Vrabac kao simbol - nestanka

  Četiri razloga koji doprinose nestanku vrabaca, a koji se retko spominju.

(foto: Novosti, 2)

Uprkos saobraćajnoj buci, do mojih ušiju se probio zvuk koji dugo nisam imala prilike da čujem. Tako poznati pijuk, s kojim su se mnoge generacije Beograđana saživele već u najranijem detinjstvu. Vrapci! Čitavo jato od 15ak jedinki. Načičkani po granama jednog visokog žbuna i jednog niskog drveta, u neposrednoj blizini jedne od naprometnijih beogradskih raskrsnica.

Moj dvogodišnjak i ja smo zastali, zadivljeni i opčinjeni njihovim čavrljanjem; kratkim, ali hitrim i veštim letačkim manevrima; prepoznatljivim skakutanjem. U njegovim godinama, već sam znala šta su vrapci – gradske zelene površine su vrvele od malih smeđih pernatih tela. Čak sam imala i malu plišanu pticu koja pijuče, vrapca Puću. Kad vratim film, verovatno je da je Puća zapravo bio pače. Ali dok su pačići bili apstraktan pojam iz slikovnica, vrapci su bili svuda, pa je bilo nekako logično da Puća postane dživdžan-konvertit.

Oko 25 godina kasnije, u istom gradu odrasta moje dete. Imao je priliku da vidi vrapca svega nekoliko puta u životu.

U Beogradu. Gradu čiji je "simbol" upravo vrabac.

Danas, pred tih 15 naših simbola, mi Beograđani smo se ukopali kao da gledamo čudo.

Ubrzo sam došla k sebi, pa smo im bacili malo hleba. Uzbuđeno su pohitali, ponovo svojim kratkim hitrim grana-zemlja-grana letovima, grabili i otimali jedni drugima komade pozamašne u odnosu na njihova telašca.

Ova scena otkrivala je toliko toga o svakodnevici jednog vrapca i potvrdila moje sumnje i slutnje oko toga koji sve faktori doprinose njihovom nestanku. Jer, beogradski vrapci jesu u problemu. Iako se brojnost zvanično ne prati, postoje procene da ih je ostalo oko 5000, što je očajan broj sa tendencijom smanjenja. Kada se stabilan broj jedinki jednom naruši, najrealnije je očekivati da će padati dalje.

Beograđani su tužni, zabrinuti, po medijima ciklično provejavaju članci koji žale za našim vrapcima (1, 2) i iznose različite teorije – od upotrebe pesticida, preko svraka i vrana kao predatora, golubova kao konkurencije za hranu, do činjenice da je danas hrana mnogo bolje zapakovana i manje se rasipa unaokolo.

I sve ove ideje se čine validnim, donekle. Sa višim standardima bezbednosti, hrana se po trgovinama manje rasipa, ali dosta ljudi i dalje više voli da baci hleb pticama, nego u kontejner, a ni ti kontejneri ne dihtuju baš. Brojni golubomrsci što se najpre ostrvite na „leteće pacove“, povucite ručnu. Golubovi su, baš kao i vrapci, stanovnici naših gradova odavno i vekovima nisu ugrožavali jedni druge. Da, golubovi jedu stalno i mnogo, ali s obzirom da su daleko brži i okretniji i da umeju hranu da odnesu sa sobom, vrapcima je oduvek lako uspevalo da otrgnu koji komad hrane za sebe ispod golubijih kljunova. Scene koje pamtim iz detinjstva su golubovi i vrapci zajedno. Borba, ali bez vidnih gubitnika ili dobitnika. Svako je dobijao svoje. Bolje je zapitati se šta se to dogodilo, pa su vrapci odjednom postali „nekonkurentni“ u odnosu na golubove?

Često se onako šturo spomene urbanizacija. Ali šta je to u urbanizaciji toliko pogodilo vrapce? Jer naš dragi obični, kućni vrabac, Passer domesticus, odavno je stanovnik grada i potpuno se evolutivno su odvojio od svog seoskog rođaka, poljskog vrapca (Passer montanus).

Primećujem nekoliko vrlo očiglednih problema, koji se slabo gde spominju:

1. Uništavanje postojećih, manjak novih zelenih površina, nepostojanje urbanističkih planova. U mnogim delovima Beograda – vrlo očigledni primeri su Vračar, Zvezdara, delovi Voždovca – nekim brzim i mutnim dilom višespratnice niknu na placevima nekadašnjih kućica-straćarica. Zbog načina života koji možete da upražnjavate na takvim mestima, moj muž ih zove golubarnici. Iz stana „pr'nete“ u svoj auto, odvezete se u kancelariju/tržni centar/balon za fudbal, a onda se kao i svaki dobar golub vratite nazad na svoju prečagu, na spavanje.

Okolinom tih zgrada na „dobrim lokacijama“ dominira betonska klaustrofobija – nema ni pomisli o zajedničkim površinama. Nema predviđenih mesta za drveće, šiblje, bašte. Obično nema mesta ni za parkinge, pa automobili potpuno blokiraju već uzane trotoare. Taj divlji neo-beogradski urbanizam šteti i ljudima i životinjama. Vrapci, kao ni bilo koji drugi oblik života koja ima minimalnu potrebu za vegetacijom, tu nema šta da traži.

