Beleške sa odmora / Lekcije u slici (2): Ambrozija

Ambrozija je inventivna invazivna zeljasta višegodišnja biljka, poznata po svom ogromnom potencijalu da „otima“ površine od autohtone vegetacije, ali i po visoko alergenim svojstvima njenog polena. Došla je prekookeanskim brodovima iz Amerike krajem 19. veka, i od tada se nezadrživo širi evropskim kontinentom. (1)

U Srbiji (Jugoslaviji) se ne pojavljuje sve do 1953. godine. Slučajno ili ne, nekontrolisano širenje ambrozije podudara se sa intenziviranjem poljoprivrede i ukrupnjavanjem poseda, kada imamo hektare i hektare preoranog „brisanog prostora“.Takođe, širenje ambrozije u gradu poklapa se sa nicanjem gradilišta novih socijalističkih gradova i nastankom njihove infrastrukture.

Zašto?

Pa zato što je ambroziji za širenje i ovladavanje zemljištem neophoda njegova krajnja uzurpacija – dakle, potpuno uništavanje autohtonog biljnog pokrivača kakvo imamo kod dubinskog oranja, prekopavanja, spaljivanja. Najidealnije od svega su površine koje se „samelju“, a potom napuste (što se u Srbiji masovno i dogodilo). Seme ambrozije je nemoćno, ili nesrazmerno manje efikasno kada se nađe na neoštećenoj zelenoj površini.

Primer sa slike je elegantna minijatura – nešto je spaljeno na travnatoj površini. Da li je u pitanju bilo roštiljanje ili „petrovdanska guma“ nismo ispitivali. U sredini, gde je debeli sloj pepela, još uvek nema vegetacije. Ali na obodima kruga, tamo gde je trava uništena, a kombinacija zemlja i pepela dovoljno rastresita – ambrozija je (i bukvalno i figurativno) procvetala.

Posle fotografisanja, ova ambrozija je pokošena, ali to je više placebo olakšanje. Polen ambrozije prenosi se desetinama kilometara. Pokošenoj ambroziji biće potrebno nekoliko nedelja da se obnovi i ponovo uđe u doba cvetanja. Ambrozija je toliko teška za čupanje da je praktično jedini efikasan izum za „ubistvo“ – svojevrsni „tejzer“ za ambroziju koji je sprži strujom. Svaku stabljiku ponaosob. Kao što smo nadam se razumeli, preoravanje bi samo pogoršalo stvar. A prskanje tolikih površina total herbicidom bilo bi jedna velika i opasna toksična besmislica, daleko opasnija od same ambrozije.

Zato pre nego što odlučite da nešto prekopate čisto onako, ili da nešto spalite čisto onako, ili raspalite roštilj van za to predviđenog mesta, ili da na bilo koji drugo način uništite postojeći zeleni pokrivač bez ideje da ga obnovite – setite se svih nas koji od avgusta pa skoro do oktobra patimo u napadima kijanja, slinama, suzama i gušoboljama. Da okrutna igra sudbine bude još izraženija, najviše po lepom vremenu. Naše bronhije biće vam na savesti. 

(1)  Ambrozija (biljka), srpska Vikipedija

Bazilika, hrast i grlice dobijaju svoje holograme u Beogradu na vodi

Grin Njuzi, a-la njuz.net

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali najavio je da će, da bi se rešila zabrinutost beznačajnog dela javnosti, ali i uvećala turistička ponuda prestonice, u okviru Beograda na vodi biti projektovani hologrami savinačkog hrasta-zapisa (posečen) i bazilike kod Niša (zatrpana). Nadletaće ih i hologramska jata grlica (ipak odobenih za odstrel).

Gradski menadžer Goran Vesić dodatno je pojasnio fantastične prednosti ove savremene tehnologije.

„Hologrami imaju mnogo prednosti u odnosu na realne objekte. Hologramski hrast se nikada neće osušiti, a bazilika ne mora da bude svedena na puke ostatke koji izgledaju kao gomila kamenja, već može i da se docrta cela. Hologramske grlice nikada ne mogu da se istrebe, makar stalno pucali na njih, tako da je i po ekologiji dobro. A uostalom, grana može da padne nekome na glavu, o kamen da se neko spotakne, a ptice vrše nuždu u velikim količinama. Daleko je modernije i elegantnije ovako nego kad imate pravu stvar“.

Na primedbe koje su se mogle čuti poput toga da „hologram može da bude lep, ali ne može da se dodirne i samim tim nije to to“, Vesić je odgovorio da to nije istina i da će u okviru promotivnog štanda "Savanova" biti postavljeni interaktivni tač-skrinovi pomoću kojih će posetioci koji na štandu plate ručak moći da rotiraju i zumiraju projekcije.

Saznali smo da se planira i šira upotreba holograma u Beogradu na vodi. Ako se palme predviđene 3D renderingom projekta na obali Save ne prime, zameniće ih hologramske predstave umesto pravog drveća. Ukoliko izgradnja nekih velelepnih objekata bude kasnila, oni će takođe biti hologramski projektovani na predviđena mesta, da se ne bi remetio vizuelni kocept projekta i vizura najmodernijeg priobalja u Evropi.

Hologrami će biti dodati na maketu BGH2O u Geozavodu u najskorijem roku i biće izrađeni na transparentnom papiru radi realističnog prikaza.

Beleške sa odmora / Lekcije u slici (1): Gnezda

Ova dva sada prazna gnezda su ovog proleća, nadamo se uspešno, odgajila novu generaciju vrabaca (da li poljskog ili pokućara, ostaje nepoznato).

Prvo je pronađeno ispod leske (lešnika), a drugo fotografisano na leski.

Primer savršeno ide u prilog ranije izloženoj ideji da vrapcima, osim lako dostupne hrane kakve još uvek ima na selima, u gradu nedostaje snažna žbunasta vegetacija.

Grane leske zaista su idealan prostor za gnežđenje vrabaca. Postoji dovoljno prostora između pojedinačnih stabala leske koja daju jaku potporu. A opet krošnja je izrazito gusta, pa gnezdo može da bude veoma zaklonjeno i ušuškano, plus relativno visoko postavljeno.

