvikov slučaj dobra je ilustracija za to koliko je, u sredini gde je lov veoma zastupljen, zapravo lako nabaviti ozbiljno oružje pod izgovorom lova zarad potpuno drugačijih, zlokobnijih planova.

Kao i u slučaju (ne)postojanja uticajnih institucija za zaštitu prirode, mogućnost promene zakona u korist onih koji bi mogli da budu žrtve lovačkog oružja, a na štetu onih koji bi ga zloupotrebili, čini se kao ideja daleka od naše sadašnjice. Što ne znači da ne treba da o tome ne treba da razmišljamo.

(1) Baron-Koen, Sajmon, Psihologija zla; Clio, 2012.

(2) Kangas, Cathy, Animal Cruelty and Human Violence, Huffington Post.

(3) Informacije pod ovim brojem su iz različitih brojeva Revije Zov. Ako budem imala vremena, uneću pojedinačne reference.

(4) Archiduke Franz Ferdinand, Wikipedia (2015-05-20): „Franz Ferdinand had a fondness for trophy hunting that was excessive even by the standards of European nobility of this time.^[11] In his diaries he kept track of an estimated 300,000 game kills, 5,000 of which were deer. Approximately 100,000 trophies were on exhibit at his Bohemian castle at Konopiště^[12][13] „

Ostale reference su za sada samo hiperlinkovane u tekstu.

Making this living just brings about dying

"... I remember my lover getting leukemia and being given pamphlets at the Princess Margaret hospital. None of them covered what causes cancer, but there was one for Run for the Cure. Though I’m very grateful for the treatments that exist, I think that the causes of cancer are fairly evident, and it feels hypocritical to be at once running for the cure and then living in a way that is utterly destructive to the environment, from the way that I dress to the way that I get around the city to the amount of electricity that I use.

So there’s too much focus on the cure, rather than on prevention?
Yes. And then in combination with a new awareness that I think people are getting through the Idle No More movement of the relationship between environmental rights, land rights, and indigenous title to the land, to the ways in which the Canadian state only guards corporate interest and not the interests of our first peoples, it means that there has to be a link drawn between indigenous sovereignty, indigenous title to the land and our own settler environmental movements. And then of course a link between our own environmental movements and our health. I think about that all the time. I think about the violence that’s enacted on the land and how that cycles back towards us. I think it’s obvious. It’s all I can think about.

Are there any songs in particular that really engage with that theme?
“Rage of Plastics” is the story of a woman who gets asked to run for cancer during her lunch break at work. I envision the song as her response. She works at an oil refinery and she’s nursing her husband through cancer. She herself has become infertile. And she refuses to run for cancer. She’s talking about why she won’t participate in the hypocrisy when she’s still going to keep her job working at the oil refinery. The tagline of that song is “making this living just brings about dying.” I don’t blame her. I don’t see her as unique. She’s representative of many peoples’ condition, even my own. I don’t think your job needs to be totally tied to the oil industry in order to have negative impacts on the land".

(Fiver - Simone Schmidt intervju)

Rage Of Plastics

It was the rage of plastics, I was 24
I was doing my time on the dance floor.
It was all polyester and leopard print
And fabergė coming off the ladies.

It's a blight to the brightest how our designs unseam,
Like the backside of some skirt in some old man's dream.
I got caught putting off all my traveling plans for this refinery job and his maybes.

Hair in ribbons, stockings in runs,
Fashion bricks out of the breaks as they come.
Land goes for less downwind of the plant,
There's no telling how long you'll be paying.

There are scores of us born in the silent spring,
Whose wombs don't take, won't bear anything.
He had want for a daughter, I had want for a son,
Now I rock my moon faced man like one.

Was it the river on fire that made us what we became?
Was it the cup that we drank from, or what it contained?
Does it move to the beat of the oil drums,
or flow out of our eyes as we're wailing?

I see it rise in ribbons to the clouds over hung,
Just to spit back down on everyone.
Land goes for less downwind of the plant,
There's no telling how long you'll be paying.

I have tried to be patient as I've been made nurse,
Get some help from the percs of my devotion's curse,
And I know, yes I know, the man's pain is much worse,
For the moon and his grace are now waning.

You say the first one now will later be last,
My faith in scripture's come to pass.
Na I won't play dumb, I'm done trying to sweeten this load.

You give me a ribbon, you tell me to run,
To lend my legs to that narcissus fund.
Land goes for less downwind of the plant
Making this living just brings about dying.

I got a rage of plastics, the refinery floor.
I got a rage of plastics and nothing more.
I won't play dumb and I'm done lying,
Making this living just brings about dying.
Land goes for less downwind of the plant,
Making this living just brings about dying.

Drška s dve motike

Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte, deca su ukras sveta. Tako ide pesmica koju svi znaju.

Dve zgrade od naše, postoji jedna samo u metrima kvadratnim mala bašta. Na tu malu površinu od možda 8 sa 5 metara, smeštena je jedna ogroma tuja, mali ginko, desetak ruža, narcisi, lale, fantastične sorte maka za koje nisam ni znala da postoje; šarmantni bezimeni niski sukulenti i bujne čuvarkuće smeštene u korpe; šaht i jedna klupa u vrhu, uz zgradu. A bilo je i dece. Mnogo dece.