2. Rešenja novoizgrađenih/obnovljenih javnih gradskih površina. Ukoliko se neko i usudi da napravi park ili javnu površinu, ne očekujte da vidite mnogo gustiša – parkići za decu i parkići za pse su bez drveća (dakle, idealna destinacija za prosečni beogradski letnji dan), kamoli povezanih zelenih celina. Kada se obnavljaju parkovi, takođe je trend da se ide na „predantni izgled“ – travnjaci, spomenici ili „umetnički objekti“, klupe. Dobar primer su Tašmajdanski i Studetnski park. Mislim da Josif Pančić sa svog kamenog pijedestala u potaji plače za svim onim divnim niskim žbunjem koje je posečeno oko njegovog spomenika. Što nas dovodi do sledećeg problema - žbunje

3. Sadnja nove i održavanje postojeće vegetacije. Svakog dana pokušavam da razumem novovremensku odbojnost prema niskom drvenastom rastinju, i ne uspeva mi. Ne pamtim da sam u poslednjih 10-15 godina videla da je na javnoj površini zasađen ukrasni žbun. Oni postojeći se održavaju tako što se bez ikakvog održavanja puste da izrastu, pa kad dostignu vidljive gabarite – seku se do zemlje. Takođe, Zelenilo vrlo revnosno seče sve niže grane i grančice na svom drveću u blizini zgrada, stvarajući tako, iz ptičije perspektive, „brisane prostore“, bez oslonca i skrovišta.

Ova praksa je katastrofalna za male ptice pevačice, pogotovo vrapce, i u tome vidim jedan od glavnih razloga za njihovu pojačanu ranjivost na predaciju od strane mačaka, vrana i svraka. Male ptice su dobri letači na kratke distance. Posmatrate ih – kao i naši vrapci sa početka priče, preleću sa žbuna na žbun, ili na niske grane drveća; odatle ateriraju ka potencijalnoj hrani na zemlji i brzo se vraćaju nazad. Svaka velika „praznina“, u vidu goleti ili drveća sa visokim krošnjama za njih predstavlja (1) opasnost da podlegnu grabljivicama, posebno mlade ptice koje su nevešti letači (2) dodatni utrošak energije, a ako ste biće sa izuzetno brzim metabolizmom koje mora mnogo da jede da bi isti održalo, rasipanje energije je poslednje što vam treba i čini vas ranjivim. Senice se, kao bolje akrobate i letači, za nijansu bolje snalaze, pa se može pretpostaviti da one zapravo popunjavaju nišu tamo gde je život pevačica uopšte još uvek moguć. Uz to, manje zavise od ljudi u pogledu hrane. Ne znači da one direktno istiskuju vrapce, već da mogu da zauzmu prostor i resurse tamo gde su se oni već povukli.

Dodatni problem je što vrapcima i drugim malim pticama ne odgovara svako žbunje. Potrebno je da ima čvrste grane i dobru strukturu, sa dovoljno prostora za da ptice mogu da manevrišu. Tuje i slični gusti četinari nemaju nikavu vrednost za ptice. Često gradsko žbunje sa tankim i nerazgranatim izbojcima, poput forzicije, takođe nemaju posebne pogodnosti za njih. Klasična živa ograda je previše gusta. S druge strane, idealni primerci poput „podivljalih“ žbunastih dženerika, često su na posebnoj meti gradskih testera – upravo jer su „podivljale“. Vrapci koje smo videli su upravo jednu takvu izabrali za bazu, a ako bi ikome palo na pamet da uredi dotični plato, sigurna sam da ne bi mogla da izbegne sečenje.

Slikovit primer je i jedan bujni, lepo formirani, zreli žbun, deo ne baš klasične žive ograde (ne znam vrstu) koja je do pre godinu dana rasla uz voždovačku Poresku upravu. On je bio jedino stalno stanište vrabaca koje smo uočili u ovom delu Konjarnika. Neko im je stalno ostavljao hranu ispod žbuna i stanovali su tu godinama, uveseljavajući sve ljude koji čekaju zeleno svetlo semafora. Međutim, početkom godine, neko je naložio Zelenilu da žbunove poseče do zemlje, pod izgovorom da „ometaju saobraćaj“ (iako je između ulice i živice metalna ograda?!). Sa žbunom je nestala i kolonija vrabaca.

Iz nekih manje očiglednih razloga, stanicu niže, u Šumicama, možete videti mnoštvo senica, ali nijednog vrapca.

Pretpostavaljam da nema potrebe naglašavati da je dodatni problem i ukupni kvantitet zelenila bilo kog tipa. Uz klimatske promene i pritiske u vidu visokih temperatura i zagađenja, značajan broj postojećeg gradskog drveća ubrzano propada. Često ništa novo ne bude zasađeno na mestu onoga što je posečeno, a i tamo gde biva, mlade sadnice još teže podnose navedene pritiske, plus su izložene direktnom fizičkom uništavanju od strane bahatih sugrađana.

4. Arhitektura i materijali novogradnje. Nisam imala priliku da se ozbiljnije upoznam sa temom, pa je neću razrađivati, ali taj komentar je zvučao sasvim logično – da materijali od kojih se danas grade zgrade, kao i sama arhitektonska rešenja (pogotovo fasada), apsolutno ne odgovaraju gnežđenju vrabaca.

Možda je najbolnije što bi mnogi od ovih problema lako i jeftino mogli da se otklone ili ublaže, da samo postoji volja koordinisani napor nadležnih institucija. Da je samo robovlasničkoj kasti stalo do bilo čega drugog, osim svojih fotelja i džepića.

U ekologiji, određene životinjske vrste mogu da služe kao bioindikatori - pokazatelji zdravlja staništa i njegove pogodnosti za druge vrste. Primera radi, u šumama postoji veza između zdrave populacije ptica pevačica i buba grobara. Prostim jezikom: ako je tu dobro jednima, dobro je i drugima.

