Ubijeni u karantinu

Veći deo ovog teksta napisan je pre demanta nadležnog Ministarstva, u kome se kaže  da neće biti izmena Zakona o dobrobiti životinja u delu koji se odnosi na ljubimce i napuštene životinje. Međutim, smatram da je i dalje relevantan, jer se i dalje ne zna da li je predložena promena „procurila iz ministarstva“ ili ne – i dalje postoji mogućnost da jeste. Svako ko se mnogo godina bavi zaštitom životinja zna da bi takva promena suštinski odgovarala nadležnima. U suprotnom, trudili bi se da se postojeći zakon primenjuje, što nikako da se desi. Lično, najubedljivija hipoteza je da su glasine o promeni zakona zaista došle iz Ministarstva, kao probni balon – da se „opipa puls“ javnosti i/ili da se stvori pometnja. Ono što će se dešavati u narednom periodu će pokazati šta je istina. Budimo obazrivi i oprezni.

Svi smo to doživeli. Pričate nekom nešto, savetujete ga, ponavljate, ne mrzi vas; pričate i pričate i pričate godinama. Na strani vaših argumenata su iskustvo, znanje, dobra namera. Druga strana godinama klima glavom i kobajagi se slaže s vama, a onda u odsudnom trenutku učini baš suprotno, na štetu sebe i drugih.

Ako ste roditelj ili nastavnik, verovatno ste se suočili sa ovakvom situacijom. No za očekivati je da mladi i neiskusni srljaju i uče - na sopstvenim greškama. Ali šta kada se uloge obrnu?

Na neki način, građani su „deca“ svoje države. Voljno ili nevoljno, ona ih gaji, brine o njihovoj dobrobiti, usmerava ih i nameće im vrednosti. Ali ima i neodgovornih roditelja, roditelja koji bi da se igraju dece. I zaista, kao da nam se na čelu zemlje baškari banda raspuštene, nevaspitane dečurlije. Bez iskustva, znanja, bez morala; koji kradu, spletkare i uništavaju javno dobro, i koji se jedino na svetu plaše svog ćudljivog, silnog tate.

Kada se uloge i odgovornosti obrnu, to je mučno i opasno. Lepo ogledalo takve situacije su (navodne) predložene izmene Zakona o dobrobiti životinja, koje su procurile u javnost.

Lokalna udruženja za zaštitu životinja su, sa svim svojim manama, neprocenjivi izvor znanja i iskustava iz oblasti dobrobiti životinja. Takođe, upravo su građanske organizacije i građani ti koje se decenijama bave praktičnim rešavanjem problema napuštenih životinja – putem udomljavanja i sterilizacija, često iz sopstvenog džepa. Nije zanemarljivo ni njihovo pravno iskustvo. U pitanju je veoma kompetentna grupa ljudi, kakvu bi sami trebali da uključite proces donošenja odluka o ovom problemu. Naravno, ukoliko vam je cilj da imate kvalitetan pravni akt, a ne da nezgrapno nabudžite nešto, o šta ćete se možda i okoristiti.

Po samoj terminologiji upotrebljenoj u navodnim izmenama, vidi se da su na njima radila nestručna lica – jer reč „ubijanje“ se u principu ne koristi u pravnim i formalnim dokumentima, pogotovo jer postoji dovoljno sinonima; „karantin“ je reč koja označava izolaciju u koju se stavljaju životinje ili ljudi u cilju sprečavanja širenja bolesti, a ne zdrave životinje koje su predviđene za eutanaziju. Ove dopune pisali su ljudi koji ne samo da ne poznaju zaštitu i dobrobit životinja, već ni sopstveni jezik. Mnogo je bolje po sve nas ako su dopune lažirane i podmetnute „sa strane“. Daleko je gore ako su ljudi koji ovako razmišljaju i pišu na visokim državnim pozicijama.

S druge strane, državni aparat želi da promeni zakon koji nije ni pokušao da implementira. Sve ono što dovodi do stvaranja novih napuštenih životinja još uvek nije sankcionisano. Veterinarska inspekcija ne radi svoj posao. Nema kontrole odgajivača, štenci se štancuju kao na pokretnoj traci; nema sprovođenja obaveznog čipovanja, niko nije kažnjen za napuštanje ljubimca, iako je to svakodnevna pojava, iako 80% uličnih pasa nije rođeno na ulici, već su bivši „mezimci“.

Dalje, sistemska podrška po svim pokazateljima najefikasnojoj metodi kontrole populacije uličnih životinja – CNR (Uhvati-Steriliši-Pusti), uglavnom postoji samo na papiru. Zašto je CNR najefikasnija metoda? Zato što omogućava da mirni i sterilisani psi čuvaju teritoriju od novih, nesterilisanih životinja koje bi se neminovno razmnožile i tako umnožile problem. Rešava i problem agresivnosti pasa, jer ne dolazi do formiranja agresivnih čopora oko ženki u teranju. Poenta je zaustaviti nekontrolisano razmožavanje životinja i sprečiti dolazak novih, a ne konstantno ubijati u beskonačnom ciklusu. Nehumano je, nelogično je, skupo je.

Postojeći zakon možda deluje idealistički u odnosu na realno stanje stvari, ali pruža osnovu da se stvari promene u pozitivnom pravcu. Jer odvedeni i usmrćeni psi samo će ustupiti mesto novima. Setite se devedesetih i početka dvehiljaditih, kada je eutanazija bila legalna. Da li je bilo manje pasa? Da li su prihvatilišta i kafilerije bile u boljem stanju? Ne i ne. Problem nije postojeći Zakon, problem je što se postojeći Zakon ne sprovodi.

U međuvremenu, Ministarstvo je demantovalo da su predviđene promene Zakona u navedenoj oblasti, ali nigde izričito nisu izjavili da „dokument“ objavljen u nekim medijima nije potekao iz njihovih kancelarija. Uprkos tome što uveravaju javnost da će u pitanju biti samo „harmonizacija sa zakonima EU“, simptomatično je da relevantne organizacije, koje su se prethodnih meseci stavile na raspolaganje Ministarstvu i dalje nisu uključene u sam proces kreiranja Zakona, već će moći da pošalju komentare (kao i bilo ko drugi) tek kada dokument bude bio stavljen na javnu raspravu.

