Pomor pčela kod Šumica?

Šumice, Konjarnik, BGD, 20. jun 2011.

Bio je lep dan za šetnju, ali ne i za Konjarničke Apidae.

Odmah preko puta kompleksa Šumice, prvo smo primetili nekolicinu čudno imobilnih i za let nesposobnih pčela različitih vrsta i bumbara, kako se koprcaju po asfaltu. Onda smo uočili i pozamašan broj mrtvih. Meni (kao priličnom laiku za zdravstvena pitanja dotične familije) ovo liči na masovno trovanje. 

Isti prizor se mogao videti i celim putem nekoliko ulica iznad, u radijusu oko 1 km, za dalje ne mogu da tvrdim. 

Na netu nema podataka o bilo kakvom vanrednom zaprašivanju - "borba sa kormarcima" u Beogradu počela je krajem aprila. Za krpelje podataka nema. Šta god da je u pitanju, vrlo tužno za videti.

Ima li neko ideju o čemu se radi?

"Cvetne svećice"

Mala slavljenička reciklaža

Jedna draga pametna glavica se dosetila da postolja za svećice sa svog osmog rođendana pretvori u cvetnu baštu :)

Ideja je zaista procvetala i prerasla u malu porodičnu zabavu, kao i priliku za naslađivanje bezobrazno jarkim bojama. Ipak leto samo što nije!

Postupak je jednostavan:

• Pigmentacija: obojite postolja za svećice akrilnim bojama (na bazi vode) po izboru. Ostavite da se osuši.
• Sredina cveta: mi smo koristili plastelin, jer plastelin je (za)uvek izvor dodatne radosti. No ako želite da povećate procenat recikliranog materijala možete upotrebiti npr. već korišćeni šareni papir. Odabrani materijal fino sabiti u šupljinu "cveta".
• Sadnja! Kao "supstrat" najpraktičnije je upotrebiti kakav odbačeni sunđer, u koji ćete zabosti špicaste krajeve postolja - sada stabaoca vaših cvetića. Možete obojiti ga po želji. Mi smo imali sreće da nam se pri ruci nađe maltene gotova "žardinjera" - ambalaža ručnog sata, koja je uključuje metalnu kutiju i fini, crni sunđer. 

Faza sušenja

Gotovi cvetići poziraju sa "sirovim" postoljima za svećice

 A kao što svaki pošten baštovan zna - gde ima cveća, ima i konzumenata:

Ko zna šta sve odbačeno i zaboravljeno može da nas iznenadi cvetanjem!

B kao... Biorazgradivost (1)

"Mali zeleni rečnik" ima za cilj da (nekada grubo, a nekada potanko) pojasni česte pojmove vezane za ekologiju i zaštitu životne sredine. Neke od njih mediji "mantraju" bez razumevanja. Neki su nam pak dobro poznati, ali se nikada nismo zapitali kakav značaj mogu igrati u održavanju prirodne ravnoteže. Pojmovi će se ređati bez određenog slovnog reda. Uživajte i upijajte!

Šta je uopšte „biorazgradnja“?

Biodegradacija, ili biorazgradnja, naziv je za široku grupu čestih i potpuno prirodnih procesa razlaganja ugljeničnih (organskih) materija od strane mikroorganizama. Pod „kišobranom“ reči biorazgradnja nalaze se svi oni dobro nam poznati procesi, poput truljenja voća i lišća i "kvarenja" mesa, zuba... Svega što prepušteno samo sebi posle nekog vremena smekša, razvodni se i i/ili počne čudno da miriše :)

Glavni akteri procesa (primarni razlagači) su različite bakterije i gljive. Koristeći (za svaki tip organizma i degradacije) specifične enzime, one razlažu kompleksne organske komponente na prostija jedinjenja ili elemente, koristeći se proizvodima razgradnje kao izvorom energije. Međuproizvode degradacije mogu koristiti i drugi mikroorganizmi (sekundarni razlagači). Takođe, ne smemo izostaviti ni doprinos makroorganizama (uglavnom beskičmenjaka - insekata, crva, itd.), koji su tu da „načnu“ i usitne materijal, čineći ga lakše dostupnim za mikroorganizme. Svi zajedno čine efikasnu razlagačku mrežu.