Bojim se da ugroženost vrabaca, koji god da je dominantni razlog njihovog nestajanja, pokazuje da Beograd postaje nepovoljno stanište i za nas, ljude. Da je već postao pretrpan, prebudžen, prezagađen, nehuman. Ukidanjem javnih, zajedničkih površina, nestaju i naše zajednice, naše sugrađanstvo.

Otpora nema, jer jedni ćute (osim što se povremeno zakašlju od smoga), a drugi navijaju da se trend nastavi – komercijalni projekti, od novih molova, do megalomasnog* Beograda na vodi, pune uski krug džepova, ali ne donose ništa dobro prosečnom Beograđaninu, bio on vrabac, pas ili čovek. Unapred je predviđeno ko će skupiti kajmak, a ko će se udaviti negde na dnu šerpe. Cinici bi mogli da dodaju da, s obzirom da je isti trend nestajanja vrabaca primećen širom Evrope, napokon u nečemu idemo u korak sa progresivnim svetom.

Hm, progres. Svet.

Da li je progres koji se zasniva na uništenju drugih zaista napredak? I da li je svet koji ne trpi vrapce dobro mesto za život?

*Frojdovski lapsus je u pitanju – htela sam da napišem „megalomanskog“, ali možda je „megalomasni“ ipak bolji opis projekta.

(bonus, via Detinjarije)

Došao vrabac da nam nešto kaže (Jovan Jovanović Zmaj)

Živ, živ, živ!
Hvala Bogu, još sam živ!
Oprostite, molim lepo,
 ako sam vam štogod kriv,
živ, živ, živ!
Živi bili i vi svi  
što me niste gonili!

 

Zima već prolazi,
proleće nam dolazi,
danas, sutra, biće zima
nama svima za leđima.

 

Da ne nađoh oko vaših kuća
lepe, sitne hrane, ka bih zimus provodio
vrlo posne dane.
 

 Možda bi mi želudac
u prazninu zapo
a možda bih, sirotan
od gladi i skapo.

  

Jeste l' vi to meni dali
ll' su dari sami pali,
to ne mogu da rasudim
mojim mozgom malim.
-Tek, ja evo, dođoh
vama da zahvalim.

Nemojte me terati,
ja ću vama pevati
- Ne baš kao slavuj,
al' bolje neg žabac.
svatko peva svojim glasom,
- A vrabac - ko vrabac.

I pticama su praznici - zimsko hranjenje 2015.

Posle nekoliko blagih zima, u 2015. godinu smo ušli uz velike i višednevne minuse. Niske temperature i tlo prekriveno snegom za ptice obično znači - glad.

Ptice su toplokrvna stvorenja sa izrazito brzim metabolizmom. To znači da u mraznim danima izuzetno mnogo energije troše na zagrevanje. Uprkos gotovo savšenoj izolaciji kao što je perje, treba im dosta kalorične hrane da bi preživele i bile dovoljno snažne i okretne umaknu grabljivcima.

U gradu nema promrzlog klasja i suncokreta, nema divljih žitarica (i ako ih je bilo, pokošene su na vreme). Hranilice za ptice je tako jednostavno napraviti, a tako puno znače našim pernatim sugrađanima. O hranilicama sam već pisala 2012., a takođe postoji dobar članak Lige za ornitološku akciju, pa tu možete naći uputstva za pravljenje hranilica i pravila hranjenja, koja vam preporučujem da pročitate. Ali, hajde samo da pretrčimo kako se prave najjednostavnije hranilice za ptice pevačice i hladne dane:

• Isečete karton rolne papira na pola, ili "čašice" za pojedinačna jaja iz kartona sa jaja (u daljem tekstu: podloga). "Čašici" probušite dno.
• Ostavite svinjsku mast da omekša na sobnoj temperaturi nekoliko minuta. Pripremite na tacni mešavinu semena (na slikama: proso, suncokret i lan).
• Nanesite mast ravnomerno kašičicom na podlogu, kao da mažete eurokrem na keks :) treba da to bude sloj od milimetar-dva, da ne otpada, ali da se beli.
• Uvaljate zamašćenu podlogu u semenke i odmah stavite u zamrzivač. Ponesite ih u kesi koju ćete držati podalje od tela.
• Postavite grane drveća i žbunja, na visini 1,5 metar - 2 metra (ne treba da budu prenisko, da ih ne bi dohvatili golubovi, ili da ptice ne bi bile ugrožene od strane vrana ili mačaka dok jedu). Možete ih postaviti ili direktnim nabijanjem na granu, ili vezivanjem za granu debljim kanapom od konoplje ili pertlom (NAPOMENA: nikad ikad ne koristite konac - konac može obogaljiti ptice koje upetljaju noge u njega! Viđate li golubove bez prstiju ili nogu? Te povrede nastaju upravo od upetljavanja u razne niti).

 

 Ovo su po mom iskustvu "najbrže" hranilice. Treba vam nekoliko minuta da ih napravite i oko sat, najviše dva da se dobro stegnu. Izuzetno se lako postavljaju i od potpuno su prirodnih materijala. Mana im je što sadrže malu količinu hrane. Kolač za ptice (videti gornji link Lige za ornitološku akciju) je daleko hranljivija opcija, samo što vam treba dobra "zakačaljka" i duže vremena u zamrzivaču da se kolač stegne.

Hranilice s mašću su isključivo zimske: gube smisao kada temperature odu više od par stepeni iznad nule, jer će se mast otopiti i neće držati semenke. Za toplo vreme postoje mnoge druge opcije.

Još jedna bitna napomena: ukoliko ne možete pticama da ostavljate hranu redovno, obavezno menjajte mesta i nasumično raspoređujte hranilice. Ptice se navikavaju ako ih hranite na stalno mesto hranjenja u toj meri da će na tom mestu čekati hranu do izlgadnelosti, što je problem ukoliko ne možete da ih hranite svakodnevno.

