Odbrana lošeg projekta - odgovor na tekst dr Stevana Nikolića "Takvih hrastova puna je Srbija".

Povodom teksta Dr Stevana Nikolića „Takvih je hrastova puna Srbija“

 skraćena verzija objavljena u "Politici", u rubrici "Među nama"

Prošle subote, Dr Stevan Nikolić je kroz oštru kritiku teksta „Ne secite nam hrast“ Mihajla Mitrovića izneo niz očigledno proizvoljnih tvrdnji na koje bih ovom prilikom želela da se osvrnem.

Sveukupno gledano, u domenu „stručnih“ zagovaranja seče hrasta polako se uspostavlja jedna jasna pravilnost: tvrdnje koje nisu pokrepljene niti jednim proveljrivim dokazom ili izvorom.

Tako g. Nikolić lagodno tvrdi:  „Suština stručnih stavova i mišljenja je sledeća. Hrast u Savincu nije zapis (...) ni većina meštana ne zna da je stablo zapis, samo je čula o tome u ovoj kampanji“ (...) Takvih je hrastova puna Srbija“.

Građanima koji pomno prate priču o savinačkom hrastu, a posebno onima sa nešto obrazovanja iz relevantnih naučnih oblasti, ostaje nejasno odakle g. Nikolić crpi informacije koje koristi kao argumentaciju. Tako tekst objavljen u decembru 2012. godine u Politici navodi da u monografija sela piše o hrastu-zapisu – starom 460 godina (1). A takođe u Politici, samo dan posle teksta g. Nikolića, protojerej-stavrofor Stojadin Pavlović izrekao je da „da hrast već decenijama nema karakter zapisa“ (2), što znači da SPC zna da je hrast ipak zapis (međutim, ostaje nejasno po kojim kriterijumima jednom drvetu-zapisu „istekne rok trajanja“). Kojom validnom metodom je ustanovljena navodna nesvesnost meštana o zapisu do početka „kampanje“? Istraživanjem na terenu? Anketom? Možemo samo da nagađamo.

Na isti metodološki problem proizvoljnih tvrdnji nailazimo u rečenici „Moćnih hrastova kao što je savinački puna je Srbija, ali se seku za razne potrebe, posebno kod izgradnje puteva, vodnih akumulacija i drugih velikih objekata“, gde imamo čak i tvdnje o kvantitetu stabala – bez i jedne konkretne brojke, a kamoli izvora tobožnjeg podatka. Sigurna sam da bi g. Nikolić s obzirom na svoju funkciju relativno lako mogao da dođe do procene koliko stabala ove starosti postoji u Srbiji da to želi, što ostavlja još neugodniji osećaj kod građana koji nažalost ovim podacima nemaju lak pristup. Takođe, ovde ponovo vidimo pokušaj da se značaj savinačkog hrasta relativizuje – on dakle nije zapis, već tek „moćno stablo“, jedno od mnogih.

Tvdnje nejasnog porekla prisutne su i u karakterizaciji stanja hrasta. „Ocene stručnjaka su da je hrast moćno stablo, markantnih dimenzija i duboke starosti, ali sa jasnim znacima sušenja i propadanja“. U slučaju savinačkog hrasta, reference ostaju nejasne i nepoznate, a stručnjaci bezimeni i nedostupni za pojašnjenja i diskusiju. Ne može se doći do bilo kakvog dokumenta čija bi validnost i metodologija mogle da se analiziraju.

„Bolest hrasta“ predstavljena je kao činjenično stanje, ali da li je neka konkretna patologija zaista ustanovljena kod hrasta? Ako jeste, koja? Ono što je građanima od objašnjenja bilo dostupno svelo se na sledeće: „Makroskopski je uočljivo da hrast ima vidne oznake oštećenja i da se nalazi u završnoj fazi razvoja koja vodi ka kraju njegovog životnog veka. Stablo ima dosta suvih grana i centralni deo krošnje je suv. Prema iskustvu stručnjaka, kod stabala ove starosti unutrašnja trulež je veća i intenzivnija nego što se to vidi spolja - objašnjavaju za “Blic” u Zavodu za zaštitu prirode Srbije“ (3). 

U maniru na koji smo već navikli, ne navodi se ko stoji iza procene, niti kojim putem se do zaključka došlo. Do ovakve konstatacije moglo se doći i samo pogledom na fotografiju hrasta, a za realno utvrđivanje stanja svakako je potrebno više (ipak, čak je i na fotografiji vidljivo da nije čitav centralni deo krošnje suv, kako se tvdi). Nema procene tačne starosti hrasta, a logika „zavšne faze razvoja“ mogla bi se takođe primeniti na bilo kog sredovečnog čoveka. Međutim, dok čovek ide ka svom biološkom kraju nekoliko desetina godina, hrast može ići ka kraju nekoliko vekova – dakle, postoji teoretska mogućnost da bi čak i uz „bliženje kraju“ još dugo mogli da uživamo u njegovom prisustvu. Mogući životni vek hrasta lužnjaka (Q. robur) procenjuje se na 2000 godina, a najstariji zabeleženi primerak star je 1500 godina (Donja Saksonija, Nemačka). (4)

foto: Miodrag Mija Ćiraković

Ukoliko jasna stručna mišljenja koja navodi g. Nikolić postoje i ukoliko su negde publikovana, zašto nisu dostupna javnosti, u formi sažetaka ili makar ozbiljnih citata konkretnih stručnjaka? Jer upravo dostupnost otvara mogućnost za diskusiju, a stručna diskusija je jedino sredstvo za proveru utemeljenosti neke tvrdnje. Tako bi mogla da se čuju različita mišljenja; međutim, pitanje je kome bi diskusija išla na ruku i samim tim – da li je uopšte poželjna. Iako je trenutno u interesu zagovornika seče da se stručna zajednica predstavi kao potpuno homogena, u realnosti je retko tako.

S obzirom na sve ove propuste, vrlo je nedolično od strane g. Nikolića što stav Mihajla Mitrovića naziva „zanesenim“ i (čak dva puta) „patetičnim“. U odnosu na njega postavlja se nadmeno, pozivajući se na „činjenice i stručne stavove“ – a sve bez i jedne reference, bez i jednog naslova, imena, broja; bez i jednog podatka. Princip „rekla-kazala“ u nauci ne postoji. To što je neko bira da koristi stručnu terminologiju i birokratski jezik nije nikakva garancija stručnosti i tačnosti njegovih tvdnji. 

