Šuma peva: "Lepo nam je kad klinci pevaju posađenom drvetu"

Majmunčetov intervju sa udruženjem ljubitelja i sadioca drveća - "Šuma peva"

Mali uvod

Pre par dana, verovatno traumatizovana fenomenom Trampa i njegovom apokaliptičnom retorikom, sanjala sam da su usled ekstremnih klimatskih promena biljke počele da umiru. Sve, širom sveta, da zakržljavaju i polako se suše. U gradove počinju da upumpavaju veštački kiseonik, jer više nema ko da ga proizvede. Taj vazduh je odvratan i topao, kao da stojite ispred ispusta klima uređaja. Privremeno rešenje, da malo produži agoniju uoči Kraja...

Naš odnos prema biljnom svetu i drveću pravi je primer toga kad uzimate zdravo za gotovo nešto što je od životne važnosti za sve, samo zato što se (trenutno) nalazi svuda oko vas. A biljke su osnova života na Zemlji. Pre fotosinteze nije postojao složeniji oblik života.

Sve divne osobine biljaka briljiraju ako gledamo drveće. Osim njihove inherentne vrednosti - sklada, lepote, šuma, staništa koje pruža, tu su i dragocene besplatne usluge. Drveće stvara kiseonik koji dišemo, a skladišti ugljen-dioksid (čijim konstantnim upumpavanjem u atmosferu rizikujemo da pretvorimo život u Pobesnelog Maksa; i ne, u stvarnosti nije zabavno i uzbudljivo, već mučno-smrtonosno); drveće filtrira zagađenje koje neumorno prozvodimo, pruža nam hlad, snižava temperaturu okoline, održava zemljište rastresitim i plodnim, brani nas od poplava, daje nam hranu. Drvo je među najznačajnijim bićima koje Zemlja poseduje, a ne tek industrijski materijal, ili sinonim za ogrev.
Nadam se da sudbina naše jedine planete nije opisana u onome ne znaš šta imaš dok ga ne izgubiš.

Da tako ne bude trudi se i udruženje "Šuma peva" iz Beograda. Još pre godinu dana impresionirali su me jednostavnošću svog pristupa i svojim učinkom. U vremenu kada većina kalkuliše korist koju može da izvuče (obrnuto proporcionalno radu koji treba uložiti) i bez obećanja iste ne želi ni prstom da mrdne, oni - sade, bez da ih iko na to tera. Sade, i sade, i sade, ulepšavajući naš grad i čineći ga podnošljivijim mestom za život. Zadivljena, odlučila sam da sve ono što bi ih inače pitala pretočim u mali mejl intervju, a Tea Nikolić iz "Šume" bila je ljubazna da odgovori na pitanja - hvala!

"Šuma peva": "Lepo nam je kad klinci pevaju posađenom drvetu"

 

Kako i kada je nastalo udruženje "Šuma peva"?

Počeli smo sa radom u martu 2015. godine. Nas nekoliko je odlučilo da posadimo jedno drvo, da to snimimo, postavimo na YouTube i pozovemo ljude da nam se priključe u akciji sadnje. Odlučili smo time da se bavimo zato što smo godinama nemoćno gledali kako se beton širi centrom grada. I na privatnim okupljanjima bili smo rezignirani time, što je bila motivacija da se pokrenemo. Zahvaljujući društvenim mrežama, uspeli smo i da načinimo par koraka u tom smeru.

Ko čini vaš kolektiv? Koliko vas je, stalnih članova i pomoćnika?

U “Šuma peva” volontira kad ko i kako može. Uglavnom nas dvoje smo naizmenično ili zajedno na terenu gde nabavljamo stabla i sadimo, ali smo i na društvenim mrežama gde širimo ideju i sakupljamo novac za sadnice; koleginica koja nam održava web sajt i apsolutno se brine o njemu; plus neko ko volontira za sadnju, to je neko ko je slobodan, ili ko nam se javi da želi da posadi drvo. Takođe moram da pomenem ljude koji se na društvenim mrežama trude da prošire informaciju o našem postojanju ili nam šalju različite tekstove ili filmove o drveću. Tu su članovi “Šuma peva” - ljudi koji su svojim idejama ili konsultacijama pomogli i pomažu da odredimo prioritete za sadnju. 