Od velikog interesa za ekologiju, zaštitu životne sredine i svakog stanovnika Zemlje je sposobnost mikroorganizama da razgrade zagađivače koji su ljudskom aktivnošću uneseni u prirodu. I zaista, bakterije su pokazale sposobnost degradacije različitih ugljovodonika (nafta, polihlorovani bifenili - PCB), antibiotika i farmaceutskih (nus)proizvoda, radioaktivnih izotopa, nekih teških metala, itd.

Mreža razlaganja nafte, koji uključuje različite mikroorganizme

Kako koristimo biorazlagače?

Pionirski poduhvat kontrolisane biorazgradnje bio je sreća u nesreći. Pri izlivanju nafte sa tankera Exxon Valdez 1989. godine, u zaliv Princa Vilijema na Aljasci ispušteno 41,6 miliona litara nafte. Odlučeno je da se u blizini devastirane obale pokuša pospešvinje umnožavanja jedne vrste bakterije sposobne da razloži sirovu naftu dodavanjem đubriva u vodu. Rezultati su bili ohrabrujući.

Od 1989. do danas razvijeno je mnoštvo različitih tehnika biorazgradnje, baziranih na različitim mikroorganizmima. Poduhvat vezan za Exxon Valdez mrlju, kao i mnoštvo današnjih, uzdaju se u rad mikroorganizama već prisutnih u zemljištu ili vodi. Genetički inženjering doneo je mogućnost da se bakterije modifikuju na način koji bi im dao svojstvo da „konzumiraju“ materiju koju želimo da razložimo.

 

Tako se bakteriji Deinococcus radiodurans, jednom od na jonizujuća zračenja najotpornijih organizama, dodaju geni koji joj omogućuju da aktivno razgrađuje česte komponente radioaktivnog otpada, kao što su toulen i živa. Ovo omogućava direktnu primenu genetski modifikovanih kultura bakterija pri čišćenju radioaktivnih zagađenja i razgradnji radioaktivnog otpada.

Naravno, uvek je sporno koliko je bezbedno puštati bilo koje GM organizme u životnu sredinu, zbog nejasnoće kako će se oni na nju prilagoditi, da li će i u kom pravcu će nastaviti svoje širenje i evoluciju, a samim tim i kako će uticati na druge organizme i njihove zajednice, uključujući i ljudsku.

Jedan od "naftojeda"

Jedan od skorijih primera za ovaj tip kontroverze bila bi metodologija primenjena pri razlaganju nafte prolivene tokom BP izlivanja nafte u Meksičkom zalivu prošle godine. Neki naučnici su doveli u pitanje povezanost misterioznih osipa u Zalivu sa disperzantiom za naftu Corexitom (supstanca koja služi da „rasturi“ mrlju u sitnije kapljice i tako učini naftu dostupnom mikroorganizmima) i GM bakterijama. Toksikolog sa Texas Tech univerziteta Ron Kendall izjavio je da disperzant uništava ćelijske zidove i membrane, čineći organizme ranjivijim na prodiranje toksikanata iz nafte, ali i na napade bakterija. Tu su i druge brige vezane za korišćene bakterije koje se, nažalost, prilično uklapaju u kliničke slike u Zalivu. Dva odlična članka o temi možete pročitati na sajtu Guardiana i Huffington Posta.

(Nastaviće se...)

Literatura i izvori za dalje čitanje:

• Lerner, K.L., Lerner., B.W., "Environmental Science in Context, Vol. 1&2", 2009, str. 57-59.
• "Marine microorganisms make a meal of oil: A microbal degradation network", 2004, Nature Reviews Microbiology 4
• "BP oil spill: Obama administration's scientists admit alarm over chemicals", 3. avgust 2010., www.guardian.co.uk
• "Bio-Remediation or Bio-Hazard? Dispersants, Bacteria and Illness in the Gulf", 17. septembar 2010, www.huffingtonpost.com 
• "Decay" ilustracija - Tiffany Liu

Apokalipsa sada

„Zagađenje u Kini” osvetljeno blicem

Kada vlasti i čitav svet okrenu leđa nekoj hroničnoj tragediji, odvažni reporteri i fotografi su oni koji imaju ulogu mitskih očiju na leđima. Oni obasjavaju predele i ljude koji tiho pate u mraku i teraju nas da sagledamo šta stoji iza komfora u kome zdušno uživamo.