Svi koji razmišljaju o sudbini gradskih vrabaca svakako bi trebalo da obrate pažnju na ovaj govor leski. A mislim da se ni deca ni veverice ne bi bunile da i u urbanim sredinama bude više lešnika :)

Гост аутор: Воки Васић, oдговор Стевану Николићу

Воки Васић, некадашњи директор Природњачког музеја, члан удружења "Школа за опстанак", CEEWeb за биодиверзитет и аутор, написао је комплентан и компетентан договор на текст "Таквих храстова пуна је Србија" Стевана Николића. Текст је драгоцен из разлога што одлично заокружује и преиспитује све проблеме излагања г. Николића и односа према савиначком храсту - речи које одзвањају болно сада када је храст посечен. Нажалост, "Политика" никада није објавила текст. Уз дозволу аутора, исправљамо њену грешку.

foto: Mihailo ???, via GM Optimist

Јавности недостају чињенице о Храсту

 Поводом текста „Таквих храстова пуна је Србија“, од 3. јуна

Некадашњи директор Завода за заштиту природе г. Стеван Николић негативно је реаговао на плеу архитекте Михајла Митровића да се не сече савиначки храст и на његов предлог да се очува храст, а да се ипак не одустане од правца аутопута. При том је архитекта критиком закачио и Завод за заштиту природе. Г. Николић је одмах нашао повод да се чуди стилу и тону (заносу и патетици) аутора чланка и иронично га назвао универзалним стручњаком. На том месту сам први пут пожелео да се умешам у полемику. Мислим наиме да ту нема места за иронију, архитекта заиста мора да има универзални и интегрални поглед на природу и културу. Али не јављам се да браним архитекту ни архитекте.
 
Дотле је реакција г. Николића јасна, али даљи текст је збуњујући (не искључујем могућност да је неспретно уреднички скраћиван, тако да се изгубила логика и поента). Нападајући г. Митровићев компромисни предлог, г. Николић каже да ће прашина, бука и гасови убрзати сушење храста. До сушења дакле неће доћи ако се храст посече, закључујем ја. Истој теми се г. Николић враћа још једном, па каже да би се техничким одвајањем од пута, због разгранатог кореновог система храста, променила микроклима, педолошки и хидролошки услови подземних вода, смањила влажност подлоге и повећала површинска загађеност. А кад се горостас посече и убије његов моћни коренов систем, онда ваљда тих негативних последица неће бити, питам се ја? По мени, то су све аргументи да се храст по сваку цену сачува.
 
„Морам подсетити шта су чињенице и решења“ пише г. Николић, али не нуди провериве чињенице, него само своје оцене и судове. У оваквим пословима једине релевантне чињенице су оне из одговарајуће студије о утицајима на животну средину, под условом да је та студија прошла законом предвиђену процедуру, која укључује мишљење Завода, увид и изјашњавање стручне и локалне јавности. Г. Николић се међутим не позива на ту студију, као што се на њу не позива нико од заговорника рушења храста на Савинцу. Постоји ли уопште тај храст у студији утицаја за ту критичну деоницу аутопута? Немогуће да су онолики грм, мамутску храстину превидели стручњаци (са иронијом и без ње). Ако постоји анализа фамозног храста у тој студији, зашто г. Николић не узме из ње своје чињенице, па да часком ућутка и архитекте и природњаке, а обашка и сујеверне грађане села Савинца и околине?
 
„Таквих храстова пуна је Србија“ суд је г. Николића. Ваљда је мислио да их има много. То је компаративан суд и тражи објашњења: Србија је пуна таквих храстова јер их има толико-и-толико по хектару, по квадратном километру, или их има много у поређењу с неким другим државама? Има ли их више него раније (ако их је пуно)? Не каже то г. Николић, али сугерише да их има више него што нам треба, имамо их пуно, па не морамо да их чувамо, ако нису „проглашени“ или записани. Зато се он чуди патетичности г. Митровића. Мислим сасвим супротно, нема их пуно, има их празно и све је празнија Србија од таквих ретких и савршених примерака које није човек засадио. Фале нам такви и недостаје нам поузданија заштита природе, Србија је врло лоша у чувању своје натуре и културе.
 
Каже г. Николић да су стручњаци оценили да маркантни храст дубоке старости показује знаке сушења и пропадања, сугеришићи да није штета посећи га, будући да нема наде да ће вечно живети млад. Па наравно да се столетне гране храста суше, а младе се зелене и расту у висину и ширину. У Охриду има прастари чинар Краља Марка и легенда да платан хиљаду година расте и хиљаду година се суши. Тако сва дуговечна дрвета, умиру стојећи и полако. Мудри то виде и поштују и отуда толико симболике и веровања везаних за стара дрвета која дуго трају, супротно од безглавих људи чији је мали живот тек тренутак и који уопште не разумеју време.
 
Али има нешто још много важније. Не ваља што се данас, ми обични људи, грађани, осећамо лоше због проблема у који је због храста запао аљкаво припремљени пројект тог коридора за Пожегу. Погрешан је и потцењивачки покушај да се о Храсту одлучује без учешћа грађана, правих уживалаца природне баштине, осоран је покушај да се грађани обману, ућуткају, доведу пред свршен чин („два дана ће да се буне, а онда ће да забораве“). Зато је Храст не само природна вредност, него и симбол грађанског поноса. 
Не знам тачно чему понос служи, али није мудро дирати га.

Воки Васић

Posle uspešne akcije seče hrasta, Zavod za zaštitu prirode Srbije menja ime

Četvrtak, 23.07.2015. 17:55

GrinNjuzi, a-la Njuz.net

foto: Aleksandra Milovanović

Vlada Srbije, Ministarstvo građevinarstva, Zavod za zaštitu prirode, visoki predstavnici Srpske pravoslavne crkve i trojica radnika nepostojeće firme uspešno su obavili seču šest stotina godina starog hrasta kod varošice Savinci. Seča je završena uspešno uprkos otežavajućim okolnostima poput volje građana i mraka noći.