Ali da li uopšte postoji interes da se Zakon primenjuje? Javni postoji, svakako. Ali šta je sa državnim interesom i interesom pojedinaca koji su prigrabili moć za sebe?

Postoji jedna potencijalno dijabolična nota iza navodnih izmena. Naime, sve što postoji i umnožava na ovoj planeti za materijalističko društvo predstavlja neki vid resursa, samo ga treba znati iskoristiti. A ako mislite da se na napuštenim i na smrt osuđenim životinjama ne može zaraditi – varate se.

Prvo, sama eutanazija pruža priliku da se rođaci i kumovi međusobno uposle, jer se ova usluga obično autsorsuje trećem pravnom licu*

Drugo, nejasnom klauzulom koja omogućava da životinje preuzme „zainteresovana organizacija“, pritom ne navodeći koji tip organizacije dolazi u obzir, otvara prostor da se razvije trgovina napuštenim psima. Koga bi zaboga mogle da zanimaju ulične džukele? Pa, kako se ispostavlja, mnoge. Recimo, samo u 2011. godini u 27 zemalja EU u ogledima je upotrebljeno 17,896 pasa i  3,713 mačaka. Ako na te cifre dodamo i manje dokumentovane interese industrija koje koriste životinjske „sekundarne sirovine“, jasno je da postoji veliki prostor da se kroz aljkavo zakonodavstvo omogući upumpavanje krvavog novca u nečije džepove.

Odakle god da je ideja sporne izmene Zakona potekla, dobra strana nemira je da su se ljubitelji životinja (i prava i pravde) ujedinili da se suprotstave. Bitno je da je preko 10 hiljada građana reklo „Ne“, bitno je da je izjava načinjena, da je mogući probni balon odlučno probušen. Ne možemo da dozvolimo sebi da ne reagujemo na uzbune, jer je ulog preveliki. Jedino se treba čuvati sindroma „dečaka koji je vikao vuk“, jer koktel plasiranja lažnih informacija i sprovođenja planova ispod žita može biti jedna od strategija da se javno mnjenje pomuti i iscrpi, reagujući na svaku trzavicu onda kada pravih i transparentnih informacija nema. A onda će vam pred svršenim činom, kao u slučaju Studentskog parka, nadležni diplomatski odgovoriti da su vam priče „netačne i glupe“, uz kardinalni zaključak: „Ja ne znam šta vi hoćete“. Kao prava nevaspitana deca sa početka priče.

U svakom slučaju, izvesno je da po pitanju dobrobiti čovekovih najboljih prijatelja-beskućnika mira na ovim prostorima neće biti još dugo. Budimo oprezni, i odvažni.

* Ako vas zanima da saznate više o ovom problemu, organizacija Link Plus ima obimnu arhivu različitih zloupotreba delovanja javnih preduzeća, pa tako i po pitanju eutanazije.

PRILOG 

U nastavku sledi dopis upućen Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine koji je potpisalo 59 organizacija za zaštitu životinja

MINISTARSTVO POLjOPRIVREDE I ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE
ZA MINISTARKU
Prof. dr Snežanu Bogosavljević Bošković

ZAHTEVAMO DA SE PRIMENI ZAKON, A NE DA SE MENJA

Povodom nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja koji je u fazi izrade u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životine sredine, ovim putem zahtevamo jer nam Ustav RS daje pravo na to:

1. Ne sme se dozvoliti menjanje zakona u delovima o kontroli populacije napuštenih životinja, jer postoji prećutna saglasnost organa vlasti da ga ne primenjuju. Da se iz procedure povuku bilo kakve izmene zakona (direktne ili indirektne odredbe) koje podrazumevaju ubijanje životinja kao način rešavanja problema napuštenih životinja.

2. Poštovanje postojećeg Zakona o dobrobiti životinja u potpunosti

3. Da nam omogućite da se kao Organizacije građana sa teritorije cele Srbije – civilno društvo, uključimo u proces kreiranja i primene zakona u delovima koji se tiču dobrobiti životinja a naročito u pogledu rešavanja problema napuštenih životinja kako bismo zajedno sa organima vlasti došli do održivog, humanog i efikasnog rešenja, a u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 011-8872/2014 od 26. avgusta 2014. godine kojim su utvrđene smernice za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa.

Problem napuštenih životinja se ne rešava jer se Zakon o dobrobiti životinja ne sprovodi u najvećem delu:

- nijedan vlasnik nije kažnjen zbog napuštanja životinje, a od nesterilisanih vlasničkih životinja potiče najveći broj uličnih životinja
- retke su osude za krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja
- većina lokalnih samouprava nisu donele Program kontrole populacije napuštenih životinja propisan Zakonom, niti su otpočele sa primenom postojećeg Zakona
- većina lokalnih samouprava nema izgrađena prihvatilišta koja su propisana zakonom
- većina lokalnih samouprava i dalje koriste eutanaziju kao način kontrole populacije napuštenih životinja, iako je to Zakonom zabranjeno (a o čemu se i Ustavni sud izjasnio), a ne snose odgovornost za to
- većina lokalnih samouprava nema bilo kakvu saradnju sa NVO iz ove oblasti što je zakonska obaveza, a NVO su te koje imaju terensko iskustvo i znanje u oblasti rešavanja problema napuštenih životinja koje je ključno u procesu rešavanja ovog problema ako zaista postoji namera da se reši

Ne može se govoriti o tome da Zakon nije efikasan u rešavanju problema napuštenih životinja, već državna uprava nije efikasna u sprovođenju Zakona koji je sprovodljiv. Da državna uprava sprovodi zakon ne bi bilo napuštenih životinja! I to humanim pristupom dostojnim civilizacijskog napretka, jer se ubijanjem neće smanjiti njihov broj na ulicama.

