Veći deo ovog teksta napisan
je pre demanta nadležnog Ministarstva, u kome se kaže da neće biti izmena Zakona o dobrobiti
životinja u delu koji se odnosi na ljubimce i napuštene životinje. Međutim,
smatram da je i dalje relevantan, jer se i dalje ne zna da li je predložena
promena „procurila iz ministarstva“ ili ne – i dalje postoji mogućnost da
jeste. Svako ko se mnogo godina bavi zaštitom životinja zna da bi takva promena
suštinski odgovarala nadležnima. U suprotnom, trudili bi se da se postojeći zakon
primenjuje, što nikako da se desi. Lično, najubedljivija hipoteza je da su
glasine o promeni zakona zaista došle iz Ministarstva, kao probni balon – da se
„opipa puls“ javnosti i/ili da se stvori pometnja. Ono što će se dešavati u
narednom periodu će pokazati šta je istina. Budimo obazrivi i oprezni.
Svi smo to doživeli. Pričate nekom nešto, savetujete ga,
ponavljate, ne mrzi vas; pričate i pričate i pričate godinama. Na strani vaših argumenata su
iskustvo, znanje, dobra namera. Druga strana godinama klima glavom i kobajagi
se slaže s vama, a onda u odsudnom trenutku učini baš suprotno, na štetu sebe i
drugih.
Ako ste roditelj ili nastavnik, verovatno ste se suočili sa
ovakvom situacijom. No za očekivati je da mladi i neiskusni srljaju i uče - na
sopstvenim greškama. Ali šta kada se uloge obrnu?
Na neki način, građani su „deca“ svoje države. Voljno ili
nevoljno, ona ih gaji, brine o njihovoj dobrobiti, usmerava ih i nameće im
vrednosti. Ali ima i neodgovornih roditelja, roditelja koji bi da se igraju
dece. I zaista, kao da nam se na čelu zemlje baškari banda raspuštene,
nevaspitane dečurlije. Bez iskustva, znanja, bez morala; koji kradu, spletkare
i uništavaju javno dobro, i koji se jedino na svetu plaše svog ćudljivog,
silnog tate.
Kada se uloge i odgovornosti obrnu, to je mučno i opasno.
Lepo ogledalo takve situacije su (navodne) predložene
izmene Zakona o dobrobiti životinja, koje su procurile u javnost.
Lokalna udruženja za zaštitu životinja su, sa svim svojim
manama, neprocenjivi izvor znanja i iskustava iz oblasti dobrobiti životinja.
Takođe, upravo su građanske organizacije i građani ti koje se decenijama bave
praktičnim rešavanjem problema napuštenih životinja – putem udomljavanja i
sterilizacija, često iz sopstvenog džepa. Nije zanemarljivo ni njihovo pravno
iskustvo. U pitanju je veoma kompetentna grupa ljudi, kakvu bi sami trebali da
uključite proces donošenja odluka o ovom problemu. Naravno, ukoliko vam je cilj
da imate kvalitetan pravni akt, a ne da nezgrapno nabudžite nešto, o šta ćete se
možda i okoristiti.
Po samoj terminologiji upotrebljenoj u navodnim izmenama,
vidi se da su na njima radila nestručna lica – jer reč „ubijanje“ se u principu ne koristi u pravnim i formalnim
dokumentima, pogotovo jer postoji dovoljno sinonima; „karantin“ je reč koja označava izolaciju u koju se stavljaju životinje
ili ljudi u cilju sprečavanja širenja bolesti, a ne zdrave životinje koje su
predviđene za eutanaziju. Ove dopune pisali
su ljudi koji ne samo da ne poznaju zaštitu i dobrobit životinja, već ni sopstveni jezik. Mnogo je bolje
po sve nas ako su dopune lažirane i podmetnute „sa strane“. Daleko je gore ako
su ljudi koji ovako razmišljaju i pišu na visokim državnim pozicijama.
S druge strane, državni aparat želi da promeni zakon koji
nije ni pokušao da implementira. Sve ono što dovodi do stvaranja novih napuštenih
životinja još uvek nije sankcionisano. Veterinarska inspekcija ne radi svoj
posao. Nema kontrole odgajivača, štenci se štancuju kao na pokretnoj traci;
nema sprovođenja obaveznog čipovanja, niko
nije kažnjen za napuštanje ljubimca, iako je to svakodnevna pojava, iako
80% uličnih pasa nije rođeno na ulici, već su bivši „mezimci“.