Dodatno je poražavajuće to što Dr Stevan Nikolić, kao akademski građanin, a posebno kao neko ko se tokom svoje karijere bavio ekologijom i turizmom, ne primećuje i ne kritikuje brojne manjkavosti samog projekta autoputa – od presecanja kulturno-istorijskog kompleska Savinac - Takovo, preko potrebe da se izmesti korito reke, brojnih infrastrukturnih problema s kojima su se suočili stanovnici Savinca tokom izvedbe radova, do putanje koja vodi tačno do – i preko - drevnog hrasta; sve uprkos tome što je put mogao da bude trasiran drugačije. Miliša Nikolić, predsednik lokalne mesne zajednice „kaže da je postojala ideja da autoput prolazi istočno od varošice, što bi bilo, kako su mu rekle geodete, oko 1,5 kilometara kraće, a manje bi se i kuća rušilo, dakle i jeftinije. Moglo je da se trasira i zapadno, u kom slučaju bi se između naselja i autoputa našla šuma kao dobar tampon. Ali, nečiji je interes bio, smatraju Savinčani, da bude ovako – skuplje i štetnije – jer mora da se premešta i korito reke Dičine i izmešta postojeći lokalni put“ (1)

Nikolić birokratiski poentira rečenicom: „Moraju uvažiti zakonitosti savremenog tehničkog razvoja i principi sameravanja ekoloških i društvenih interesa nacionalnog, regionalnog i lokalnog značaja“. Razvojni projekat koji je u ovoj meri invazivan u odnosu na okolinu, koji nije transparentan, koji se nije našao na javnoj raspravi, koji ni na koji način nije uključio mišljenje i potrebe lokalne zajednice, već je aktivno ignorisao sve njene primedbe (1, 5) – takav projekat je sve samo ne savremen.

Za kraj, mogu da se složim da rešenje koje je g. Mitrović izneo zvuči idealistički i da se možda očekivao manje poetičan ton obraćanja. Međutim, sa svim manama koji se njegovom tekstu mogu pripisati, uspelo mu je da u dva stubca konstatuje ono što godinama predviđaju stručnjaci i „stručnjaci“: nekvalitetan projekat, lišen demokratskih principa odlučivanja.

Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da bi savinački hrast preživeo, činjenica da se stanište drveta ove veličine prostire i desetinama metara u tlo, gde radovi na putu ne bi smeli da imaju veći uticaj, povećava šansu njegovog preživljavanja. Ukoliko izgradnja puta drastično utiče na režim i kvalitet podzemnih voda – onda je to veliki opšti problem i opasnost, propust koji nikako nije smeo da se dogodi.

U Prilogu se nalazi nekoliko primera impozantnih stabala sa različitih meridijana sveta, koja su ostavljena da žive uz auto-puteve i pretvorila se u regionalne turističke znamenitosti.

U Beogradu, 8. jula 2015.

S poštovanjem,

Katarina B. Samurović

Analitičar zaštite životne sredine,

Reference u tekstu:

(1) Lomović, Boško: „Vijadukt preko škole“, Politika, 05.12.2012.

www.politika.rs/rubrike/Srbija/Vijadukt-preko-skole.lt.html

(2) Pavlović, Stojadin: „Hrast nije svetinja“, Politika, 04.07.2015.

 http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Hrast-nije-svetinja.sr.html

(3) Leskovac, Miljana: „Nadležni našli rešenje za problem na Koridoru 11 – mole boga da surova zima ubije hrast“, Blic, 23.11.2013.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/421988/Nadlezni-nasli-resenje-za-problem-na-Koridoru-11-Mole-boga---da-surova--zima-ubije--stari-hrast

(4) Frank, Peter W: „Life Span/Plants“, Britannica

http://www.britannica.com/science/life-span#toc63856

(5) Popović, Mirko: „Točkom na bager ili kako odbraniti hrast, Kontrapress“, 2013.

http://www.kontrapress.com/clanak.php?rub=GRADovanje&url=Tockom-na-bager-ili-kako-odbraniti-hrast

Prilog: Turistički značajno drveće pored autoputeva, primeri

„Sveto drvo Bilu“, 3200 godina staro, Taroko, Tajvan,

http://www.taroko.gov.tw/English/?mm=5&sm=1&page=17

Foto: https://lh5.googleusercontent.com/-AYcttawBsRo/UNnXayg84FI/AAAAAAAAAg8/hNbBAj6uKeM/s640/IMG_0078-048.JPG

„Drveće na pola puta“ – vrba i pamučno drvo (topola), Manitoba, Kanada

https://readreidread.wordpress.com/2011/06/26/the-halfway-trees/

Foto: https://readreidread.files.wordpress.com/2011/07/dauphin-trip-090.jpg

Foto: https://readreidread.files.wordpress.com/2011/07/tree-diversion-houses-005.jpg

„Shoe Tree“, Nevada, SAD (posečeno od strane vandala 2010. g.)

http://www.atlasobscura.com/places/shoe-tree-of-middlegate

Foto: http://roadsidewonders.net/wp-content/uploads/2010/03/shoetree.jpg

Otvoreno pismo Vigoru Majiću povodom savinačkog hrasta

Otvoreno pismo Vigoru Majiću, direktoru Istraživačke stanice Petnica, povodom izjava u vezi slučaja savinačkog hrasta

Poštovani g. Majiću,

U sredu, 24. juna, u onlajn izdanju „Blica“, pročitala sam Vašu izjavu povodom planirane seče 600 godina starog hrasta-zapisa kod Savinca. Citiraću je u celini:

„Treba da se nađe kompromisno rešenje a to je da se posadi novi hrast ali da se na njega nakalemi stari kako bi se sačuvala tradicija. Taj hrast treba da se obeleži pločicom, koja bi ukazivala na njegovu istoriju. Treba da se zna da iako bi počela izgradnja obilaznice,promenila bi se prirodna sredina hrasta i on bi počeo da se suši. Onda bi narod to povezao sa kletvom i napravio bi se bez potrebe ponovo cirkus - kaže za “Blic” biolog iz Petnice Vigor Majić.“

Kasnije je dotična izjava prerađena i stavljena uz izjavu ministarke Zorane Mihajlović.

Bila sam iskreno šokirana kada sam pročitala Vaš stav. Postojala su čak i mišljenja da je izjava fabrikovana, jer su pojedinci smatrali da je nemoguće da ste izjavili ono što je napisano.

Međutim, nastavili su da Vas objavljuju – prvo Večernje Novosti (1), uz dodatnu razradu prvobitne ideje, koja sada uključuje predlog da se od investitora traži sadnja 100 novih sadnica. Potom je ministarka Zorana Mihajlović za B92 ponovila plan o kalemljenju. Poslednji prilog na RTS-u citira dopis ministarke upućen redakciji, u kome je Vaš predlog usvojeno kao (jedino) stručno mišljenje.

Pošto više nema sumnje da su izjave autentične, dozvolite da vam se obratim, kao bivši polaznik i saradnik IS Petnica na programu biologije i analitičar zaštite životne sredine po struci.

U vezi Vašeg stava postoji niz problema, kako praktičnih, tako i apstraktnijih. Nejasno je po kom ste kriterijumu baš Vi izabrani da iskažete mišljenje u ime stručne javnosti.  Po zvanju geograf, a bavite se obrazovanjem - ne biologijom, dendrologijom, bioetikom, menadžmentom prirodnim resursa, etnologijom... Bilo kojom naučnom granom relevantnom za slučaj savinačkog hrasta. Istraživačka stanica Petnica je obrazovna institucija koja se kontinuirano ne bavi ni jednom naučnom delatnošću van okvira obrazovanja. Uprkos svemu tome, Vaše viđenje problema hrasta jedino je „nezavisno stručno“ mišljenje, uz izjave državnih funkcionera, koje se moglo čuti u medijima i koje je usvojeno od strane Ministarstva.

Kroz pet stavki želim da ukažem na to da je Vaš iskaz pseudo-stručan, makijavelistički pragmatičan i vrlo plitak. Ne uzima u obzir (osim vrlo deklarativno) duboke metodološke, ekološke i kulturološke aspekte slučaja.

