Drvećem protiv snegova

Stotine ljudi okovanih u snežnim nanosima, prevrnuti šleperi, zavejani automobili pokradenih točkova i mnogostruko dramatične akcije spasavanja obeležile su poslednji nalet košave u Vojvodini. Prateći sa bezbednog (medijskog) odstojanja čitavu situaciju, delovala mi je potpuno nadrealno. Izgledalo mi je kao da slike sa tom neverovatnom količinom zaprljanog, sivkastog snega potiču iz daleka. Ne sa udaljenosti od 50ak kilometara.

Moram da priznam da su mi proletale misli o mogućoj povezanosti ove katastrofe i vojvođanskog pejzaža - Vojvodina, nemilosrdno iskrčena, praktično je postala jedna ravna, poljoprivredna ploča sa koje mestimično štrče kuće. I kada ovakav vetar dune noseći sneg možda i stotinu kilometara, nema ničega što ga može usporiti i zaustaviti. Osim  kuća. I izdignutog puta. I automobila na njemu.

A onda je kao šlag na tortu MM podelio sa mnom ovaj kratki zapis:

A kamo vam drvoredi????

mlekac 

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

Ovo se, naravno odnosilo na sečenje drvoreda između dva susedna sela, prelepog, starog drvoreda, onakvog kakav se, bar u mojim sećanjima, vezuje za Vojvodinu...

I komentarisao je on dalje, da je taj drvored stajao tu jošod vremena njegovih predaka, (dobro, možda ne baš taj isti, kad bi staro drvo palo sadili su mlado, al' na tom mestu) i kako je bio ne samo milina leti, zbog hlada, nego još veća pomoć zimi, pošto je koliko - toliko branio vetru da se razduva preko ceste i da je zatrpa, a ako bi baš i napadao velik sneg, uvek si, po drveću, znao u kom pravcu je selo, a sada...

 I gledam snimke, i setim se sličnih muka od prošle godine, i onda se, opet, pristeim da sam te drvorede pokraj puta, zaista, nekada viđala mnogo češće....

Pa zar nije jeftinije (o lepoti i zdravlju neću ni da pričam) ponovo posaditi drvorede pokraj puta nego li svake zime muku mučiti i angažovati vojsku i šta sve ne da se izvlače zatrpani???

I da istaknem dva relevantna komentara:

mlekac 

Ja sam samo prenela zapažanja starog "lokalca". Kazo mi čovek, svako selo koje je iseklo drvored, sad se zimi suočava sa tim da bude potpuno "odsečeno". Džaba čišćenje, vetar naduva sneg sa njiva i moš' da se slikaš....

rastinjak

Nije poenta u drvoredima koji se nalaze isključivo pored puteva. Kompletan atar bi trebao da bude ispresecan drvoredima, ne samo u cilju sprečavanja stvaranja snežnih nanosa, ali bi svakako taj efekat bio najvidljiviji. Trenutno, u zimskom periodu kada na poljima nema useva, kilometri brisanog prostora su idealni da se vetar zaigra i ponese ogromne količine snega do prve prepreke. Iz tog razloga nisam uveren da bi drvoredi pored asfaltiranih puteva rešili problem. Potrebno nam je sistemsko rešenje.

To 'sistemsko', opsežno rešenje je recimo moglo već da bude u zamahu da smo počeli da primenjujemo smernice Emerald Network/Natura 2000 projekta (što smo uzgred, potpisali), koje podrazumevaju umrežavanje bitnih staništa u čitavoj Evropi upravo pomoću stvaranja 'šumskih koridora' na ovakvim brisanim prostorima. Em bi smo dobili zaštitu od snežnih udara, em bi smo pružili potporu biodiverzitetu, em bi doprineli prečišćavanju vazduha i podzemnih voda u teško agrarizovanom kraju, em sve to i još štošta za malo para u poređenju sa bilo kakvim infrastrukturnim projektom. To nije 'win-win' strategija, to je 'win-win-win-win...' strategija. Zvuči gotovo k'o telešop ponuda.

Ali, kraj nepogode nije i kraj nevolja. Recimo, "Železnice Srbije su saopštile da su, prema prvim procenama, od snežnih nepogoda pretrpele direktnu materijalnu štetu od oko 25 miliona dinara.". I pruga je, naravno, bila zatpana. 

Japan je sinonim za brze i nadasve tačne vozove, za u svakom pogledu uspešnu železnicu. E pa pogodite kakvu zaštitu od snežnih nanosa, ali i drugih hazarda, koriste? Drveće. Uverite se i sami:

Today, about 1500 km of Japan’s 25,000 km of railway trackside is home to about 11,000 ha of railway protection forests.

About 90% of all railway protection forests in Japan are for snowdrift protection. They are mainly on Hokkaido and the northern part of Honshu. The most common species used in these forests is Japanese Cedar (Cryptomeria japonica) in Honshu and Norway Spruce (Picea abies) in Hokkaido.