P.S. Kad ste ih već "uštinuli" za hranilice, ponesite malo semenki i posebno nahranite golubove :) Mnogi ornitolozi i ljubitelji ptica ih ne vole, ali ja samtram da imaju pravo na život i klopu kao i sve ostale ptice (ali zato ćemo se postarati da ne mogu da dođu do naših hranilica za sitne ptice pevačice).

NATO vređa istočnoevropske ekološke organizacije

Debata oko škriljaca dobila je novi smer - zvanično se pretvorila u cirkus. Pročitajte kratki članak iz sutrašnje Politike:

Američko-ruski sukob oko uljnih škriljaca

Zapad optužuje Rusiju da finansira proteste protiv frekovanja u Rumuniji, ali nudi samo „posredne dokaze”

"Doprinos tezi da ruski novac pokreće proteste aktivista za zaštitu životne sredine koji se već neko vreme bune protiv vađenja nafte i gasa iz uljnih škriljaca u Rumuniji i Bugarskoj, takozvanog frekovanja, dao je juče i „Njujork tajms”. Reporter uglednog lista, istina, na nekoliko mesta ponavlja da nema direktnih pokazatelja kojima bi se potkrepile takve tvrdnje, ali ističe „posredne dokaze” koji vode do Kremlja kao glavnog inspiratora demonstracija"

Volela bih da izvučem nekoliko najkrupnijih bisera:

"Sumnju u rusku umešanost pre nekoliko meseci je izneo sada već bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen: „Svojim sofisticiranim strategijama širenja informacija i dezinformacija Rusija se aktivno uključila u rad takozvanih nevladinih organizacija– udruženja za zaštitu životne sredine protiv korišćenja uljnih škriljaca – kako bi očuvala zavisnost (Evrope) od ruskog gasa.”

"...U slučaju frekovanja, ruski zvaničnici su odjednom pokazali veliku brigu za zaštitu okoliša, a „Njujork tajms” podseća i na istup ruskog predsednika tim povodom. Vladimir Putin je prošle godine izjavio da je dobijanje nafte iz uljnih škriljaca „veliki problem za životnu sredinu”, a da na mestima gde se koristi ta metoda „iz česmi više ne izlazi voda nego crnkasti mulj...”. 

"Predsednik rumunskog parlamentarnog odbora za industriju je nedavno u skupštini izneo tvrdnju da „Gasprom” uložio 82 miliona evra za finansiranje nevladinih organizacija koje se širom Evrope zalažu protiv frekovanja. Na konstataciju da bi za tako krupne optužbe ipak bilo neophodno pružiti makar neki konkretan dokaz, rumunski parlamentarac odgovara: „Morate da shvatite koliko je pametna njihova (ruska) tajna služba. Oni nikada neće delovati tako da privuku pažnju.”

Da izostavimo ceo Rasmunsenov fenomen projekcije oko finansiranja nevladinih organizacija...
Da li je uopšte potrebno trošiti reči u objašnjavanju koliko je ovo bedno hladnoratovsko spinovanje uvredljivo i ponižavajuće za svakoga ko ima racionalne razloge da bude protiv eksploatacije škriljaca? Šta je sa brojnim protivnicima frekinga u SAD? Ah da, verovatno su ruski špijuni.

S obzirom na moj stav o frekingu, i lakoću lepljenja etikete "ruskog kolaboracioniste", za koju nisu neohodni direktni, već "posredni" dokazi (npr. ko-nije-s-nama-taj-je-protiv-nas dokaz), mislim da moram da napišem jedno otvoreno pismo, u kome ću pokušati (ma koliko to uzaludno bilo), da se ogradim od ruskog uticaja na moje razmišljanje i imovinsko stanje


Dragi NATO i njegovi podanici,

Oprostite mi zbog svih postova o frekingu koje sam možda nekada izgovorila i napisala u javnosti. Ne znam kako da operem obraz i dokažem da moj projekat Zeleno Majmunče, niti ja, Kata Pilar lično, ne primamo nikakva sredstva od ruske vlade, pogtovo s obzirom za činjenicu da vam za optužbe ne trebaju pravi dokazi, već su dovoljni "posredni".

U svoju odbranu imam da kažem da fanatično slušam kantri i amerikanu, znam da pokažem na mapi svaku američku državu (barem aproskimativno) i volim basket. Jednom sam čak gledala utakmicu američkog fudbala na Adi i, stidim se da priznam, malo mi se i svidelo. Mada, možda je sve to deo mog špijunskog identiteta? „Morate da shvatite koliko je pametna njihova (ruska) tajna služba”, reče rumunski parlamentarac.

Sada, kada pod strahom koji donosi II Hladni rat bolje razmislim, ko bi normalan imao išta protiv škriljaca? Protiv toga da ta svaka buštotina tokom svog veka korišćenja potroši između 11 i 30 hiljada kubika (11 i 30 miliona litara!) čiste vode? Protiv upumpavanja vode sa, prema nekim izvorima 500, a prema nekim preko 900 različitih hemikalija zajedno sa mešavinom vode i peska (radi razaranja stena bogatih naftom ili gasom pod zemljom), od kojih su neke dokazano karcinogene, a neke "poslovna tajna" kompanija? I kako sve te hemikalije, zajedno sa naftom, mogu iscuriti u podzemne vode ukoliko dođe do disfunkcije bunara, ili delovanja nekog prirodnog hazarda? Verovatno je zavisnost od ruskih energenata gora od svih pontecijalnih uništiteljskih delovanja frekinga.

