Drška s dve motike

Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte, deca su ukras sveta. Tako ide pesmica koju svi znaju.

Dve zgrade od naše, postoji jedna samo u metrima kvadratnim mala bašta. Na tu malu površinu od možda 8 sa 5 metara, smeštena je jedna ogroma tuja, mali ginko, desetak ruža, narcisi, lale, fantastične sorte maka za koje nisam ni znala da postoje; šarmantni bezimeni niski sukulenti i bujne čuvarkuće smeštene u korpe; šaht i jedna klupa u vrhu, uz zgradu. A bilo je i dece. Mnogo dece.

Baštu je oformila i negovala baka Bisa. Svi smo je tako znali i zvali. Osim odličnog osećaja za hortikulturu, baka Bisa je imala i divan osećaj za decu. Tokom letnjih popodneva, pozvala bi malce koji su se igrali na terenčetu da posete bašticu. I tako bi se po njih pet-šest naguralo na već samoj sebi tesnu stazicu od kamenčića. Čupkali bi, čeprkali, slagali i preslagali kamenje. Radovali su se. Jednom im je čak neko od odraslih dao malter, pa su deo tog istog kamenja omalterisali i napravili jednog čovečuljka, i nešto što je trebalo da bude most. Još uvek stoje tamo. Posle obavljenog posla, popeli bi se do klupice, pevali ili pričali sa baka Bisom.

Sva ta događanja bila su tako obična, a tako čudesna i učesnicima i posmatračima; tako neobična za grad, za atomizovanost, za ubeđenje da je sve blizu zemlje (a kamoli zemlja) „prljavo“. Prava gradsko-baštenska idila.

Baka Bisa svoje dece nije imala, ali je umela sa njima. Volela ih je i volela je da je ona vole. Ne znam da li je bila svesna koliko je dragoceno to što im je omogućila. I vreme u bašti i osećaj komšijske bliskosti, zajednice.

Umrla je početkom ove godine. Malo ko od nas roditelja je znao da je bolesna, a gotovo niko da je bolest trajala već dugo.

Kada sam  tog dana kada sam čula vest prošli pored bašte i ispod njenog prozora na drugom spratu, sa saksijom u obliku cipele na simsu, grlo mi se steglo. Na osećaj gubitka drage komšinice nakačio se i osećaj da će bašta zarasti i propasti. Ne radi se o biljkama, ili samo o njima; nije pred odumiranjem bašta, već simbol sve one letnje radosti, bliskosti sa zemljom i sa ljudima. Povezanosti.

Zima je odlazila, a ja sam pri svakom prolasku zagledala baštu, pokušavajući da primetim da li će neko iz zgrade kojoj pripada početi da radi na njoj. Proleće je došlo, vegetacija je krenula; usled blage zime agresivna mišjakinja već je obrasla sve. Niko nije dolazio. Sa svojim vernim dvogodišnjim pratiocem bojažljivo čupkam korov preko ograde, ne ulazeći unutra, da koliko možemo oslobodimo prostor za klijanje svih onih divnih semenki koje spavaju ispod. Postajem svesna tišine koja vlada ovde kada nema dece. Osećam se kao uljez, smetalo, ali ideja da bi baka Bisi bilo drago hrabri me.

Sledeći put vodimo i tatu i odvažniji smo, kročimo unutra. Rezultat tog dana bilo je omanje brdo mišjakinje, a nismo oplevili ni pola. Svaka zagušena perena ili malena klica koju smo otkrili prosto je blistala na varljivom prolećnom suncu.

Nekoliko dana kasnije, sa motikicom u rancu, saznajem od jedne mame koja se isto interesovala za sudbinu bašte, da je komšinica čiji je prozor odmah iznad, u prizemlju, rekla da joj rad na bašti smeta. Da je dopustila da bašta tu ponikne samo zato jer je Bisa bila bolesna, da je već dovoljno propatila zbog toliko buke i graje tik ispod njenog simsa. Po ko zna koji put iznenađuje me ljudska oholost i površno razmišljam ko bi ta žena mogla da bude. Uprkos svemu što sam čula i tog dana odlazimo u baštu, plevimo i na sitno zalivamo, ipak ne vadeći motiku. Dok sam pokušavala da ubedim malog pomoćnika da umesto egzaltiranog komentarisanja naših aktivnosti pokuša da šapuće (što je, kao što znaju svi koji imaju posla s tom sortom malih ljudi, nemoguće), čula sam kako se iza nas spušta roletna. Nisam se okrenula.

Dok sam plevila, zamišljala sam namrgođeno lice i raščupanu ondulaciju iza roletne. Kako nas sada mrzi, bucmasto pijukavo derište i njegovu krakatu, bezobzirnu majku. Želela sam da nam se obrati, znala sam kako bih se ponela. Ali nije to taj tip ljudi, pomislila sam buntovno. Pasivno agresivni, sa akcentom na pasivni. Znam ja.

U petak sam srela komšinicu iz istog tog ulaza. Divnu, vedru bakicu, i njenog veselog belog psa. Ona je još jedno baš drago lice iz kraja. Nadrealna za ovo sivo vreme, kao da je trodimenzionalno otelotvorenje Dragoljupčetove gazdarice, bukvalno. Uvek vesela, uvek raspoložena za priču, ali ne i napadna. Učtiva, odmerena, ali topla. A zbog načina na koji izgovori ime svog psa, srce ne može da vam se malčice ne raskravi.

