Drška s dve motike

Cveće je ukras bašte, leptir je ukras cveta, a deca puna mašte, deca su ukras sveta. Tako ide pesmica koju svi znaju.

Dve zgrade od naše, postoji jedna samo u metrima kvadratnim mala bašta. Na tu malu površinu od možda 8 sa 5 metara, smeštena je jedna ogroma tuja, mali ginko, desetak ruža, narcisi, lale, fantastične sorte maka za koje nisam ni znala da postoje; šarmantni bezimeni niski sukulenti i bujne čuvarkuće smeštene u korpe; šaht i jedna klupa u vrhu, uz zgradu. A bilo je i dece. Mnogo dece.

Baštu je oformila i negovala baka Bisa. Svi smo je tako znali i zvali. Osim odličnog osećaja za hortikulturu, baka Bisa je imala i divan osećaj za decu. Tokom letnjih popodneva, pozvala bi malce koji su se igrali na terenčetu da posete bašticu. I tako bi se po njih pet-šest naguralo na već samoj sebi tesnu stazicu od kamenčića. Čupkali bi, čeprkali, slagali i preslagali kamenje. Radovali su se. Jednom im je čak neko od odraslih dao malter, pa su deo tog istog kamenja omalterisali i napravili jednog čovečuljka, i nešto što je trebalo da bude most. Još uvek stoje tamo. Posle obavljenog posla, popeli bi se do klupice, pevali ili pričali sa baka Bisom.

Sva ta događanja bila su tako obična, a tako čudesna i učesnicima i posmatračima; tako neobična za grad, za atomizovanost, za ubeđenje da je sve blizu zemlje (a kamoli zemlja) „prljavo“. Prava gradsko-baštenska idila.

Baka Bisa svoje dece nije imala, ali je umela sa njima. Volela ih je i volela je da je ona vole. Ne znam da li je bila svesna koliko je dragoceno to što im je omogućila. I vreme u bašti i osećaj komšijske bliskosti, zajednice.

Umrla je početkom ove godine. Malo ko od nas roditelja je znao da je bolesna, a gotovo niko da je bolest trajala već dugo.

Kada sam  tog dana kada sam čula vest prošli pored bašte i ispod njenog prozora na drugom spratu, sa saksijom u obliku cipele na simsu, grlo mi se steglo. Na osećaj gubitka drage komšinice nakačio se i osećaj da će bašta zarasti i propasti. Ne radi se o biljkama, ili samo o njima; nije pred odumiranjem bašta, već simbol sve one letnje radosti, bliskosti sa zemljom i sa ljudima. Povezanosti.

Zima je odlazila, a ja sam pri svakom prolasku zagledala baštu, pokušavajući da primetim da li će neko iz zgrade kojoj pripada početi da radi na njoj. Proleće je došlo, vegetacija je krenula; usled blage zime agresivna mišjakinja već je obrasla sve. Niko nije dolazio. Sa svojim vernim dvogodišnjim pratiocem bojažljivo čupkam korov preko ograde, ne ulazeći unutra, da koliko možemo oslobodimo prostor za klijanje svih onih divnih semenki koje spavaju ispod. Postajem svesna tišine koja vlada ovde kada nema dece. Osećam se kao uljez, smetalo, ali ideja da bi baka Bisi bilo drago hrabri me.

Sledeći put vodimo i tatu i odvažniji smo, kročimo unutra. Rezultat tog dana bilo je omanje brdo mišjakinje, a nismo oplevili ni pola. Svaka zagušena perena ili malena klica koju smo otkrili prosto je blistala na varljivom prolećnom suncu.

Nekoliko dana kasnije, sa motikicom u rancu, saznajem od jedne mame koja se isto interesovala za sudbinu bašte, da je komšinica čiji je prozor odmah iznad, u prizemlju, rekla da joj rad na bašti smeta. Da je dopustila da bašta tu ponikne samo zato jer je Bisa bila bolesna, da je već dovoljno propatila zbog toliko buke i graje tik ispod njenog simsa. Po ko zna koji put iznenađuje me ljudska oholost i površno razmišljam ko bi ta žena mogla da bude. Uprkos svemu što sam čula i tog dana odlazimo u baštu, plevimo i na sitno zalivamo, ipak ne vadeći motiku. Dok sam pokušavala da ubedim malog pomoćnika da umesto egzaltiranog komentarisanja naših aktivnosti pokuša da šapuće (što je, kao što znaju svi koji imaju posla s tom sortom malih ljudi, nemoguće), čula sam kako se iza nas spušta roletna. Nisam se okrenula.

