Moderna kinologija

Nekako... ubada :D

izvor: Prijatelji životinja

Napravite kućicu za pčelu zidaricu

Ovaj tekst napisan je maja 2010. godine na blogu Space Scarab, po pojavljivanju pčela zidarica na našoj terasi (fotografije sa pčelom i gnezdom u rupi u stolu). Negde pred kraj marta 2011. njeni potomci (5-6) su se uspešno izlegli i odleteli u čađavi svet. Ove godine smo napokon odlučili da im napravimo pravu "kućicu". Uputstvo za pravljenje pronaći ćete na kraju teksta iz 2010, koji u čast zidarica koje će se, nadajmo se, naseliti kod nas, ponovo objavljujem ovde na Majmunčetu.

Usvojite pčelu!

Momentalne asocijacije na pčele su organizovanost, košnice, velike količine meda i po koji ubod žaoke. Međutim, postoje i vrste pčela koje žive radikalno drugačije.


Solitarne pčele (par stotina vrsta naseljava Evropu) žive, kao što im ime nagoveštava, pojedinačno. Neke se gnezde u grupama, ali bez ikakve socijalne organizacije. Ne proizvode med ni pčelinji vosak. Nisu agresivne i poseduju vrlo krhke žaoke – pokušaće da vas ubodu jedino ako ih direktno maltretirate (gnjavite u rukama). Odlični su oprašivači biljaka, pa ih ta osobina, plus činjenica da su bezopasne, čine idealnim „zaposlenima“ u baštama i voćnjacima. A ono po čemu su možda najinteresantnije je zanat koji kriju u svojih šest nogu - konstrukcija gnezda. Neke kopaju kanaliće u zemlji, neke traže rupe u drveću koje potom bukvalno doziđuju, a neke seku lišće i od njih sklapaju jaslice za svoje potomstvo.

Pčele zidarice, roda Osmia (eng. Mason bees) se gnezde tako što izaberu odgovarajuću šupljinu u drvetu ili na zgodnom zidu. Zatim počinju da donose blato i marljivo „zidaju“ komorice u koje će položiti jaja. Svaku komoricu opremaju i zalihama hrane – gromuljicama polena, koje će larve koristiti tokom svog razvoja. Na kraju sve to zapečate sa nekoliko slojeva blata i odlete u svoju sledeću roditeljsku misiju.

Pčelicama koje žive u urbanim sredinama nije uvek lako da pronađu odgovarajuće mesto za gnežđenje. Možete im u tome pomoći – praveći im mesto za gnežđenje na deliću vaše, ljudske teritorije. Za uzvrat će biti vredni oprašivači, ukoliko gajite cveće, ili bar biti izuzetno interesantni subjekti za posmatranje i fotografisanje. 

Izuzetno je jednostavno – možete izbušiti rupe u nešto debljem komadu drveta, ili po ličnom nahođenju naslagati svežnjeve bambusovih ili bilo kojih drugih šupljih grančica ili cevčica. Ukoliko je kućuca izložena kiši, poželjno je ubušiti rupe vrlo blago na gore, da se ne bi zadržavala voda. Primeri koje vidite su jednostavni i prirodni, ali možete pustiti mašti na volju i napraviti prave drvene pčelinje zamkove...

Postavite vašu kućicu za pčele u dvorište ili na terasu, na letačima lako dostupno, svetlo, ali ne ekstremno osunčano mesto. Pčele će već same pronaći put do njih. Praviće gnezda tokom maja, a verovatno i duže, sve do početka ozbiljnih letnjih vrućina. Potpuno zaštićene unutar svoje rezidencije, larve će se razvijati tokom leta, a onda se učauriti i tako prezimeti. Tek početkom sledećeg proleća ćete imati prilike da vidite novu generaciju (ukoliko se nađete pored kućice u pravo vreme), koja će ubrzo pošto se navikne na svetlost i prosuši krila, odleteti u beli svet. Zahvaljujući Vama.

Jedna beogradska zidarica (Osmia sp.) je izabrala šupljinu u našem starom drvenom stolu...

... a ovo je konstrukcija sa štapovima trske, već dugi niz godina u upotrebi u jednoj vikendici.

Poražavajuće veliki broj vrsta je pod pritiskom urbanizacije. Neke su potpuno istisnute iz gradova, a onima koje su uspele da opstanu u surovim uslovima (čast izuzecima – bubašvabama, glodarima i golubovima) svakako nije lako. Zato je svako drvo, svako zeleno parče gradske zemlje i svaka sitnica koju ljudi mogu učiniti da pomognu - od izuzetnog značaja. Uostalom, ako ptice zaslužuju kućice – zašto ih ne bi zasluživali i najvredniji među insektima?

