Vrabac kao simbol - nestanka

  Četiri razloga koji doprinose nestanku vrabaca, a koji se retko spominju.

(foto: Novosti, 2)

Uprkos saobraćajnoj buci, do mojih ušiju se probio zvuk koji dugo nisam imala prilike da čujem. Tako poznati pijuk, s kojim su se mnoge generacije Beograđana saživele već u najranijem detinjstvu. Vrapci! Čitavo jato od 15ak jedinki. Načičkani po granama jednog visokog žbuna i jednog niskog drveta, u neposrednoj blizini jedne od naprometnijih beogradskih raskrsnica.

Moj dvogodišnjak i ja smo zastali, zadivljeni i opčinjeni njihovim čavrljanjem; kratkim, ali hitrim i veštim letačkim manevrima; prepoznatljivim skakutanjem. U njegovim godinama, već sam znala šta su vrapci – gradske zelene površine su vrvele od malih smeđih pernatih tela. Čak sam imala i malu plišanu pticu koja pijuče, vrapca Puću. Kad vratim film, verovatno je da je Puća zapravo bio pače. Ali dok su pačići bili apstraktan pojam iz slikovnica, vrapci su bili svuda, pa je bilo nekako logično da Puća postane dživdžan-konvertit.

Oko 25 godina kasnije, u istom gradu odrasta moje dete. Imao je priliku da vidi vrapca svega nekoliko puta u životu.

U Beogradu. Gradu čiji je "simbol" upravo vrabac.

Danas, pred tih 15 naših simbola, mi Beograđani smo se ukopali kao da gledamo čudo.

Ubrzo sam došla k sebi, pa smo im bacili malo hleba. Uzbuđeno su pohitali, ponovo svojim kratkim hitrim grana-zemlja-grana letovima, grabili i otimali jedni drugima komade pozamašne u odnosu na njihova telašca.

Ova scena otkrivala je toliko toga o svakodnevici jednog vrapca i potvrdila moje sumnje i slutnje oko toga koji sve faktori doprinose njihovom nestanku. Jer, beogradski vrapci jesu u problemu. Iako se brojnost zvanično ne prati, postoje procene da ih je ostalo oko 5000, što je očajan broj sa tendencijom smanjenja. Kada se stabilan broj jedinki jednom naruši, najrealnije je očekivati da će padati dalje.

Beograđani su tužni, zabrinuti, po medijima ciklično provejavaju članci koji žale za našim vrapcima (1, 2) i iznose različite teorije – od upotrebe pesticida, preko svraka i vrana kao predatora, golubova kao konkurencije za hranu, do činjenice da je danas hrana mnogo bolje zapakovana i manje se rasipa unaokolo.

I sve ove ideje se čine validnim, donekle. Sa višim standardima bezbednosti, hrana se po trgovinama manje rasipa, ali dosta ljudi i dalje više voli da baci hleb pticama, nego u kontejner, a ni ti kontejneri ne dihtuju baš. Brojni golubomrsci što se najpre ostrvite na „leteće pacove“, povucite ručnu. Golubovi su, baš kao i vrapci, stanovnici naših gradova odavno i vekovima nisu ugrožavali jedni druge. Da, golubovi jedu stalno i mnogo, ali s obzirom da su daleko brži i okretniji i da umeju hranu da odnesu sa sobom, vrapcima je oduvek lako uspevalo da otrgnu koji komad hrane za sebe ispod golubijih kljunova. Scene koje pamtim iz detinjstva su golubovi i vrapci zajedno. Borba, ali bez vidnih gubitnika ili dobitnika. Svako je dobijao svoje. Bolje je zapitati se šta se to dogodilo, pa su vrapci odjednom postali „nekonkurentni“ u odnosu na golubove?

Često se onako šturo spomene urbanizacija. Ali šta je to u urbanizaciji toliko pogodilo vrapce? Jer naš dragi obični, kućni vrabac, Passer domesticus, odavno je stanovnik grada i potpuno se evolutivno su odvojio od svog seoskog rođaka, poljskog vrapca (Passer montanus).

Primećujem nekoliko vrlo očiglednih problema, koji se slabo gde spominju:

1. Uništavanje postojećih, manjak novih zelenih površina, nepostojanje urbanističkih planova. U mnogim delovima Beograda – vrlo očigledni primeri su Vračar, Zvezdara, delovi Voždovca – nekim brzim i mutnim dilom višespratnice niknu na placevima nekadašnjih kućica-straćarica. Zbog načina života koji možete da upražnjavate na takvim mestima, moj muž ih zove golubarnici. Iz stana „pr'nete“ u svoj auto, odvezete se u kancelariju/tržni centar/balon za fudbal, a onda se kao i svaki dobar golub vratite nazad na svoju prečagu, na spavanje.