Baštu je oformila i negovala baka Bisa. Svi smo je tako znali i zvali. Osim odličnog osećaja za hortikulturu, baka Bisa je imala i divan osećaj za decu. Tokom letnjih popodneva, pozvala bi malce koji su se igrali na terenčetu da posete bašticu. I tako bi se po njih pet-šest naguralo na već samoj sebi tesnu stazicu od kamenčića. Čupkali bi, čeprkali, slagali i preslagali kamenje. Radovali su se. Jednom im je čak neko od odraslih dao malter, pa su deo tog istog kamenja omalterisali i napravili jednog čovečuljka, i nešto što je trebalo da bude most. Još uvek stoje tamo. Posle obavljenog posla, popeli bi se do klupice, pevali ili pričali sa baka Bisom.

Sva ta događanja bila su tako obična, a tako čudesna i učesnicima i posmatračima; tako neobična za grad, za atomizovanost, za ubeđenje da je sve blizu zemlje (a kamoli zemlja) „prljavo“. Prava gradsko-baštenska idila.

Baka Bisa svoje dece nije imala, ali je umela sa njima. Volela ih je i volela je da je ona vole. Ne znam da li je bila svesna koliko je dragoceno to što im je omogućila. I vreme u bašti i osećaj komšijske bliskosti, zajednice.

Umrla je početkom ove godine. Malo ko od nas roditelja je znao da je bolesna, a gotovo niko da je bolest trajala već dugo.

Kada sam  tog dana kada sam čula vest prošli pored bašte i ispod njenog prozora na drugom spratu, sa saksijom u obliku cipele na simsu, grlo mi se steglo. Na osećaj gubitka drage komšinice nakačio se i osećaj da će bašta zarasti i propasti. Ne radi se o biljkama, ili samo o njima; nije pred odumiranjem bašta, već simbol sve one letnje radosti, bliskosti sa zemljom i sa ljudima. Povezanosti.

Zima je odlazila, a ja sam pri svakom prolasku zagledala baštu, pokušavajući da primetim da li će neko iz zgrade kojoj pripada početi da radi na njoj. Proleće je došlo, vegetacija je krenula; usled blage zime agresivna mišjakinja već je obrasla sve. Niko nije dolazio. Sa svojim vernim dvogodišnjim pratiocem bojažljivo čupkam korov preko ograde, ne ulazeći unutra, da koliko možemo oslobodimo prostor za klijanje svih onih divnih semenki koje spavaju ispod. Postajem svesna tišine koja vlada ovde kada nema dece. Osećam se kao uljez, smetalo, ali ideja da bi baka Bisi bilo drago hrabri me.

Sledeći put vodimo i tatu i odvažniji smo, kročimo unutra. Rezultat tog dana bilo je omanje brdo mišjakinje, a nismo oplevili ni pola. Svaka zagušena perena ili malena klica koju smo otkrili prosto je blistala na varljivom prolećnom suncu.

Nekoliko dana kasnije, sa motikicom u rancu, saznajem od jedne mame koja se isto interesovala za sudbinu bašte, da je komšinica čiji je prozor odmah iznad, u prizemlju, rekla da joj rad na bašti smeta. Da je dopustila da bašta tu ponikne samo zato jer je Bisa bila bolesna, da je već dovoljno propatila zbog toliko buke i graje tik ispod njenog simsa. Po ko zna koji put iznenađuje me ljudska oholost i površno razmišljam ko bi ta žena mogla da bude. Uprkos svemu što sam čula i tog dana odlazimo u baštu, plevimo i na sitno zalivamo, ipak ne vadeći motiku. Dok sam pokušavala da ubedim malog pomoćnika da umesto egzaltiranog komentarisanja naših aktivnosti pokuša da šapuće (što je, kao što znaju svi koji imaju posla s tom sortom malih ljudi, nemoguće), čula sam kako se iza nas spušta roletna. Nisam se okrenula.

Dok sam plevila, zamišljala sam namrgođeno lice i raščupanu ondulaciju iza roletne. Kako nas sada mrzi, bucmasto pijukavo derište i njegovu krakatu, bezobzirnu majku. Želela sam da nam se obrati, znala sam kako bih se ponela. Ali nije to taj tip ljudi, pomislila sam buntovno. Pasivno agresivni, sa akcentom na pasivni. Znam ja.

U petak sam srela komšinicu iz istog tog ulaza. Divnu, vedru bakicu, i njenog veselog belog psa. Ona je još jedno baš drago lice iz kraja. Nadrealna za ovo sivo vreme, kao da je trodimenzionalno otelotvorenje Dragoljupčetove gazdarice, bukvalno. Uvek vesela, uvek raspoložena za priču, ali ne i napadna. Učtiva, odmerena, ali topla. A zbog načina na koji izgovori ime svog psa, srce ne može da vam se malčice ne raskravi.

Posle kratkog uobičajenog pozdrava i maženja kuce, palo mi je na pamet da nju, kao osobu kojoj verujem, pitam za baštu. Negde u centru svog tela osetila sam nešto poput urušavanja kada su iz njenih usta počele da izlaze iste rečenice, iste one koje mi je parafrazirala koleginica mama, reči pred kojima je moja motikica u rancu gubila smisao.