Lu Guang (1961) je počeo da fotografiše u svojim ranim dvadesetim. U to vreme je radio u fabrici svile i umetnički poziv i školovanje su mu bili van domašaja. Međutim, na mestu je pretpostaviti da su upravo scene koje je iz takve situacije sagledavao kroz tražilo i beležio na filmu utabale stvaralački put na kome je zavredio priznanje. Tokom 90-ih završio je umetničku akademiju u Pekingu i još intenzivnije počeo da beleži živote ljudi sa dna društvene lestvice. Fotografije su mu donele mnoge nagrade (World Press Photo i W. Eugene Smith Grant, između ostalih), ali mnogo je dragoceniji trag koje ostavljaju svakodnevno i pojedinačno.

Lu Guang

Period Guangovog rada poklapa se sa modernim industrijskim bumom u Kini - a samim tim i sa ogromnim porastom zagađenja životne sredine i neljudskog tretmana radnika koji žive i rade u izuzetno štetnim uslovima, uz minimalnu ili bez ikakve zaštitne opreme. Reportaža „Zagađenje u Kini“ prikazuje potresan efekat industrije na severu zemlje, na obali Jangcekjanga.

Prvi utisak koji se stiče o fotografijama je da su nadrealne - pre scene iz nekog pompeznog post-apokaliptičnog filma nego segment realnosti. Međutim, kako se foto priča odmotava i kako nailazite na slike neizlečivo bolesnih i dece rođene sa obogaljujućim deformitetima, shvatate da nema prostora za glumu - da su životi ovih ljudi doslovno prekriveni mešavinom toksikanata i čađi, da rade bez ikakve zaštitne opreme, da zaista piju vodu iz otpadom i mrtvom ribom pretrpanih izvora i da nemaju drugog izbora. Oni, zajedno sa prirodom, bivaju žrtvovani kao prvi zupčanik mašinerije vrtoglavog napretka jedne svetske sile.

Zbog predanog beleženja efekata zagađenja u Kini, Greenpeace je jula 2010. angažovao Guanga da dokumentuje veliko izlivanje nafte u Dalianu, na istoku zemlje. Pored devastirane obale i vode u slojevima „crnog zlata“, Guang i njegov aparat su postali svedoci „Tragedije vatrogasaca u Dalianu“. Dva vatrogasca su, probijajući se kroz mešavinu vode i nafte bez ikakve zaštitne opreme, pokušala da odblokiraju pumpu za prečišćavanje vode. Morska struja i gustina zamašćene vode su ih povukli i poduhvat se završio smrću jednog od njih, dvadesetpetogodišnjeg Zhang Lianga.

Užasnuto lice koje jedva proviruje iznad površine, a zatim nestaje i crna šaka koja kao da pokušava da se uhvati za neku nevidljivu slamku spasa jezivo su podsećanje koliko je ljudski život fragilan i nezaštićen, a u društvenoj piramidi suštinski nebitan, bez obzira na retoriku koju tako često čujemo iz njenih vršnih delova. U kratkom filmu „Kroz objektiv: Daliansko izlivanje nafte“, mogu se videti fotografije i svedočanstvo samog Guanga.

Guangove fotografije ne treba da nas prosto upute šta se dešava u dalekoj nam Kini. Poruka je mnogo šira, jer prljave industrije i oni koji zbog njih ispaštaju su svuda oko nas. Posebno ugrožene su siromašne države sa slabim zakonskim regulativama i ekološkim inicijativama - države poput Srbije. Obratite pažnju na novinske članke. Potražite podatke o učestalosti raka u gradovima kao što su Pančevo i Bor. Zapitajte se da li je stvarno “sve to od počelo s bombardovanjem” i da li je dovoljno da se jednom godišnje setimo da očistimo Srbiju, bilo od otpada koji su sugrađani bacili u najbliže jarke ili od svih (ne)aktivnosti koje finansiramo putem poreza, hteli to ili ne.

pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92