Kako funkcioniše saradnja sa nadležnim institucijama i Zeleniom Beograd?

Dok smo radili na akciji “Drveće za grad” bili smo u neprekidnom kontaktu sa Zelenilom sa različitih opština. Uvek smo ih konsultovali da li je na nekom mestu dozvoljena sadnja i koja vrsta stabla bi bila najbolja za to mesto. Dešavalo se često i da Zelenilo nas kontaktira ukoliko ne održavaju neki deo a neko im se javi da želi baš tu da posadi drvo.

Trenutno radimo na akciji “Drveće za dvorišta” u kojoj sadimo u dvorištima vrtića i škola. Na ideju smo došli kada smo shvatili da su škole i vrtići prepušteni uglavnom sami sebi kada je ozelenjavanje u pitanju.

 Kako birate lokacije za sadnju?

U prve tri ture sadnje, uglavnom su građani sami predlagali mesta za sadnju. Mi bismo proverili sa Zelenilom da li je to izvodljivo i tako sadili.

Kako obezbeđujete sadnice? S obzirom da ste neprofitno udruženje, kako funkcioniše sistem donacija i volontiranja? Da li ste zadovoljni učinkom?

Sadnice obezbeđujemo isključivo putem donacija građana. Dokle su građani zainteresovani da se bave ozelenjavanjem svog grada, dotle mi postojimo. Vrlo je jednostavno. S obzirom da je sve krenulo od polublesave ideje da pozajmimo ašov od moje komšinice, posadimo stablo, snimimo i pozovemo ljude da učestvuju, zadovoljni smo. Mi bismo naravno voleli da sadimo hiljadu stabala godišnje, ali zadvoljni smo i sa ovih sto sadnica, kako je bilo do sada.

Koje vrste drveća birate i/ili najviše volite da sadite?

Uglavnom nemamo mogućnost da biramo šta najviše volimo. Možda je za oko najlepše posaditi četinar jer u vreme sadnje listopadno drveće je bez lišća i deluje kao sasušeno, a zimzeleno odmah ulepša svojom bojom prostor, ali podjednako nam je drago kada se posadi bilo koja sadnica.

Znamo da sadnja drveća ima sposobnost da povezuje ljude i stvara i obogaćuje zajednice. Izdvaja li se neko posebno pozitivno iskustvo ovog tipa u vašem dosadašnjem angažmanu?

Najpozitivnije iskustvo je želja ljudi da nam se priključe, da pomognu, na bilo koji način. Kada smo imali veće sadnje, recimo trideset novogodišnjih jelki na Vidikovcu, ljudi-prolaznici su nam se spontano priključili i mnogo pomogli, a komšinice iz lokalnih solitera skuvale su nam kafu i donele sok. Prvu sadnju nećemo zaboraviti, sadili smo u Braće Jerković, na predlog Zelenila. Žena je tražila da se ispred zgrade posadi neka sadnica i Zelenilo nam je ponudilo tu lokaciju. Kada smo otišli u rano jutro, stanari zgrade dočekali su nas sa doručkom, kolačima i kafom. Bilo je to zaista pozitivno prvo iskustvo. Takođe su nam jako interesantne sadnje u vrtićima, reakcija dece, njihova pozitivnost i potreba da od svega naprave igru. Lepo nam je kad klinci pevaju posađenom drvetu, na primer. 

Poslednjih godina Beograd je doživeo razne primere vandalizma, poput lomljenja čitavih mladih drvoreda na Novom Beogradu i na šetalištu ispod Kalemegdana, ali i građanske akcije radi čuvanja gradskog drveća, poput zaustavljanja nelegane seče u Šumicama 2012. i skorašnjeg zaustavljanja uništenja parka na Vračaru. Kako iz vaše perspektive izgleda sve to? Da li vam se čini da se građanska svest menja i u kom pravcu?