Pretpostavlja se da je hrast pao bez većih problema jer je mudro sistematski uništavan tokom vakuuma od dve godine. Naime, posle veštog manevra tadašnjeg ministra Ilića 2013. godine, kada je ispričao bajku o zaštićenom i ograđenom hrastu, narod mirno utonuo u san, a radovi u neposrednoj okolini hrasta su nastavljeni.

Poznato je da je stoletni hrast bio jedna od najvećih pretnji daljem napretku naše zemlje na evropskom putu. Kada izuzmemo njega, toliko nam dobro ide da je prosto neprijatno.

Dr Stevan Nikolić, direktor Zavoda za zaštitu prirode u penziji i naučni savetnik, a inače jedina osoba iz Zavoda koja je imenom i prezimenom istupila u javnost u podršku seči, izrazio je zadovoljstvo što patetika nije pobedila, što progres nije ugrožen i što praksa sečenja „moćnih hrastova“ radi raznih projekata može neometano da se nastavi.

 „Pošto prirodu već brane arhitekte, zeleni, patetičari, šarlatani i neznalice, vreme je da stručnjaci poput nas ulože znanje u zaštitu puteva i njihovih tehničkih rešenja, jer se, osim vlasti i kreditora, retko ko stavlja na njihovu stranu. Zato je doneta odluka da Zavod za zaštitu prirode Srbije promeni ime u Zavod za zaštitu puteva Srbije“.

Uprkos prilagođavanju delovanja i imena, Zavod neće menjati osnovnu delatnost – od sada će se baviti zaštitom puteva koji treba da se nađu u prirodi, ili pak iznad nje.

Posebno je zgodno, primećuje Nikolić, što skraćenica Zavoda zbog novog imena neće morati da se menja. „Da ne poštujemo isključivo činjenice, mogli bi da kažemo da je u pitanju bila sudbina“.

U Zavodu smo se raspitali i o žalbama meštana i javnosti u vezi problema što auto-put seče Savinac na dva dela.

„Stvarno smo najgori narod. To ima samo u Srbiji, da se neko žali kada od jednog dobije dva. Umesto da budu zadovoljni jer sada imaju dva Savinca umesto jednog, meštani gunđaju i negoduju. A mogli bi da po uzoru na planove Beograda osmisle projekat „Savinac na autoputu“ ili dve strane autoputa povežu gondolama. To bi bila fantastična turistička atrakcija“, rekao je zaposleni Zavoda koji je napravio pauzu u kucanju komentara povodom seče da bi odgovorio na naše pitanje.

Nikolić se takođe slaže sa ovakvom procenom.

„Uostalom, takvih hrastova puna je Srbija. A autoput... To nema svako“, ponosno je zaključio.

Odbrana lošeg projekta - odgovor na tekst dr Stevana Nikolića "Takvih hrastova puna je Srbija".

Povodom teksta Dr Stevana Nikolića „Takvih je hrastova puna Srbija“

 skraćena verzija objavljena u "Politici", u rubrici "Među nama"

Prošle subote, Dr Stevan Nikolić je kroz oštru kritiku teksta „Ne secite nam hrast“ Mihajla Mitrovića izneo niz očigledno proizvoljnih tvrdnji na koje bih ovom prilikom želela da se osvrnem.

Sveukupno gledano, u domenu „stručnih“ zagovaranja seče hrasta polako se uspostavlja jedna jasna pravilnost: tvrdnje koje nisu pokrepljene niti jednim proveljrivim dokazom ili izvorom.

Tako g. Nikolić lagodno tvrdi:  „Suština stručnih stavova i mišljenja je sledeća. Hrast u Savincu nije zapis (...) ni većina meštana ne zna da je stablo zapis, samo je čula o tome u ovoj kampanji“ (...) Takvih je hrastova puna Srbija“.

Građanima koji pomno prate priču o savinačkom hrastu, a posebno onima sa nešto obrazovanja iz relevantnih naučnih oblasti, ostaje nejasno odakle g. Nikolić crpi informacije koje koristi kao argumentaciju. Tako tekst objavljen u decembru 2012. godine u Politici navodi da u monografija sela piše o hrastu-zapisu – starom 460 godina (1). A takođe u Politici, samo dan posle teksta g. Nikolića, protojerej-stavrofor Stojadin Pavlović izrekao je da „da hrast već decenijama nema karakter zapisa“ (2), što znači da SPC zna da je hrast ipak zapis (međutim, ostaje nejasno po kojim kriterijumima jednom drvetu-zapisu „istekne rok trajanja“). Kojom validnom metodom je ustanovljena navodna nesvesnost meštana o zapisu do početka „kampanje“? Istraživanjem na terenu? Anketom? Možemo samo da nagađamo.

Na isti metodološki problem proizvoljnih tvrdnji nailazimo u rečenici „Moćnih hrastova kao što je savinački puna je Srbija, ali se seku za razne potrebe, posebno kod izgradnje puteva, vodnih akumulacija i drugih velikih objekata“, gde imamo čak i tvdnje o kvantitetu stabala – bez i jedne konkretne brojke, a kamoli izvora tobožnjeg podatka. Sigurna sam da bi g. Nikolić s obzirom na svoju funkciju relativno lako mogao da dođe do procene koliko stabala ove starosti postoji u Srbiji da to želi, što ostavlja još neugodniji osećaj kod građana koji nažalost ovim podacima nemaju lak pristup. Takođe, ovde ponovo vidimo pokušaj da se značaj savinačkog hrasta relativizuje – on dakle nije zapis, već tek „moćno stablo“, jedno od mnogih.

Tvdnje nejasnog porekla prisutne su i u karakterizaciji stanja hrasta. „Ocene stručnjaka su da je hrast moćno stablo, markantnih dimenzija i duboke starosti, ali sa jasnim znacima sušenja i propadanja“. U slučaju savinačkog hrasta, reference ostaju nejasne i nepoznate, a stručnjaci bezimeni i nedostupni za pojašnjenja i diskusiju. Ne može se doći do bilo kakvog dokumenta čija bi validnost i metodologija mogle da se analiziraju.

„Bolest hrasta“ predstavljena je kao činjenično stanje, ali da li je neka konkretna patologija zaista ustanovljena kod hrasta? Ako jeste, koja? Ono što je građanima od objašnjenja bilo dostupno svelo se na sledeće: „Makroskopski je uočljivo da hrast ima vidne oznake oštećenja i da se nalazi u završnoj fazi razvoja koja vodi ka kraju njegovog životnog veka. Stablo ima dosta suvih grana i centralni deo krošnje je suv. Prema iskustvu stručnjaka, kod stabala ove starosti unutrašnja trulež je veća i intenzivnija nego što se to vidi spolja - objašnjavaju za “Blic” u Zavodu za zaštitu prirode Srbije“ (3). 

U maniru na koji smo već navikli, ne navodi se ko stoji iza procene, niti kojim putem se do zaključka došlo. Do ovakve konstatacije moglo se doći i samo pogledom na fotografiju hrasta, a za realno utvrđivanje stanja svakako je potrebno više (ipak, čak je i na fotografiji vidljivo da nije čitav centralni deo krošnje suv, kako se tvdi). Nema procene tačne starosti hrasta, a logika „zavšne faze razvoja“ mogla bi se takođe primeniti na bilo kog sredovečnog čoveka. Međutim, dok čovek ide ka svom biološkom kraju nekoliko desetina godina, hrast može ići ka kraju nekoliko vekova – dakle, postoji teoretska mogućnost da bi čak i uz „bliženje kraju“ još dugo mogli da uživamo u njegovom prisustvu. Mogući životni vek hrasta lužnjaka (Q. robur) procenjuje se na 2000 godina, a najstariji zabeleženi primerak star je 1500 godina (Donja Saksonija, Nemačka). (4)

foto: Miodrag Mija Ćiraković

Ukoliko jasna stručna mišljenja koja navodi g. Nikolić postoje i ukoliko su negde publikovana, zašto nisu dostupna javnosti, u formi sažetaka ili makar ozbiljnih citata konkretnih stručnjaka? Jer upravo dostupnost otvara mogućnost za diskusiju, a stručna diskusija je jedino sredstvo za proveru utemeljenosti neke tvrdnje. Tako bi mogla da se čuju različita mišljenja; međutim, pitanje je kome bi diskusija išla na ruku i samim tim – da li je uopšte poželjna. Iako je trenutno u interesu zagovornika seče da se stručna zajednica predstavi kao potpuno homogena, u realnosti je retko tako.

S obzirom na sve ove propuste, vrlo je nedolično od strane g. Nikolića što stav Mihajla Mitrovića naziva „zanesenim“ i (čak dva puta) „patetičnim“. U odnosu na njega postavlja se nadmeno, pozivajući se na „činjenice i stručne stavove“ – a sve bez i jedne reference, bez i jednog naslova, imena, broja; bez i jednog podatka. Princip „rekla-kazala“ u nauci ne postoji. To što je neko bira da koristi stručnu terminologiju i birokratski jezik nije nikakva garancija stručnosti i tačnosti njegovih tvdnji. 

Dodatno je poražavajuće to što Dr Stevan Nikolić, kao akademski građanin, a posebno kao neko ko se tokom svoje karijere bavio ekologijom i turizmom, ne primećuje i ne kritikuje brojne manjkavosti samog projekta autoputa – od presecanja kulturno-istorijskog kompleska Savinac - Takovo, preko potrebe da se izmesti korito reke, brojnih infrastrukturnih problema s kojima su se suočili stanovnici Savinca tokom izvedbe radova, do putanje koja vodi tačno do – i preko - drevnog hrasta; sve uprkos tome što je put mogao da bude trasiran drugačije. Miliša Nikolić, predsednik lokalne mesne zajednice „kaže da je postojala ideja da autoput prolazi istočno od varošice, što bi bilo, kako su mu rekle geodete, oko 1,5 kilometara kraće, a manje bi se i kuća rušilo, dakle i jeftinije. Moglo je da se trasira i zapadno, u kom slučaju bi se između naselja i autoputa našla šuma kao dobar tampon. Ali, nečiji je interes bio, smatraju Savinčani, da bude ovako – skuplje i štetnije – jer mora da se premešta i korito reke Dičine i izmešta postojeći lokalni put“ (1)

Nikolić birokratiski poentira rečenicom: „Moraju uvažiti zakonitosti savremenog tehničkog razvoja i principi sameravanja ekoloških i društvenih interesa nacionalnog, regionalnog i lokalnog značaja“. Razvojni projekat koji je u ovoj meri invazivan u odnosu na okolinu, koji nije transparentan, koji se nije našao na javnoj raspravi, koji ni na koji način nije uključio mišljenje i potrebe lokalne zajednice, već je aktivno ignorisao sve njene primedbe (1, 5) – takav projekat je sve samo ne savremen.

Za kraj, mogu da se složim da rešenje koje je g. Mitrović izneo zvuči idealistički i da se možda očekivao manje poetičan ton obraćanja. Međutim, sa svim manama koji se njegovom tekstu mogu pripisati, uspelo mu je da u dva stubca konstatuje ono što godinama predviđaju stručnjaci i „stručnjaci“: nekvalitetan projekat, lišen demokratskih principa odlučivanja.

Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da bi savinački hrast preživeo, činjenica da se stanište drveta ove veličine prostire i desetinama metara u tlo, gde radovi na putu ne bi smeli da imaju veći uticaj, povećava šansu njegovog preživljavanja. Ukoliko izgradnja puta drastično utiče na režim i kvalitet podzemnih voda – onda je to veliki opšti problem i opasnost, propust koji nikako nije smeo da se dogodi.

U Prilogu se nalazi nekoliko primera impozantnih stabala sa različitih meridijana sveta, koja su ostavljena da žive uz auto-puteve i pretvorila se u regionalne turističke znamenitosti.

U Beogradu, 8. jula 2015.

