Beleške sa odmora (2): Drina posle poplava

U toku majskih poplava, Drina se izlila iz korita sedam kilometara. Poplavila kuće, podavila stoku,
zagušila oranice. Nosila krstove sa groblja sa jednog na drugi kraj sela. Po povratku na njene obale, čovek očekuje da vidi bar delić tog samo dva meseca udaljenog razaranja. Očekuje promenu.

A ona teče bistra kao i obično. Miris smrti tek ponegde pusti dašak, projuri kao podnevna muva. Neka stabla su oborena, ali zato je drugogde voda nanela šljunak, načinila nove obale i plaže. Otkinute vrbove grane već puštaju izbojke i ukorenjuju se u svom novom staništu, u novoj sudbini.

U rečnom koritu nikada nije bilo manje otpada. Sreća je Drinina što je brza reka, u ravnici jednako koliko i u brdima. Oni koji je već godinama i decenijama hrane svojim smećem sa idejom da reka sve odnese, izgleda da su bili delimično u pravu. Odnela je ona. Prenela sve negde drugde, predala naša nedela drugim rekama, na najdramatičniji mogući način.

Kada se voda izlila, neki su sa mukom i strepnjom natovarili kolica i traktore i spasili svoje životinje. Drugi su bespomoćno posmatrali kako se dave i nestaju njihove svinje, ovce, kokoške, stotine njih. U danima koji su usledili, jednako su nemoćno gledali kako biljke hraniteljke kopne i trule u svim zlosrećno niskim njivama, gde se voda zadržala.

Drinska voda blista, kamenčići se šarene, riblja mlađ u plićacima gricka stopala. Šumski soprani i tenori nadmeću se i natpevavaju. Kada se smrkne, zameni ih žablji bas.

 

Ljudi su zabrinuti, malo je letine opstalo posle bujice i grada. Ne znaju kako će i od čega će, ali im se u očima vidi neka retka, nesvakidašnja zahvalnost. Živi su, imaju krov nad glavom. Život teče dalje.

Dok je dobro išlo, bezbroj se vreća sa đubretom bacalo u reku, bezbroj demodiranih fasada i ograda. Bezbroj cisterni sa pesticidima i fekalijama je u rečnoj vodi isprano, bezbroj stabala posečeno sa obala, tone šljunka izvađene iz njenog korita. Čim se na nesreću malo zaboravi, a to ide brzo, tako će biti opet i uvek.

Priroda je bila i biće nehajna žrtva naših gradnji i rušenja, oranja i paljenja, prljanja i čišćenja. Sada smo mi postali žrtve njenog čišćenja, oslobađanja od svih nepodobština što smo ih joj na silu u trbuh natrpali.

A ove ravnice svu svoju plodnost duguju upravo ćudljivoj rečnoj naravi.

(jul 2014.)

Beleške sa odmora (1): Kosilice

Lepota je u oku posmatrača

Smisao sveta i svega u njemu takođe.

Ljudi se raspomamili za motornim kosilicama. Onim sa četiri točka. Onim što od dvorišta naprave tzv. travnjak, kao sa slike. Zelen, mek, kratak i beživotan. Na sve strane bruji, zuji, melje. Ljudi vole da živi svet izgleda kao na slici (mrtva priroda?).

I eto, komšija kosi dvorište drugog komšije i pravi od njega travnjak. Nije mu dovoljan samo njegov, već je odlučio da plemenito stvori još jedan. Nije mu teško, jer voli travnjake i plaši se zmija.

Ja volim divlje cveće i volim pčele koje ih obilaze. Volim sve insekte. A insekti završavaju iseckani među noževima kosilice, pretvoreni u prah zajedno sa travom i cvetovima. Pogotovo kada neko, kao komšija, kosi u predvečerje kada su se insekti ušuškali za počinak i više nemaju snage za brzinski beg.

Da, ima tu i skakavaca i stenica i cvrčaka koji grickaju i sisaju 'pitomo' cveće koje za razliku od divljeg volimo da gajimo. Ali koliko je samo bubamara i pauka, koji nam pomažu jedući njih i biljne vaši i druge napasnike našeg voljenog boljeg cveća, voća i povrća, završilo samleveno u metalnim čeljustima kosilica. Kada ponovo nagrnu vaši svih oblika i vrsta, gladne štetočinaste osice i moljci, ko će da ih spreči? Svi neprimetni, potcenjeni branioci dvorišta već su pretoreni u prašinu. Zašto? Samo da bi nam dvorište podsećalo na fudbalski stadion.

Slična je priča o teletini. Samo zato što su ljudi umislili da je meko i ružičasto meso nekako superiornije od normalnog crvenog mesa sa po kojom žilom, telad se otima od majke nekoliko dana po rođenju. Smeštaj im je toliko mali da ne mogu da se okrenu, da bi im mišići bili atrofirani – u prevodu, da bi im meso ostalo mekano. A da bi bilo ružičasto, moraju da se učine anemičnim, pa se hrane posebnom formulom koja sadrži tek toliko gvožđa da ne umru pre vremena. Taj nedostojni život naravno moraju da podržavaju i redovne doze antibiotika i hormona.

Ne-anemično i ne-antibiotizirano meso životinje koja se kretala i videla Sunca svakako je zdravije. Kada se kosi starinski, kosom, insekti ne stradaju, seno koje ostaje se može upotrebiti za ishranu životinja, ili kao zeleni malč u baštama. Kose ne zahtevaju ravan teren i ne prave užasnu paklenu buku, a čak u veštim rukama mogu daleko brže da završe kosački posao. Ne troše ni naftu, ni struju.

Jako usitnjena trava koja ostaje iza modernih kosilica, osim u retkim slučajevima kada je neko kompostira, beskorisna je. Toliko je sitna da će se sušenjem pretvoriti u nešto nalik prašini koju će razduvati vetar. Neće učestvovati čak ni u prirodnom stvaranju humusa, a humus je gornji sloj zemljišta koji nas sve hrani.

Međutim, kako ja da objasnim svoje stanovište nekome ko ne voli bube i plaši se zmija i voli travnjake sa slike? I kako on meni da objasni značaj njegove lepe mrtve prirode?

Volimo travu, ali ne volimo korov. Volimo livadski med, ali ne volimo kad oko nas zuji pčela, ili kada nam travnjak ogrezne u nežno divlje cveće od koga med nastaje. Volimo leptire, ne volimo gusenice. Volimo bubamare, najviše u dečijim slikovnicama. Zaboravili smo da je nesreća ubiti leptira, pauka ili kućnu zmiju, i da su naši stari imali jaku intuiciju kada su do tih pravila došli. Sada smo i intuiciju i tradiciju ismejali i zaboravili, a imamo znanja koja nikoga ne zanimaju. Ovo je vreme oslobođeno svih tabua. Vreme bučnih kosilica.