To je njen prozor, njena roletna.

Rekla je manje-više ono što sam već znala. Prvi put sam je čula kako govori oštro. Njena ozlojeđenost je dugo bila zatočena, a sada kada su se i pokojna baštovanka i bučna deca udaljila iz njenog domena osetila se slobodno da je malo pusti da se razmaše, kao rep njenog psa.

Kažem joj da smo mi ulazili 3-4 puta; kaže da nas je videla. Pokušavam da nekako legalizujem svoju želju da očuvamo baštu, ali ona je odlučna, mir koji je nanovo stekla nije želela da nanovo izgubi. Pitala sam, a u pristojno vreme? Rekla je da nema tog vremena.

A onda kad nema nikog drugog osim nas? Tamo u parkiću uvek ima nekoga...

Ako se ikada budete predomislili, možete da nas zov... Ne, ne.

Očito ipak više od nas voli svoj mir. I svog psa. Voli i njega i sve druge pse, uličare. Voli i gradske mačke, brine o onima oko ulaza, čak je dve odvela na sterilizaciju. Prema deci uvek je blaga i iskreno ljubazna. Njen pas nam je jednom probušio loptu, što mu moj sin nikada nije oprostio, ali ja svesrdno jesam. Previše su simpatični njih dvoje da bi iko zdrav mogao da se ljuti.

A sada se između nas našlo 8x5 metara bašte.

I ne mogu da se ne saosećam sa njom. Kada je posečeno staro drveće ispod našeg prozora, jedna starija komšinica je oduševljeno rekla da sada napokon tu mogu da naprave klupe, da „babe malo mogu da sednu“. Odlučno sam rekla da smo protiv, jer kada živite nisko, razgovor pod prozorom zvuči kao da se odvija u vašoj kući. Osim toga, klupa na takvom mestu poziv je za sedenje u bilo koje doba dana, ali i noći, u našoj prometnoj i već dovoljno problematičnoj ulici. Zasadili smo novo drveće i nikada se više nije pričalo o klupi.

Tokom svih onih idiličnih dečijih popodneva u baštici, jedna osoba je, odmah tu iznad, gubila živce, nikada ne rekavši ni reči, ostajući dosledna svojoj naklonjenosti ka tišini. Tek sada može da kaže da je buka bila nesnosna po čitav dan. Iako u stvarnosti nije bilo tako, ne mislim da preteruje da bi pravila dramu, već da joj je buka toliko smetala da bi tih nekoliko sati dnevno nastavilo da je opseda tokom čitavog dana. A svi mi smo toga bili blaženo nesvesni. Ona nije pasivno agresivni namćor kog sam zamišljala, kog sam znala. Ona je draga osoba. Samo voli svoju tišinu i drugačije voli decu nego pokojna baka Bisa. Ljudsko lice ograničenja.

Osećam gorčinu. Zbog toga što ljudi nisu savršeni, što imaju slabosti; što i opšte dobro nije dobro za sve; što će deca izgubiti svoj mali, jedinstveni baštenski svet koji im je ostavila baka Bisa; što ćemo svi izgubiti uspomenu na nju.

Setila sam se Sepa Holcera, koji u svom kapitalnom delu Permakultura načinje temu dozvola, konsenzusa i njihovog eskiviranja. Tu kaže da u situacijama kada čitav komšiluk treba da se složi i da odobrenje za neku promenu, do saglasnost nikada ne dolazi. Koristi primer baštenskog jezera koje želi da izgradi. Iako se radi o njegovom placu, austrijski zakon ga obavezuje da mora da dobije saglasnost svih svojih suseda da bi jezero zaista napravio. Ali nekoga nerviraju žabe, neko će odmah pomisliti na komarce, neko će se uplašiti vlage. Opšta dobra, kao što su povećanje biološke raznovrsnosti ili jedinstvena prilika za učenje i igru, neverovatno se lako brišu čak i pred nagoveštajem lične neugodnosti. U gradu, broj ljudi na malom prostoru čine konsenzus oko dobrobiti još manje verovatnim. Svako ko je prisustvovao sednici prosečnog kućnog saveta zna da se dogovor često ne postiže ni za najjednostavnije stvari. Zato živimo u stanju podnošljivog haosa, podnošljivog propadanja, podnošljivog sivila. Zbijeni kao korov, u najboljem slučaju međusobno se podnosimo uz osmeh. I to je sve.

U baka Bisinoj bašti, lale i narcisi su, rasterećeni, procvetali. Probijaju se i klijanci mog omiljenog islandskog maka. Nekada bujne i mirisne ruže se nećkaju, neke već kopne. Možda ukrademo još neki trzaj rukom preko ograde, neko polivanje đubrivom. Ali uglavnom ću nastaviti samo da, teška srca, posmatram kako iskonsko potiskuje oplemenjeno.