S poštovanjem,

Katarina B. Samurović

Analitičar zaštite životne sredine,

Reference u tekstu:

(1) Lomović, Boško: „Vijadukt preko škole“, Politika, 05.12.2012.

www.politika.rs/rubrike/Srbija/Vijadukt-preko-skole.lt.html

(2) Pavlović, Stojadin: „Hrast nije svetinja“, Politika, 04.07.2015.

 http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Hrast-nije-svetinja.sr.html

(3) Leskovac, Miljana: „Nadležni našli rešenje za problem na Koridoru 11 – mole boga da surova zima ubije hrast“, Blic, 23.11.2013.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/421988/Nadlezni-nasli-resenje-za-problem-na-Koridoru-11-Mole-boga---da-surova--zima-ubije--stari-hrast

(4) Frank, Peter W: „Life Span/Plants“, Britannica

http://www.britannica.com/science/life-span#toc63856

(5) Popović, Mirko: „Točkom na bager ili kako odbraniti hrast, Kontrapress“, 2013.

http://www.kontrapress.com/clanak.php?rub=GRADovanje&url=Tockom-na-bager-ili-kako-odbraniti-hrast

Prilog: Turistički značajno drveće pored autoputeva, primeri

„Sveto drvo Bilu“, 3200 godina staro, Taroko, Tajvan,

http://www.taroko.gov.tw/English/?mm=5&sm=1&page=17

Foto: https://lh5.googleusercontent.com/-AYcttawBsRo/UNnXayg84FI/AAAAAAAAAg8/hNbBAj6uKeM/s640/IMG_0078-048.JPG

„Drveće na pola puta“ – vrba i pamučno drvo (topola), Manitoba, Kanada

https://readreidread.wordpress.com/2011/06/26/the-halfway-trees/

Foto: https://readreidread.files.wordpress.com/2011/07/dauphin-trip-090.jpg

Foto: https://readreidread.files.wordpress.com/2011/07/tree-diversion-houses-005.jpg

„Shoe Tree“, Nevada, SAD (posečeno od strane vandala 2010. g.)

http://www.atlasobscura.com/places/shoe-tree-of-middlegate

Foto: http://roadsidewonders.net/wp-content/uploads/2010/03/shoetree.jpg

Otvoreno pismo Vigoru Majiću povodom savinačkog hrasta

Otvoreno pismo Vigoru Majiću, direktoru Istraživačke stanice Petnica, povodom izjava u vezi slučaja savinačkog hrasta

Poštovani g. Majiću,

U sredu, 24. juna, u onlajn izdanju „Blica“, pročitala sam Vašu izjavu povodom planirane seče 600 godina starog hrasta-zapisa kod Savinca. Citiraću je u celini:

„Treba da se nađe kompromisno rešenje a to je da se posadi novi hrast ali da se na njega nakalemi stari kako bi se sačuvala tradicija. Taj hrast treba da se obeleži pločicom, koja bi ukazivala na njegovu istoriju. Treba da se zna da iako bi počela izgradnja obilaznice,promenila bi se prirodna sredina hrasta i on bi počeo da se suši. Onda bi narod to povezao sa kletvom i napravio bi se bez potrebe ponovo cirkus - kaže za “Blic” biolog iz Petnice Vigor Majić.“

Kasnije je dotična izjava prerađena i stavljena uz izjavu ministarke Zorane Mihajlović.

Bila sam iskreno šokirana kada sam pročitala Vaš stav. Postojala su čak i mišljenja da je izjava fabrikovana, jer su pojedinci smatrali da je nemoguće da ste izjavili ono što je napisano.

Međutim, nastavili su da Vas objavljuju – prvo Večernje Novosti (1), uz dodatnu razradu prvobitne ideje, koja sada uključuje predlog da se od investitora traži sadnja 100 novih sadnica. Potom je ministarka Zorana Mihajlović za B92 ponovila plan o kalemljenju. Poslednji prilog na RTS-u citira dopis ministarke upućen redakciji, u kome je Vaš predlog usvojeno kao (jedino) stručno mišljenje.

Pošto više nema sumnje da su izjave autentične, dozvolite da vam se obratim, kao bivši polaznik i saradnik IS Petnica na programu biologije i analitičar zaštite životne sredine po struci.

U vezi Vašeg stava postoji niz problema, kako praktičnih, tako i apstraktnijih. Nejasno je po kom ste kriterijumu baš Vi izabrani da iskažete mišljenje u ime stručne javnosti.  Po zvanju geograf, a bavite se obrazovanjem - ne biologijom, dendrologijom, bioetikom, menadžmentom prirodnim resursa, etnologijom... Bilo kojom naučnom granom relevantnom za slučaj savinačkog hrasta. Istraživačka stanica Petnica je obrazovna institucija koja se kontinuirano ne bavi ni jednom naučnom delatnošću van okvira obrazovanja. Uprkos svemu tome, Vaše viđenje problema hrasta jedino je „nezavisno stručno“ mišljenje, uz izjave državnih funkcionera, koje se moglo čuti u medijima i koje je usvojeno od strane Ministarstva.

Kroz pet stavki želim da ukažem na to da je Vaš iskaz pseudo-stručan, makijavelistički pragmatičan i vrlo plitak. Ne uzima u obzir (osim vrlo deklarativno) duboke metodološke, ekološke i kulturološke aspekte slučaja.

(I) Čudno je kada čovek koji je vezan za nauku ne uspe da konstatuje osnovni problem – a to je loše planiranje, loš osnovni projekat autoputa. Izgradnja dotične deonice izazvala je niz problema na lokalnom nivou, što je jasan indikator aljkavog planiranja. Posebna bizarnost je očigledno potpuno odsustvo izlaska na teren, ili makar detaljnog snimanja terena. Sigurno veoma dobro znate da je osnovni preduslov za uspeh projekta kvalitetan nacrt i neverovatno mi je da takav propust ni jednom rečju niste spomenuli.

(II) U oba medija ste, kao i državni funkcioneri, insistirali na tome da će se hrast osušiti i da je zato bolje poseći ga; Međutim, iza tih tvrdnji ne stoji studija, niti reference, već puka pretpostavka prepakovana u kulisu stručnog mišljenja. Niste ni uzeli u razmatranje mogućnost presađivanja, što se u svetu praktikuje (2) čak i za tako veliko drveće.