Dok sam plevila, zamišljala sam namrgođeno lice i raščupanu ondulaciju iza roletne. Kako nas sada mrzi, bucmasto pijukavo derište i njegovu krakatu, bezobzirnu majku. Želela sam da nam se obrati, znala sam kako bih se ponela. Ali nije to taj tip ljudi, pomislila sam buntovno. Pasivno agresivni, sa akcentom na pasivni. Znam ja.

U petak sam srela komšinicu iz istog tog ulaza. Divnu, vedru bakicu, i njenog veselog belog psa. Ona je još jedno baš drago lice iz kraja. Nadrealna za ovo sivo vreme, kao da je trodimenzionalno otelotvorenje Dragoljupčetove gazdarice, bukvalno. Uvek vesela, uvek raspoložena za priču, ali ne i napadna. Učtiva, odmerena, ali topla. A zbog načina na koji izgovori ime svog psa, srce ne može da vam se malčice ne raskravi.

Posle kratkog uobičajenog pozdrava i maženja kuce, palo mi je na pamet da nju, kao osobu kojoj verujem, pitam za baštu. Negde u centru svog tela osetila sam nešto poput urušavanja kada su iz njenih usta počele da izlaze iste rečenice, iste one koje mi je parafrazirala koleginica mama, reči pred kojima je moja motikica u rancu gubila smisao.

To je njen prozor, njena roletna.

Rekla je manje-više ono što sam već znala. Prvi put sam je čula kako govori oštro. Njena ozlojeđenost je dugo bila zatočena, a sada kada su se i pokojna baštovanka i bučna deca udaljila iz njenog domena osetila se slobodno da je malo pusti da se razmaše, kao rep njenog psa.

Kažem joj da smo mi ulazili 3-4 puta; kaže da nas je videla. Pokušavam da nekako legalizujem svoju želju da očuvamo baštu, ali ona je odlučna, mir koji je nanovo stekla nije želela da nanovo izgubi. Pitala sam, a u pristojno vreme? Rekla je da nema tog vremena.

A onda kad nema nikog drugog osim nas? Tamo u parkiću uvek ima nekoga...

Ako se ikada budete predomislili, možete da nas zov... Ne, ne.

Očito ipak više od nas voli svoj mir. I svog psa. Voli i njega i sve druge pse, uličare. Voli i gradske mačke, brine o onima oko ulaza, čak je dve odvela na sterilizaciju. Prema deci uvek je blaga i iskreno ljubazna. Njen pas nam je jednom probušio loptu, što mu moj sin nikada nije oprostio, ali ja svesrdno jesam. Previše su simpatični njih dvoje da bi iko zdrav mogao da se ljuti.

A sada se između nas našlo 8x5 metara bašte.

I ne mogu da se ne saosećam sa njom. Kada je posečeno staro drveće ispod našeg prozora, jedna starija komšinica je oduševljeno rekla da sada napokon tu mogu da naprave klupe, da „babe malo mogu da sednu“. Odlučno sam rekla da smo protiv, jer kada živite nisko, razgovor pod prozorom zvuči kao da se odvija u vašoj kući. Osim toga, klupa na takvom mestu poziv je za sedenje u bilo koje doba dana, ali i noći, u našoj prometnoj i već dovoljno problematičnoj ulici. Zasadili smo novo drveće i nikada se više nije pričalo o klupi.