(I) Čudno je kada čovek koji je vezan za nauku ne uspe da konstatuje osnovni problem – a to je loše planiranje, loš osnovni projekat autoputa. Izgradnja dotične deonice izazvala je niz problema na lokalnom nivou, što je jasan indikator aljkavog planiranja. Posebna bizarnost je očigledno potpuno odsustvo izlaska na teren, ili makar detaljnog snimanja terena. Sigurno veoma dobro znate da je osnovni preduslov za uspeh projekta kvalitetan nacrt i neverovatno mi je da takav propust ni jednom rečju niste spomenuli.

(II) U oba medija ste, kao i državni funkcioneri, insistirali na tome da će se hrast osušiti i da je zato bolje poseći ga; Međutim, iza tih tvrdnji ne stoji studija, niti reference, već puka pretpostavka prepakovana u kulisu stručnog mišljenja. Niste ni uzeli u razmatranje mogućnost presađivanja, što se u svetu praktikuje (2) čak i za tako veliko drveće.

(III) „Novostima“ ste rekli da je sadnja sto novih mladica zadovoljavajuće rešenje iz ekološke perspektive. Ne mogu da se složim s tim. U SAD, sadnja jedne ili dve nove mladice za svako staro posečeno drvo redovna je praksa za društveno odgovorne drvne kompanije. Međutim, sadnja mladog drveća ne umanjuje nepopravljivu i neprocenjivu štetu seče stoletnih (eng. „old-growth“) šuma, čiji se nestanak smatra odgovornim za remećenje ravnoteže u biosferi i opadanje šumskog biodiverziteta.

U slučaju hrasta kod Savinaca, naravno, ne govorimo o šumi – ali jedno toliko veliko i staro drvo je, sa jedne strane, ekosistem za sebe, a sa druge ima ogromne biohemijske kapacitete (npr. za vezivanje i čuvanje ugljen-dioksida, za prečišćavanje vazduha i voda), u skladu sa svojom fizičkom veličinom. Tu je i njegova nematerijalna vrednost. Dakle, iako je sadnja drveća uvek poželjna, iz ekološke perspektive prosta zamena starog drveća mladim drvećem smatra se „zelenim spiranjem savesti“ (eng. „greenwash“), jer se osobine starog i mladog drveća i ekosistema koje formiraju drastično razlikuju.

(IV) Posle praktičnih, dolazimo do složenijeg problema simbolike ovog stabla, koju ste u Vašoj izjavi u velikoj meri relativizovali.

Prvo, imamo simbolički značaj ovog hrasta u ekološkom smislu. Zbog svoje starosti i veličine, on je prirodno blago, spomenik prirode, sa izrazitom biološkom, ekološkom i estetskom vrednošću; jedinstvena i retka pojava čak i u globalnim okvirima. Upravo se kroz simbolički odnos prema ovom hrastu ogleda i odnos prema drugim prirodnim resursima Srbije, koji se prečesto iz oportunizma degradiraju ili potpuno uništavaju. Primera radi, jedinstveno Jabučko ravnište na Staroj Planini, retko vlažno stanište zaštićeno Ramsarskom konvencijom, bezobzirno je uništeno radi izgranje hotela i ski-centra. Čak i prve zone zaštite nalaze se na redovnoj meti pljačkanja resursa, bahatosti i ilegalne ili polu-legalne gradnje. Primeri su zaista brojni i simptomatično slični „slučaju hrast“.

Zatim, tu je kulturološka, istorijska i verska simbolika ovog hrasta. Vaši predlozi ogledaju suštinsko nerazumevanje kulture, istorije i običaja.

Rešenje o kalemljenju liči na prilično uvredljiv pokušaj da se uznemirenom narodu „zamažu oči“. Hrast nije voćka, pa da kalemljenje bude logično rešenje za čuvanje osobina određene sorte. Hrast-zapis je autentična celina. Zamislite koliko bi apsurdna bila ideja da se sruši srednjovekovni manastir, a jedna njegova cigla sa spomen pločicom prebaci u novu zgradu. Šta bi UNESCO imao da kaže o takvoj ideji?

Predlog o sadnji i osveštavanju nove šume potpuno je isti tip improvizacije. Prvo, u „kultu drveća“ kvantitet stabala nije imao značajnu ulogu. Drugo, hrast je proglašen za zapis u specifičnom istorijskom trenutku kada narod nije mogao da se okuplja u crkvi. Drvo je osveštano sa povodom; njegova osvećenost ne može se razdovojiti od trenutka u kom je nastala.

Tu možda dolazimo i do suštine Vašeg problema. Jer iz intervjua i izjava jasno je da Vam istorija Srba i osvrti na kolektivnu prošlost nisu mili. Tokom godina pokazali ste izrazitu nadmenost i gotovo patološku netrpeljivost prema istima. Primeri su fragmentisani i brojni, ali smatram da je autorski tekst koji ste napisali za Novi Magazin 2013. godine pod naslovom „Deficit budućnosti“ (3) idealna ilustracija. Citiraću nekoliko rečenica:

-          Svakako, i ovde je mašta nezaobilazna, pa se istorija natapa izmišljenim mitovima i legendama koji je čine slađom i privlačnijom. Tako ulepšana i obogaćena, prošlost se nametnula na svakom koraku.

-          Naše ulice se ne zovu po brdima, rekama, cvetovima, brojevima ili stranama sveta, već po mrtvima gde je uvek više vojskovođa, heroja ili ubica nego učitelja, pesnika ili istraživača. Čak smo i školama češće davali imena nepismenih vojskovođa i krvavih heroja, nego imena stvaralaca, pokretača budućnosti.

-          Pogled usmeren ka budućnosti jedina je garancija da nas neće preplašiti aveti prošlosti, da nećemo potonuti u močvari mitova. Prestaćemo da verujemo da nam je prošlost velika, jer nije. Budućnost je mnogo veća.

Citirani autorski tekst iz Novog Magazina svojom suštinom frapantno liči na svojevrsni manifest premijera Aleksandra Vučića, „Moj odgovor njima“ (4), objavljen u Blicu u martu tekuće godine:

-          Neki put pomislim kako problem Srbije nisu ni njena prošlost, niti njena sadašnjost – problem je, čini mi se, svako odsustvo želje da se ode u budućnost.

-           Krenuli smo iz dubokog minusa, i iz daleke prošlosti, one u kojoj je oblikovana Srbija, njene navike, mentalitet, duh, njena svest i verovanje u poraze, mesije i velike belosvetske zavere.

-          Deo Srbije, ujedinjene u svojim sumanutim ideologijama, živi od priča. Hrani se njima, mazohistički uživa u njima, navučena je na njih više nego na bilo koji porok koji se može zamisliti.

Komplementarnost postaje potpuno očigledna, uprkos značajnim stilskim razlikama, kada dva teksta pročitaju u celini.

Ako se na to doda sinergizam sa ministarkom Mihajlović po pitanju hrasta, ostaje samo da se žalošću konstatuje da ste baš u ovoj vladi pronašli dugo godina nedostajućeg ideološkog partnera u vlasti.