Analize Svetske zdravstvene organizacije su pokazale da je eutanazija kao metod kontrolisanja populacije napuštenih životinja nesiguran i ne donosi rezultate. Ubijanje uličnih pasa i mačaka ne može da dovede do rešavanja problema jer se ne rešava uzrok problema – neodgovorno vlasništvo, pa bi nedugo nakon uklanjanja svih uličnih životinja sa ulice bile ponovo preplavljene nesterilisanim i nevakcinisanim životinjama. Otpor eutanaziji pruža i lokalna i šira društvena zajednica jer se radi o nehumanom i surovom postupanju s osećajnim bićima , dok postoji humanija alternativa.

Zbog svega gore navedenog zahtevamo da se pre sačinjavanja bilo koje verzije nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o dobrobiti životinja poštuje gore navedeni Zaključak Vlade Srbije te da se održe sastanci sa predstavnicima dole potpisanih Udruženja kako bi se uključili u proces izrade zakona jer je svima u cilju da se reši problem napuštenih životinja.

(izvor + kompletan spisak potpisnika ovde)

Foke (ni)su psi

Oslo – Norvešku je poslednjih dana avgusta digla na noge priča o tome da je na zapadu zemlje, na plaži Helesto, južno od norveške naftne prestonice Stavangera, ubijen trinaestomesečni graničarski škotski ovčar Tenes. Više od hiljadu ljudi okupilo se u protestnoj koloni da izrazi svoj bol, tugu, ali i snažan protest zbog svirepog ubistva trinaestomesečnog Tenesa.

Tragičnog dana Tenes, koji pripada rasi „border koli”, krenuo je sa svojim gazdom na pecanje. U blizini plaže paslo je stado ovaca sa obližnje farme. Dok je vlasnik psa Ole Stangeland zabacivao štap, iznenada se začulo repetiranje puške. Ole je primetio starijeg farmera kako naoružan trči prema plaži. Prvi hitac pogodio je psa Tenesa u nogu. Usledio je i drugi metak – ovoga puta seljak je „ubio psa kao zeca”.

Sedamdesetogodišnji vlasnik farme seo je potom u džip, „potpisao se” na plaži i odjurio. Dok je gazda Ole suznih očiju grlio i posmatrao beživotno telo svoga ljubimca, ponovo su zaškripale gume na pesku: farmer se vratio i kroz prozor izbacio plastičnu kesu poručivši da će tako proći svi koji ugroze njegovo stado.

Gotovo svi norveški mediji izvestili su detaljno o zločinu na plaži Helesto. Zgrožena javnost digla se na noge. Vest o brutalnom i ubistvu prostrujala je i društvenim mrežama. Sutradan su na mesto zločina pristigle kolone demonstranata. Lokalna policija morala je da pošalje dodatne snage i obezbedi red i mir jer se više od hiljadu ljutih ljudi i nešto manje besnih pasa sjatilo da zapale sveće, a paljenjem baklji izraze protest protiv surovog ubistva.

(...)

Farmer koji je upucao Tenesa pravdao se novinarima da je to uradio u „samoodbrani”, braneći svoje stado. Svaki dan ovde dolaze psi i napadaju, ujedaju, a nekada i prekolju ovce, požalio se vremešni seljak. On i njegovo stado od 80 ovaca i 150 jagnjadi, kaže, žive u strahu od pasa i neodgovornih vlasnika.

Od dana kada je odlučio da uzme pravdu i pušku u svoje ruke, farmer iz malog mestašca Sula preživljava pakao i noćne more. Razmišljao je sve da proda i ode. Danima pored njegovog imanja prolaze meštani kolima i „sviraju”.

Trube besomučno, pokazuju srednji prst kroz prozore, a neki bogami i prelaze rukom preko grla preteći da će ga „zaklati kao psa”. Prete mu smrću svakodnevno preko telefona, kažu da će mu zapaliti kuću, jadao se novinarima vlasnik farme.

(Politika, "U mimohodu za pse", 21. septembar 2014).

U prvom trenutku spoznaje događanja u Norveškoj, većina ljubitelja pasa zasigurno biće ganuta. Koliko često biva da se ljudi toliko angažuju u osudi ubistva psa? Organizovale su se protestne šetnje, palile sveće, delile loptice sa Tenesovim imenom da bi ste ga se setili svaki put kada se igrate sa svojim psom. Oni ekstremniji čak traže krvnu osvetu pod parolom „oko za oko, čovek za psa“.

S druge strane, kritičari čitavog pokreta smatraju da je čitava priča otišla predaleko i da ima ozbiljne moralne rupe u svojoj srži.

Ugledni pisac i novinar Mimir Kristijanson, kaže da „dok su Norvežani pomno pratili proteste zbog ubistva jednog psa, padale su kiše bombi u Gazi, ginuli su i ginu deca i civili u Ukrajini, Sirij (...) Niko ništa nije preduzeo, niko se nije angažovao. Ono što je pokrenulo Norvežane bilo je ubistvo psa. Lepo je i nadasve dirljivo videti kolone ljudi sa zapaljenim bakljama zbog ubijenog psa, ali ako malo dublje zagrebete ispod tih protestnih marševa videćete nešto zabrinjavajuće, neljudsko”, upozorio je Kristijanson.

Istina. Ali ko može da krivi bilo kog prosečnog zapadnog konzumenta medija, bombardovanog slikama povređene i mrtve dece do potpunog otupljivanja? Nama povlašćenima i pošteđenima, slike koje stižu sa Bliskog, a dalekog istoka, nestrvarne su, daleke i prevrtljive. Takođe, poređenje života životinja i ljudi uvek je problematično, iz kog se god ugla posmatralo.

Zato bi možda bilo bolje za trenutak se ponovo skoncentrisati na uski okvir zaštite životinja. Ni jedna od navedenih, tj. nama dostupnih kritika nije se osvrnula na veliki norveški paradoks kada se radi o životima životinja i njihovoj zaštiti.

Foke.

Ovo je hakapik, „oruđe“ za lov na foke. Norveška je jedna od malobrojnih zemalja gde se upražnjava komercijalni lov na ove krupnooke, krznate morske sisare. Iako je po obimu lova i liberalnijim pravilima problematičnija Kanada, princip je veoma sličan u Norveškoj. Pod izgovorom ugroženog ribljeg fonda i tradicije - iako je lov, realno govoreći, pre dobra prilika da se zaradi, a ne da se uživa u tradicionalnom fočijem pečenju - u Norveškoj se svake godine usmrti na hiljade foka.