Tokom svih onih idiličnih dečijih popodneva u baštici, jedna osoba je, odmah tu iznad, gubila živce, nikada ne rekavši ni reči, ostajući dosledna svojoj naklonjenosti ka tišini. Tek sada može da kaže da je buka bila nesnosna po čitav dan. Iako u stvarnosti nije bilo tako, ne mislim da preteruje da bi pravila dramu, već da joj je buka toliko smetala da bi tih nekoliko sati dnevno nastavilo da je opseda tokom čitavog dana. A svi mi smo toga bili blaženo nesvesni. Ona nije pasivno agresivni namćor kog sam zamišljala, kog sam znala. Ona je draga osoba. Samo voli svoju tišinu i drugačije voli decu nego pokojna baka Bisa. Ljudsko lice ograničenja.

Osećam gorčinu. Zbog toga što ljudi nisu savršeni, što imaju slabosti; što i opšte dobro nije dobro za sve; što će deca izgubiti svoj mali, jedinstveni baštenski svet koji im je ostavila baka Bisa; što ćemo svi izgubiti uspomenu na nju.

Setila sam se Sepa Holcera, koji u svom kapitalnom delu Permakultura načinje temu dozvola, konsenzusa i njihovog eskiviranja. Tu kaže da u situacijama kada čitav komšiluk treba da se složi i da odobrenje za neku promenu, do saglasnost nikada ne dolazi. Koristi primer baštenskog jezera koje želi da izgradi. Iako se radi o njegovom placu, austrijski zakon ga obavezuje da mora da dobije saglasnost svih svojih suseda da bi jezero zaista napravio. Ali nekoga nerviraju žabe, neko će odmah pomisliti na komarce, neko će se uplašiti vlage. Opšta dobra, kao što su povećanje biološke raznovrsnosti ili jedinstvena prilika za učenje i igru, neverovatno se lako brišu čak i pred nagoveštajem lične neugodnosti. U gradu, broj ljudi na malom prostoru čine konsenzus oko dobrobiti još manje verovatnim. Svako ko je prisustvovao sednici prosečnog kućnog saveta zna da se dogovor često ne postiže ni za najjednostavnije stvari. Zato živimo u stanju podnošljivog haosa, podnošljivog propadanja, podnošljivog sivila. Zbijeni kao korov, u najboljem slučaju međusobno se podnosimo uz osmeh. I to je sve.

U baka Bisinoj bašti, lale i narcisi su, rasterećeni, procvetali. Probijaju se i klijanci mog omiljenog islandskog maka. Nekada bujne i mirisne ruže se nećkaju, neke već kopne. Možda ukrademo još neki trzaj rukom preko ograde, neko polivanje đubrivom. Ali uglavnom ću nastaviti samo da, teška srca, posmatram kako iskonsko potiskuje oplemenjeno.

"Rajski vrt" Adama Purple-a

Ljubičasti korak do zelenog Raja

Adam Purple, foto: Harvey Wang

Ne baš tako „veselih” sedamdesetih, grad Njujork bio je mnogo drugačiji od današnejg glamuroznog ekonomskog i kreativnog podijuma za ljude sa svih strana sveta. Većim delom bio je oronuo, siromašan i obeznađen, ispunjen socijalnim i životnim nemirima, siromašnim ljudima i svime što bedu prati. Visok priraštaj stanovništva zahtevao je konstantnu urbanizaciju još od kraja Drugog svetskog rata. Prostora za prirodnog čoveka i njegovo prirodno okruženje bilo je sve manje.

Ova činjenica tištila je Adama Purple-a (iliti Reverend Les Ego-a :)), dugogodišnjeg stanovnika Njujorka, koji nije zaboravio pravi osećaj slobode - odrastanje u ruralnoj sredini, na prirodnim prostranstvima Montane. Sada je živeo u siromašnom kraju na istoku grada, gde su oronule zgrade rušene ne bi li postali skvotovi brojnih beskućnika, narkomana i kriminalaca. Ruševina bi potom postala betonsko đubrište, a đubrišta jedino okruženje preostalih zgrada u kojima su živeli građani. Dok je posmatrao jednu majku na prozoru, dok je motrila na decu koja su se tu igrala, pomislio je “Kakav način da odrastu. Da nemaju mesto na kome nogama mogu da dodirnu zemlju”.

Inicijativa je počela naivno. Sa komšinicom je došao na ideju da bi par biljaka pod prozorom privuklo cvrčke, a cvrčci bi se zauzvrat oglašavali kada bi se neko približio prozoru. Prirodni alarm protiv zlonamernika. S obzirom da je zemljište bilo prekriveno temeljima nekadašnjih građevina, sam je počeo da pravi zemljište, kompostirajući konjsku balegu prikupljenu u Central Parku.