Naravno, ni premijer Vučić, ni Vi, Vigor Majić, po ovom pogledu na svet niste posebni, niti posebno inventivni. Krupni kapital i čitav neoliberalni diskurs koriste ga za svoje interese. Mnogi sporni programi, tehnologije, ugovori, čak i ratovi, svoje jedino moralno uporište zasnivaju na snu o budućnosti i/ili na strahu od „aveti prošlosti“. Istovremeno, fantastične futurističke ideje zatiru motivaciju da se sadašnji gorući problemi reše na optimalan način – idealan primer bi bio paradigma kolonizacije svemira kao rešenja ekoloških i egzistencijalnih problema na Zemlji.

Za to vreme, u sadašnjosti se pravi nepopravljiva humanitarna, ekološka i društvena šteta, „kolateralna šteta“ vrle nove budućnosti koja nikako da stigne. Na takvoj sadašnjosti mnogi profitiraju. Analiza prošlosti ima moć da veoma jasno ukaže na kontinuitet, smer i dalje tendencije eksploatacije. Zato neoliberalni diskurs ima veliki problem sa istorijom i prošlošću.

Kada se Vaše izjave stave u širi globalni kontekst, iza Vaše naučne maske počinju jasno da izviruju politikantstvo i proračunatost. U odnosu na zadatu temu postavljate se tako da budete na dobitku; da se ne zamerite centru moći o čijem pojasu zveckaju ključevi od kasice.

(V) Kad smo kod finansija, krajnje je licemerno od vas da kažete: „Srbija, međutim, nije toliko bogata zemlja da uživa u luksuzu da menja trase puteva zbog jednog drveta“, jer siromaštvo Srbije niste razmatrali kada su u pitanju bile Vaše vrednosti. Niste imali ni najmanju moralnu poteškoću da učestvujete u zaduženju zemlje kreditom od  čak dve stotine miliona evra povodom projekta EIB „Istraživanje i razvoj u javnom sektoru“, u koji je dobrim delom ugrađena i obnova Istraživačke stanice Petnica, 2010. godine, u najintenzivnijem periodu aktuelne ekonomske krize. Nemate problem ni da se za stanicu svake godine iz budžeta izdvaja oko 30 miliona dinara, kojima raspolažete potpuno slobodno. I ako stanica to zaslužuje, u datim okolnostima svakako je u pitanju - luksuz. Složićete se da bi pokušaj izmeštanja hrasta ili zaobilaznica koštali neuporedivo manje.

Nadam se da ćete postati svesni da ste lakomislenim izjavama u vezi savinačkog hrasta dali legitimitet svemu onome što inače osuđujete:

-          Kroz paušalne odgovore na ozbiljna pitanja validirali ste pseudo-naučni pristup, koji se zasniva na selektivnom i površnom razmatranju činjenica i njihovoj „odokativnoj“ analizi.

-          Stali ste iza nestručnosti, bahatog projektovanja, loše metodologije – jer čak ni srednjoškolski petnički terenski projekti ne mogu da prođu bez izlaska na teren.

-          Stavili ste se u odbranu laži, obmane i manipulacije – jer već dve godine je važeće obećanje visokih funkcionera da će hrast biti sačuvan, dok je u realnosti rađeno suprotno.

-          Stali ste na stranu autoritarnog i anti-demokratskog modela upravljanja, jer hrast će biti posečen protiv volje lokalnog stanovništa i lokalne mesne zajednice, čija ni jedna primedba na projekat nije usvojena.

Mogu samo da nagađam zašto ste tako postupili: da li iz slepe ljubavi prema onome što je nazvano „progresom“ i dubokog prezira prema „narodnom“; da li iz oportunizma i proračunatosti, da li iz ucene i pokornosti. Svaka od tih mogućnosti duboko razočarava.

Biću zauvek zahvalna Petnici – samim tim i Vama, za znanje i gostoprimstvo koji su mi pruženi. Ni jedna Vaša izjava tu zahvalnost ne može da potre. Ipak, kroz prizmu sadašnjosti prošlost otkriva svoje pravo lice. Ironično, klica mog kritičkog mišljenja koja je u Petnici proklijala, sa sazrevanjem je počela kritički da razmatra mesto sa kog je ponikla.

Da završimo uz Vaše omiljene teme: budućnost i svetska rešenja. Savetujem Vam da istražite odnos razvijenih zemalja prema njihovim „savinačkim hrastovima“. Stoletni hrastovi (5) krase tla Engleske, Nemačke, Francuske, Sjedinjenih Država i uživaju poseban status i zaštitu. Sopstveno nasleđe se čuva, tretira sa pažnjom i poštovanjem.

Budućnost i prosperitet zemlje usko su povezani sa njenim odnosom prema svom prirodnom i kulturnom blagu. O tome se ne sanja – predodređeno je u sadašnjosti. Kada bezmalo svaki put pozivate da se ugledamo na razvijeni svet u pogledu statusa nauke i obrazovanja, zašto ne i u ovom pogledu? Ali možda ista pravila ne važe uvek za sve - istorija sugeriše da je tako. Zato postoji pritisak da se ona zaboravi.

Dobra stvar u svakoj krizi je što makar maske padnu.

U Beogradu, 26. juna 2015.

S poštovanjem,

Katarina Samurović (ex Stanković)

Nekadašnji polaznik i mlađi saradnik na programu biologije IS Petnica

Reference u tekstu:

(1) „Vigor Majić: Šuma umesto starog hrasta“, Novosti, 25.06.2015.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:554604-Vigor-Majic-Suma-umesto-starog-hrasta

(2) Burghardt, Jackie: „What Happens to a Tree When it is Moved?“

www.colostate.edu/Dept/CoopExt/4DMG/Trees/movetree.htm

(3) Majić, Vigor: „Deficit budućnosti“, Novi Magazin, 18.11.2013.

http://www.novimagazin.rs/stav/vigor-majic-deficit-budunosti

(4) Vučić, Aleksandar: „Moj odgovor njima“, Blic, 02.03.2015.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/538870/Aleksandar-Vucic-pise-za-Blic-Moj-odgovor-Njima

(5) „Famous Oak Trees“, „Oak“ - Wikipedia, 26.06.2015.

https://en.wikipedia.org/wiki/Oak#Famous_oak_trees

Povratak botova

Dajte beskonačnom broju majmuna pisaće mašine i beskonačno vremena i oni će (gotovo sigurno) iskucati kompletno delo Vilijama Šekspira.

Dajte beskonačnom broju SNS botova tastature i beskonačno vremena i oni će (sigurno-sigurno) kucati glupave generičke komentare do kraja univerzuma (sa tendencijom da s vremenom postaju sve gluplji).

Posle Telepromptera i afere „Tvrđava“, uprkos tome što su iz odmazde doslovce uništili Teleprompter sajt, botovi su se pritajili. Nekoliko meseci smo se odmarali od njihovih „lakonskih“ prosto-proširenih rečenica. Internet komentari, makar na nekim mestima, ponovo su počeli da imaju smisla.

A onda juče na B92 videh 250 komentara na vest „Auto-put ipak ruši hrast od 600 leta“. Broj je već smrduckao. Moje sumnje su potvrđene kada sam počela da čitam.

Srdačno preporučujem da ih i sami pogledate. Reći će vam mnogo toga o stanju svesti dela našeg naroda. O tome koliko nisko pojedinac može da se spusti, iz pohlepe, bede ili čistog govnarstva.