(III) „Novostima“ ste rekli da je sadnja sto novih mladica zadovoljavajuće rešenje iz ekološke perspektive. Ne mogu da se složim s tim. U SAD, sadnja jedne ili dve nove mladice za svako staro posečeno drvo redovna je praksa za društveno odgovorne drvne kompanije. Međutim, sadnja mladog drveća ne umanjuje nepopravljivu i neprocenjivu štetu seče stoletnih (eng. „old-growth“) šuma, čiji se nestanak smatra odgovornim za remećenje ravnoteže u biosferi i opadanje šumskog biodiverziteta.

U slučaju hrasta kod Savinaca, naravno, ne govorimo o šumi – ali jedno toliko veliko i staro drvo je, sa jedne strane, ekosistem za sebe, a sa druge ima ogromne biohemijske kapacitete (npr. za vezivanje i čuvanje ugljen-dioksida, za prečišćavanje vazduha i voda), u skladu sa svojom fizičkom veličinom. Tu je i njegova nematerijalna vrednost. Dakle, iako je sadnja drveća uvek poželjna, iz ekološke perspektive prosta zamena starog drveća mladim drvećem smatra se „zelenim spiranjem savesti“ (eng. „greenwash“), jer se osobine starog i mladog drveća i ekosistema koje formiraju drastično razlikuju.

(IV) Posle praktičnih, dolazimo do složenijeg problema simbolike ovog stabla, koju ste u Vašoj izjavi u velikoj meri relativizovali.

Prvo, imamo simbolički značaj ovog hrasta u ekološkom smislu. Zbog svoje starosti i veličine, on je prirodno blago, spomenik prirode, sa izrazitom biološkom, ekološkom i estetskom vrednošću; jedinstvena i retka pojava čak i u globalnim okvirima. Upravo se kroz simbolički odnos prema ovom hrastu ogleda i odnos prema drugim prirodnim resursima Srbije, koji se prečesto iz oportunizma degradiraju ili potpuno uništavaju. Primera radi, jedinstveno Jabučko ravnište na Staroj Planini, retko vlažno stanište zaštićeno Ramsarskom konvencijom, bezobzirno je uništeno radi izgranje hotela i ski-centra. Čak i prve zone zaštite nalaze se na redovnoj meti pljačkanja resursa, bahatosti i ilegalne ili polu-legalne gradnje. Primeri su zaista brojni i simptomatično slični „slučaju hrast“.

Zatim, tu je kulturološka, istorijska i verska simbolika ovog hrasta. Vaši predlozi ogledaju suštinsko nerazumevanje kulture, istorije i običaja.

Rešenje o kalemljenju liči na prilično uvredljiv pokušaj da se uznemirenom narodu „zamažu oči“. Hrast nije voćka, pa da kalemljenje bude logično rešenje za čuvanje osobina određene sorte. Hrast-zapis je autentična celina. Zamislite koliko bi apsurdna bila ideja da se sruši srednjovekovni manastir, a jedna njegova cigla sa spomen pločicom prebaci u novu zgradu. Šta bi UNESCO imao da kaže o takvoj ideji?

Predlog o sadnji i osveštavanju nove šume potpuno je isti tip improvizacije. Prvo, u „kultu drveća“ kvantitet stabala nije imao značajnu ulogu. Drugo, hrast je proglašen za zapis u specifičnom istorijskom trenutku kada narod nije mogao da se okuplja u crkvi. Drvo je osveštano sa povodom; njegova osvećenost ne može se razdovojiti od trenutka u kom je nastala.

Tu možda dolazimo i do suštine Vašeg problema. Jer iz intervjua i izjava jasno je da Vam istorija Srba i osvrti na kolektivnu prošlost nisu mili. Tokom godina pokazali ste izrazitu nadmenost i gotovo patološku netrpeljivost prema istima. Primeri su fragmentisani i brojni, ali smatram da je autorski tekst koji ste napisali za Novi Magazin 2013. godine pod naslovom „Deficit budućnosti“ (3) idealna ilustracija. Citiraću nekoliko rečenica:

-          Svakako, i ovde je mašta nezaobilazna, pa se istorija natapa izmišljenim mitovima i legendama koji je čine slađom i privlačnijom. Tako ulepšana i obogaćena, prošlost se nametnula na svakom koraku.

-          Naše ulice se ne zovu po brdima, rekama, cvetovima, brojevima ili stranama sveta, već po mrtvima gde je uvek više vojskovođa, heroja ili ubica nego učitelja, pesnika ili istraživača. Čak smo i školama češće davali imena nepismenih vojskovođa i krvavih heroja, nego imena stvaralaca, pokretača budućnosti.

-          Pogled usmeren ka budućnosti jedina je garancija da nas neće preplašiti aveti prošlosti, da nećemo potonuti u močvari mitova. Prestaćemo da verujemo da nam je prošlost velika, jer nije. Budućnost je mnogo veća.

Citirani autorski tekst iz Novog Magazina svojom suštinom frapantno liči na svojevrsni manifest premijera Aleksandra Vučića, „Moj odgovor njima“ (4), objavljen u Blicu u martu tekuće godine:

-          Neki put pomislim kako problem Srbije nisu ni njena prošlost, niti njena sadašnjost – problem je, čini mi se, svako odsustvo želje da se ode u budućnost.

-           Krenuli smo iz dubokog minusa, i iz daleke prošlosti, one u kojoj je oblikovana Srbija, njene navike, mentalitet, duh, njena svest i verovanje u poraze, mesije i velike belosvetske zavere.

-          Deo Srbije, ujedinjene u svojim sumanutim ideologijama, živi od priča. Hrani se njima, mazohistički uživa u njima, navučena je na njih više nego na bilo koji porok koji se može zamisliti.

Komplementarnost postaje potpuno očigledna, uprkos značajnim stilskim razlikama, kada dva teksta pročitaju u celini.

Ako se na to doda sinergizam sa ministarkom Mihajlović po pitanju hrasta, ostaje samo da se žalošću konstatuje da ste baš u ovoj vladi pronašli dugo godina nedostajućeg ideološkog partnera u vlasti.