***

dobronamerni osmeh

Zanimljivo je i da se Ričard Berman, jedan od najjačih američkih senovitih lobista, poznat pod nadimkom "Dr. Evil", aktivno uključio u savetovanje i pomaganje američke naftno-gasne industrije. Neko je krišom snimio njegovo obraćanje predstavnicima kompanija krajem oktobra u Koloradu. Izlaganje je bilo veoma, veoma poučno za sve nas, a ne samo za naftaše. U svojih "10 zapovesti" za borbu protiv neprijatelja - svih entiteta koji bi mogli i malo da poremete uspehe kompanija, možemo da prepoznamo i strategije primenjene u gorenavedenim izjavama o škriljcima:

Brand" whole movements as "not credible." Berman & Co. detailed their game plan to try to marginalize people concerned about fracking, as noted by Bloomberg media:[2] "what we wanted to do is that we wanted to brand the entire movement behind this as not being credible, and anti-science."

Push "fear and anger." Berman talked about pushing people's emotional buttons on fear, love, anger, greed, and sympathy, stating: "you could not get into people's heads and convince them to do something as easily as you could get into their hearts or into their gut to convince to do something. Because, emotions drive people much better than intellectual epiphanies."

Tako je. Putin je zao. Dakle, škriljac je dobar.

***

Dok se dva svađaju, treći se koristi, tako se kaže. U ovom slučaju, dok se pojedinci i narodi lože i glože, kompanije koje ne znaju ni za naciju, ni za pleme, ni za veru, već samo za profit, koriste priliku da stave papke na  resurse koji pripadaju svima nama, a nas ostave da se nose sa posledicama. Usput nas bez diskrecije jebući u zdrav mozak.

Kostajnička jalovina - kraj (je početak)

foto Novosti

Pre nedelju dana, na RTS-u je osvanula vest da će država u što kraćem roku privremeno sanirati jalovište. Ova informacija nije stigla, kako bi razumno bilo očekivati, iz ministarstva zaštite životne sredine, niti iz ministarstva rudarstva, već iz kabineta ministra bez portfelja (a za vandredne situacije) Velimira Ilića. Ipak, vest je bila usamljena. Danas je međutim potvrđeno da će se država napokon, posle pola godine definitivno pozabaviti jalovištem. Evo kompletne vesti.

Problem odlivanja otpadnog materijala sa jalovišta u zatvorenom rudniku Stolice kod Krupnja rešiće Vlada Srbije. Urađen je projekat, a predviđena su i sredstva koja će Vlada opredeliti u ovu svrhu. Radovi na sanaciji brane počeće u sredu. To će biti kratkoročno rešenje, a u narednom periodu radiće se i na trajnijem.

Prema rečima ministarke poljoprivrede i zaštite životne sredine Snežane Bogosavljević Bošković, Vlada je čekala da vlasnik tog jalovišta, koncern „Farmakom“ Miroslava Bogićevića, uradi svoj deo posla. Kako oni nisu uspeli da srede problem, država je morala sama da pristupi njegovom rešavanju.

- „Farmakom“ nije reagovao na dopise, zahteve i molbe nadležnih da se taj problem reši - rekla je Bogosavljević Bošković na konferenciji za novinare. - Nadležni su u prethodnom periodu učinili sve što je u njihovoj moći, a inspekcije i stručne službe su stalno bile na terenu.

Toksična jalovina sa teškim metalima sa jalovišta nekadašnjeg rudnika Stolice kod Krupnja sliva se od majskih poplava na okolno zemljište i reke.
 
Predsednik opštine Krupanj Rade Grujić kaže za „Novosti“ da su stručnjaci iz RTB Bor u nedelju bili u Krupnju i da je zajedno sa njima obišao branu nekadašnje flotacije rudnika Stolice. Naš sagovornik kaže da su kod njega pre desetak dana bili i ministar Velimir Ilić i predstavnici beogradskog Instituta „Jaroslav Černi“. On očekuje da će sve biti urađeno, po projektu i valjano, i da će konačno biti rešen taj, po njemu „najveći problem u Rađevini, ali i u okruženju“.


U skladu sa starom (i često pogubnom) "bolje ikad nego nikad", iskreno pozdravljam početak sanacije. Posle više meseci, osećam da mi je kamen pao sa srca.

Međutim, posle radovanja ostaje gorak, da ne kažem metalan ukus u ustima. Ono što ga ostavlja je 80000 kubika već istekle jalovine, kao i problem odgovornosti, odnosno, pranja ruku od iste. Uvreda za kolektivno dostojanstvo građana ove zemlje, nešto što počinje da liči na patološko laganje.

U izjavi ministarke nalazimo više nelogičnosti:

1) Ako je država očekivala da "Farmakom" reši problem, zašto je onda "procenjena šteta na jalovištu ušla i u zvanični Vladin izveštaj korišćen i za briselsku donatorsku konferenciju za Srbiju i BiH koje su pogođene poplavama" (1)? Kako bi Bogićević, od koga se očekivalo da reši stvar, mogao da manevriše ovim novcem, kako bi to mogao da uradi bilo ko osim države? Isto tako, zašto bi Vlada u julu formirala radnu grupu koja je „uradila predlog mera za sanaciju jalovišta (...) koji je prosleđen ministarstvima poljoprivrede, vodoprivrede i zaštite životne sredine, rudarstva i energetike i zdravlja, gde se čeka njihova saglasnost. Po dobijanju njihove saglasnosti, Rudarski institut iz Zemuna će iduće sedmice utvrditi da li je taj projekat primenljiv i da li sa ulaganjima od 66 miliona dinara mogu da se urade obodni kanali i popravi kolektor“, (2)