Dodatne informacije o solitarnim pčelama i kreativnim rešenjima kućica možete pronaći na sledećim linkovima:

http://www.insectpix.net/ - opšte informacije o različitim vrstama solitarnih pčela i kućicama koje možete napraviti.

http://solitarybee.com/blog/ - odličan blog na kome je akumulirana značajna količina saznanja, iskustva i vizuelnog materijala o "udomljavanju" solitarnih pčela. Zanimljive ideje kako napraviti kućice pogodne za posmatranje i fotografisanje larvi.

http://www.foxleas.com/bee_house.htm - dovoljno detaljne instrukcije i saveti u vezi konstruisanja kućica.

Kako smo napravili naš pčelinjak?

Za pravljenje kućice za zidarice zaista vam nije potrebno mnogo, ni materijala ni vremena:

1. Bambusova ili obična trska (vodite računa samo da nije tretirana insekticidima), šuplja i prečnika dečijeg ili tanjeg ženskog prsta... Ma znate već kolike su pčele :))

2. Glinena saksija (zbog debljine zidova, glinena je više termoizolujuća od plastične - larve/lutke ipak treba da prezime tu)

3. Gumica ili parče kanapa (jedna ili dve, ne više), da drži štapiće trske zajedno.

4. Stara papirna kesa ili pak papir.

5. Testera (pretpostavljam da može i jak reckavi kuhinjski nož), za sečenje trske.

- Trska se iseče na komade čija dužina zavisi od dubine saksije. Pri izboru same saksije vodite računa da pčele ipak vole dublje kanale. Naši štapići imaju nekih 13 cm, iskreno se nadam da je to dovoljno. U svakom slučaju, bolje duže no kraće.

- Isecite onoliko štapića koliko staje na dno saksije (koje je uže nego rub). Povežite određenu količinu labavo gumicom i dodajte još po potrebi. Ovo naglašavam jer je tska glatka i vrlo se lako razleti iz vaših šaka.

- Iscepajte papirnu kesu na polovinu, trećine ili četvrtine (po visini), zavisno od veličine. Ne moraju biti velike kao ova na slici. Jedan list papira stavite na dno saksije, tako da prekrije rupu ako je saksija ima (upotrebne saksije za biljke ih uvek imaju, dekorativne saksije "ulošci" ne). 

- Stavite svežanj trske u saksiju, a zatim delovima kese oblažite prostor oko njega, sabijajući papir da bi dobro fiksirao trsku. 

Finalni rezultat:

Nisam sigurna kolika je potreba za kiseonikom larvi pčela i koliko su trske i glinena saksija vazduhopropusne, pa sam za svaki slučaj iglom dodala po koju rupicu u papirni čep na rupi saksije. Inače, saksijsku rupu sam izblokirala da bih koliko-toliko onemogućila pristup drugim beskičmenjacima koji mogu naškoditi pčelama. Ni pčele zidarice nisu pošteđene svakojakih parazita (bilo da su osice, muve ili grinje).

Postavite kućicu na svetlo mesto, ali koje nije jako osunčano. 

Prve pčelinje posetioce možete očekivati negde od kraja aprila do početka juna.

Zlo nije posebno

Zadojeni crnim hronikama policijske države, podsvesno smo istrenirani da uvek tražimo sumnjivo lice. Nekoga ko odudara, ko je "čudan", ko je "lud". Osmotrimo ga, a zatim mu misaono pripišemo određeni zločin za koji smo čuli da se dogodio. Međutim, realnost je mnogo strašnija od ludila. Ako se malo bolje zagledamo u nju, shvatamo da zlo izbija upravo iz naše današnje normalnosti.

*

Prvo smo se mimoišli sa Psom, lokalcem sa slomljenom i čudno zaraslom vilicom, dobricom koji niti laje, niti koga dira. Obično leži, na trotoaru, teško diše i ljubopitljivo posmatra okolni svet. Baš kao i tad.

Zatim smo se mimoišli sa Gospođom - potpuno prosečnom, skromnom sredovečnom ženom, koja bi mogla biti i vaša komšinica, šalterska službenica, medicinska sestra, kasirka. Mogla bi biti bilo ko.

Gospođa na svom putu susreće Psa. Počinje gnevno i pogrdno da viče i šutira oveći grumen zemlje pravo na njega. Dok on u potpunoj defanzivi beži između obližnjih automobila, upućujem Gospođi protest, više molećiv nego grub:

"Nemojte da ga šutirate molim vas! Pa vidite da je bolestan".

Ona se okreće, uz osmeh:

"Znam, ali smrdi tu."

Pa zatim: "Ma znam ja, nisam ja njega šutnula, samo sam grumen...". Tuc-muc. Defanzivno i ljubazno tuc-muc. Nekako normalno.