Ubijeni u karantinu

Veći deo ovog teksta napisan je pre demanta nadležnog Ministarstva, u kome se kaže  da neće biti izmena Zakona o dobrobiti životinja u delu koji se odnosi na ljubimce i napuštene životinje. Međutim, smatram da je i dalje relevantan, jer se i dalje ne zna da li je predložena promena „procurila iz ministarstva“ ili ne – i dalje postoji mogućnost da jeste. Svako ko se mnogo godina bavi zaštitom životinja zna da bi takva promena suštinski odgovarala nadležnima. U suprotnom, trudili bi se da se postojeći zakon primenjuje, što nikako da se desi. Lično, najubedljivija hipoteza je da su glasine o promeni zakona zaista došle iz Ministarstva, kao probni balon – da se „opipa puls“ javnosti i/ili da se stvori pometnja. Ono što će se dešavati u narednom periodu će pokazati šta je istina. Budimo obazrivi i oprezni.

Svi smo to doživeli. Pričate nekom nešto, savetujete ga, ponavljate, ne mrzi vas; pričate i pričate i pričate godinama. Na strani vaših argumenata su iskustvo, znanje, dobra namera. Druga strana godinama klima glavom i kobajagi se slaže s vama, a onda u odsudnom trenutku učini baš suprotno, na štetu sebe i drugih.

Ako ste roditelj ili nastavnik, verovatno ste se suočili sa ovakvom situacijom. No za očekivati je da mladi i neiskusni srljaju i uče - na sopstvenim greškama. Ali šta kada se uloge obrnu?

Na neki način, građani su „deca“ svoje države. Voljno ili nevoljno, ona ih gaji, brine o njihovoj dobrobiti, usmerava ih i nameće im vrednosti. Ali ima i neodgovornih roditelja, roditelja koji bi da se igraju dece. I zaista, kao da nam se na čelu zemlje baškari banda raspuštene, nevaspitane dečurlije. Bez iskustva, znanja, bez morala; koji kradu, spletkare i uništavaju javno dobro, i koji se jedino na svetu plaše svog ćudljivog, silnog tate.

Kada se uloge i odgovornosti obrnu, to je mučno i opasno. Lepo ogledalo takve situacije su (navodne) predložene izmene Zakona o dobrobiti životinja, koje su procurile u javnost.

Lokalna udruženja za zaštitu životinja su, sa svim svojim manama, neprocenjivi izvor znanja i iskustava iz oblasti dobrobiti životinja. Takođe, upravo su građanske organizacije i građani ti koje se decenijama bave praktičnim rešavanjem problema napuštenih životinja – putem udomljavanja i sterilizacija, često iz sopstvenog džepa. Nije zanemarljivo ni njihovo pravno iskustvo. U pitanju je veoma kompetentna grupa ljudi, kakvu bi sami trebali da uključite proces donošenja odluka o ovom problemu. Naravno, ukoliko vam je cilj da imate kvalitetan pravni akt, a ne da nezgrapno nabudžite nešto, o šta ćete se možda i okoristiti.

Po samoj terminologiji upotrebljenoj u navodnim izmenama, vidi se da su na njima radila nestručna lica – jer reč „ubijanje“ se u principu ne koristi u pravnim i formalnim dokumentima, pogotovo jer postoji dovoljno sinonima; „karantin“ je reč koja označava izolaciju u koju se stavljaju životinje ili ljudi u cilju sprečavanja širenja bolesti, a ne zdrave životinje koje su predviđene za eutanaziju. Ove dopune pisali su ljudi koji ne samo da ne poznaju zaštitu i dobrobit životinja, već ni sopstveni jezik. Mnogo je bolje po sve nas ako su dopune lažirane i podmetnute „sa strane“. Daleko je gore ako su ljudi koji ovako razmišljaju i pišu na visokim državnim pozicijama.

S druge strane, državni aparat želi da promeni zakon koji nije ni pokušao da implementira. Sve ono što dovodi do stvaranja novih napuštenih životinja još uvek nije sankcionisano. Veterinarska inspekcija ne radi svoj posao. Nema kontrole odgajivača, štenci se štancuju kao na pokretnoj traci; nema sprovođenja obaveznog čipovanja, niko nije kažnjen za napuštanje ljubimca, iako je to svakodnevna pojava, iako 80% uličnih pasa nije rođeno na ulici, već su bivši „mezimci“.

Dalje, sistemska podrška po svim pokazateljima najefikasnojoj metodi kontrole populacije uličnih životinja – CNR (Uhvati-Steriliši-Pusti), uglavnom postoji samo na papiru. Zašto je CNR najefikasnija metoda? Zato što omogućava da mirni i sterilisani psi čuvaju teritoriju od novih, nesterilisanih životinja koje bi se neminovno razmnožile i tako umnožile problem. Rešava i problem agresivnosti pasa, jer ne dolazi do formiranja agresivnih čopora oko ženki u teranju. Poenta je zaustaviti nekontrolisano razmožavanje životinja i sprečiti dolazak novih, a ne konstantno ubijati u beskonačnom ciklusu. Nehumano je, nelogično je, skupo je.

Postojeći zakon možda deluje idealistički u odnosu na realno stanje stvari, ali pruža osnovu da se stvari promene u pozitivnom pravcu. Jer odvedeni i usmrćeni psi samo će ustupiti mesto novima. Setite se devedesetih i početka dvehiljaditih, kada je eutanazija bila legalna. Da li je bilo manje pasa? Da li su prihvatilišta i kafilerije bile u boljem stanju? Ne i ne. Problem nije postojeći Zakon, problem je što se postojeći Zakon ne sprovodi.