Ovi ljudi nemaju nikakav kvalitet, osim svoje slepe upornosti i beskrajnog oportunizma. Da postoji meritokratsko društvo, njihova pozicija bila bi drugačija. U ogoljenom kapitalizmu u kom živimo, rezultati i brojevi su jedino što je bitno. Zato su botovi, kao u diskvalifikacionom rijelitiju, u prilici da se takmiče za novi srpski san – državni posao stečen komentarisanjem na internetu.

Razlika između parazita i parazitoida je u tome što prvi održivo žive na račun svog domaćina - hrane se njime u meri da ovaj preživi, jer im je potreban. Botovi žive na račun mene i vas sa nezajažljivom glađu. Iscrpljuju nas i ekonomski i moralno dok svi zajedno ne kolabiramo.

Drva koja smetaju treba biti otfikarena! - "Leontina"

Zato ne mogu da se ne osvrnem na neke misli zaglavljene u botovskom beskonačnom loop-u.

Recimo, ponavlja se ideja „Pa neće valjda jedno drvo zaustaviti napredak (kaps) SRBIJE“. Kao i uporno ponavljanje da je to samo "drvo" ili samo "hrast".

Sad je to drvo kao znamenito?! - "Savke" 

Za sve one koje je ikada stvarno zanimala ova zemlja (namerno kažem zemlja, a ne država) više od toga da bude puki povod ili izgovor, šestovekovni hrast-zapis nije samo drvo.

Za naše pretke pod turskim terorom uništavanja crkava i periodičnog zabranjivanja verskih obreda, drvo-zapis bilo je ekvivalent crkvi. Pod njime su izvođeni svi obredi i svete tajne koje se izvode na svetom mestu. Ovaj hrast je za 600 godina sigurno svedočio mnogima. Urasli su u njega.

Takav izbor nije slučajnost. Našim još daljim precima hrast je bio sveto drvo i zapisi su svedok ovog kontinuiteta. Impozantniji primerci takođe su bili svedoci brojnih paganskih svetih rituala kroz koje smo u tom delu naše duge istorije, rasli i išli više i dalje.

Vera nije zlato u crkvi, crne limuzine i sticanje društvene moći. Vera je neopipljiva i mistična, vezana za osvećeno drvo koliko i za osvećenu crkvu.

Kada je sve ostalo drveće posečeno, ovaj hrast je ostao da stoji jer nezatrovani obični čovek oseća slojeve prošlosti koja je uvek sa nama. Poštuje ih, jer zna da im duguje mnogo.

Bez razumevanja i osećanja prošlosti i kontinuiteta, ne može se kako valja delovati ni u sadašnjosti. Primeri balkanskih pseudo-patriotskih, neoliberalnih kabadahija i njihovih bezobzirnih projekata pravi su primer toga. Naši nažalost-vladari, ukorenjeni samo u sopsvenom narcizmu po principu „pre i posle mene – potop“, rodoljublje iskazuju samo u funkciji, kao isprazne floskule kada neko treba da se pridobije, ili kada nešto treba da se prikrije.

Zato nikome ne pada na pamet da je „možda“ trebalo obići teren pre završetka plana velikog infrastrukturnog projekta. Sada je to lakše nego ikada ranije. Mogao se obleteti helikopterom, mogao se snimiti dronom (skraćeno za botove: vazduPlohovom). Mogli su se detaljno analizirati satelitski snimci. U vezi hrasta-zapisa, u pitanju je samo desetak metara, što je kada se planira u startu, za ovoliki projekat ništavan napor.

O drugim komplikovanijim aspektima projekta koji iziskuju obilazak terena i pažljivo planiranje, poput koridora za divlje životinje, ne smem ni da mislim.

Ali zašto raditi sav taj dodatni posao ako vas realno baš briga? Za bilo šta, osim za slikanje i to koliko će procenata svakog velikog javnog projekta preliti u privatni džep?

Upravo zato je ljudima koji nikada u životu nisu kročili u Beograd prepušteno da isplaniraju „Beograd na vodi“ i zauvek izmene lice jednog od potencijalno najšarmantnijih delova grada. Da unakaze konture Beograda, a konture grada su ono što ga čini prepoznatljivim.

Upravo zato su oni koji u svojoj kraljevini nemaju reke, na obali lepe Save isplanirali – palme.

Sve sto smeta treba ocistiti. - "Frajer"

Verujem u više od onoga što možemo da pojmimo raconalno. U postojanje svetova van naših pet čula, gde su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno.

Zbog toga verujem da će svako ko se bacio na stari hrast, bilo rečju ili testerom, za to snositi posledice.

Ne proklinjem vas ni ja, ni hrast, ni Bog, ni bogovi.

Sami ste sebe prokleli.

Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).

Ubica u lov(c)u

Odstrel ili ubistvo? Lovačko oružje, empatija i zločin

Tragedija koja se dogodila u Kanjiži nije prva koja je za počinioca imala lovca ili za instrument lovačko oružje, ali je možda najveća te vrste na ovim prostorima. I dalje je nejasno šta mora da se dogodi da bi šira javnost i zakonodavci ozbiljno analizirali problem ličnog posedovanja lovačkog oružja.

Pa pre samo nekoliko meseci u Resniku, devojčica (8) je pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima nastradala kada je u nju navodno pucao mlađi brat (4) iz dedine lovačke puške. Taj slučaj je umesto da pokrene diskusiju, verovatno zbog škakljivosti i kolektivnog bola kakav izaziva tragična smrt deteta u porodici, brzo nestao sa radara.

A onda je Rade Šefer pre četiri dana iskoristio svoje legalno oružje i veštinu odstrela da usmrti šestoro članova svoje bliže i dalje porodice.

Lovstvo i empatija

Naučnici koji se bave proučavanjem empatije, poput Sajmona Baron-Koena, tvrde da je moguće da, zbog vaspitanja ili sticaja okolnosti, ljudi koji ne spadaju u psihopatološke slučajeve, dakle „normalni“, mogu da isključe empatiju da bi obavljali određene zadatke. Ali isto tako, (kontinuirani) poremećaj empatije predstavlja preduslov za nastanak destruktivnih psiholoških poremećaja – antisocijalnog, graničnog i narcisoidnog poremećaja ličnosti, psihopatije...  Za sve ove poremećaje karakteristično je da drugi bivaju povređeni, često uz malo ili nimalo realnog povoda. Baron-Koen ove poremećaje uz pomoć svoje skale empatije definiše kao „nulte-negativne“ (1)

Ubijanje životinja, pogotovo onih koje su nam evolutivno bliže, a doživljavamo ih dovoljno bliskim da čak ogledamo sopstvene osobine u njima („ljut kao vepar“, „nežna kao srna“, „vuk samotnjak“), neosporno zahteva isključivanje ili odsustvo empatije. Na psihološkim testovima koji mere empatiju nalaze se pitanja o ubijanju i zlostavljanju životinja. Ubijanje i zlostavljanje životinja kod dece smatra se jednim od prekusora mogućeg antisocijalnog ponašanja i zlostavljanja ljudi kasnije u životu (1, 2).

Posledica nedostatka saosećanja je objektivizacija – tretiranje živih bića kao da su tek bezosećajni predmeti. U ekstremnim slučajevima nedostatka empatije, kada vas nešto razbesni toliko da ga tresnete o zemlju, postaje nebitno da li je to telefon, pas ili dete.

Ipak, ako upotrebimo tvrdnje Baron-Koena možemo pretpostaviti da neko ko je odgajen u lovnoj tradiciji i lov doživljava kao društvenu obavezu i zadatak, može trenutno „isključiti“ empatiju prema životinjama, a da mu ličnost ostane netaknuta. Zato je pogrešno tvrditi da su svi lovci psihopatološki slučajevi. Uostalom, postoje lovci koji se čitav život bave lovom – odlaze na terene, spremaju meso, druže se - ali su lično odstrelili veoma mali broj životinja (3). 

Međutim, kako je neempatičnost praktično preduslov lova, tvrdim da je opravdano pretpostaviti da bi u uzorku populacije lovaca pronašli veći broj poremećaja empatije/ličnosti nego u nasumičnom uzorku.

Brojni slučajevi incidenata koji uključuju lovce – od ubijanja pasa, preko krivolova sa fizičkim napadima na lovočuvare uz pretnje smrću (3), napada puškama na ekologe koji su zaplenili ilegalne vabilice za prepelice u lovištu (u krivolovu prepelica učestvovao je sekretar lokalnog lovačkog udruženja lično), do smrtnih slučajeva i ranjavanja u samom lovu i potrebe za konstantnim upozorenjima u vezi upotrebe alkohola pre, u toku i posle lova (3).

Koliki je domet pušaka i zakona?

U nekim zemljama lovcima nije dozvoljeno da drže svoje oružje kod kuće, već se ono čuva u policijskoj stanici ili lovačkom klubu. Zašto bi bilo kom poštenom lovcu, koji ne namerava da svoje oružje koristi za krivolov, ubijanje pasa ili zastrašivanje okoline, bio problem da svoje oružje čuva van svog doma?

Ironično, društvena grupa koju zbog svega navedenog možemo smarati rizičnom za posedovanje oružja, privilegovana je u tom pogledu u odnosu na običnog građanina, koji mora da ulazi u komplikovane procedure i procene da bi legalno nabavili lično oružje.

Iako ne bi moglo u potpunosti da isključi rizike (pogotovo kada se radi o incidentima u samom lovu), predloženi pogled na lovačko oružje mogao bi da spreči upravo impulsivne, naprasne tragedije kakva je bila ova u Kanjiži, ili slučajeve kakvi su brojni odstreli pasa na račun komšijskih nesuglasica.

Pored veće bezbednosti za sve, na dobitku bi bili disciplinovani lovci, jer manji broj incidenata (pogotovo ekstremnih) i manje krivolova svakako im koristi u više pogleda.

Značaj lovstva u ekološkom smislu

Rodenticidom otrovani srdnać u polju, ZOV

Iako se ove teze mogu lako pretočiti u hajku na lovstvo u celosti, to bi bilo pogrešno.

Nažalost živimo u svetu gde bića nemaju vrednost sama po sebi, svom značaju za ekosistem i po svojoj lepoti, već isključivo monetarnu vrednost. Brojni primeri od šestog velikog istrebljenja vrsta (koje upravo traje) do stradanja ljudskih beskućnika koji su izgubili ekonomsku bitku šalju nespornu poruku: ako ne vrtite keš, ne treba da živite.

Očuvanje šuma u nekim krajevima (očigledan primer je Vojvodina) dugujemo isključivo tome što su pretvorena u lovna gazdinstva. Do pre nešto više od veka, putopisci su pisali o „čuvenim sremskim šumama“; sada hladovinu drveća u Sremu uživaju samo lovišta.

Zaokupljeni ubijanjem i patnjom, zaštitari često zaboravljaju da je uništenje staništa potpuno pogubno za životinjske populacije, za razliku od pojedinačnog ubijanja koje to može, ali ne mora da bude, zavisno od upravljanja.

Drugi aspekt kojim lovci i ribolovci pomažu očuvanju staništa je samo njihovo prisustvo na terenu. Lovci su dizali uzbunu kada se zbog nestručnog postavljanja izuzetno jakih otrova za glodare otrovane i životinje. Ribolovci često iniciraju čišćenje kanala reka, alarmiraju o pomorima ribe i drugim ekološkim katastrofama, a ponekad ih i sprečavaju.

Ponavljam, bilo bi mnogo bolje da postoje uticajna tela koja se bave konzervacijom i zaštitom šuma i prirode uopšte, sa ljudstvom brojnim koliko su brojna lovačka udruženja. Nažalost, takva slika je daleko i čini se, sve dalje od realnosti.

Međutim, to što lovstvo kao koncept (trenutno) pomaže očuvanju staništa, ne menja ništa napisano o individualnoj psihologiji onih za nišanom.

Ne-tako-zabavne činjenice o lovu

• Promoteri i promoterke lova insistiraju da oni „ne ubijaju“, nego „odstreljuju“ životinje. Ovakav stav dobar je pokazatelj objektivizacije, jer ukida epitete živih bića divljači. Nešto što nije živo na način na koji smo mi živi – ne može biti ni ubijeno.

• Iako na lovačkim fotografijama uglavnom vidimo trofejne ulove, lovci love i mladunčad divljači, potpuno legalno. Čak su mladunci u lovnim tarifama najpovoljniji, tj. najjeftiniji.

• U Nemačkoj i Austrougarskoj krajem XIX i početkom XX veka, dakle uoči Prvog svetskog rata, lov je izrazito popularan, makar među elitom (dakle, među onima koji imaju realnu moć započinjanja ratova i komandovanja istim). „Franc Ferdinand je voleo trofejni lov, koji je upražnjavao izlišno čak i za standarde evropskog plemstva tog vremena. U svojim dnevnicima popisao je oko 300.000 primeraka ubijene divljači, od čega su 5.000 bili jeleni. Približno 100.000 trofeja bili su izloženi u njegovom Boemskom zamku u Konopištu“ (4)

Naša „lovna tradicija“ zapravo je austrijska lovna tradicija, što je lako vidljivo po svečanim lovačkim uniformama koje nose naši lovci. Bolna ironija, jer je u jesen 1914, u znak odmazde zbog osujećenog prvog proboja u Srbiju preko Drine, u Mačvi i čitavoj zapadnoj Srbiji bila otvorena prava „sezona lova“ na Srbe. Slikanje sa leševima likvidiranih i obešenih, većinski civilnih žrtava, neraskidivo asocira upravo na fotografije iz trofejnog lova. Imperijalnom propagandom već poistovećeni sa životinjama još pre rata, neminovno smo postali ljudska divljač kada je on počeo.

• U Norveškoj, lov je veoma popularna aktivnost. Andreas Brejvik je „imao čist dosije i lovačku dozvolu“. Masakr na ostrvu Utoja u kome je ubio 69 ljudi, izvršio je puškom koju je nabavio legalno, za potrebe lova na jelene. Sebe je nazvao „lovcem na marksiste“.

Brejvikov slučaj dobra je ilustracija za to koliko je, u sredini gde je lov veoma zastupljen, zapravo lako nabaviti ozbiljno oružje pod izgovorom lova zarad potpuno drugačijih, zlokobnijih planova.

Kao i u slučaju (ne)postojanja uticajnih institucija za zaštitu prirode, mogućnost promene zakona u korist onih koji bi mogli da budu žrtve lovačkog oružja, a na štetu onih koji bi ga zloupotrebili, čini se kao ideja daleka od naše sadašnjice. Što ne znači da ne treba da o tome ne treba da razmišljamo.