Okolinom tih zgrada na „dobrim lokacijama“ dominira betonska klaustrofobija – nema ni pomisli o zajedničkim površinama. Nema predviđenih mesta za drveće, šiblje, bašte. Obično nema mesta ni za parkinge, pa automobili potpuno blokiraju već uzane trotoare. Taj divlji neo-beogradski urbanizam šteti i ljudima i životinjama. Vrapci, kao ni bilo koji drugi oblik života koja ima minimalnu potrebu za vegetacijom, tu nema šta da traži.

2. Rešenja novoizgrađenih/obnovljenih javnih gradskih površina. Ukoliko se neko i usudi da napravi park ili javnu površinu, ne očekujte da vidite mnogo gustiša – parkići za decu i parkići za pse su bez drveća (dakle, idealna destinacija za prosečni beogradski letnji dan), kamoli povezanih zelenih celina. Kada se obnavljaju parkovi, takođe je trend da se ide na „predantni izgled“ – travnjaci, spomenici ili „umetnički objekti“, klupe. Dobar primer su Tašmajdanski i Studetnski park. Mislim da Josif Pančić sa svog kamenog pijedestala u potaji plače za svim onim divnim niskim žbunjem koje je posečeno oko njegovog spomenika. Što nas dovodi do sledećeg problema - žbunje

3. Sadnja nove i održavanje postojeće vegetacije. Svakog dana pokušavam da razumem novovremensku odbojnost prema niskom drvenastom rastinju, i ne uspeva mi. Ne pamtim da sam u poslednjih 10-15 godina videla da je na javnoj površini zasađen ukrasni žbun. Oni postojeći se održavaju tako što se bez ikakvog održavanja puste da izrastu, pa kad dostignu vidljive gabarite – seku se do zemlje. Takođe, Zelenilo vrlo revnosno seče sve niže grane i grančice na svom drveću u blizini zgrada, stvarajući tako, iz ptičije perspektive, „brisane prostore“, bez oslonca i skrovišta.

Ova praksa je katastrofalna za male ptice pevačice, pogotovo vrapce, i u tome vidim jedan od glavnih razloga za njihovu pojačanu ranjivost na predaciju od strane mačaka, vrana i svraka. Male ptice su dobri letači na kratke distance. Posmatrate ih – kao i naši vrapci sa početka priče, preleću sa žbuna na žbun, ili na niske grane drveća; odatle ateriraju ka potencijalnoj hrani na zemlji i brzo se vraćaju nazad. Svaka velika „praznina“, u vidu goleti ili drveća sa visokim krošnjama za njih predstavlja (1) opasnost da podlegnu grabljivicama, posebno mlade ptice koje su nevešti letači (2) dodatni utrošak energije, a ako ste biće sa izuzetno brzim metabolizmom koje mora mnogo da jede da bi isti održalo, rasipanje energije je poslednje što vam treba i čini vas ranjivim. Senice se, kao bolje akrobate i letači, za nijansu bolje snalaze, pa se može pretpostaviti da one zapravo popunjavaju nišu tamo gde je život pevačica uopšte još uvek moguć. Uz to, manje zavise od ljudi u pogledu hrane. Ne znači da one direktno istiskuju vrapce, već da mogu da zauzmu prostor i resurse tamo gde su se oni već povukli.

Dodatni problem je što vrapcima i drugim malim pticama ne odgovara svako žbunje. Potrebno je da ima čvrste grane i dobru strukturu, sa dovoljno prostora za da ptice mogu da manevrišu. Tuje i slični gusti četinari nemaju nikavu vrednost za ptice. Često gradsko žbunje sa tankim i nerazgranatim izbojcima, poput forzicije, takođe nemaju posebne pogodnosti za njih. Klasična živa ograda je previše gusta. S druge strane, idealni primerci poput „podivljalih“ žbunastih dženerika, često su na posebnoj meti gradskih testera – upravo jer su „podivljale“. Vrapci koje smo videli su upravo jednu takvu izabrali za bazu, a ako bi ikome palo na pamet da uredi dotični plato, sigurna sam da ne bi mogla da izbegne sečenje.