The first snowdrift protection forests were planted in 1893 and are the 41 stands along the Tohoku Line between Mizusawa and Aomori. When this line started full operation between Tokyo and Aomori in 1890, winter services were very unreliable due to heavy snow. Trains were frequently delayed or trapped for days by drifts and all services carried emergency food and water for passengers and crews to guard against starving while trapped. Trackside wooden fences had proved ineffective because strong side winds and flying embers from steam locomotives easily destroyed them.

Seiroku Honda (1866–1952), the founding father of railway protection forests in Japan and the first Professor of Silviculture at the old Imperial University of Tokyo, devised a plan to plant snowdrift protection forests after seeing plantations developed by the Canadian Pacific Railway on his way home from academic studies in Germany. He planted the first protection forests in 1892, using German silviculture methods and continued to work training his successors as the protection forest adviser to the Railway Agency for more than 30 years.

Dakle, radi se o ozbiljnim snegovima. I ozbiljnim vetrovima. I ozbiljnoj, a pride čak izrazito tehnokratskoj zemlji.

Rešenja koja nam se nude kroz saradnju sa prirodom vrlo su jednostavna i pristupačna, pogotovo sa finansijske strane. Međutim, i pored svih svojih prednosti u nas se retko koriste. Dok god nam naša gordost (kompleski oličeni u stanovištu da su tehnološka rešenja uvek bolja od prirodnih), ili gramzivost (oličena bilo u nevoljnosti da se 'žrtvuje' i ar, ma metar kvadratni plodnog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe, bilo u ugrađivanjima u nekakve skupe projekte zaštite kakva su nam svima dobro poznata) ne dopuštaju da postupamo ispravno, patićemo više nego što je potrebno. Mentalna zavejanost je često gora od fizičke. Fizička bude i prođe, ali umna zaslepljuje svaki dan, 365/6 dana u godini.

Nanočestice, mikromanipulacija i makronebriga

Vikend ekološka razbiglavka u tri čina

Prvi čin.
Sve je počelo od ove vesti. Vlada uvodi markiranje goriva 'najsavremenijom nanotehnologijom'. Nano nano nano... Ovde u našem majmunskom gnezdu, pre nekog vremena smo se sticajem okolnosti bacili na istraživanje potencijalnih zdravstvenih i ekoloških opasnosti od upotrebe nanočestica srebra, jer se jedno malo majmunče igralo nečim što ga sadrži (Jumping Clay). U tim istraživanjima (legitimnih naučnih publikacija), došli smo do raznih uznemirujućih podataka. Zato je ovakva vest bila povoljan okidač za formiranje mnogih tamnih nanočestičnih oblaka među mojim mislima.

Kada je reč o novim i potencijalno revolucionarnim tehnologijama, u pogledu njihove bezbednosti i uticaja na organizme treba imati dozu zdravog skepticizma i sprovesti obilje istraživanja. S obzirom da ovde radi o takvoj novoj tehnologiji, ne postoji naučni konsenzus o bezbednosti nanotehnologija i njihovoj (ne)štetnosti. S druge strane, ako sporna tehnologija rešava konkretan problem ili donosi neki vid ekonomskog dobitka, postalo je pravilo da njena široka upotreba postane uobičaena pre nego što se rizici ispitaju.

Uzmite primer nanočestica srebra - zbog svojih dezinfekcionih svojstava, završili su u paleti proizvoda, od čarapa do dečijih igračaka. Međutim, kako se fond znanja o njima uvećava, isplivava sve veći broj dokaza o njihovoj štetnosti po žive organizme.
Srebro je od antičkih vremena poznato sterilišuća, antibiotička materija koja ubija bakterije. Samsung, koji drži patent za "Silver Nano" ističe da ubija 650 vrsta bakterija. Ono što je zabrinjavajuće je da u istraživanjima pokazuje i štetan uticaj na više organizme. Primera radi, dovodi do respiratornog oštećenja i smrti kod odraslih riba, i do oštećenja i mutacija kod njihovih embriona (1) (2) (3). Uništava običnu travu (4). A, izuzev postojanja pluća, verovali ili ne, naša tkiva su veoma slična ribljim.