Iako ga nije povredila, to što je Gospođa uradila psu koji jedva diše je čisto zlo. Iskazivanje nadmoćnosti nad stvorenjem koje ne može da uzvrati, a verujem da to ne bi to učinilo čak i da jeste u mogućnosti. Čija je jedina greška bila što u tom trenutku postojao na tom mestu i što postoji uopšte. I što je vidno onesposobljen da se brani, takoreći bespomoćan.

A naša Gospođa je bila tako obična.

Nešto mi govori da će je moj komentar podstaći, ne da se zamisli nad svojim impulsom, već da sledeći put svojom, običnom, prosečnom, normalnom sredovečnom nogom zama'ne još jače, pod uslovom da ne bude nikoga u blizini. Iskreno se nadam da grešim, ali mislim da je shvatila da samo treba biti oprezniji.

Sejanje tog "normalnog zla" me uvek podseti na jednu strofu, a najviše njen poslednji stih:


Now, with all these cameras focused on my face
You'd think they could see it through my skin
Looking for evil, thinking they can trace it, but
Evil don't look like anything

(Okkervil River - Westfall)

Zlo ima običaj da stvara zlo, pa zato suočeni sa njim postajemo besni i bezosećajni - što je samo na korak od zla. Podla greška. Zato ovakvi događaji ne treba da obeshrabre, već da podstaknu.

Svako može da bira, svakoga dana, da li će stvarati dobro ili zlo. Ako je zlo veliko - vi se lično potrudite da učinite Dobro većim, što većim. Bitno je da osluškujemo šta je ono što negujemo i da ne budemo lenji.

Weed Power!

U baštici je ove godine promenjena kompletna strategija gajenja biljaka. Nije knjiška, već potpuno eksperimentalna, jednostavna i vođena dobrim osećajem. Nova filozofija bi se mogla rezimirati kao "previše pomoći najčešće odmaže".

Prošle godine sam radila sve po klasičnim hortikulti pravilima. Žardinjera je redovno plevljena od samoniklih biljaka, u narodu poznatijih kao korov :) Biljke su prihranjivane kvalitetnim komercijalnim đubrivima u propisanim dozama, orezivane i sve. Međutim, sredinom proleća i do kraja leta sledi prava katastrofa u vidu najezde crvenih paukova (grinje roda Tetranychus), koji su što desetkovali (pobili mi SVE suncokrete), što unakazili dobar deo biljne populacije. Ovo nije ništa čudno, ako uzmemo u obzir da su im idealna što suvlja i toplija staništa - baš kao što su to gradske južne terase, baš kao što je naša. Zatim su biljne vaši postale više nego ješne i samostalno ubile dve biljke, druge oslabile. S obzirom da sam apsolutno protiv upotrebe pesticida/insekticida, pre svega zbog štete koje mogu naneti ostalim, a često korisnim stvorenjima, ratovanje se uglavnom svodilo na ručno skupljanje (čitaj: gnječenje) i prskanje rastvorom belog luka (koji tera kako naše, tako i ove fitovampire). Bila je to duga i kr... hemolimfna borba.

Od pomoći je bio predatorski živi svet - recimo, pauci skakači (o nesebičnoj pomoći paukova ovde je već pisano), nekolicina "gostujućih" bubamara i drugi. Međutim, gotovo niko od malih pomoćnika se nije zadržavao dugo u žardinjeri - iako grinjama odgovaraju suvi, topli i oplevljeni uslovi odgovaraju grinjama i vašima, bilo je očigledno da ne odgovaraju nikom drugom, a pogotovo ne pozitivcima.

Ljubičica ušuškana među drugim biljkama i montiranom pokrovnom grančicom jele
(ljubičice nikako ne vole direktno sunce juga)

Izuzet od kataklizme bio je jedino desni deo žardinjere, koji je bio daleko slabije plevljen i gde sam ostavila niskorastuću travu i slične samonikle "patuljke" koji su se tu zatekli. Šteta od crvenih paukova je bila daleko manja, a gajene biljke normalno su se razvijale i cvetale sve do prvog mraza. Očigledno da je "korov" stvorio uravnoteženije uslove - vlažnije, sa manjim temperaturnim ekstremima i većim biodiverzitetom - kakvi manje odgovaraju štetnim stvorovima. Jedan jedini suncokret koji je doživeo cvetanje bio je upravo tu. Čak i u skučenim i izmenjenim uslovima kao što je gradska žardinjera, pustiti prirodu da sama uspostavi svoja pravila je izgleda najbolje rešenje za sve.