Dalje, sistemska podrška po svim pokazateljima
najefikasnojoj metodi kontrole populacije uličnih životinja – CNR (Uhvati-Steriliši-Pusti), uglavnom
postoji samo na papiru. Zašto je CNR najefikasnija metoda? Zato što omogućava
da mirni i sterilisani psi čuvaju teritoriju od novih, nesterilisanih životinja
koje bi se neminovno razmnožile i tako umnožile problem. Rešava i problem
agresivnosti pasa, jer ne dolazi do formiranja agresivnih čopora oko ženki u
teranju. Poenta je zaustaviti nekontrolisano razmožavanje životinja i sprečiti
dolazak novih, a ne konstantno ubijati u beskonačnom ciklusu. Nehumano je,
nelogično je, skupo je.
Postojeći zakon možda deluje idealistički u odnosu na realno
stanje stvari, ali pruža osnovu da se stvari promene u pozitivnom pravcu. Jer
odvedeni i usmrćeni psi samo će ustupiti mesto novima. Setite se devedesetih i
početka dvehiljaditih, kada je eutanazija bila legalna. Da li je bilo manje
pasa? Da li su prihvatilišta i kafilerije bile u boljem stanju? Ne i ne. Problem nije postojeći Zakon, problem je
što se postojeći Zakon ne sprovodi.
U međuvremenu, Ministarstvo je demantovalo da su predviđene
promene Zakona u navedenoj oblasti, ali nigde izričito nisu izjavili da
„dokument“ objavljen u nekim medijima nije potekao iz njihovih kancelarija.
Uprkos tome što uveravaju javnost da će u pitanju biti samo „harmonizacija sa
zakonima EU“, simptomatično je da relevantne
organizacije, koje su se prethodnih meseci stavile na raspolaganje Ministarstvu
i dalje nisu uključene u sam proces kreiranja Zakona, već će moći da pošalju
komentare (kao i bilo ko drugi) tek
kada dokument bude bio stavljen na javnu raspravu.
Ali da li uopšte postoji interes da se Zakon primenjuje? Javni
postoji, svakako. Ali šta je sa državnim interesom i interesom pojedinaca koji
su prigrabili moć za sebe?
Postoji jedna potencijalno dijabolična nota iza navodnih
izmena. Naime, sve što postoji i umnožava na ovoj planeti za materijalističko
društvo predstavlja neki vid resursa, samo ga treba znati iskoristiti. A ako
mislite da se na napuštenim i na smrt osuđenim životinjama ne može zaraditi –
varate se.
Prvo, sama eutanazija pruža priliku da se rođaci i kumovi
međusobno uposle, jer se ova usluga obično autsorsuje
trećem pravnom licu*
Drugo, nejasnom klauzulom koja omogućava da životinje
preuzme „zainteresovana organizacija“,
pritom ne navodeći koji tip organizacije dolazi u obzir, otvara prostor da se
razvije trgovina napuštenim psima. Koga bi zaboga mogle da zanimaju ulične džukele? Pa, kako se ispostavlja,
mnoge. Recimo, samo u 2011. godini u 27 zemalja EU u ogledima je upotrebljeno
17,896 pasa i 3,713 mačaka. Ako na te
cifre dodamo i manje dokumentovane interese industrija koje koriste životinjske
„sekundarne sirovine“, jasno je da postoji veliki prostor da se kroz aljkavo
zakonodavstvo omogući upumpavanje krvavog novca u nečije džepove.
Odakle god da je ideja sporne izmene Zakona potekla, dobra
strana nemira je da su se ljubitelji životinja (i prava i pravde) ujedinili da
se suprotstave. Bitno je da je preko 10
hiljada građana reklo
„Ne“, bitno je da je izjava načinjena, da je mogući probni balon odlučno probušen.
Ne možemo da dozvolimo sebi da ne reagujemo na uzbune, jer je ulog preveliki.
Jedino se treba čuvati sindroma „dečaka koji je vikao vuk“, jer koktel plasiranja lažnih informacija i sprovođenja
planova ispod žita može biti jedna od
strategija da se javno mnjenje pomuti i iscrpi, reagujući na svaku trzavicu
onda kada pravih i transparentnih informacija nema. A onda će vam pred svršenim činom, kao
u slučaju Studentskog parka, nadležni diplomatski odgovoriti da su vam
priče „netačne i glupe“, uz
kardinalni zaključak: „Ja ne znam šta vi
hoćete“. Kao prava nevaspitana deca sa početka priče.