Tradicionalno, foke se ubijaju udarcem tupe strane hakapika u glavu, ne bi li im se smrskala njihova tanka lobanja. Efikasan metod sa više aspekata – ako je lovac precizan, smrt je brza, a verovatno još bitnije – nema oštećenja dragocenog krzna, najprofitabilnijeg dela foke. Retko koju životinju možete ubiti udarcem iz neposredne blizine i to je tragična specifičnost lova na foke – za razliku od hitrih jelena i vukova, foke su na kopnu potpuno bespomoćne i teško pokretljive. Ako im more nije previše blizu, možete lagano prići i smrskati foki glavu, a ona će u svoju odbranu moći samo da zaječi na vas, da krikne u uši gluve za bol drugih.

Pod pritiscima javnosti zakonodavci su donekle revidirali pravila lova, pa se sada u Norveškoj udarac hakapikom izvodi kao „overa“ već iz puške ubijene životinje. Sa izuzetnkom mladih foka. Valjda zbog toga što su još uvek dovoljno krhki i lakše umiru od udarca, njih je dozvoljeno ubiti po starinski.

Koliko je ovakav metod „human“, ili makar humaniji od drugih, predmet je stalne diskusije. Međutim, nekome ko ne primećuje surovost samog čina lova, a posebno onog na životinje na potpunoj čistini, životinje koje su spore i nesposobne da se brane, izlišno je bilo šta pojašnjavati.

(upozorenje, klip može biti uznemirjući)

Dodatnu buru izazvala je odluka iz 2005, da se lov učini mogućim i amaterima i strancima, a ne samo sertifikovanim lovcima na foke, verovatno sa predumišljajem krvave turističke atrakcije. „Lov na foke na slikovitoj obali Norveške veliki je izazov i vrhunska avantura za lovca koji voli prirodu“, kaže sajt nadležnog norveškog ministarstva. Te godine ubijene su čak 21.597 foke, najviše još od 1980. godine. Od tada je broj ulovljenih foka u padu, iako se kvota lova povećava. Tako je 2011. odobreno ubijanje 49.400 foka, a ubijeno je „samo“ 7673.

I niko nije izlazio na ulice i palio sveće, kamoli pretio lovcima ili nadležnima. Ipak, foke su nešto drugo u odnosu na pse.

Norveška je, takođe, vrlo agresivna u odbrani svog prava na kitolov, i jedna je od desetak država koje ga sprovode, mimo moratorijuma STO. Naravno, u Norveškoj se love i životinje na kopnu: los, jeleni, ris, jazavac, kormorani, patke, guske... 21 vrsta sisara i 37 vrsta ptica, ne računajući kitove, foke i vukove – iako nisu na zvaničnom spisku za odstrel, hajke na vukove se odobravaju s vremena na vreme, po nekim izvorima krajnje neopravdano i katastrofalno za populaciju.

Ali, da se vratimo na pse.

Za razliku od foka, kitova i drugih životinja na nišanu, psi su imali 11000 godina da dokažu svoju upotrebnu vrednost. Tokom ovog perioda, imali su niz korisnih dužnosti – lov, čuvanje, ovčarstvo, ratovanje... Sada ih više nego ikada u istoriji vrednujemo kao ljubimce, volimo ih kao osobe i često izrazito antropomorfizujemo. Smrt psa za njegovog vlasnika nije gubitak ljubimca, već člana porodice. 

Ali izgleda da je daleko lakše okrenuti glavu od stradanja „divljači“ i drugih životinja, recimo farmskih. Niko od onih koji su protesvovali u Norveškoj nije se osvrnuo na dobrobit incidentom pogođenih ovaca, u bilo kom kontekstu. Kao da su postale drugo i neprijateljsko zajedno sa svojim vlasnikom, ovim koji je ustrelio Tenesa. Kolateralna šteta.

Proširimo sada sliku.
Psi su naši, mačke takođe; sve ostale, druge životinje su nešto manje ili više nepoznato, baš kao i Palestinci, Sirijci, Libijci, Iračani...

Jer drugo je drugo. Često ni ne razmišljamo o onome što drugo doživljava i oseća, jer pretpostavljamo da je zasigurno drugačije. Da životinje ne boli onako kako boli nas, ili da ih ne boli uopšte; da su drugorazredni ljudi bliži životinjskom svetu nego našem. Da samo nama i nama sličnima pripadaju sva prava i slobode koje podrazumevamo. Što je stvorenje različitije od nas samih, lakše ga lišiti slobode ili samog života. Etiketa drugosti uvek je u korenu svireposti.

Fenomen drugosti nije rezervisan samo za odnos između čoveka i neljudskog živog sveta. Nalazimo ga u svim segmentima ljudskog društva – odnosi između nacija, veroispovesti i različitih grupa zatrovani ovim percepcijskim oboljenjem neminovno vode nasilju i daljim podelama, na takođe sukobljene podgrupe. Drugost se može deliti i deliti, sve do jedinice, do pojedinca ubeđenog u sopstvenu ispravnost.

***

Za razilku od Norveške, u Srbiji psi nemaju status izuzetih i naših. Istina, zakon ih štiti, kao i mnoge druge životinjske vrste; ali svi znamo da zakon ovde trenutno ne vredi mnogo. Psa u Srbiji možete prilično slobodno pregaziti kolima, otrovati, ili upucati kao i bilo koju drugu za odstrel predviđenu životinju. Kod ovog poslednjeg, posebna beneficija odstrela pasa je da je sezona lova na njih uvek otvorena – sve do donošenja Zakona o dobrobiti životinja, svaka (dez)informacija o pojavi besnila bila je sjajan povod za okupljanja lovaca i uništavanje svih pasa u dometu, lutalica i ponekog vlasničkog. Besplatne pokretne mete.