Uvek će postojati ljudi koji iz nekog razloga imaju potrebu da odlome granu, iščupaju mladu sadnicu ili poseku ceo park radi izgradnje parkinga, ali to je stvar na koju, čini mi se, ne možemo da utičemo direktno. Jedino što možemo je da sadimo još i još, da skrećemo pažnju ako je u planu neka nelegalna seča, ali i takođe da informišemo ljude koji nehotice oštećuju mlade sadnice, kao recimo dopuštanjem psima da tu piške. Drago nam je da građani sve više obraćaju pažnju na svoju okolinu i da su spremni da ustanu protiv nečega što tu okolinu ugrožava.

Da li postoji neki posebno vam drag primer kada su građani "zablistali"?

Ne mogu trenutno da se setim nekog medijski propraćenog primera. Ali jako sam se obradovala kada sam videla da su ispred jedne zgrade u Vojvode Stepe izbušene rupe u betonu i posađene četiri zaista velike sadnice. To ne pripada Zelenilu, tako da pretpostavljam da su se stanari sami organizovali. Bilo bi lepo kada bi toga bilo više. 

U Beogradu je sve zastupljeniji tzv. investitorski urbanizam, kada se gotovo svaki kvadrat zauzete površine komercijalizuje. Takva logika praktično izbacuje zajedničke zelene površine, a upotreba zelenila se svodi na dekorativni minimum. Imamo čitave nove kvartove bez zelenih površina, zelene zone prisutne su jedino u starim naseljima iz doba SFRJ. Kako to utiče na grad u celini? 

To je sve produkt celokupnog stanja koje odveć dugo traje. Smatram da su oni koji su izdavali dozvole investitorima odgovorni za to što tu zelenila više nema. Jednostavno trebalo je na neki način usloviti, ako je u tom dvorištu bilo šest stabala, onda treba posaditi isto toliko ili makar pola kada se stara kuća sruši i izgradi višespratnica, ili slično. Možda je takva obaveza i postojala, ali onda, to jednostavno niko nije kontrolisao, i zaista se retko ko potrudio da posadi neko drvo. Najlakše je betonirati, čini mi se.

Vidite li ikakvu mogućnost preokretanja takvog trenda? Kako povratiti ravnotežu?

Generalno, mislim da bi to moglo da se reguliše samo zakonom i nadzorom sprovođenja tog zakona. Ne mislim da je pametna ideja ostavljati to za savest pojedinca.

Kao što ste rekli, ove sezone akcenat je na sadnji u dvorištima škola i vrtića. Šta sve želite da postignete takvom akcijom? Ona svakako ima više pozitivnih aspekata...

Ova akcija nam je posebno draga i značajna, ne samo zbog toga što sadimo drveće pa će biti više kiseonika, nego zato što i razvijamo svest kod veoma malih ljudi o značaju drveća, sade zajedno sa nama, raduju se i verujemo da će mnogi od njih kad porastu biti visoko svesna ekološka bića. To nam je u ovoj ekološkoj katastrofi koja se na čitavoj planeti događa zaista neophodno. 

Šta je potrebno da bi se škola ili vrtić prijavili za vašu akciju? Čije je sve odobrenje potrebno?

Potrebno je da se samo prijave putem naše Šuma pevafejsbuk strane, ili putem e-maila shumapeva@gmail.com. Mislim da je potrebno samo odobrenje rukovodioca vrtića ili škole. 

Imate li neki savet za pojedince koji žele da se i sami oprobaju u oplemenjivanju svog okruženja sadnjom drveća?

Mogu da nam se jave ili da sami krenu do prvog rasadnika, odaberu stablo, otkopaju rupu i zasade. Nije teško.

Za kraj: značaj gradskog drveća u vaših 5 reči...

Filtrira vazduh, zaglušuje buku, sakuplja suvišnu vodu iz zemlje. Lepo je. Malo je pet reči.

P.S. Ove subote, 19. novembra, Šuma peva organizuje ručak podrške akciji "Drveće za dvorišta" , od 14 do 18h u staroj Ciglani. Dođite!