2) Ako je Vlada u stvari od početka doživljavala situaciju kao alarmantnu, ali su im ruke bile vezane zbog tih silnih molbi Farmakomu i čekanja da budu uslišene,  zašto je Dejan Lekić iz Agencije za zaštitu životne sredine u avgustu rekao da nema razloga za brigu, "jer će zbog mnogo većeg protoka Drine i Save koncentracija biti i 100 puta manja od one utvrđene u Jadru", kao i to da će voda Drine i Save ostati u drugoj klasi kvaliteta? (3)

3) Zar je stvarno maksimum zakonskih mehanizama kojim država može da ostvari pritisak na pravno lice koje ugrožava zdravlje stanovništva i životne sredine - dopisi, zahtevi i molbe? Pola godine molbi?! Nikakve prekršajne prijave, uplitanje MUP-a, ništa? U slojevima i slojevima zakona koji su nam ostali još iz SFRJ, SRJ, SCG, kao i u svemu što smo prepisali iz EU, a koji su svi na snazi (čak i onda kada potpuno protivreče jedan drugom) da je bilo volje, sigurno je moglo da se nađe mnogo mehanizama da se deluje mimo čekanja odgovora na "dopise".

4) Zašto je, od svih nadležnih i odgovornih ministarstava, problem galantno prebačen na dobro nam poznatog ministra bez portfelja, Velju?

A svemu je prethodilo to što se u Krupnju, posle meseci ćutanja oglasio se i Premijer Av (PAV). Molim vas da pogledate video 1 i video 2, kratki su, a mnogo toga ćete naučiti o životu, pa i o sopstvenom.
Poriv da komentarišem svaku rečenicu nepodnošljivo demagoške izjave o avionima i milionima uspela sam da provarim. Zadržimo se samo na suštini: država ne bi smela da se meša u stvari "privatnika", ali eto, učinićemo izuzetak da vas spasemo.

Da li su sve reke i zemljište koje je dodirnula jalovina takođe privatna svojina Farmakoma? Već sam istakla da je sigurno moguće pronaći zakonski mehanizam brzog delovanja u ovakvim situacijama. Svaka država mora da ih poseduje način da se zaštiti od neodgovornih pojedinaca. Da li nam premijer poručuje da su naši životi i dobrobit svega što nam je drago isključivo u rukama privatnika i da je država tu nemoćna, osim ako On Lično ne odluči da bude drugačije? Šta bi bilo da je rudnik u završio u vlasništvu nekog od njegovih prijatelja, a ne političkog protivnika? Jer Farmakom je bio jedan od glavnih finansijera DS-a, koji je po sadašnjem narativu odgovoran za sve što ne valja u Srbiji, baš kao što je to za njih bio Milošević.

Suštinsko pitanje je: zašto je bilo potrebno da prođe šest meseci, i da iz jalovišta istekne 80000 metara kubnih (!) jalovine, da se obogalje ili unište čitavi ekosistemi i ozbiljno ugroze Drina, Sava i ljudski životi vezani za njih? Zašto ovu popmeznu izjavu nismo čuli još u maju, junu, kada je katastrofa mogla da se spreči?

Mogući scenario I: Upetljani u haos birokratije, nestručnih mišljenja sa "stručnih" pozicija, nesposobnosti i straha od preuzimanja inicijative, nadležni manje ili više prećutno, odlučuju da puste da sve prosto isteče, u nadi da će se sve razblažiti i magično nestati. To se ne dešava i teški metali stižu do Drine, a zatim i do Save. Inscenira se čitava ova drama o kojoj čitamo u medijima i PAV se pojavljuje kao veliki spasilac, ponovo.

Mogući scenario II: ...Da li je moguće da su svi čekali signal od PAV-a i da bez njega ništa nije moglo da se uradi? Da jedino što su svi ostali u stanju da urade jeste da aplaudiraju u skupštini?!

Nemojmo se zavaravati: Farmakom je stereotipna zla tajkunska korporacija: političkim malverzacijama pod svoje vlasništvo uzeo je veliki broj državnih firmi koje su potom propadale; uništene namerno, ili čistim nemarom, sa gomilom neraščišćenih računa iza sebe i konkretnih nedužnih ljudi oštećenih u procesu. Ali isto tako, najlakše je sve svaliti upravo na takav entitet, kriv po svim osnovama.

Ne radi se o tome da li je Bogićević odgovoran - naravno da jeste, već se radi o tome da je Vlada odgovorna što je jedino što je radila od maja meseca do sada - monitoring i kafkijanska birokratija. A sada se na naše oči njihov deo kolača prepravlja u ušećereni političi poen - tu smo da vas spasimo od zlih privatnika, iako to ne bi smeli da radimo, ali učinićemo vam uslugu. Zapamtite to.

Pravi dokaz sopstvenog ropskog položaja jeste da kada kao građanin, ne možete da se oslonite na vladavinu zakona i svoja prava, već na milost. Mirno spavajte, Premijer bdi nad vama.


Sada bez ironije, želim srećan početak radova i nadam se da će, kada prestane infuzija otrova, kapaciteti regeneracije prirode zablistati.

Hvala svima onima - pojedincima, organizacijma i medijima - koji su pomogli da se raširi reč o ovoj katastrofi. Da toga nije bilo, sumnjam da bi se stvari pomerile s mrtve tačke.

Drina 2010. Za Maru :)

Slučaj Stolice - vesti iz (ne)svesti

 

Teški metali stigli u Drinu (B92) - video 

 

:)

Da citiram naslov jednog osrednjeg, ali ipak lepog filma: Night moves. Videćemo dokle će stići.