Naravno, ni premijer Vučić, ni Vi, Vigor Majić, po ovom pogledu na svet niste posebni, niti posebno inventivni. Krupni kapital i čitav neoliberalni diskurs koriste ga za svoje interese. Mnogi sporni programi, tehnologije, ugovori, čak i ratovi, svoje jedino moralno uporište zasnivaju na snu o budućnosti i/ili na strahu od „aveti prošlosti“. Istovremeno, fantastične futurističke ideje zatiru motivaciju da se sadašnji gorući problemi reše na optimalan način – idealan primer bi bio paradigma kolonizacije svemira kao rešenja ekoloških i egzistencijalnih problema na Zemlji.

Za to vreme, u sadašnjosti se pravi nepopravljiva humanitarna, ekološka i društvena šteta, „kolateralna šteta“ vrle nove budućnosti koja nikako da stigne. Na takvoj sadašnjosti mnogi profitiraju. Analiza prošlosti ima moć da veoma jasno ukaže na kontinuitet, smer i dalje tendencije eksploatacije. Zato neoliberalni diskurs ima veliki problem sa istorijom i prošlošću.

Kada se Vaše izjave stave u širi globalni kontekst, iza Vaše naučne maske počinju jasno da izviruju politikantstvo i proračunatost. U odnosu na zadatu temu postavljate se tako da budete na dobitku; da se ne zamerite centru moći o čijem pojasu zveckaju ključevi od kasice.

(V) Kad smo kod finansija, krajnje je licemerno od vas da kažete: „Srbija, međutim, nije toliko bogata zemlja da uživa u luksuzu da menja trase puteva zbog jednog drveta“, jer siromaštvo Srbije niste razmatrali kada su u pitanju bile Vaše vrednosti. Niste imali ni najmanju moralnu poteškoću da učestvujete u zaduženju zemlje kreditom od  čak dve stotine miliona evra povodom projekta EIB „Istraživanje i razvoj u javnom sektoru“, u koji je dobrim delom ugrađena i obnova Istraživačke stanice Petnica, 2010. godine, u najintenzivnijem periodu aktuelne ekonomske krize. Nemate problem ni da se za stanicu svake godine iz budžeta izdvaja oko 30 miliona dinara, kojima raspolažete potpuno slobodno. I ako stanica to zaslužuje, u datim okolnostima svakako je u pitanju - luksuz. Složićete se da bi pokušaj izmeštanja hrasta ili zaobilaznica koštali neuporedivo manje.

Nadam se da ćete postati svesni da ste lakomislenim izjavama u vezi savinačkog hrasta dali legitimitet svemu onome što inače osuđujete:

-          Kroz paušalne odgovore na ozbiljna pitanja validirali ste pseudo-naučni pristup, koji se zasniva na selektivnom i površnom razmatranju činjenica i njihovoj „odokativnoj“ analizi.

-          Stali ste iza nestručnosti, bahatog projektovanja, loše metodologije – jer čak ni srednjoškolski petnički terenski projekti ne mogu da prođu bez izlaska na teren.

-          Stavili ste se u odbranu laži, obmane i manipulacije – jer već dve godine je važeće obećanje visokih funkcionera da će hrast biti sačuvan, dok je u realnosti rađeno suprotno.

-          Stali ste na stranu autoritarnog i anti-demokratskog modela upravljanja, jer hrast će biti posečen protiv volje lokalnog stanovništa i lokalne mesne zajednice, čija ni jedna primedba na projekat nije usvojena.

Mogu samo da nagađam zašto ste tako postupili: da li iz slepe ljubavi prema onome što je nazvano „progresom“ i dubokog prezira prema „narodnom“; da li iz oportunizma i proračunatosti, da li iz ucene i pokornosti. Svaka od tih mogućnosti duboko razočarava.

Biću zauvek zahvalna Petnici – samim tim i Vama, za znanje i gostoprimstvo koji su mi pruženi. Ni jedna Vaša izjava tu zahvalnost ne može da potre. Ipak, kroz prizmu sadašnjosti prošlost otkriva svoje pravo lice. Ironično, klica mog kritičkog mišljenja koja je u Petnici proklijala, sa sazrevanjem je počela kritički da razmatra mesto sa kog je ponikla.

Da završimo uz Vaše omiljene teme: budućnost i svetska rešenja. Savetujem Vam da istražite odnos razvijenih zemalja prema njihovim „savinačkim hrastovima“. Stoletni hrastovi (5) krase tla Engleske, Nemačke, Francuske, Sjedinjenih Država i uživaju poseban status i zaštitu. Sopstveno nasleđe se čuva, tretira sa pažnjom i poštovanjem.

Budućnost i prosperitet zemlje usko su povezani sa njenim odnosom prema svom prirodnom i kulturnom blagu. O tome se ne sanja – predodređeno je u sadašnjosti. Kada bezmalo svaki put pozivate da se ugledamo na razvijeni svet u pogledu statusa nauke i obrazovanja, zašto ne i u ovom pogledu? Ali možda ista pravila ne važe uvek za sve - istorija sugeriše da je tako. Zato postoji pritisak da se ona zaboravi.

Dobra stvar u svakoj krizi je što makar maske padnu.

U Beogradu, 26. juna 2015.

S poštovanjem,

Katarina Samurović (ex Stanković)

Nekadašnji polaznik i mlađi saradnik na programu biologije IS Petnica

Reference u tekstu:

(1) „Vigor Majić: Šuma umesto starog hrasta“, Novosti, 25.06.2015.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:554604-Vigor-Majic-Suma-umesto-starog-hrasta

(2) Burghardt, Jackie: „What Happens to a Tree When it is Moved?“

www.colostate.edu/Dept/CoopExt/4DMG/Trees/movetree.htm

(3) Majić, Vigor: „Deficit budućnosti“, Novi Magazin, 18.11.2013.

http://www.novimagazin.rs/stav/vigor-majic-deficit-budunosti

(4) Vučić, Aleksandar: „Moj odgovor njima“, Blic, 02.03.2015.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/538870/Aleksandar-Vucic-pise-za-Blic-Moj-odgovor-Njima

(5) „Famous Oak Trees“, „Oak“ - Wikipedia, 26.06.2015.

https://en.wikipedia.org/wiki/Oak#Famous_oak_trees

Povratak botova

Dajte beskonačnom broju majmuna pisaće mašine i beskonačno vremena i oni će (gotovo sigurno) iskucati kompletno delo Vilijama Šekspira.