Miki - pas brutalno pretučen u Subotici od strane anonimnog lica - lovca

Zašto su psi u našem društvu u tako lošem položaju? Tradicija se može okriviti samo delimično. S jedne strane, pas se tradicionalno smatra za nečistu životinju, koja pobuđuje odvratnost, koja ne vredi puno – vrhunska je uvreda bila nekoga uporediti sa psom. S druge strane, pridavane su im moći isceljenja, proroštva i teranja demona, pa i samog đavola; pripadali su i grupi tzv. senovitih životinja – onih koje naseljavaju duše predaka. 

„Jasno je da je pas, u najstarijem srpskom paganizmu, doista imao svoj kult“ (Čajkanović, 1925-1941) – postojali su „pseći praznici“ kada im je ritualno davana posebna hrana i kada su uživali privilegije. Kultni odnos prema životinjama mogao je da podrazumeva i dozu surovosti pri određenim ritualima, poput bijenja pasa za Vasilijevdan (na kraju psećeg praznika), zabeleženog na Kosovu i u današnjoj Makedoniji. Ovakva ambivalencija nije ništa specifično za naše podneblje – nalazimo je kod svih indoevropskih naroda, kao i kod Turaka i Arapa. Nije specifična ni za odnos prema psima, već za rituale izgona demona i nečistih duhova (o čemu je Čajkanović veoma detaljno pisao). Činjenica je da su psi za narod predstavljali tabu životinje, „nedodirljive“.  Sa tabuiziranim životinjama nije se postupalo olako i nepromišljeno. Oduzeti život ovakvoj životinji nosilo je sa sobom prokletstvo. Kult im je obezbeđivao posebno mesto u okviru zajednice. To je potpuno suprotna slika od one koju većinski imamo danas.

Naš današnji odnos prema psima više se čini veoma savremenim, prosvetiteljskim*: ono što nije proglašeno za razumno, neposredno korisno i vredno - suvišno je. Njegovo uništenje je samim tim opravdano, čak i korisno. Ako pas čuvar nije dovoljno oštar, ako lovački pas nije dovoljno vešt, ako kućni pas prestane da bude tako mali i sladak kao kad je bio štene – biće napušten, u najboljem slučaju.

Norveška

Srbija

Ali da li razlika u percepciji pasa zaista čini Norvežane "boljim ljudima"? Samo je sticaj okolnosti ovog istorijskog trenutka što prosečnom Norvežaninu život psa vredi više nego prosečnom Srbinu. Pravi problem je dublji i zajednički, jer kada pogledamo sveukupni odnos prema živom svetu, matrica nam je ista.

Čak i kada bi psi naprasno ponovo postali tabuizirani, ili savremeno priznati poput pasa u Norveškoj, ništa se ne bi suštinski promenilo. Jer ostaće nam naše „foke“.

Žmurimo na ubijanje i šverc stotina hiljada zaštićenih ptica godišnje; u lovištima je ubistvo mladunčeta najpristupačnije po cenovniku; nebrigom izazivamo pomore riba; iz dana u dan jedemo sve veće količine jeftinog mesa svinja kojima je od hormonima indukovanog rasta popucala koža, ili bolesnih junaca iz čijih tela pri kasapljenju lipti gnoj.

I sve nam je lošije, jer ne vidimo da sve što radimo – radimo sebi. Naš odnos prema prirodi automatski se preslikava na ljudski svet: kao dokaz, dovoljno je da pogledamo hroniku i oslušnemo konstantne pokliče na linč i rat.

Nećemo biti bolje sve dok ne osećamo šta činimo drugima, dok god žmurimo na sve druge životinjske i ljudske žrtve, prećutno ili glasno proglašene za bezvredne i krive, iz bilo kog „razumnog“ razloga. 

  *O odnosu prosvetiteljstva prema životinjama na Majmunčetu je već (kratko) pisano u ovom tekstu, podnaslov "(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju".

VAŽNA NAPOMENA: Fotografije samog lova na foke snimljene su u Kanadi, jer je tamo vrlo dobro dokumentovan zbog prisustva brojnih organizacija koje se bore za njegovu zabranu. Zbog očigledno drugačije atmosfere na terenu, ali i jezičke barijere, fotografije iz Norveške su teško dostupne.

Za Srbiju bez krzna - Fur Free Friday 2011

Na globalnom nivou, poslednja nedelja novembra je posvećena akcijama protiv nošenja krzna, prvenstveno kroz podizanje svesti o onome što se dešava iza zidova i naelektrisanih ograda farmi krznašica. Skučen i neprirodan život životinja koji vodi kanibalizmu i samopovređivanju, brutalni načini ubijanja opravdani potrebom da se ne oštete kože, doprinos farmskog otpada opštem zagađenju životne sredine, samo su delovi priča koje mrtva krzna ne mogu da ispričaju.

Ove godine, organizacija Sloboda Za Životinje, uz direktnu pomoć Prijatelja Životinja, organizovala prvi "goli performans" povodom Fur Free Friday-a. Ovaj vid protesta postao je ukorenjen u zaštitarskim i drugim oblicima aktivizma, a ovo je prvi put da je izveden u Srbiji. Protest su podržale organizacije "Feniks" i "Ljudi za životinje", kao i mnogi drugi aktivisti.

Dosta ljudi je prisustvovalo performansu, što iz podrške, što iz radoznalosti. Izuzetno uočljivo je bilo prisustvo medija. Zapravo, svi značajniji domaći mediji izvestili su o događaju. Mislim da je ovo prvi skup vezan za dobrobit životinja koji je privukao ovu količinu pažnje. Evo šta je preneo, recimo, Mondo (uz ispravku da su učesnici performansa bili i aktivisti "Slobode" i "Prijatelja Životinja!"):

Aktivisti udruženja "Sloboda za životinje" obučeni u donji veš i kostime od najlon čarapa, protestovali su u petak u centru grada apelujući na građane da ne nose odeću od životinjskog krzna.

Dve devojke i dva momka ležali su na "krvavim" kostimima, pokazujući simboliku životinja odranih na farmama, a oko njih su bili postavljeni transparenti na kojima je pisalo "Okrutnost nije ženstvena", "Krzno boli", "Krzno je ubistvo".