Pohvala ludosti

Ko se danas može okarakterisati kao „normalan“?

Pre svega neko ko je proračunat. Ko, svesno ili nesvesno, vaga šta se sme, a šta ne sme reći u društvenoj grupi kojoj pripada. Ko će se između četiri zida možda i složiti sa osobom sa suprotne idejne i ideološke linije, ali javno nikada neće podržati slične stavove; ko pravi zid – ili fasadu – između privatnog mišljenja i javnog delovanja. Ko za iskaljivanje nagomilane frustracije zbog svog svega što svakodnevno mora da proguta i potisne koristi isključivo „bezbedne“, od strane grupe odobrene mete.

Ironično, dve grupe „normalaca“, koji funkcionišu po potpuno istim (navedenim) društvenim pravilima, samo zbog sitne razlike u opredeljenju nazivaće jedne drugima nepodobnima, nenormalnima i svakojakim drugim, sočnijim imenima. Od ovog paradoksa obe zaraćene strane imaju istovetne koristi i štete. Korist je što, konstantno se odmeravajući sa suprotnom stranom, stranom u ogledalu, mogu da potvrđuju sopstvenu ispravnost i podobnost; Koristi, jer besplatno dobijaju bezbednu metu za istresanje nakupljenog gnoja i gneva. Štete, jer rastrzani u sopstvenim iluzijama sve više, pojedinačno i grupno, gube sebe u strahovitim paradoksima.

Tako će se oni koji zagovaraju velike slobode pretvoriti u najveće cenzore kada ono što je rečeno njima ne odgovara. Bilo da to rade optužbama ili namernim ignorisanjem, samozvani slobodari burno se zalažu za ukidanje svake slobode onima koji iznose neku svoju istinu, nekompatibilnu s njihovom.

Isto tako, na primer, mnogi od onih kojima bi po samoopredeljenju ljubav prema bližnjem trebalo da bude osnova života, zagovaraju mržnju prema onim bližnjima koji su „zastranili“. Ne može se i voleti i mrzeti u isto vreme, a „bez ljubavi, ništa smo“.

Jezička suprotnost „proračunatom“ jeste „neuračunljiv“, ili narodski rečeno – lud. Osnovne etimološke karakteristike neuračunljivog su da je on neko čije ponašanje nije moguće sračunati, i ko verovatno nije dobar sa proračunima – on ne zna, ili mu je svejedno, šta će štetiti njegovoj reputaciji i ugledu.

O ludosti postoje dve glavne škole mišljenja: naučno-klinička i narodna.

Nauka i medicina su tu da, po svom zgodnom DSM-u, dijagnostikuju neuračunljive. Da ih razvrstaju po fiočicama i svakoj prepišu dozu lekova koji bi trebali da ih učine „normalnijima“, makar samo prividno. Psihoze, neuroze, proemećaji ličnosti, poremećaji ponašanja, poremećaji raspoloženja... Lako je zamišljati ih kao nešto daleko i strano, nešto što se dešava nekom drugom. Međutim, istina je da svako od nas, kada kriza nagrne, može posrnuti i pasti u neku od fioka pedantnih, ali često pred stvarnim ljudima zbunjenih stručnjaka. Često mislim da su dijagnoze samo šture etikete. Jer sve nas muče slične, ljudske muke. Stvar je okolnosti i vremena koliko će nas i kada progutati.

Naši sugrađani i sunarodnici često su mnogo brži i lagodniji u donošenju zaključaka o nečijem menatlnom stanju nego stručnjaci i njihovi kruti kriterijumi. Oni imaju oko i za one pojedinosti koje lekari zanemaruju. Njihov talenat uslovljen je kako prirodnom pronicljivošću i zainteresovanošću, tako i duhom vremena u kome živimo i preživljavamo.

Tako se ludakom naziva onaj koji peva naglas za svoj groš, razgovara sam sa sobom ili sa slučajnim prolaznicima, ili čak onaj ko je previše ljubazan i veseo; ko se oblači čudno ili priča čudno. Ali i kada se u računicu umeša i vladajući Zeitgeist, lud je i onaj koji čisti za svojim psom, skuplja đubre za drugima (a za to nije plaćen), samoinicijativno popravlja javna dobra (takođe volonterski); ko napusti ili izgubi posao zbog morala i principa, ko se interesuje ili se aktivno bavi neisplativim stvarima, ili prosto komentariše ono što je poželjno ostaviti bez komentara, pod tepihom; koji govori ono što niko ne želi da čuje.

Naravno, bilo bi relativno lako prevazići popreke poglede na ulici, da se sve završava samo na tome. Od ovakvih rasuđivanja pati baš svako okruženje, ona „racionalna“ i profesionalna ništa manje od ostalih, jednostavnijih. Zameranje u takvom okruženju može vas, u krajnjoj liniji, koštati karijere i lišiti sredstava za život.

Očekuje se da funkcionišete samo u zadatim okvirima. Da se u njih uklopite bez suvišnih pitanja, ili da snosite posledice.

Studija slučaja: Pavle Ćosić

Pavleta Ćosića ne poznajem lično, ali prateći njegov rad i put kojim ga je isti odveo, mislim da je idealan primer cene aktivne neproračunatosti i povremene neuračunljivosti, koju svako ko im se odaje kad-tad mora da plati.

Pavle Ćosić je beogradski lingvista, izdavač, pisac, sporadični autor filmskih i muzičkih dela i satiričar. Kada počnete da čitate i gledate ono što stvara, brzo postaje očigledno da on odbija da se povinuje goreopisanim društvenim mehanizmima čopora – kako god da pokušate da ga kategorizujete, bilo levo bilo desno, imaćete problem. Moj grubi pokušaj je da je Ćosić specifični, autentični levičar, koji se gnuša savremenih političkih tabora i njihovih manipulacija. Pritom je vešt sa rečima i prilično bistar.