Ali hajde da batalimo srebro. Nijedna ozbilja agencija koja se bavi procenom rizika ne odobrava široku upotrebu nanočestica. Što se našeg (budućeg) benzina tiče, s obzirom da je zaštićeni patent u pitanju, ostaje misterija kakve tačno nanočestice kompanija Autentix koristi. Ali evo jednog pasusa koji se odnosi na nanočestice generalno, iz ovog (5) rada koji preporučujem za čitanje:

While benefits of nanotechnology are widely publicised, the discussion of the potential effects of their widespread use in the consumer and industrial products are just beginning to emerge [7,8]. Both pioneers of nanotechnology [9] and its opponents [10] are finding it extremely hard to argue their case as there is limited information available to support one side or the other. It has been shown that nanomaterials can enter the human body through several ports. Accidental or involuntary contact during production or use is most likely to happen via the lungs from where a rapid translocation through the blood stream is possible to other vital organs [11]. On the cellular level an ability to act as a gene vector has been demonstrated for nanoparticles [12]. Carbon black nanoparticles have been implicated in interfering with cell signalling [13]. There is work that demonstrates uses of DNA for the size separation of carbon nanotubes [14]. The DNA strand just wraps around it if the tube diameter is right. While excellent for the separation purposes it raises some concerns over the consequences of carbon nanotubes entering the human body.

Ono što ubija bebe ribice stiže do vaših beba upakovano u šarenilo njihovih igračaka. S obzirom da je nekim čudom sadržaj vidno obeležen, Jumping Clay lako možete da preskočite. Ali osim ako ih ne dodaju pijaćoj vodi, da li možete da zamislite širu upotrebu nanočestica od dodavanja u gorivo koje će koristiti svako vozilo na našim putevima?

Da li iko nadležan (i) u vlasti razmatra ekološke i zdravstvene rizike ovog projekta? Gde je procena uticaja na životnu sredinu? Imaju li Autentix i SGS makar neku sopstvenu procenu, jer makar ja na sajtu ne mogu da je iskopam? Mantre poput "najnovija tehnologija" i "popunjavanje budžeta" izgleda su sasvim legitimne i dovoljne da opravdaju nebrigu za naše sveukupno bivstvovanje. Ili treba da se osećamo počastvovano što se nalazimo među pionirima oprobavanja jedne nove tehnologije, među prvima u Evropi, a rame uz rame sa Senegalom, Kamerunom, Kenijom, Obalom Slonovače i Togom? Razumem da smo siromašna zemlja u buli. Razumem da ne možemo živeti u devičanski čistom svetu. Ali me boli to što niko nije obazriv i oprezan, kao da niko nema ni trunku zdravog skepticizma u vezi nečega što ima potencijal da ugrozi živi svet, u koji se, iako umrtvljeni, ubrajamo i mi. Nije ih briga. I večito nas stavljaju pred svršen čin.

Da li je iko pitao Valjevce kada su počeli da grade monstruoznu branu "Rovni", ili Užičane da li uopšte žele da piju vodu iz akumulacije? Ne. Za vapaje brojnih stručnjaka hidrogeologa koji su probali da govore u ime naroda, ostali su gluvi.
Da li nas je iko pitao da li želimo da jedinstveno Jabučko Ravnište na Staroj Planini bude sravnjeno i da na njemu nikne hotel "španskih investitora", a u stvari od budžetskih para? Ne. Pardon - pitali su Zavod za zaštitu prirode, koji je, kao stručno telo, rekao Ne umesto nas. Zato je tadašnja direktorka prof. dr Lidija Amidžić - sramno smenjena.
Kada dignemo glas protiv rudnika nikla neposrednoj blizini, ili u samim centrima naših prirodnih bogatstava, ministar rudarstva  i kompanija Srbija Nikl savršenoj harmoniji počinju da traže zakonsko rešenje koje će ukinuti lokalnim samoupravama pravo da se bune.
Da li je iko od donosioca odluke pitao i jedno stručno lice, ijednog zdravstvenog radnika, biologa, ekologa, da li je uopšte dobra ideja staviti nanočestice u gorivo? Ne znam, ali iskustvo mi govori da nije. Opet, ne radi se o definitivnom isključivanju ove, ili bilo koje druge tehnologije. Radi se o transparentnosti odluka i procedurama koje bi trebalo da se poštuju, a ne poštuju se.
Nadležna ministarstva rutinski donose odluke da procene zaštite životne sredine "nisu potrebne". Javne rasprave se održavaju u najbesmislenijim terminima i objavljuju u poslednjem času, ne bi li na njima slučajno bilo talasanja (kao onomad kada je jedan od protivnika hidroelektrane na Limu dobro umlaćen). Roblje je tu da ćuti, a ne da "diskutuje". Stoga ozbiljan javni dijalog praktično ne postoji.

Tako dolazimo do drugog čina.
U mnogim slučajevima onemogućen je čak i neozbiljan, neformalan javni dijalog. Naime, na sajtu B92 pokušala sam da ostavim komentar na vest iz prve rečenice. Pristojan i umeren, suštine sadržane u Prvom činu ove drame. I - ništa. Nije objavljen. Prosto mi je neverovatno da baš niko nije pokušao da ostavi sličan komentar, sa sličnom dilemom. Ali očigledno da je jedina dozvoljena javna debata ona o ceni goriva, pošto se svi komentari tiču samo tog problema.

U nekom teorijskom svetu, mediji bi trebali da pomažu slobodu informacija i govora. U realnom, najčešće rade upravo suprotno - dolivaju ulje na vatru i puštaju nas da se međusobno gložimo s jedne, a p!*%#sto ćute o svemu bitnom sa druge strane (čast izuzecima). Komentarske rasprave na već dovoljno cenzurisane i/ili iskrivljene vesti se vrlo besramno konstruišu i morderiraju. 

Ovakvo stanje masmedija ne može da vas ne pogodi. Zato u potpunosti mogu da se empatišem sa, recimo, blogerom Albicilla koji u sred celokupno sulude, neopravdane i obmanjujuće hajke (medijske i realne) na kormorane, kao šlag na tortu pročita vest spomenute medijske kuće koja je preuveličala količinu ribe koju kormorani pojedu za tričava 4 puta! Zašto? Neko ko bi trebalo da bude objektivan i neutralan iz nepoznatih razloga pogoršava situaciju. To ne bih nazvala samo neodgovornim, već i podlim. U tekstovima dotičnog blogera osetan je bes. Čovek je ljut s pravom.

Treći čin.

Dok slažem nanokockice u glavi, gledam kroz prozor, i imam šta da vidim: u sred košavske nepogode trojica muškaraca pakuju drva iz šumarka preko puta u Opel karavan. Ubeđujem sebe da skupljaju velike grane koje je oborio vetar, ali vidim da nose čitava mlada stabla. I jedno starije, baš veliko. Vidljivo je da su isećena. Ne mogu da zatvore gepek koliko su natrpali u njega. A gepek je veliki.

Ostaje mi samo da maštam da su to u stvari bolesna, suva stabla koja je i tako trebalo poseći. Da li treba zvati nekoga?  Zelenilo, Komunalnu? U 8 uveče, subotom, po vetru od 100 km na sat? Jer hladno je, ljudima treba ogrev. Ali ta stabla niko neće nadoknaditi. Taj zeleni pojas je jedino što nas deli od autoputa sa koga doleću ogromne količine čađi, olova i svih onih divnih produkata sagorevanja benzina. Među kojima će od sada biti i misteriozne Autentixove nanočestice.

Kada se sve uzme u obzir - da li je moguće ne biti ljut? Da li je moguće staloženo se baviti zaštitom prirode i njenih i naših dobara? Staloženo pisati tekstove i pisma, staloženo okretati telefone. Staloženo talasati. A uz to, staloženo saditi drveće, bez gneva ako ga neko izlomi. S mirom učiti decu i odrasle, bez brige da li ikome išta ostaje u glavi. Opušteno i s ljubavlju prebrojavati i popisivati ptice, leptire ili guštere, bez konstantne bojazni da će ih neko sutra iz čiste obesti, kao sirote kormorane, pobiti. Prosto - mirno obavljati svoj deo posla. Ako lome i truju, mi da sadimo i čistimo. Ako nas zasipaju lažima, mi da posipamo istinu koju znamo. Tek tako, bez srditosti.

Staloženost u svemu za sebe želim više nego išta. Jer ovaj bes koji osećam i koji mi steže vilice dok pišem ovakav tekst me parališe da uradim bilo šta konstruktivno. Da dam svoj realan doprinos onome u šta čvrsto verujem.

Apdejt: U novom članku koji je prenela 92ka piše sledeće: "Marker se pravi od istih osnovnih komponenti kao i samo gorivo. Zbog toga on ne oštećuje motor, niti stvara bilo kakvo dodatno zagađenje – Kevin McKenna, direktor odseka za naftu i gas u Autentiksu.". Iako na prvi pogled zvuči utešno, ovo je jedna jako široka tvrdnja. U gorivo se dodaju brojni aditivi, pa Autentixov nanomarker može biti derivat i nekog od njih, a ne samog 'prirodnog' goriva kako se čini na prvi pogled iz ove izjave. To ostavlja vrlo širok spektar mogućeg sastava ovih nanočestica. A što se tiče 'nikakvog zagađenja', nemoguće je reći bilo šta tako definitivno ako ne postoji procena uticaja na životnu sredinu za dati marker. U njenom odsustvu i kao apel za njenu izradu, možda je bolje vratiti se na ono što imamo (5) Nanoparticles – known and unknown health risks (Journal Of Nanotechnology, 2004).
Apdejt 2: Na novi članak mi je objavljen komentar. Osećam se gotovo počastvovano :))
Apdejt 3: Po uputstvu za markiranje goriva objavljenog u Službenom glasniku, kada se sve računa, ispada 'izuzetno mala koncentracija' markera donosi od 24.000 do 240.000 tona dotičnih nanočestica ispuštenih u životnu sredinu na godišnjem nivou. Da li je to zanemarljivo? Više o računu uskoro...