Dok je četvoro aktivista ležalo na krznima neposredno pored spomenika knezu Mihailu okupljeni građani su fotografisali, sažaljevali ih da im je hladno (u tom momentu je u centru Beograda bilo samo dva stepena), a pojedini su mislili da su u pitanju lutke. Međutim, kada su posle pola sata promrzli ustali i ćutke otišli svi su shvatili da su u pitanju živi ljudi.


Prema rečima Zorana Mikana iz Udruženja, cilj protesta je podizanje svesti građana Srbije o okrutnost industrije krzna i "besmislu ubijanja životinja zbog proizvođe krznene odeće, mode i glamura". 

"Cilj je da probudimo saosećajnost građana Srbije za nezamislivu patnju koju trpe životinje na farmama za krzno. U Srbiji postoji blizu 500 privatnih farmi krzna, a najrašireniji je biznis za proizvodnju krzna od činčila. Samo jedna farma u Valjevu godišnje od domaćeg krzna proda 5.000 komada odeće", rekao je Mikan okupljenim građanima.

Na protestu koji je organizovan u okviru svetske Nedelje borbe protiv krzna, Mikan je istakao i da je kineska modna industrija jedna od "najokrutnijih", jer na godišnjem nivou ubije više od dva ipo miliona pasa i mačaka.

Da bi se dobio jedan krzneni kaput ili bunda, potrebno je da se ubije do 15 pasa, ili: do 20 dabrova, do 22 lisice, do 24 mačke, 20 do 30 rakuna, do 34 nutrije, do 40 oposuma, 60 do 80 samura, do 200 činčila, do 240 hermelina, ili do 400 veverica. Pritom se životinje često ubijaju na brutalan način - tako što im se šipke probadaju kroz noge ili pokušaju da ih uguše.

Čestitke organizatorima na izvedbi i volonterima na požrtvovanosti i apsolutno, na hrabrosti (verujte da je realan osećaj temperature na Trgu bio -5 stepeni, zbog ledene magle koja se spustila).

Iako nisam ljubitelj ovakvog vida protesta (ili modernih formi protesta uopšte čak), očigledno je da jedino šok-akcije poput ove mogu da privuku pažnju smrtno usnule javnosti i medija (a dobro je poznat njihov afinitet prema nagosti). Jer protesti i kampanje vezane za industriju krzna su u Beogradu održavani i prethodnih godina - ali pogodite zašto ne znate za njih.

Vreme će pokazati koliko je ovaj vid buđenja svesti uopšte produktivan u okviru našeg mentaliteta, tj. kakav će odjek imati na duže staze i među širim masama. Da li će obični čovek biti podstaknut da o problemu razmisli, ili će ga komunikacija na granici ekstremnog odbiti i udaljiti od istine o krznu?

Više majmunskih fotografija možete pogledati na Picasi ili Flickr-u.

Priča o jednom majmunčetu - Britches

Britches. Čudno ime iza koga se kriju dva klempava uveta, dva zašivena oka i jedna od najpotresnijih i najznačajnijih priča u skorijoj istoriji dobrobiti životinja.

Studija

Briches je jedan od mnogih makaki majmuna rođenih 1985. na Univerzitetu Kalifornije (University of California, Riverside - UCR) u koloniji eksperimentalnih primata. Svrha njegovog postojanja bila je studija o uticaju slepila i sonarnih pomoćnih uređaja za navigaciju slepih (Trisensor Aid) na razvoj mozga novorođenčeta [“Trisensor Rearing with Infant Macaques”, David H. Warren et al, 1986.] ⁽¹⁾. Odmah po rođenju je odvojen od majke. S obzirom da prirodno nije bio slep, kapci su mu zašiveni. Na glavu mu je zalepljena sonarna naprava i tako je postavljen u goli kavez, bez ičega osim frotirske kocke sa dve gumene "bradavice", koja je imala ulogu majke. Glavna hipoteza studije bila je da će slepi majmuni sa sonarnom napravom razviti normalnu orijentaciju u prostoru, što bi bilo dokazano kako ispitivanjem njihovog ponašanja, tako i morfološkom analizom njihovih mozgova - u svrhu čega je predviđeno žrtvovanje majmuna kada navrše 3 meseca starosti. U studiju su bila uključena 24 makaki mladunca.

Eksperiment je zadobio neočekivani obrt kada je Animal Liberation Front (ALF) provalio je u prostorije Riverside laboratorije u noći 20. aprila 1985, na osnovu dojave jednog studenta. Britches je bio jedna od 467 životinja koje je ALF oduzeo pri ovoj akciji. U tom trenutku bio je star 5 nedelja. Snimak napravljen prilikom racije pokazuje majmunče sa ogromnim šavovima na očima kako drhti i neurotično se trza.

Video o spašavanju Britchesa koji je objavila PETA 1986.

Kontroverza

Veterinarski oftamolog Dr. Ned Buyukmihci, osnivač organizacije „Veterinarians for Animal Rights“ bio je prvi koji ga je pregledao. Izjavio je da su šavovi koji su korišćeni na očima bili preveliki i da su zavoji i ulošci bili prljavi. Rekao je i da „nema mogućeg izgovora za ovako aljkav i bolan eksperiment“. ALF je zatim unajmio veterinarku Bettinu Favioli radi podrobnije analize stanja majmunčeta. Između ostalog, konstantovala je da „su ulošci za oči bili prljavi i vlažni; da su šavovi korišćeni za zašivanje kapaka užasno preveliki za ovu svrhu, te da su iskidali tkivo kapaka i iritirali rožnjaču sa kojom su bili u direktnom kontaktu; da je mladunče fotofobično; da mu je penis upaljen, sa vidljvim akumulacijama smegme; da je generalni razvoj mišićne mase loš i da je miris tela neprijatan.“ ⁽²⁾

UCR je porekao sve optužbe ALF-a i PETA-e, tvrdeći da je po sredi lažiranje dokaza - da su aktivisti šavove premazali maskarom da bi izgledali veće i da je kapke oštetio veterinar koji je pregledao Britchesa posle oduzimanja. Za druge zaključke veterinara nije bilo opaski