Slikovit primer je i jedan bujni, lepo formirani, zreli žbun, deo ne baš klasične žive ograde (ne znam vrstu) koja je do pre godinu dana rasla uz voždovačku Poresku upravu. On je bio jedino stalno stanište vrabaca koje smo uočili u ovom delu Konjarnika. Neko im je stalno ostavljao hranu ispod žbuna i stanovali su tu godinama, uveseljavajući sve ljude koji čekaju zeleno svetlo semafora. Međutim, početkom godine, neko je naložio Zelenilu da žbunove poseče do zemlje, pod izgovorom da „ometaju saobraćaj“ (iako je između ulice i živice metalna ograda?!). Sa žbunom je nestala i kolonija vrabaca.

Iz nekih manje očiglednih razloga, stanicu niže, u Šumicama, možete videti mnoštvo senica, ali nijednog vrapca.

Pretpostavaljam da nema potrebe naglašavati da je dodatni problem i ukupni kvantitet zelenila bilo kog tipa. Uz klimatske promene i pritiske u vidu visokih temperatura i zagađenja, značajan broj postojećeg gradskog drveća ubrzano propada. Često ništa novo ne bude zasađeno na mestu onoga što je posečeno, a i tamo gde biva, mlade sadnice još teže podnose navedene pritiske, plus su izložene direktnom fizičkom uništavanju od strane bahatih sugrađana.

4. Arhitektura i materijali novogradnje. Nisam imala priliku da se ozbiljnije upoznam sa temom, pa je neću razrađivati, ali taj komentar je zvučao sasvim logično – da materijali od kojih se danas grade zgrade, kao i sama arhitektonska rešenja (pogotovo fasada), apsolutno ne odgovaraju gnežđenju vrabaca.

Možda je najbolnije što bi mnogi od ovih problema lako i jeftino mogli da se otklone ili ublaže, da samo postoji volja koordinisani napor nadležnih institucija. Da je samo robovlasničkoj kasti stalo do bilo čega drugog, osim svojih fotelja i džepića.

U ekologiji, određene životinjske vrste mogu da služe kao bioindikatori - pokazatelji zdravlja staništa i njegove pogodnosti za druge vrste. Primera radi, u šumama postoji veza između zdrave populacije ptica pevačica i buba grobara. Prostim jezikom: ako je tu dobro jednima, dobro je i drugima.

Bojim se da ugroženost vrabaca, koji god da je dominantni razlog njihovog nestajanja, pokazuje da Beograd postaje nepovoljno stanište i za nas, ljude. Da je već postao pretrpan, prebudžen, prezagađen, nehuman. Ukidanjem javnih, zajedničkih površina, nestaju i naše zajednice, naše sugrađanstvo.

Otpora nema, jer jedni ćute (osim što se povremeno zakašlju od smoga), a drugi navijaju da se trend nastavi – komercijalni projekti, od novih molova, do megalomasnog* Beograda na vodi, pune uski krug džepova, ali ne donose ništa dobro prosečnom Beograđaninu, bio on vrabac, pas ili čovek. Unapred je predviđeno ko će skupiti kajmak, a ko će se udaviti negde na dnu šerpe. Cinici bi mogli da dodaju da, s obzirom da je isti trend nestajanja vrabaca primećen širom Evrope, napokon u nečemu idemo u korak sa progresivnim svetom.

Hm, progres. Svet.

Da li je progres koji se zasniva na uništenju drugih zaista napredak? I da li je svet koji ne trpi vrapce dobro mesto za život?

*Frojdovski lapsus je u pitanju – htela sam da napišem „megalomanskog“, ali možda je „megalomasni“ ipak bolji opis projekta.

(bonus, via Detinjarije)

Došao vrabac da nam nešto kaže (Jovan Jovanović Zmaj)

Živ, živ, živ!
Hvala Bogu, još sam živ!
Oprostite, molim lepo,
 ako sam vam štogod kriv,
živ, živ, živ!
Živi bili i vi svi  
što me niste gonili!

 

Zima već prolazi,
proleće nam dolazi,
danas, sutra, biće zima
nama svima za leđima.

 

Da ne nađoh oko vaših kuća
lepe, sitne hrane, ka bih zimus provodio
vrlo posne dane.
 

 Možda bi mi želudac
u prazninu zapo
a možda bih, sirotan
od gladi i skapo.

  

Jeste l' vi to meni dali
ll' su dari sami pali,
to ne mogu da rasudim
mojim mozgom malim.
-Tek, ja evo, dođoh
vama da zahvalim.

Nemojte me terati,
ja ću vama pevati
- Ne baš kao slavuj,
al' bolje neg žabac.
svatko peva svojim glasom,
- A vrabac - ko vrabac.