(1) Baron-Koen, Sajmon, Psihologija zla; Clio, 2012.

(2) Kangas, Cathy, Animal Cruelty and Human Violence, Huffington Post.

(3) Informacije pod ovim brojem su iz različitih brojeva Revije Zov. Ako budem imala vremena, uneću pojedinačne reference.

(4) Archiduke Franz Ferdinand, Wikipedia (2015-05-20): „Franz Ferdinand had a fondness for trophy hunting that was excessive even by the standards of European nobility of this time.^[11] In his diaries he kept track of an estimated 300,000 game kills, 5,000 of which were deer. Approximately 100,000 trophies were on exhibit at his Bohemian castle at Konopiště^[12][13] „

Ostale reference su za sada samo hiperlinkovane u tekstu.

Making this living just brings about dying

"... I remember my lover getting leukemia and being given pamphlets at the Princess Margaret hospital. None of them covered what causes cancer, but there was one for Run for the Cure. Though I’m very grateful for the treatments that exist, I think that the causes of cancer are fairly evident, and it feels hypocritical to be at once running for the cure and then living in a way that is utterly destructive to the environment, from the way that I dress to the way that I get around the city to the amount of electricity that I use.

So there’s too much focus on the cure, rather than on prevention?
Yes. And then in combination with a new awareness that I think people are getting through the Idle No More movement of the relationship between environmental rights, land rights, and indigenous title to the land, to the ways in which the Canadian state only guards corporate interest and not the interests of our first peoples, it means that there has to be a link drawn between indigenous sovereignty, indigenous title to the land and our own settler environmental movements. And then of course a link between our own environmental movements and our health. I think about that all the time. I think about the violence that’s enacted on the land and how that cycles back towards us. I think it’s obvious. It’s all I can think about.

Are there any songs in particular that really engage with that theme?
“Rage of Plastics” is the story of a woman who gets asked to run for cancer during her lunch break at work. I envision the song as her response. She works at an oil refinery and she’s nursing her husband through cancer. She herself has become infertile. And she refuses to run for cancer. She’s talking about why she won’t participate in the hypocrisy when she’s still going to keep her job working at the oil refinery. The tagline of that song is “making this living just brings about dying.” I don’t blame her. I don’t see her as unique. She’s representative of many peoples’ condition, even my own. I don’t think your job needs to be totally tied to the oil industry in order to have negative impacts on the land".

(Fiver - Simone Schmidt intervju)

Rage Of Plastics

It was the rage of plastics, I was 24
I was doing my time on the dance floor.
It was all polyester and leopard print
And fabergė coming off the ladies.

It's a blight to the brightest how our designs unseam,
Like the backside of some skirt in some old man's dream.
I got caught putting off all my traveling plans for this refinery job and his maybes.

Hair in ribbons, stockings in runs,
Fashion bricks out of the breaks as they come.
Land goes for less downwind of the plant,
There's no telling how long you'll be paying.

There are scores of us born in the silent spring,
Whose wombs don't take, won't bear anything.
He had want for a daughter, I had want for a son,
Now I rock my moon faced man like one.

Was it the river on fire that made us what we became?
Was it the cup that we drank from, or what it contained?
Does it move to the beat of the oil drums,
or flow out of our eyes as we're wailing?

I see it rise in ribbons to the clouds over hung,
Just to spit back down on everyone.
Land goes for less downwind of the plant,
There's no telling how long you'll be paying.

I have tried to be patient as I've been made nurse,
Get some help from the percs of my devotion's curse,
And I know, yes I know, the man's pain is much worse,
For the moon and his grace are now waning.

You say the first one now will later be last,
My faith in scripture's come to pass.
Na I won't play dumb, I'm done trying to sweeten this load.

You give me a ribbon, you tell me to run,
To lend my legs to that narcissus fund.
Land goes for less downwind of the plant
Making this living just brings about dying.

I got a rage of plastics, the refinery floor.
I got a rage of plastics and nothing more.
I won't play dumb and I'm done lying,
Making this living just brings about dying.
Land goes for less downwind of the plant,
Making this living just brings about dying.

Drška s dve motike

Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte, deca su ukras sveta. Tako ide pesmica koju svi znaju.

Dve zgrade od naše, postoji jedna samo u metrima kvadratnim mala bašta. Na tu malu površinu od možda 8 sa 5 metara, smeštena je jedna ogroma tuja, mali ginko, desetak ruža, narcisi, lale, fantastične sorte maka za koje nisam ni znala da postoje; šarmantni bezimeni niski sukulenti i bujne čuvarkuće smeštene u korpe; šaht i jedna klupa u vrhu, uz zgradu. A bilo je i dece. Mnogo dece.

Baštu je oformila i negovala baka Bisa. Svi smo je tako znali i zvali. Osim odličnog osećaja za hortikulturu, baka Bisa je imala i divan osećaj za decu. Tokom letnjih popodneva, pozvala bi malce koji su se igrali na terenčetu da posete bašticu. I tako bi se po njih pet-šest naguralo na već samoj sebi tesnu stazicu od kamenčića. Čupkali bi, čeprkali, slagali i preslagali kamenje. Radovali su se. Jednom im je čak neko od odraslih dao malter, pa su deo tog istog kamenja omalterisali i napravili jednog čovečuljka, i nešto što je trebalo da bude most. Još uvek stoje tamo. Posle obavljenog posla, popeli bi se do klupice, pevali ili pričali sa baka Bisom.

Sva ta događanja bila su tako obična, a tako čudesna i učesnicima i posmatračima; tako neobična za grad, za atomizovanost, za ubeđenje da je sve blizu zemlje (a kamoli zemlja) „prljavo“. Prava gradsko-baštenska idila.

Baka Bisa svoje dece nije imala, ali je umela sa njima. Volela ih je i volela je da je ona vole. Ne znam da li je bila svesna koliko je dragoceno to što im je omogućila. I vreme u bašti i osećaj komšijske bliskosti, zajednice.

Umrla je početkom ove godine. Malo ko od nas roditelja je znao da je bolesna, a gotovo niko da je bolest trajala već dugo.

Kada sam  tog dana kada sam čula vest prošli pored bašte i ispod njenog prozora na drugom spratu, sa saksijom u obliku cipele na simsu, grlo mi se steglo. Na osećaj gubitka drage komšinice nakačio se i osećaj da će bašta zarasti i propasti. Ne radi se o biljkama, ili samo o njima; nije pred odumiranjem bašta, već simbol sve one letnje radosti, bliskosti sa zemljom i sa ljudima. Povezanosti.

Zima je odlazila, a ja sam pri svakom prolasku zagledala baštu, pokušavajući da primetim da li će neko iz zgrade kojoj pripada početi da radi na njoj. Proleće je došlo, vegetacija je krenula; usled blage zime agresivna mišjakinja već je obrasla sve. Niko nije dolazio. Sa svojim vernim dvogodišnjim pratiocem bojažljivo čupkam korov preko ograde, ne ulazeći unutra, da koliko možemo oslobodimo prostor za klijanje svih onih divnih semenki koje spavaju ispod. Postajem svesna tišine koja vlada ovde kada nema dece. Osećam se kao uljez, smetalo, ali ideja da bi baka Bisi bilo drago hrabri me.

Sledeći put vodimo i tatu i odvažniji smo, kročimo unutra. Rezultat tog dana bilo je omanje brdo mišjakinje, a nismo oplevili ni pola. Svaka zagušena perena ili malena klica koju smo otkrili prosto je blistala na varljivom prolećnom suncu.

Nekoliko dana kasnije, sa motikicom u rancu, saznajem od jedne mame koja se isto interesovala za sudbinu bašte, da je komšinica čiji je prozor odmah iznad, u prizemlju, rekla da joj rad na bašti smeta. Da je dopustila da bašta tu ponikne samo zato jer je Bisa bila bolesna, da je već dovoljno propatila zbog toliko buke i graje tik ispod njenog simsa. Po ko zna koji put iznenađuje me ljudska oholost i površno razmišljam ko bi ta žena mogla da bude. Uprkos svemu što sam čula i tog dana odlazimo u baštu, plevimo i na sitno zalivamo, ipak ne vadeći motiku. Dok sam pokušavala da ubedim malog pomoćnika da umesto egzaltiranog komentarisanja naših aktivnosti pokuša da šapuće (što je, kao što znaju svi koji imaju posla s tom sortom malih ljudi, nemoguće), čula sam kako se iza nas spušta roletna. Nisam se okrenula.

Dok sam plevila, zamišljala sam namrgođeno lice i raščupanu ondulaciju iza roletne. Kako nas sada mrzi, bucmasto pijukavo derište i njegovu krakatu, bezobzirnu majku. Želela sam da nam se obrati, znala sam kako bih se ponela. Ali nije to taj tip ljudi, pomislila sam buntovno. Pasivno agresivni, sa akcentom na pasivni. Znam ja.

U petak sam srela komšinicu iz istog tog ulaza. Divnu, vedru bakicu, i njenog veselog belog psa. Ona je još jedno baš drago lice iz kraja. Nadrealna za ovo sivo vreme, kao da je trodimenzionalno otelotvorenje Dragoljupčetove gazdarice, bukvalno. Uvek vesela, uvek raspoložena za priču, ali ne i napadna. Učtiva, odmerena, ali topla. A zbog načina na koji izgovori ime svog psa, srce ne može da vam se malčice ne raskravi.

Posle kratkog uobičajenog pozdrava i maženja kuce, palo mi je na pamet da nju, kao osobu kojoj verujem, pitam za baštu. Negde u centru svog tela osetila sam nešto poput urušavanja kada su iz njenih usta počele da izlaze iste rečenice, iste one koje mi je parafrazirala koleginica mama, reči pred kojima je moja motikica u rancu gubila smisao.

To je njen prozor, njena roletna.

Rekla je manje-više ono što sam već znala. Prvi put sam je čula kako govori oštro. Njena ozlojeđenost je dugo bila zatočena, a sada kada su se i pokojna baštovanka i bučna deca udaljila iz njenog domena osetila se slobodno da je malo pusti da se razmaše, kao rep njenog psa.

Kažem joj da smo mi ulazili 3-4 puta; kaže da nas je videla. Pokušavam da nekako legalizujem svoju želju da očuvamo baštu, ali ona je odlučna, mir koji je nanovo stekla nije želela da nanovo izgubi. Pitala sam, a u pristojno vreme? Rekla je da nema tog vremena.

A onda kad nema nikog drugog osim nas? Tamo u parkiću uvek ima nekoga...

Ako se ikada budete predomislili, možete da nas zov... Ne, ne.

Očito ipak više od nas voli svoj mir. I svog psa. Voli i njega i sve druge pse, uličare. Voli i gradske mačke, brine o onima oko ulaza, čak je dve odvela na sterilizaciju. Prema deci uvek je blaga i iskreno ljubazna. Njen pas nam je jednom probušio loptu, što mu moj sin nikada nije oprostio, ali ja svesrdno jesam. Previše su simpatični njih dvoje da bi iko zdrav mogao da se ljuti.

A sada se između nas našlo 8x5 metara bašte.

I ne mogu da se ne saosećam sa njom. Kada je posečeno staro drveće ispod našeg prozora, jedna starija komšinica je oduševljeno rekla da sada napokon tu mogu da naprave klupe, da „babe malo mogu da sednu“. Odlučno sam rekla da smo protiv, jer kada živite nisko, razgovor pod prozorom zvuči kao da se odvija u vašoj kući. Osim toga, klupa na takvom mestu poziv je za sedenje u bilo koje doba dana, ali i noći, u našoj prometnoj i već dovoljno problematičnoj ulici. Zasadili smo novo drveće i nikada se više nije pričalo o klupi.

Tokom svih onih idiličnih dečijih popodneva u baštici, jedna osoba je, odmah tu iznad, gubila živce, nikada ne rekavši ni reči, ostajući dosledna svojoj naklonjenosti ka tišini. Tek sada može da kaže da je buka bila nesnosna po čitav dan. Iako u stvarnosti nije bilo tako, ne mislim da preteruje da bi pravila dramu, već da joj je buka toliko smetala da bi tih nekoliko sati dnevno nastavilo da je opseda tokom čitavog dana. A svi mi smo toga bili blaženo nesvesni. Ona nije pasivno agresivni namćor kog sam zamišljala, kog sam znala. Ona je draga osoba. Samo voli svoju tišinu i drugačije voli decu nego pokojna baka Bisa. Ljudsko lice ograničenja.

Osećam gorčinu. Zbog toga što ljudi nisu savršeni, što imaju slabosti; što i opšte dobro nije dobro za sve; što će deca izgubiti svoj mali, jedinstveni baštenski svet koji im je ostavila baka Bisa; što ćemo svi izgubiti uspomenu na nju.

Setila sam se Sepa Holcera, koji u svom kapitalnom delu Permakultura načinje temu dozvola, konsenzusa i njihovog eskiviranja. Tu kaže da u situacijama kada čitav komšiluk treba da se složi i da odobrenje za neku promenu, do saglasnost nikada ne dolazi. Koristi primer baštenskog jezera koje želi da izgradi. Iako se radi o njegovom placu, austrijski zakon ga obavezuje da mora da dobije saglasnost svih svojih suseda da bi jezero zaista napravio. Ali nekoga nerviraju žabe, neko će odmah pomisliti na komarce, neko će se uplašiti vlage. Opšta dobra, kao što su povećanje biološke raznovrsnosti ili jedinstvena prilika za učenje i igru, neverovatno se lako brišu čak i pred nagoveštajem lične neugodnosti. U gradu, broj ljudi na malom prostoru čine konsenzus oko dobrobiti još manje verovatnim. Svako ko je prisustvovao sednici prosečnog kućnog saveta zna da se dogovor često ne postiže ni za najjednostavnije stvari. Zato živimo u stanju podnošljivog haosa, podnošljivog propadanja, podnošljivog sivila. Zbijeni kao korov, u najboljem slučaju međusobno se podnosimo uz osmeh. I to je sve.

U baka Bisinoj bašti, lale i narcisi su, rasterećeni, procvetali. Probijaju se i klijanci mog omiljenog islandskog maka. Nekada bujne i mirisne ruže se nećkaju, neke već kopne. Možda ukrademo još neki trzaj rukom preko ograde, neko polivanje đubrivom. Ali uglavnom ću nastaviti samo da, teška srca, posmatram kako iskonsko potiskuje oplemenjeno.