Objavljivao je sjajnu satiru u nedeljniku „Pečat“ - kolumna pod naslovom „Agencijske vesti po izboru Pavla Ćosića“ konstantno je gazila po endemičnom licemerju političkog života. Nije se libio da potkači čak ni nedodirljive, pa je prvi skandal nastao po objavljivanju teksta „Fond za humanitarno pravo osudio humanitarnu akciju Novaka Đokovića“. Neki takozvani desničari protumačiili su ga i raširili kao stvarnu vest (prilično neverovatno s obzirom na količinu ironijske distance, ali valjda polu-pismeni „polu-čitaju“ tekstove), a reakcije koje su lančano usledile bile su prilično burne. Po mom mišljenju, realistični utisak ove satire mnogo je više odgovornost same gospođe Kandić i njenih pređašnjih izjava, nego gospodina Ćosića, no to mu nije pomoglo. Zbog tog i svih drugih momenata kada im je gurnuo prst u oko, navukao je na sebe gnev lokalnih pseudoliberala: dežurni advokat svih centara moći Petar Luković nazvao ga je (iznenađenje!) fašistom i nacistom. Međutim, FHP afera nije ono što ga je, makar ne direktno, umalo koštalo slobode (i što ga jeste koštalo računara i satirične kolumne).

Određeni broj dana kasnije, u neuračunljivom stanju ostavlja status na svom Fesjbuku, u kom nudi pare za ubistvo premijera. Kasnije ga briše. Da li može ozbiljno biti shvaćena „pretnja“ jednog satiričara? Izgleda da može, pogotovo ako je već pod lupom. Pogađajte kako je odmah etiketiran.

O vrtložnom košmaru kroz koji je prošao možete detaljno čitati na njegovom blogu. A suština ovog javnog žigosanja je sledeće:

„Cilj mog privođenja bio je da mi se onemogući objavljivanje satiričnih (pa čak i stručnih) tekstova u štampi. Samo mali korak u Vučićevom gušenju medija. I još malo maltretiranja tipa uzeli su mi kompjuter i do dan-danas mi ga nisu vratili, i dokle god je on u policiji, mogu da me ucenjuju da će podići protiv mene tužbu za terorizam, makar prešao ulicu na crveno.”

Možete samo da zamislite kako su me tih dana gledali komšije, poznanici, prodavci, piljari, kasirke i mnogi drugi koji me znaju uglavnom samo iz viđenja. A tek šta sam sve čuo da se priča među kolegama, saradnicima i u stručnim krugovima. I sve to samo zbog nekoliko redova otkucanih u pogrešnom prozorčetu i jednog entera.“

Osim slabo vidljivih svetlih primera, javna podrška Ćosiću bila je faktički nepostojeća. Braniti ga značilo bi staviti se u isti koš sa njim, a svakome ko ume da računa rezultat takvog postupka je momentalno jasan. Dežurni „borci za ljudska prava“, naravno, ostali su potpuno nemi, iako duboko verujem da nisu bili indiferentni i da su se sve vreme zadovoljno smejuljili. Za Pavleta nije bilo ni dodatnih objašnjenja, ni izvinjenja. Postao je otpadnik „novog“ (a u stvari još od '45. trajnog) javnog poretka u Srbiji.

* * *

Izgleda da je surovost neokapitalističkog sveta dovela do toga da se ljudski rod sveo na dve kategorije: (izopštene) ludake, i (podobne) kalkulante, koje bi bilo iskrenije nazvati kukavicama.

Nemam problem da ih tako imenujem, jer im i sama pripadam. Na desetine puta dnevno, dok pišem ili govorim, uhvatim sebe kako premećem misli, grizem se za jezik ili stiskam prste. Da ne bih povredila ili izgubila nekoga, da ne bih rekla nešto što ne bi trebalo reći, ukratko - da ne bih ugrozila sebe na neki način. Plašim se posledica. Plašim se, tačka. Ali to mi ne smeta da se iskreno divim onima koji imaju više hrabrosti nego ja.

Postoji i skriveni trošak normalnosti i uklopljenosti, koji je možda i veći od onoga koji imaju neuračunljivi, sa zbirom svojih nevolja. Jer u mnoštvu nejednačina opstanka i moći, među „većima“, „manjima“ i „jednakijima od drugih“, u „kost-benefit“ vaganjima, računu naklonjen čovek vremenom gubi sposobnost da oseti svoj put kroz svet. Da oseti kada ga greje dobro, a kad zlo.

Jednom mi je jedan, uvek neizmerno ljubazan i dijagnostikovano čudan čovek rekao:

„Anđeli su oko mene“.
I ostavivši za trenutak uštogljeni razum po strani, shvatila sam da je potpuno u pravu.

NOVO! Voda DRINA!

 

Osetite se slobodno da preuzmete, štampate, delite, širite.... 

Napomena: ova informativna satira ne odnosi se na pijaću vodovodnu vodu, već treba da skrene pažnju na opasnosti konkretnog zagađenja ovih reka. Voda prožima sve, naše zemljište, useve, ribu, stoku, dakle svu hranu koju konzumiramo. Ukoliko vodovodne vode pogođenih mesta ostanu čiste (a nadam se da hoće), to ne umanjuje i ne bi smelo da marginalizuje problem. Takođe, ne smemo zaboraviti na hiljade domaćinstava koje zavise isključivo od vode sa pumpi i bunara, čiji se kvalitet mnogo ređe (ako se uopšte) kontroliše.