Gde god nađeš zgodno mesto

... ti drvo posadi,

A drvo je blagorodno,

Pa će da nagradi.

Dugo vremena sam se suzdržavala da pišem novi blog i to zbog tona kojim bih morala da ga napišem. Iako su se neke reči već potpuno idejno kristalisale u glavi, iako sam neke postove već započela, povukla sam ručnu. Ne zbog toga kako će to izgledati čitaocu, već zbog toga što želim da biram šta negujem u sebi. Jer previše stvari me nagnava da izbljujem svu svoju žuč po tastaturi, previše ljudi i pojava mi svakodnevno gura prst u oko i drži ga tu dok ne zasuzim. Ali odgovor na negativnost nije još negativnosti, makar svoju ogorčenost doživljavala kao pravičnu i obrazloženu. Umesto toga odlučila sam da energiju upotrebim za nešto prosto i jednostavno dobro.

Takođe, dugo, dugo vremena čeznem da zasadim drvo. Sanjam o tome i na sva usta svima pričam o tome kako je gradsko drveće bitno, kako nam poklanja hlad, kiseonik i prečišćavanje vazduha, a ne traži ništa zauzvrat. Ipak, u životu nisam zasadila drvo. Počela sam da se osećam kao licemer.

JP Zelenilo je ovih dana obavilo i previše pedantno uređenje drveća ispred naše zgrade. Situacija je pomalo nejasna - pre nekoliko nedelja pojavila se prva ekipa koja je malo sredila suve grane i ostavila je netaknuto jedno stablo oraha, potpuno zdravo, ali (nekima) sporno zbog toga što "pravi mnogo đubreta". Za to drvo bio je podnet nalog za sečenje, ali sam pretpostavila da je Zelenilo pri uvidu evidentiralo drvo kao zdravo i da će ostati. Onda se pretprošle nedelje pojavila još jedna ekipa koja je posekla dva (odavno za seču evidentirana) suva stabla breze, pa onda opet prošle nedelje još jedna. Iako je do tad drveće već ušlo u vegetaciju, dali su se na vrlo temeljno orezivanje grana po principu "od viška seče glava ne boli". Pao je i sporni orah. Panj mu je i dalje vlažan, zdravi, duboki koren pokušava da upumpa vodu stablu koga više nema, umirući polako. Da li je ovako neobično temeljna akcija u predizbornoj nedelji čista slučajnost, ostaće misterija. Ali iz čitave ove ujdurme izašla je jedna povoljna posledica - oslobodio se prostor za novo, mlado drveće, koje već duže vreme planiramo da posadimo.

Za rasadnik JP Zelenila u Zemunu za koji smo se opredelili (za sada) imam samo reči hvale. Imaju dobar izbor lišćara, jako su uslužni i ljubazni, opsežno smo se konsultovali pre nego što smo se opredelili za dva mlada stabla tamne dženerike (Prunus cerasifera). Kao "pojačanje" iskoristili smo jedan samonikli američki jasen. Iako bih više volela autohtonu vrstu (npr. mleč, Acer platanoides) umesto alohtone, jasen je isto brzorastuća vrsta, a ovaj konkretni je "odrastao" uz nas, na terasi samo nekoliko metara od mesta gde će, nadajmo se, ostati za stalno. Ni njegova besplatnost nije zanemarljiv faktor :)

Moram da odam javno prizanje mm-u, alfi našeg majmunskog čopora, na herojskom iskopavanju dubokih rupa u nabijenoj gradskoj zemlji. Nije lako posao. Ali vredi! 

Za sadnju smo koristili ovo uputstvo, čija izvrsnost zaslužuje zaseban post.

Dve pretnje koje (osim čađi i gasova) preostaju našem mladom drveću su megafauna (veliki neotesani psi iz komšiluka) i preuranjeno proleće - zbog toga što je drveće već ušlo u vegetaciju (napupilo), veći je rizik da ne uspe da se primi. Sepp Holzer u svojoj knjizi "Permakultura" daje jedan zanimljiv savet za ovakve slučajeve - očupati izbile listove i pupoljke. Tako ćete sprečiti drvo da ulaže energiju u razvoj listova i cvetova, već će moći da se skoncentriše na koren. Savet smo poslušali delimično i ostavili smo pupoljke pri vrhu grančica. Bilo nam je žao da ih skinemo sve. 

Ali mi ćemo ga voleti i negovati. Uradićemo ono što je do nas, jer to je jedino što čovek zaista i može da uradi.