Snimak racije koji je objavila PETA izazvao je medijsku buru i veliku javnu raspravu. Dok se UCR držao svog stava da se u njihovim laboratorijama životinje tretiraju po odgovarajućim etičkim standardima, potresan video snimak koji je prikazuje malenog primata u očiglednoj patnji javnosti je govorio drugačije. Dr. Grant Mack, predsednik Američkog udruženja slepih, nazvao je eksperiment „jednim od najogavnijih i najumobolnijih traćenja vremena i novca za koje je čuo“. Iako u finalnom izveštaju o eksperimentu ⁽¹⁾ stoji da sa slepom (ljudskom) novorođenčadi nije moguće raditi jer je to „etički neprihvatljivo u trenutku“. Ingrid Newkirk iz udruženja PETA izjavila je da je ALF u laboratoriji pronašao dokumente koji sugerišu da su majmuni korišćeni samo zato što nije bilo dovoljno slepih ljudskih beba u okolini Riversajda i zbog komplikovanosti uklapanja eksperimenta u njihove dnevne rutine.

Posledica publiciteta je bila da 8 od 17 studija koje je ALF omeo potpuno obustavljeno, a UCR je zabranio zašivanje očiju mladunaca makakija. Nacionalni Institut zdravlja je sproveo osmomesečnu istragu o tretmanu životinja u Riversajdu, zaključivši da je „prikladan“ i da nisu potrebne korektivne mere. Karijera Davida H. Warrena, psihologa koji je vodio studiju, nije pretrpela posledice.

Britches je intenzivno lečen od posledica eksperimenta dok nije napunio 5 meseci, kada je poslat u utočište „Primarly Primates“ u San Antoniu, gde je otpočeo svoj samostalni život dostojan jednog makakija, negovan do kraja detinjstva od strane surogat-majke Erni. Uginuo je sa oko 20 godina starosti. ⁽³⁾

(Zlo)upotreba životinja kroz istoriju

Sistematska surovost prema životinjama je kulminirala sa nicanjem Prosvetiteljstva u Evropi u 17. i 18. veku. Intelekt je uspostavljen kao najviša vrednost i izvor moći za čovečanstvo. Pošto životinje nemaju ljudske intelektualne sposobnosti, smatrane su entitetima bez razuma - čime im je gotovo oduzet status živih bića. 

Tako je Rene Dekart u 17. veku u svojim esejima izneo mišljenje da životinje uopšte nemaju sposobnost razmišljanja, koristeći postojanje ljudskog jezika kao dokaz da su ljudi u filozofskom smislu drugačiji (između redova: superiorniji) od životinja. Rekao je da su one “mehaničke tvari, poput satova, te da zato ne mogu osećati bol” ⁽⁴⁾. Ovakav stav je u mnogome pomogao tome da čin otvaranja, kasapljenja i unakažavanja živih životinja u naučne svrhe postane društveno prihvaćena norma.

Pošto prosvetiteljstvo značajan broj starih vrednosti smatra iracionalnim, sve tradicionalne, religijske, mitske ili magijske vrednosti pripisivane životinjama jednostavno su potisnute. Životinja je postala samo još jedna alatka za pribavljanje moći koju donosi znanje. Kulminacija ovog stanovišta se možda najbolje može sagledati kroz medicinsku literaturu tog vremena - u kojoj se urlici pasa na stolu za vivisekciju porede sa škripom mašina koje se nasilno rastavljaju ⁽⁴⁾.

XIX vek je nametnuo pitanje animalnog porekla samog čoveka (Darvin) i doneo prve zakone o zaštiti životinja i prve borce za životinjska prava. Usledilo je mnogo rasprava i sukoba (jedan od ilustrativnijih primera je „Afera smeđeg psa” sa početka 20. veka). Životinje su povratile status živih bića, sa svojim osećanjima, potrebama i pravima. Naš rod polako postaje svestan (iako je još uvek dobrim delom zaglavljeni u poricanju) da ljudska svest nije jedina vrsta svesti na planeti i da ljudska inteligencija nije jedini oblik inteligencije.

Danas ne smatramo životinje “mašinama”. Postali smo uviđavniji prema njihovim potrebama i diskutujemo o njihovim pravima. Situacija je značajno bolja nego što je bila pre nekoliko vekova, no pitanje prava eksperimentalnih životinja je i danas jedno od najdelikatnijih. Na tom polju, kao i na polju intenzivnog stočarstva recimo, i dalje se prepoznaje duboki krater koji je koren prosvetiteljske misli ostavio u čovekovom umu. 

Teško je razbrati šta je i racionalno i ispravno kada se najjače čuju glasovi dva suprotstavljena tabora, dve krajnosti - advokata eksperimentisanja na životinjama i boraca za životinjska prava. Prvi tvrde da je ovakva ekspolatacija živih bića apsolutno neophodna, podvlačeći da je nije bilo - nikakav medicinski i naučno-tehnološki napredak ne bi bio postignut. Drugi pokušavaju da dokažu suprotno - da je značaj eksperimenata na životinjama u istoriji nauke marginalan, ili u racionalnijem i umerenijem slučaju - da nam na ovom nivou  razvoja ekspolatacija životinja više nije potrebna i da postoje brojne alternative koje samo treba staviti u razraditi i staviti u upotrebu.

Validnost + opravdanost + potreba = neizvesnost

Ma koliko nevoljno regrutovane armije glodara, pasa, mačaka i 

majmuna bile potrebne nauci, to nije opravdanje za količinu nemara i neodgovornosti koja se sreće u realnom radu. Ironično, životinje su najčešće najgore tretirane u marginalnim i irelevantnim studijama koje retko proizvode validne rezultate. Međutim, postoji i veliki broj slučajeva gde eksperimenti velikih imena u nauci, kao ovaj kome je bio izložen Bričes, imaju nedopustivo aljkavu izvedbu, do nivoa kada se mora dovesti u pitanje validnost dobijenih rezultata. Da ironija bude veća, osnovni razlog za neverovatno ograničene uslove u kojima je junak naše priče bio zatočen jeste da se svi eksperimenti u egzaktnim naukama moraju sprovoditi u apsolutno kontrolisanim uslovima, da bi ste isključili mogućnost da vam nepredviđene okolnosti utiču na rezultate. Ali šta su onda Bričesova bolne oči, iritirana koža, fizička slabost i neuroza nastali u uslovima ekstremno neprirodnim i surovim za inteligentno biće? Da li su to kontrolisane varijable predviđene eksperimentom? Da li se može tvrditi da ta vrsta fizičke i psihičke ometenosti u najosetljivijem periodu za inteligentnog primata neće uticati ponašanje, pa i na samu strukturu njegovog mozga, umesto onih faktora koje pratite? Ovakav pristup nije samo loša etika, već i loša nauka.