U međuvremenu, Ministarstvo je demantovalo da su predviđene promene Zakona u navedenoj oblasti, ali nigde izričito nisu izjavili da „dokument“ objavljen u nekim medijima nije potekao iz njihovih kancelarija. Uprkos tome što uveravaju javnost da će u pitanju biti samo „harmonizacija sa zakonima EU“, simptomatično je da relevantne organizacije, koje su se prethodnih meseci stavile na raspolaganje Ministarstvu i dalje nisu uključene u sam proces kreiranja Zakona, već će moći da pošalju komentare (kao i bilo ko drugi) tek kada dokument bude bio stavljen na javnu raspravu.

Ali da li uopšte postoji interes da se Zakon primenjuje? Javni postoji, svakako. Ali šta je sa državnim interesom i interesom pojedinaca koji su prigrabili moć za sebe?

Postoji jedna potencijalno dijabolična nota iza navodnih izmena. Naime, sve što postoji i umnožava na ovoj planeti za materijalističko društvo predstavlja neki vid resursa, samo ga treba znati iskoristiti. A ako mislite da se na napuštenim i na smrt osuđenim životinjama ne može zaraditi – varate se.

Prvo, sama eutanazija pruža priliku da se rođaci i kumovi međusobno uposle, jer se ova usluga obično autsorsuje trećem pravnom licu*

Drugo, nejasnom klauzulom koja omogućava da životinje preuzme „zainteresovana organizacija“, pritom ne navodeći koji tip organizacije dolazi u obzir, otvara prostor da se razvije trgovina napuštenim psima. Koga bi zaboga mogle da zanimaju ulične džukele? Pa, kako se ispostavlja, mnoge. Recimo, samo u 2011. godini u 27 zemalja EU u ogledima je upotrebljeno 17,896 pasa i  3,713 mačaka. Ako na te cifre dodamo i manje dokumentovane interese industrija koje koriste životinjske „sekundarne sirovine“, jasno je da postoji veliki prostor da se kroz aljkavo zakonodavstvo omogući upumpavanje krvavog novca u nečije džepove.

Odakle god da je ideja sporne izmene Zakona potekla, dobra strana nemira je da su se ljubitelji životinja (i prava i pravde) ujedinili da se suprotstave. Bitno je da je preko 10 hiljada građana reklo „Ne“, bitno je da je izjava načinjena, da je mogući probni balon odlučno probušen. Ne možemo da dozvolimo sebi da ne reagujemo na uzbune, jer je ulog preveliki. Jedino se treba čuvati sindroma „dečaka koji je vikao vuk“, jer koktel plasiranja lažnih informacija i sprovođenja planova ispod žita može biti jedna od strategija da se javno mnjenje pomuti i iscrpi, reagujući na svaku trzavicu onda kada pravih i transparentnih informacija nema. A onda će vam pred svršenim činom, kao u slučaju Studentskog parka, nadležni diplomatski odgovoriti da su vam priče „netačne i glupe“, uz kardinalni zaključak: „Ja ne znam šta vi hoćete“. Kao prava nevaspitana deca sa početka priče.

U svakom slučaju, izvesno je da po pitanju dobrobiti čovekovih najboljih prijatelja-beskućnika mira na ovim prostorima neće biti još dugo. Budimo oprezni, i odvažni.

* Ako vas zanima da saznate više o ovom problemu, organizacija Link Plus ima obimnu arhivu različitih zloupotreba delovanja javnih preduzeća, pa tako i po pitanju eutanazije.

PRILOG 

U nastavku sledi dopis upućen Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine koji je potpisalo 59 organizacija za zaštitu životinja

MINISTARSTVO POLjOPRIVREDE I ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE
ZA MINISTARKU
Prof. dr Snežanu Bogosavljević Bošković

ZAHTEVAMO DA SE PRIMENI ZAKON, A NE DA SE MENJA

Povodom nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja koji je u fazi izrade u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životine sredine, ovim putem zahtevamo jer nam Ustav RS daje pravo na to:

1. Ne sme se dozvoliti menjanje zakona u delovima o kontroli populacije napuštenih životinja, jer postoji prećutna saglasnost organa vlasti da ga ne primenjuju. Da se iz procedure povuku bilo kakve izmene zakona (direktne ili indirektne odredbe) koje podrazumevaju ubijanje životinja kao način rešavanja problema napuštenih životinja.

2. Poštovanje postojećeg Zakona o dobrobiti životinja u potpunosti

3. Da nam omogućite da se kao Organizacije građana sa teritorije cele Srbije – civilno društvo, uključimo u proces kreiranja i primene zakona u delovima koji se tiču dobrobiti životinja a naročito u pogledu rešavanja problema napuštenih životinja kako bismo zajedno sa organima vlasti došli do održivog, humanog i efikasnog rešenja, a u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 011-8872/2014 od 26. avgusta 2014. godine kojim su utvrđene smernice za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa.