Dajte beskonačnom broju SNS botova tastature i beskonačno vremena i oni će (sigurno-sigurno) kucati glupave generičke komentare do kraja univerzuma (sa tendencijom da s vremenom postaju sve gluplji).

Posle Telepromptera i afere „Tvrđava“, uprkos tome što su iz odmazde doslovce uništili Teleprompter sajt, botovi su se pritajili. Nekoliko meseci smo se odmarali od njihovih „lakonskih“ prosto-proširenih rečenica. Internet komentari, makar na nekim mestima, ponovo su počeli da imaju smisla.

A onda juče na B92 videh 250 komentara na vest „Auto-put ipak ruši hrast od 600 leta“. Broj je već smrduckao. Moje sumnje su potvrđene kada sam počela da čitam.

Srdačno preporučujem da ih i sami pogledate. Reći će vam mnogo toga o stanju svesti dela našeg naroda. O tome koliko nisko pojedinac može da se spusti, iz pohlepe, bede ili čistog govnarstva.

Ovi ljudi nemaju nikakav kvalitet, osim svoje slepe upornosti i beskrajnog oportunizma. Da postoji meritokratsko društvo, njihova pozicija bila bi drugačija. U ogoljenom kapitalizmu u kom živimo, rezultati i brojevi su jedino što je bitno. Zato su botovi, kao u diskvalifikacionom rijelitiju, u prilici da se takmiče za novi srpski san – državni posao stečen komentarisanjem na internetu.

Razlika između parazita i parazitoida je u tome što prvi održivo žive na račun svog domaćina - hrane se njime u meri da ovaj preživi, jer im je potreban. Botovi žive na račun mene i vas sa nezajažljivom glađu. Iscrpljuju nas i ekonomski i moralno dok svi zajedno ne kolabiramo.

Drva koja smetaju treba biti otfikarena! - "Leontina"

Zato ne mogu da se ne osvrnem na neke misli zaglavljene u botovskom beskonačnom loop-u.

Recimo, ponavlja se ideja „Pa neće valjda jedno drvo zaustaviti napredak (kaps) SRBIJE“. Kao i uporno ponavljanje da je to samo "drvo" ili samo "hrast".

Sad je to drvo kao znamenito?! - "Savke" 

Za sve one koje je ikada stvarno zanimala ova zemlja (namerno kažem zemlja, a ne država) više od toga da bude puki povod ili izgovor, šestovekovni hrast-zapis nije samo drvo.

Za naše pretke pod turskim terorom uništavanja crkava i periodičnog zabranjivanja verskih obreda, drvo-zapis bilo je ekvivalent crkvi. Pod njime su izvođeni svi obredi i svete tajne koje se izvode na svetom mestu. Ovaj hrast je za 600 godina sigurno svedočio mnogima. Urasli su u njega.

Takav izbor nije slučajnost. Našim još daljim precima hrast je bio sveto drvo i zapisi su svedok ovog kontinuiteta. Impozantniji primerci takođe su bili svedoci brojnih paganskih svetih rituala kroz koje smo u tom delu naše duge istorije, rasli i išli više i dalje.

Vera nije zlato u crkvi, crne limuzine i sticanje društvene moći. Vera je neopipljiva i mistična, vezana za osvećeno drvo koliko i za osvećenu crkvu.

Kada je sve ostalo drveće posečeno, ovaj hrast je ostao da stoji jer nezatrovani obični čovek oseća slojeve prošlosti koja je uvek sa nama. Poštuje ih, jer zna da im duguje mnogo.

Bez razumevanja i osećanja prošlosti i kontinuiteta, ne može se kako valja delovati ni u sadašnjosti. Primeri balkanskih pseudo-patriotskih, neoliberalnih kabadahija i njihovih bezobzirnih projekata pravi su primer toga. Naši nažalost-vladari, ukorenjeni samo u sopsvenom narcizmu po principu „pre i posle mene – potop“, rodoljublje iskazuju samo u funkciji, kao isprazne floskule kada neko treba da se pridobije, ili kada nešto treba da se prikrije.

Zato nikome ne pada na pamet da je „možda“ trebalo obići teren pre završetka plana velikog infrastrukturnog projekta. Sada je to lakše nego ikada ranije. Mogao se obleteti helikopterom, mogao se snimiti dronom (skraćeno za botove: vazduPlohovom). Mogli su se detaljno analizirati satelitski snimci. U vezi hrasta-zapisa, u pitanju je samo desetak metara, što je kada se planira u startu, za ovoliki projekat ništavan napor.

O drugim komplikovanijim aspektima projekta koji iziskuju obilazak terena i pažljivo planiranje, poput koridora za divlje životinje, ne smem ni da mislim.

Ali zašto raditi sav taj dodatni posao ako vas realno baš briga? Za bilo šta, osim za slikanje i to koliko će procenata svakog velikog javnog projekta preliti u privatni džep?

Upravo zato je ljudima koji nikada u životu nisu kročili u Beograd prepušteno da isplaniraju „Beograd na vodi“ i zauvek izmene lice jednog od potencijalno najšarmantnijih delova grada. Da unakaze konture Beograda, a konture grada su ono što ga čini prepoznatljivim.

Upravo zato su oni koji u svojoj kraljevini nemaju reke, na obali lepe Save isplanirali – palme.

Sve sto smeta treba ocistiti. - "Frajer"

Verujem u više od onoga što možemo da pojmimo raconalno. U postojanje svetova van naših pet čula, gde su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno.

Zbog toga verujem da će svako ko se bacio na stari hrast, bilo rečju ili testerom, za to snositi posledice.

Ne proklinjem vas ni ja, ni hrast, ni Bog, ni bogovi.

Sami ste sebe prokleli.

Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).