U svakom slučaju, izvesno je da po pitanju dobrobiti čovekovih najboljih prijatelja-beskućnika
mira na ovim prostorima neće biti još dugo. Budimo oprezni, i odvažni.
* Ako vas zanima da saznate više o ovom problemu, organizacija Link Plus ima obimnu
arhivu različitih zloupotreba delovanja javnih preduzeća, pa tako i po pitanju eutanazije.
PRILOG
U nastavku sledi dopis upućen Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine koji je potpisalo 59 organizacija za zaštitu životinja
MINISTARSTVO POLjOPRIVREDE I ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE
ZA MINISTARKU
Prof. dr Snežanu Bogosavljević Bošković
ZAHTEVAMO DA SE PRIMENI ZAKON, A NE DA SE MENJA
Povodom nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja koji je u fazi izrade u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životine sredine, ovim putem zahtevamo jer nam Ustav RS daje pravo na to:
1. Ne sme se dozvoliti menjanje zakona u delovima o kontroli populacije napuštenih životinja, jer postoji prećutna saglasnost organa vlasti da ga ne primenjuju. Da se iz procedure povuku bilo kakve izmene zakona (direktne ili indirektne odredbe) koje podrazumevaju ubijanje životinja kao način rešavanja problema napuštenih životinja.
2. Poštovanje postojećeg Zakona o dobrobiti životinja u potpunosti
3. Da nam omogućite da se kao Organizacije građana sa teritorije cele Srbije – civilno društvo, uključimo u proces kreiranja i primene zakona u delovima koji se tiču dobrobiti životinja a naročito u pogledu rešavanja problema napuštenih životinja kako bismo zajedno sa organima vlasti došli do održivog, humanog i efikasnog rešenja, a u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 011-8872/2014 od 26. avgusta 2014. godine kojim su utvrđene smernice za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa.
Problem napuštenih životinja se ne rešava jer se Zakon o dobrobiti životinja ne sprovodi u najvećem delu:
- nijedan vlasnik nije kažnjen zbog napuštanja životinje, a od nesterilisanih vlasničkih životinja potiče najveći broj uličnih životinja
- retke su osude za krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja
- većina lokalnih samouprava nisu donele Program kontrole populacije napuštenih životinja propisan Zakonom, niti su otpočele sa primenom postojećeg Zakona
- većina lokalnih samouprava nema izgrađena prihvatilišta koja su propisana zakonom
- većina lokalnih samouprava i dalje koriste eutanaziju kao način kontrole populacije napuštenih životinja, iako je to Zakonom zabranjeno (a o čemu se i Ustavni sud izjasnio), a ne snose odgovornost za to
- većina lokalnih samouprava nema bilo kakvu saradnju sa NVO iz ove oblasti što je zakonska obaveza, a NVO su te koje imaju terensko iskustvo i znanje u oblasti rešavanja problema napuštenih životinja koje je ključno u procesu rešavanja ovog problema ako zaista postoji namera da se reši
Ne može se govoriti o tome da Zakon nije efikasan u rešavanju problema napuštenih životinja, već državna uprava nije efikasna u sprovođenju Zakona koji je sprovodljiv. Da državna uprava sprovodi zakon ne bi bilo napuštenih životinja! I to humanim pristupom dostojnim civilizacijskog napretka, jer se ubijanjem neće smanjiti njihov broj na ulicama.
Analize Svetske zdravstvene organizacije su pokazale da je eutanazija kao metod kontrolisanja populacije napuštenih životinja nesiguran i ne donosi rezultate. Ubijanje uličnih pasa i mačaka ne može da dovede do rešavanja problema jer se ne rešava uzrok problema – neodgovorno vlasništvo, pa bi nedugo nakon uklanjanja svih uličnih životinja sa ulice bile ponovo preplavljene nesterilisanim i nevakcinisanim životinjama. Otpor eutanaziji pruža i lokalna i šira društvena zajednica jer se radi o nehumanom i surovom postupanju s osećajnim bićima , dok postoji humanija alternativa.
Zbog svega gore navedenog zahtevamo da se pre sačinjavanja bilo koje verzije nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja poštuje gore navedeni Zaključak Vlade Srbije te da se održe sastanci sa predstavnicima dole potpisanih Udruženja kako bi se uključili u proces izrade zakona jer je svima u cilju da se reši problem napuštenih životinja.
(izvor + kompletan spisak potpisnika ovde)