Zato ove sezone primenjujemo nove mere:

1. Pokrov od suvog lišća, grančica četinara i suvih baštenskih biljaka napravljen je zimus, pre svega radi zaštite višegodišnjih biljaka od velike hladnoće. Slično sam radila i prošle zime, ali sam pokrov uklonila na početku sezone, da raščistim površinu za sađenje, kao. Raščišćavanje nema mnogo smisla - pokrov (a) štiti zemljište od isušivanja i ispiranja i poboljšava njegov kvalitet kako postepeno truli, (b) pruža mladim, nežnim biljkama zaštitu od jakog sunčevog zračenja i (c) predstavlja stanište korisnih beskičmenjaka - na ovo mi je posebno skrenulo pažnju kada sam zimus u suvim cvetovima hrizantema pronašla larve Syrphidae (pčelolike muve), koje su inače veliki žderači biljnih vaši. Teoretski, pokrov bi mogao da pomogne i štetočinama da prežive, ali nedostatak pokrova u prethodnim godinama im svakako nije smetao...

Ko to laže, žardinjera mala? Hrizanteme, drvce, karanfilići i divljakuše

2. Nema plevljenja niskorastućeg "korova" - ovakve biljke puštam da slobodno rastu, krateći ih samo ako počnu previše da guše neku gajenu biljku. Ovo ima nekoliko prednosti:
- Biljke čuvaju vlažnost zemljišta i sprečavaju usijanje žardinjere na direkntom suncu - dakle, uskraćuju crvene grinje za dva najznačajnija im razvojna faktora.
- Povećavaju opštu biološku raznovrsnost u bašti - pružaju mikrostanište i pogodne uslove za korisne insekte, pauke, stonoge. Veća biološka raznovrsnost = veća mogućnost da se uspostavi prirodna ravnoteža = zdravija bašta.
- Same su izrazito otporne na štetočine, pa ih ne privlače.
- Imaju sitne listove, cvetove i semenke, pa ne bi trebalo da troše mnogo hranljivih materija u svrhu stvaranja istih.

Za sada ne deluje da gajene biljke i malo zaostaju u razvoju zbog svojih divljih komšinica. Pratim kakva će biti situacija kada dođe do cvetanja, koje je pogotvo prehrambeno zahtevno za gajene kultivare.

Ako neka divljakuša previše guši domaću biljku, malo je ošišam. Planiram da određene biljke uklonim ako nešto drugo bude trebalo da dođe na njihovo mesto, ali nikako bez preke potrebe.

Ni ruža se ne buni u korovskom komšiluku

3. Prihrana: humus + "diskretno đubrenje" - kod svih višegodišnjih biljaka dodat je humus, a svako drugo-treće zalivanje u vodu dodajem prihranu, ali "diskretno" - u 10-20 puta manjoj koncentraciji od propisane, ponekad još manje, gotovo simbolično. Ideja je da vodu samo "prstohvatom posolim" i tako je malo obogatim hranljivim materijama, ali ne u meri koja dopinguje biljku i tera je u ubrzan razvoj. Ne znam koliko ovakvo đubrenje uopšte ima efekta, ali sve biljke lepo napreduju prirodnim tempom - nisu se iscrpljene kao prošle godine kada sam ih dopingovala opet po klasični pravilima (što se pride jako dopada i štetočinama). No uskoro i onako prelazimo na Slavol, koji jako cenim i stoga mu se radujem.

4. Često zalivanje same terase - da bi se koliko toliko podigao nivo vlažnosti koja odbija crvenu napast. Opet ponavljam, terasa je na južnoj strani, tako da usijanje ume da bude veliko.



5. Svakodnevno praćenje svih dešavanja u bašti.

Dosadašnji razvoj dešavanja: i pored lepog vremena koje im jako pogoduje, od početka godine sam našla čitave 2 (DVE) biljne vaši! Iako imaju dosta sočnih izdanaka hrizantema i ruža, da im enzimi pođu na mandibule. Jednostavno ih nema. I dalje mi deluje neverovatno.

Mada, kad vidim nekoliko ovakvih baja kako se vešto veru po biljčicama i grančicama, više nije tako neverovatno :)

Arhineprijatelja crvenu grinju tek čekamo da promoli pipke destrukcije.

* * *

U suštini sam nikad zadovoljnija bašticom. Ako se slučajno desi da preskočim zalivanje jedne večeri, znam da će, za razliku od svih ostalih oplevljenih godina, zemlja ostati dovoljno vlažna da biljke neće klonuti. Praćenje živog sveta po bašti još je zanimljivije, jer sada zaista ima prostora da se razmaše po svojim biljnim mikrostaništima i znam da je tu jer su uslovi odgovarajući, a ne samo prinudno i trenutno, tražeći hranu. Jednostavno se oseća da ovakav sastav daje jaču potporu lokalnoj fauni, a gajene biljke se ne bune. "Vuk sit i ovce na broju" :)

A naravno, to da "korov" ne može biti izuzetno dekorativan je čista zlobna predrasuda...