No, problem validnosti je još zamršeniji, jer čak i kada je sve urađeno po propisu - često ne možete biti sigurni da će vaši rezultati biti primenljivi na ljudsku populaciju. Ovo pogotovo važi za polje toksikologije - odnosno, testiranja bezbednosti svih hemikalija koje koristimo u lekovima, kozmetici i drugim potrepštinama. Ono o čemu se ne priča često je koliko su toksikološki testovi na životinjama uslovno i teško prenosivi na ljude. To ne treba da vas brine samo sa stanovišta životinjske patnje, već i vaše potencijalne. Uzmite u obzir sledeće činjenice: (1) „Da bi se hemikalija testirala kao potencijalni kancerogen, potrebno je 5 godina i 400 pacova. Više od 50% rezultata je pozitivno, a od toga je 90% lažno pozitivno“ (Gold, L. S. et al. Toxicol. Sci. 85, 2005); (2) „Životinjski testovi embriotoksičnosti nisu pouzdani za ljude - kada na kraju ispitivanja pronađemo da je kortizon embriotoksičan za sve vrste test vrste osim za ljude, šta onda treba da zaključimo pomoću njih (ispitivanja)?“ (Horst Spielmann, Federalni institut za procenu rizika, Berlin). ⁽⁵⁾

Mnogi ljudi duguju svoje živote testovima na životijnama - pomoću životinja je pronađen penicilin i brojni drugi lekovi, svinjski insulin je spasao živote ogromnom broju obolelih od dijabetesa... ⁽⁶⁾ To su bili prelomni momenti za medicinu, koji su često išli paralelno sa kriznim vremenima kada se moralo delovati brzo i bez obzira na etiku. Međutim, vremena su se promenila, tehnologija je napedovala, pa se tako danas više ni insulin ne dobija pomoću svinja, već biosintetički - sitnetišu ga genetski modifikovane kolonije E. coli.

Eksperimenti na životinjama su u jednom periodu bili osnova razvoja medicine, to se ne sme zaboraviti. Takođe, iluzorno je misliti da se mogu u potpunosti zameniti alternativnim metodama. Biotehnologija je međutim vrtoglavo uznapredovala - u laboratoriji se mogu stvarati ljudska tkiva, a radi se na stabilnoj sintezi čitavih organa - i  čini se da ponestaje izgovora za tako obimnu eksploataciju eksperimentalnih životinja. Nema svrhe grčevito se držati za stepenicu koja bi uskoro mogla biti istorijska. Nema svrhe ako nemate direktan interes, to jest.

Kandže industrije

Industrija eksperimentalnih životinja je industrija kao i svaka druga - zavisi od uspeha svog „proizvoda“. I baš kao što naftna industrija odbija da popusti pred potrebom za većom brigom okruženju, pred činjenicom da smo skoro iscrpeli neobnovljive resurse i pred realnim napretkom održivih izvora energije, tako i industrija eksperimentalnih životinja nalazi razne izgovore da se nametne kao apsolutno neophodna. A uvezani su sa moćnim saveznicima.

Brošuru „Medical Advances And Animal Research“ ⁽⁶⁾ izdala je pompezno nazvana „Koalicija za medicinski napredak“ (Coalition for Medical Progress). Ako pogledate spisak članova koalicije na prvoj strani brošure, ugledaćete uglavnom imena velikih kompanija za produkciju eksperimentalnih životinja (među kojima je i ozloglašeni Huntington Animal Sciences), ali i veliki broj farmaceutskih giganata, kao što su Pfizer, Eli Lilly, Sanofi Aventis, Novartis, itd.

Neumesno je u formi bloga se upuštati se u analizu ovog klupka i raščlanjivanje međusobnih odnosa ova dva lobija, ali ne sme se prevideti globalni uticaj farmaceutske industrije, njena sklonost zaobilaženju etičkih i moralnih kodeksa ako je tako trenutno isplativije, ili velikodušna finansijska i logistička podrška „bliskim saradnicima“, bilo da su u pitanju korumpirani lekari ili ovakve bratske industrije.

***

Napredak je neizbežan; povratak u prošlosti ili stagnacija su iluzije. No da li napredak treba bazirati na bukvalnom gaženju preko leševa? Naša civilizacija i naše nauke na mnoge načine već hiljadama godina čine upravo to. Došli smo do svojih znanja na brutalne načine, ali to nas je dovelo do nivoa kada imamo moć da potpuno promenimo pristup i metodologiju. Potrudimo se da je ne zloupotrebimo.

A ma kom gledištu davali veću težinu i kakav god bio konačan civilizacijski odgovor na problem, između dve krajnosti postoji enorman broj životinja koje pate na teško zamislive načine, kao i ogroman prostor da se patnja umanji i uslovi poboljšaju, čak i pre radikalnih i konačnih odluka.

Reference i izvori za dalje čitanje:

(1) Warren, D.H. et al: “Trisensor Rearing with Infant Macaques”, , Rehabilitation R&D progress reports, 1986, str. 295 [.pdf]

(2) Medicinski izveštaj Bettine Favolli, Wikipedia ili britches.org.uk

(3) Animal Liberation Front - Britches

(4) „The Age Of Enlightenment And The Useof Vivisection“ - Library Index

(5) Abbot, A. „Animal testing - more than a cosmetic change“ - Nature vol. 438 [.pdf]

(6) Medical Advances And Animal Research, Coalition for Medical Progress, 2006. [.pdf]