Zašto zasaditi baštu?

Majmunčetov manifest o negovanju života

Naš svet ubrzava na svom destruktivnom putu, mahnito leteći ka konačnom kraju. Pritom ne mislim konkretno ni na ekonomsku, niti na političku, ni na ekološku situaciju. On zbirno i u svim oblastima postaje zaodenut u izrazito crno-belo ruho. Nijanse sive se gube, a o mogućnosti jarkih boja da ne govorimo.

Šta je zajedničko učestalim trovanjima pasa i ptica, svim delima monstruoznog nasilja nad životinjama, besumučnoj seči drveća i bahaćenju nad zelenim površinama? Ovde se više ne radi o "specizmu", o problematičnosti postojanja nekog konkretnog bića. Radi se o mržnji prema samom životu.

Mržnja prema biljkama i životinjama skriveni je pokazatelj i mržnje prema drugim ljudima, svojim bližnjima i prema samome sebi. Međutim, iskaljivanje sopstvenog očaja na pripadnicima iste vrste rizično je i strogo kažnjivo. Samim tim zahteva i dozu bolne i bolesne odvažnosti kakvu retko koji očajavajući čovek sebi priušti. Ali devijantna glad za smrću i dalje vri u pomračenome, kipti, da bi se na kraju negde i na nekoga neminovno prelila.

Zato su svaki otrovani pas i golub i svako izlomljeno drvo ujedno i smrt našeg nastranog roda. Mržnja prema životu i prema živome, iskazana na slabijem, na onome koji se ni ne brani. Čija živost, životnost i radost postojanja tako provocira i tišti one u duši odavno umrle.

Upravo je zato negovanje bašte - ukrasnih biljaka ili "korova", nebitno je, u samo jednoj žardinjeri ili čak samo jednoj saksiji, toliko značajno i gotovo sveto - jer predstavlja negovanje života samog.

A ako neko zgazi vaš cvet peti, pa šesti put, vi ga posadite i sedmi put. Jer život se lako obnavlja, dokle god postoji neko ko voli i brine i ko se sa njim saživi. A tada, taj Neko i sam postane življi nego što je bio. Kroz  druge oblike jednog života, on istinski zaživi. 

(na fotografijama su detalji iz naše bašte-žardinjere, sezona 2011.)