Problem napuštenih životinja se ne rešava jer se Zakon o dobrobiti životinja ne sprovodi u najvećem delu:

- nijedan vlasnik nije kažnjen zbog napuštanja životinje, a od nesterilisanih vlasničkih životinja potiče najveći broj uličnih životinja
- retke su osude za krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja
- većina lokalnih samouprava nisu donele Program kontrole populacije napuštenih životinja propisan Zakonom, niti su otpočele sa primenom postojećeg Zakona
- većina lokalnih samouprava nema izgrađena prihvatilišta koja su propisana zakonom
- većina lokalnih samouprava i dalje koriste eutanaziju kao način kontrole populacije napuštenih životinja, iako je to Zakonom zabranjeno (a o čemu se i Ustavni sud izjasnio), a ne snose odgovornost za to
- većina lokalnih samouprava nema bilo kakvu saradnju sa NVO iz ove oblasti što je zakonska obaveza, a NVO su te koje imaju terensko iskustvo i znanje u oblasti rešavanja problema napuštenih životinja koje je ključno u procesu rešavanja ovog problema ako zaista postoji namera da se reši

Ne može se govoriti o tome da Zakon nije efikasan u rešavanju problema napuštenih životinja, već državna uprava nije efikasna u sprovođenju Zakona koji je sprovodljiv. Da državna uprava sprovodi zakon ne bi bilo napuštenih životinja! I to humanim pristupom dostojnim civilizacijskog napretka, jer se ubijanjem neće smanjiti njihov broj na ulicama.

Analize Svetske zdravstvene organizacije su pokazale da je eutanazija kao metod kontrolisanja populacije napuštenih životinja nesiguran i ne donosi rezultate. Ubijanje uličnih pasa i mačaka ne može da dovede do rešavanja problema jer se ne rešava uzrok problema – neodgovorno vlasništvo, pa bi nedugo nakon uklanjanja svih uličnih životinja sa ulice bile ponovo preplavljene nesterilisanim i nevakcinisanim životinjama. Otpor eutanaziji pruža i lokalna i šira društvena zajednica jer se radi o nehumanom i surovom postupanju s osećajnim bićima , dok postoji humanija alternativa.

Zbog svega gore navedenog zahtevamo da se pre sačinjavanja bilo koje verzije nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja poštuje gore navedeni Zaključak Vlade Srbije te da se održe sastanci sa predstavnicima dole potpisanih Udruženja kako bi se uključili u proces izrade zakona jer je svima u cilju da se reši problem napuštenih životinja.

(izvor + kompletan spisak potpisnika ovde)

Vrabac kao simbol - nestanka

  Četiri razloga koji doprinose nestanku vrabaca, a koji se retko spominju.

(foto: Novosti, 2)

Uprkos saobraćajnoj buci, do mojih ušiju se probio zvuk koji dugo nisam imala prilike da čujem. Tako poznati pijuk, s kojim su se mnoge generacije Beograđana saživele već u najranijem detinjstvu. Vrapci! Čitavo jato od 15ak jedinki. Načičkani po granama jednog visokog žbuna i jednog niskog drveta, u neposrednoj blizini jedne od naprometnijih beogradskih raskrsnica.

Moj dvogodišnjak i ja smo zastali, zadivljeni i opčinjeni njihovim čavrljanjem; kratkim, ali hitrim i veštim letačkim manevrima; prepoznatljivim skakutanjem. U njegovim godinama, već sam znala šta su vrapci – gradske zelene površine su vrvele od malih smeđih pernatih tela. Čak sam imala i malu plišanu pticu koja pijuče, vrapca Puću. Kad vratim film, verovatno je da je Puća zapravo bio pače. Ali dok su pačići bili apstraktan pojam iz slikovnica, vrapci su bili svuda, pa je bilo nekako logično da Puća postane dživdžan-konvertit.

Oko 25 godina kasnije, u istom gradu odrasta moje dete. Imao je priliku da vidi vrapca svega nekoliko puta u životu.

U Beogradu. Gradu čiji je "simbol" upravo vrabac.

Danas, pred tih 15 naših simbola, mi Beograđani smo se ukopali kao da gledamo čudo.

Ubrzo sam došla k sebi, pa smo im bacili malo hleba. Uzbuđeno su pohitali, ponovo svojim kratkim hitrim grana-zemlja-grana letovima, grabili i otimali jedni drugima komade pozamašne u odnosu na njihova telašca.

Ova scena otkrivala je toliko toga o svakodnevici jednog vrapca i potvrdila moje sumnje i slutnje oko toga koji sve faktori doprinose njihovom nestanku. Jer, beogradski vrapci jesu u problemu. Iako se brojnost zvanično ne prati, postoje procene da ih je ostalo oko 5000, što je očajan broj sa tendencijom smanjenja. Kada se stabilan broj jedinki jednom naruši, najrealnije je očekivati da će padati dalje.

Beograđani su tužni, zabrinuti, po medijima ciklično provejavaju članci koji žale za našim vrapcima (1, 2) i iznose različite teorije – od upotrebe pesticida, preko svraka i vrana kao predatora, golubova kao konkurencije za hranu, do činjenice da je danas hrana mnogo bolje zapakovana i manje se rasipa unaokolo.

I sve ove ideje se čine validnim, donekle. Sa višim standardima bezbednosti, hrana se po trgovinama manje rasipa, ali dosta ljudi i dalje više voli da baci hleb pticama, nego u kontejner, a ni ti kontejneri ne dihtuju baš. Brojni golubomrsci što se najpre ostrvite na „leteće pacove“, povucite ručnu. Golubovi su, baš kao i vrapci, stanovnici naših gradova odavno i vekovima nisu ugrožavali jedni druge. Da, golubovi jedu stalno i mnogo, ali s obzirom da su daleko brži i okretniji i da umeju hranu da odnesu sa sobom, vrapcima je oduvek lako uspevalo da otrgnu koji komad hrane za sebe ispod golubijih kljunova. Scene koje pamtim iz detinjstva su golubovi i vrapci zajedno. Borba, ali bez vidnih gubitnika ili dobitnika. Svako je dobijao svoje. Bolje je zapitati se šta se to dogodilo, pa su vrapci odjednom postali „nekonkurentni“ u odnosu na golubove?

Često se onako šturo spomene urbanizacija. Ali šta je to u urbanizaciji toliko pogodilo vrapce? Jer naš dragi obični, kućni vrabac, Passer domesticus, odavno je stanovnik grada i potpuno se evolutivno su odvojio od svog seoskog rođaka, poljskog vrapca (Passer montanus).

Primećujem nekoliko vrlo očiglednih problema, koji se slabo gde spominju:

1. Uništavanje postojećih, manjak novih zelenih površina, nepostojanje urbanističkih planova. U mnogim delovima Beograda – vrlo očigledni primeri su Vračar, Zvezdara, delovi Voždovca – nekim brzim i mutnim dilom višespratnice niknu na placevima nekadašnjih kućica-straćarica. Zbog načina života koji možete da upražnjavate na takvim mestima, moj muž ih zove golubarnici. Iz stana „pr'nete“ u svoj auto, odvezete se u kancelariju/tržni centar/balon za fudbal, a onda se kao i svaki dobar golub vratite nazad na svoju prečagu, na spavanje.

Okolinom tih zgrada na „dobrim lokacijama“ dominira betonska klaustrofobija – nema ni pomisli o zajedničkim površinama. Nema predviđenih mesta za drveće, šiblje, bašte. Obično nema mesta ni za parkinge, pa automobili potpuno blokiraju već uzane trotoare. Taj divlji neo-beogradski urbanizam šteti i ljudima i životinjama. Vrapci, kao ni bilo koji drugi oblik života koja ima minimalnu potrebu za vegetacijom, tu nema šta da traži.

2. Rešenja novoizgrađenih/obnovljenih javnih gradskih površina. Ukoliko se neko i usudi da napravi park ili javnu površinu, ne očekujte da vidite mnogo gustiša – parkići za decu i parkići za pse su bez drveća (dakle, idealna destinacija za prosečni beogradski letnji dan), kamoli povezanih zelenih celina. Kada se obnavljaju parkovi, takođe je trend da se ide na „predantni izgled“ – travnjaci, spomenici ili „umetnički objekti“, klupe. Dobar primer su Tašmajdanski i Studetnski park. Mislim da Josif Pančić sa svog kamenog pijedestala u potaji plače za svim onim divnim niskim žbunjem koje je posečeno oko njegovog spomenika. Što nas dovodi do sledećeg problema - žbunje

3. Sadnja nove i održavanje postojeće vegetacije. Svakog dana pokušavam da razumem novovremensku odbojnost prema niskom drvenastom rastinju, i ne uspeva mi. Ne pamtim da sam u poslednjih 10-15 godina videla da je na javnoj površini zasađen ukrasni žbun. Oni postojeći se održavaju tako što se bez ikakvog održavanja puste da izrastu, pa kad dostignu vidljive gabarite – seku se do zemlje. Takođe, Zelenilo vrlo revnosno seče sve niže grane i grančice na svom drveću u blizini zgrada, stvarajući tako, iz ptičije perspektive, „brisane prostore“, bez oslonca i skrovišta.

Ova praksa je katastrofalna za male ptice pevačice, pogotovo vrapce, i u tome vidim jedan od glavnih razloga za njihovu pojačanu ranjivost na predaciju od strane mačaka, vrana i svraka. Male ptice su dobri letači na kratke distance. Posmatrate ih – kao i naši vrapci sa početka priče, preleću sa žbuna na žbun, ili na niske grane drveća; odatle ateriraju ka potencijalnoj hrani na zemlji i brzo se vraćaju nazad. Svaka velika „praznina“, u vidu goleti ili drveća sa visokim krošnjama za njih predstavlja (1) opasnost da podlegnu grabljivicama, posebno mlade ptice koje su nevešti letači (2) dodatni utrošak energije, a ako ste biće sa izuzetno brzim metabolizmom koje mora mnogo da jede da bi isti održalo, rasipanje energije je poslednje što vam treba i čini vas ranjivim. Senice se, kao bolje akrobate i letači, za nijansu bolje snalaze, pa se može pretpostaviti da one zapravo popunjavaju nišu tamo gde je život pevačica uopšte još uvek moguć. Uz to, manje zavise od ljudi u pogledu hrane. Ne znači da one direktno istiskuju vrapce, već da mogu da zauzmu prostor i resurse tamo gde su se oni već povukli.

Dodatni problem je što vrapcima i drugim malim pticama ne odgovara svako žbunje. Potrebno je da ima čvrste grane i dobru strukturu, sa dovoljno prostora za da ptice mogu da manevrišu. Tuje i slični gusti četinari nemaju nikavu vrednost za ptice. Često gradsko žbunje sa tankim i nerazgranatim izbojcima, poput forzicije, takođe nemaju posebne pogodnosti za njih. Klasična živa ograda je previše gusta. S druge strane, idealni primerci poput „podivljalih“ žbunastih dženerika, često su na posebnoj meti gradskih testera – upravo jer su „podivljale“. Vrapci koje smo videli su upravo jednu takvu izabrali za bazu, a ako bi ikome palo na pamet da uredi dotični plato, sigurna sam da ne bi mogla da izbegne sečenje.

Slikovit primer je i jedan bujni, lepo formirani, zreli žbun, deo ne baš klasične žive ograde (ne znam vrstu) koja je do pre godinu dana rasla uz voždovačku Poresku upravu. On je bio jedino stalno stanište vrabaca koje smo uočili u ovom delu Konjarnika. Neko im je stalno ostavljao hranu ispod žbuna i stanovali su tu godinama, uveseljavajući sve ljude koji čekaju zeleno svetlo semafora. Međutim, početkom godine, neko je naložio Zelenilu da žbunove poseče do zemlje, pod izgovorom da „ometaju saobraćaj“ (iako je između ulice i živice metalna ograda?!). Sa žbunom je nestala i kolonija vrabaca.

Iz nekih manje očiglednih razloga, stanicu niže, u Šumicama, možete videti mnoštvo senica, ali nijednog vrapca.

Pretpostavaljam da nema potrebe naglašavati da je dodatni problem i ukupni kvantitet zelenila bilo kog tipa. Uz klimatske promene i pritiske u vidu visokih temperatura i zagađenja, značajan broj postojećeg gradskog drveća ubrzano propada. Često ništa novo ne bude zasađeno na mestu onoga što je posečeno, a i tamo gde biva, mlade sadnice još teže podnose navedene pritiske, plus su izložene direktnom fizičkom uništavanju od strane bahatih sugrađana.

4. Arhitektura i materijali novogradnje. Nisam imala priliku da se ozbiljnije upoznam sa temom, pa je neću razrađivati, ali taj komentar je zvučao sasvim logično – da materijali od kojih se danas grade zgrade, kao i sama arhitektonska rešenja (pogotovo fasada), apsolutno ne odgovaraju gnežđenju vrabaca.

Možda je najbolnije što bi mnogi od ovih problema lako i jeftino mogli da se otklone ili ublaže, da samo postoji volja koordinisani napor nadležnih institucija. Da je samo robovlasničkoj kasti stalo do bilo čega drugog, osim svojih fotelja i džepića.

U ekologiji, određene životinjske vrste mogu da služe kao bioindikatori - pokazatelji zdravlja staništa i njegove pogodnosti za druge vrste. Primera radi, u šumama postoji veza između zdrave populacije ptica pevačica i buba grobara. Prostim jezikom: ako je tu dobro jednima, dobro je i drugima.

Bojim se da ugroženost vrabaca, koji god da je dominantni razlog njihovog nestajanja, pokazuje da Beograd postaje nepovoljno stanište i za nas, ljude. Da je već postao pretrpan, prebudžen, prezagađen, nehuman. Ukidanjem javnih, zajedničkih površina, nestaju i naše zajednice, naše sugrađanstvo.

Otpora nema, jer jedni ćute (osim što se povremeno zakašlju od smoga), a drugi navijaju da se trend nastavi – komercijalni projekti, od novih molova, do megalomasnog* Beograda na vodi, pune uski krug džepova, ali ne donose ništa dobro prosečnom Beograđaninu, bio on vrabac, pas ili čovek. Unapred je predviđeno ko će skupiti kajmak, a ko će se udaviti negde na dnu šerpe. Cinici bi mogli da dodaju da, s obzirom da je isti trend nestajanja vrabaca primećen širom Evrope, napokon u nečemu idemo u korak sa progresivnim svetom.

Hm, progres. Svet.

Da li je progres koji se zasniva na uništenju drugih zaista napredak? I da li je svet koji ne trpi vrapce dobro mesto za život?

*Frojdovski lapsus je u pitanju – htela sam da napišem „megalomanskog“, ali možda je „megalomasni“ ipak bolji opis projekta.

(bonus, via Detinjarije)

Došao vrabac da nam nešto kaže (Jovan Jovanović Zmaj)

Živ, živ, živ!
Hvala Bogu, još sam živ!
Oprostite, molim lepo,
 ako sam vam štogod kriv,
živ, živ, živ!
Živi bili i vi svi  
što me niste gonili!

 

Zima već prolazi,
proleće nam dolazi,
danas, sutra, biće zima
nama svima za leđima.

 

Da ne nađoh oko vaših kuća
lepe, sitne hrane, ka bih zimus provodio
vrlo posne dane.
 

 Možda bi mi želudac
u prazninu zapo
a možda bih, sirotan
od gladi i skapo.

  

Jeste l' vi to meni dali
ll' su dari sami pali,
to ne mogu da rasudim
mojim mozgom malim.
-Tek, ja evo, dođoh
vama da zahvalim.

Nemojte me terati,
ja ću vama pevati
- Ne baš kao slavuj,
al' bolje neg žabac.
svatko peva svojim glasom,
- A vrabac - ko vrabac.