U vremenskom prostoru između planskih rušenja i novogradnje, Adam je prepoznao svoju priliku. Međutim, sada je želeo da ide mnogo dalje od pravljenja malog staništa za cvrčke. Godine 1975. drznuo se da na ruševinama nekoliko zgrada počne da sadi baštu. Veliku, zajedničku baštu. Imala je centar u obliku Jin&Jang simbola. Poput koncetričnih talasića na površini vode, od srca bašte su se kružno širile leje sa (veoma berićetnim) povrćem i cvećem. Bilo je tu hrane i za stomak i za dušu - za sve. "Rajski vrt" je stvoren!

skromni počeci Vrta, oko 1976.

Adam je imao jasnu viziju - znao je da je čitav blok trošnih zgrada predviđen za rušenje i da će talasi njegovog zelenila biti u mogućnosti da preplave betonsko sivilo na velikoj površini. Tako je i bilo. Tokom godina bašta se širila i sadržala je sve više života, kako biljnog, tako i ljudskog. Ova sinergija transformisala je zajednicu. Nepristupačno mesto za usiljeni život, pun mučnine i podozrenja, pretvoreno je u otvoren i srdačan prostor, u kome je obitavao istinski duh zajednice. Ljudi različitih profila slobodno su se šetali, razgovarali, disali. Jeli su ono što su gajili i gajili ono što su jeli, u sred grada. Sarađivali su, delili i uživali u tome. A iz ptičije perspektive, krive linije bašte rušile su ustrojstvo grubih pravih linija zgrada (Hundertwasser je sigurno bio ponosan).

Raj Ljubičastog čoveka i njegovih sugrađana potrajao je 11 godina. Godine 1986, gradske vlasti su ga u kratkoj akciji razrovale i sravnile, „oslobađajući” svoje dragoceno građevinsko zemljište. Na mestu nekadašnje bašte niklo je nekoliko jeftinih niskih stambenih zgrada. Tuga zajednice jasno se oseća kroz fotografije koje svedoče o razaranju vrta (pogledati kratki film na kraju teksta). Adam je izjavio da bi bilo bolje da su njega ubili umesto što su uništili baštu. Njeno uništenje proganja ga i dan danas.

Adam Purple radi u vrtu

Ono što je najbizarnije je što grad Njujork nikada nije priznao deceniju postojanja bašte - nije evidentirana ni u jednom zvaničnom gradskom dokumentu. Što se vlasti tiče, "Rajski vrt" je sve vreme bio gomila šuta koji su i ostavili!

Naravno da su znali za postojanje vrta - on nikada nije bio skriven od pogleda i posećivao ga je značajan broj ljudi. Čak ga je i National Geographic fotografisao. Pravo pitanje je zašto je bilo problematično priznati i samo postojanje, a kamoli uspeh ove ideje? Koliko je ona opasna za vladajuće strukture? Možda opasnost leži u tome što omogućuje građanima da uzgaje svoju hranu i zadovoljstvo, umesto da to kupuju od njih? Prethodno dirinčeći za iste one koje im posle prodaju dobra koja su proizveli, umesto da rade jedni za druge i za sebe same?

Iako sam prvobitno imala ideju da podnaslov ove priče bude “Početak i kraj jednog raja”, odustala sam od toga. Zašto? Jer, iako fizički uništen, „Rajski vrt” Adama Purple-a i dalje raste u srcima onih koji su u njemu osetili prve dodire prirode. Svojim korenjem prožima ideje i kreacije savremenih boraca za zelenilo, gradskih baštovana i urbanista dovoljno odvažnih da kažu „Ne!” dominaciji betona. Tako Vrtu nije došao kraj - on je rasuo svoj polen u budućnost. A Adam i Njujorčani se danas mogu ponositi njegovim plodovima.

Obavezno pogledajte i ovaj kratki dokumentarac, sastavljen od sjajnih fotografija Harveya Wanga i samog gospodina Ljubičstog: