Povratak botova

Dajte beskonačnom broju majmuna pisaće mašine i beskonačno vremena i oni će (gotovo sigurno) iskucati kompletno delo Vilijama Šekspira.

Dajte beskonačnom broju SNS botova tastature i beskonačno vremena i oni će (sigurno-sigurno) kucati glupave generičke komentare do kraja univerzuma (sa tendencijom da s vremenom postaju sve gluplji).

Posle Telepromptera i afere „Tvrđava“, uprkos tome što su iz odmazde doslovce uništili Teleprompter sajt, botovi su se pritajili. Nekoliko meseci smo se odmarali od njihovih „lakonskih“ prosto-proširenih rečenica. Internet komentari, makar na nekim mestima, ponovo su počeli da imaju smisla.

A onda juče na B92 videh 250 komentara na vest „Auto-put ipak ruši hrast od 600 leta“. Broj je već smrduckao. Moje sumnje su potvrđene kada sam počela da čitam.

Srdačno preporučujem da ih i sami pogledate. Reći će vam mnogo toga o stanju svesti dela našeg naroda. O tome koliko nisko pojedinac može da se spusti, iz pohlepe, bede ili čistog govnarstva.

Ovi ljudi nemaju nikakav kvalitet, osim svoje slepe upornosti i beskrajnog oportunizma. Da postoji meritokratsko društvo, njihova pozicija bila bi drugačija. U ogoljenom kapitalizmu u kom živimo, rezultati i brojevi su jedino što je bitno. Zato su botovi, kao u diskvalifikacionom rijelitiju, u prilici da se takmiče za novi srpski san – državni posao stečen komentarisanjem na internetu.

Razlika između parazita i parazitoida je u tome što prvi održivo žive na račun svog domaćina - hrane se njime u meri da ovaj preživi, jer im je potreban. Botovi žive na račun mene i vas sa nezajažljivom glađu. Iscrpljuju nas i ekonomski i moralno dok svi zajedno ne kolabiramo.

Drva koja smetaju treba biti otfikarena! - "Leontina"

Zato ne mogu da se ne osvrnem na neke misli zaglavljene u botovskom beskonačnom loop-u.

Recimo, ponavlja se ideja „Pa neće valjda jedno drvo zaustaviti napredak (kaps) SRBIJE“. Kao i uporno ponavljanje da je to samo "drvo" ili samo "hrast".

Sad je to drvo kao znamenito?! - "Savke" 

Za sve one koje je ikada stvarno zanimala ova zemlja (namerno kažem zemlja, a ne država) više od toga da bude puki povod ili izgovor, šestovekovni hrast-zapis nije samo drvo.

Za naše pretke pod turskim terorom uništavanja crkava i periodičnog zabranjivanja verskih obreda, drvo-zapis bilo je ekvivalent crkvi. Pod njime su izvođeni svi obredi i svete tajne koje se izvode na svetom mestu. Ovaj hrast je za 600 godina sigurno svedočio mnogima. Urasli su u njega.

Takav izbor nije slučajnost. Našim još daljim precima hrast je bio sveto drvo i zapisi su svedok ovog kontinuiteta. Impozantniji primerci takođe su bili svedoci brojnih paganskih svetih rituala kroz koje smo u tom delu naše duge istorije, rasli i išli više i dalje.

Vera nije zlato u crkvi, crne limuzine i sticanje društvene moći. Vera je neopipljiva i mistična, vezana za osvećeno drvo koliko i za osvećenu crkvu.

Kada je sve ostalo drveće posečeno, ovaj hrast je ostao da stoji jer nezatrovani obični čovek oseća slojeve prošlosti koja je uvek sa nama. Poštuje ih, jer zna da im duguje mnogo.

Bez razumevanja i osećanja prošlosti i kontinuiteta, ne može se kako valja delovati ni u sadašnjosti. Primeri balkanskih pseudo-patriotskih, neoliberalnih kabadahija i njihovih bezobzirnih projekata pravi su primer toga. Naši nažalost-vladari, ukorenjeni samo u sopsvenom narcizmu po principu „pre i posle mene – potop“, rodoljublje iskazuju samo u funkciji, kao isprazne floskule kada neko treba da se pridobije, ili kada nešto treba da se prikrije.

Zato nikome ne pada na pamet da je „možda“ trebalo obići teren pre završetka plana velikog infrastrukturnog projekta. Sada je to lakše nego ikada ranije. Mogao se obleteti helikopterom, mogao se snimiti dronom (skraćeno za botove: vazduPlohovom). Mogli su se detaljno analizirati satelitski snimci. U vezi hrasta-zapisa, u pitanju je samo desetak metara, što je kada se planira u startu, za ovoliki projekat ništavan napor.

O drugim komplikovanijim aspektima projekta koji iziskuju obilazak terena i pažljivo planiranje, poput koridora za divlje životinje, ne smem ni da mislim.

Ali zašto raditi sav taj dodatni posao ako vas realno baš briga? Za bilo šta, osim za slikanje i to koliko će procenata svakog velikog javnog projekta preliti u privatni džep?

Upravo zato je ljudima koji nikada u životu nisu kročili u Beograd prepušteno da isplaniraju „Beograd na vodi“ i zauvek izmene lice jednog od potencijalno najšarmantnijih delova grada. Da unakaze konture Beograda, a konture grada su ono što ga čini prepoznatljivim.

Upravo zato su oni koji u svojoj kraljevini nemaju reke, na obali lepe Save isplanirali – palme.

Sve sto smeta treba ocistiti. - "Frajer"

Verujem u više od onoga što možemo da pojmimo raconalno. U postojanje svetova van naših pet čula, gde su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno.

Zbog toga verujem da će svako ko se bacio na stari hrast, bilo rečju ili testerom, za to snositi posledice.

Ne proklinjem vas ni ja, ni hrast, ni Bog, ni bogovi.

Sami ste sebe prokleli.

Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).