Posle kratkog uobičajenog pozdrava i maženja kuce, palo mi je na pamet da nju, kao osobu kojoj verujem, pitam za baštu. Negde u centru svog tela osetila sam nešto poput urušavanja kada su iz njenih usta počele da izlaze iste rečenice, iste one koje mi je parafrazirala koleginica mama, reči pred kojima je moja motikica u rancu gubila smisao.

To je njen prozor, njena roletna.

Rekla je manje-više ono što sam već znala. Prvi put sam je čula kako govori oštro. Njena ozlojeđenost je dugo bila zatočena, a sada kada su se i pokojna baštovanka i bučna deca udaljila iz njenog domena osetila se slobodno da je malo pusti da se razmaše, kao rep njenog psa.

Kažem joj da smo mi ulazili 3-4 puta; kaže da nas je videla. Pokušavam da nekako legalizujem svoju želju da očuvamo baštu, ali ona je odlučna, mir koji je nanovo stekla nije želela da nanovo izgubi. Pitala sam, a u pristojno vreme? Rekla je da nema tog vremena.

A onda kad nema nikog drugog osim nas? Tamo u parkiću uvek ima nekoga...

Ako se ikada budete predomislili, možete da nas zov... Ne, ne.

Očito ipak više od nas voli svoj mir. I svog psa. Voli i njega i sve druge pse, uličare. Voli i gradske mačke, brine o onima oko ulaza, čak je dve odvela na sterilizaciju. Prema deci uvek je blaga i iskreno ljubazna. Njen pas nam je jednom probušio loptu, što mu moj sin nikada nije oprostio, ali ja svesrdno jesam. Previše su simpatični njih dvoje da bi iko zdrav mogao da se ljuti.

A sada se između nas našlo 8x5 metara bašte.

I ne mogu da se ne saosećam sa njom. Kada je posečeno staro drveće ispod našeg prozora, jedna starija komšinica je oduševljeno rekla da sada napokon tu mogu da naprave klupe, da „babe malo mogu da sednu“. Odlučno sam rekla da smo protiv, jer kada živite nisko, razgovor pod prozorom zvuči kao da se odvija u vašoj kući. Osim toga, klupa na takvom mestu poziv je za sedenje u bilo koje doba dana, ali i noći, u našoj prometnoj i već dovoljno problematičnoj ulici. Zasadili smo novo drveće i nikada se više nije pričalo o klupi.

Tokom svih onih idiličnih dečijih popodneva u baštici, jedna osoba je, odmah tu iznad, gubila živce, nikada ne rekavši ni reči, ostajući dosledna svojoj naklonjenosti ka tišini. Tek sada može da kaže da je buka bila nesnosna po čitav dan. Iako u stvarnosti nije bilo tako, ne mislim da preteruje da bi pravila dramu, već da joj je buka toliko smetala da bi tih nekoliko sati dnevno nastavilo da je opseda tokom čitavog dana. A svi mi smo toga bili blaženo nesvesni. Ona nije pasivno agresivni namćor kog sam zamišljala, kog sam znala. Ona je draga osoba. Samo voli svoju tišinu i drugačije voli decu nego pokojna baka Bisa. Ljudsko lice ograničenja.

Osećam gorčinu. Zbog toga što ljudi nisu savršeni, što imaju slabosti; što i opšte dobro nije dobro za sve; što će deca izgubiti svoj mali, jedinstveni baštenski svet koji im je ostavila baka Bisa; što ćemo svi izgubiti uspomenu na nju.

Setila sam se Sepa Holcera, koji u svom kapitalnom delu Permakultura načinje temu dozvola, konsenzusa i njihovog eskiviranja. Tu kaže da u situacijama kada čitav komšiluk treba da se složi i da odobrenje za neku promenu, do saglasnost nikada ne dolazi. Koristi primer baštenskog jezera koje želi da izgradi. Iako se radi o njegovom placu, austrijski zakon ga obavezuje da mora da dobije saglasnost svih svojih suseda da bi jezero zaista napravio. Ali nekoga nerviraju žabe, neko će odmah pomisliti na komarce, neko će se uplašiti vlage. Opšta dobra, kao što su povećanje biološke raznovrsnosti ili jedinstvena prilika za učenje i igru, neverovatno se lako brišu čak i pred nagoveštajem lične neugodnosti. U gradu, broj ljudi na malom prostoru čine konsenzus oko dobrobiti još manje verovatnim. Svako ko je prisustvovao sednici prosečnog kućnog saveta zna da se dogovor često ne postiže ni za najjednostavnije stvari. Zato živimo u stanju podnošljivog haosa, podnošljivog propadanja, podnošljivog sivila. Zbijeni kao korov, u najboljem slučaju međusobno se podnosimo uz osmeh. I to je sve.

U baka Bisinoj bašti, lale i narcisi su, rasterećeni, procvetali. Probijaju se i klijanci mog omiljenog islandskog maka. Nekada bujne i mirisne ruže se nećkaju, neke već kopne. Možda ukrademo još neki trzaj rukom preko ograde, neko polivanje đubrivom. Ali uglavnom ću nastaviti samo da, teška srca, posmatram kako iskonsko potiskuje oplemenjeno.