Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).

Beleške sa odmora (1): Kosilice

Lepota je u oku posmatrača

Smisao sveta i svega u njemu takođe.

Ljudi se raspomamili za motornim kosilicama. Onim sa četiri točka. Onim što od dvorišta naprave tzv. travnjak, kao sa slike. Zelen, mek, kratak i beživotan. Na sve strane bruji, zuji, melje. Ljudi vole da živi svet izgleda kao na slici (mrtva priroda?).

I eto, komšija kosi dvorište drugog komšije i pravi od njega travnjak. Nije mu dovoljan samo njegov, već je odlučio da plemenito stvori još jedan. Nije mu teško, jer voli travnjake i plaši se zmija.

Ja volim divlje cveće i volim pčele koje ih obilaze. Volim sve insekte. A insekti završavaju iseckani među noževima kosilice, pretvoreni u prah zajedno sa travom i cvetovima. Pogotovo kada neko, kao komšija, kosi u predvečerje kada su se insekti ušuškali za počinak i više nemaju snage za brzinski beg.

Da, ima tu i skakavaca i stenica i cvrčaka koji grickaju i sisaju 'pitomo' cveće koje za razliku od divljeg volimo da gajimo. Ali koliko je samo bubamara i pauka, koji nam pomažu jedući njih i biljne vaši i druge napasnike našeg voljenog boljeg cveća, voća i povrća, završilo samleveno u metalnim čeljustima kosilica. Kada ponovo nagrnu vaši svih oblika i vrsta, gladne štetočinaste osice i moljci, ko će da ih spreči? Svi neprimetni, potcenjeni branioci dvorišta već su pretoreni u prašinu. Zašto? Samo da bi nam dvorište podsećalo na fudbalski stadion.

Slična je priča o teletini. Samo zato što su ljudi umislili da je meko i ružičasto meso nekako superiornije od normalnog crvenog mesa sa po kojom žilom, telad se otima od majke nekoliko dana po rođenju. Smeštaj im je toliko mali da ne mogu da se okrenu, da bi im mišići bili atrofirani – u prevodu, da bi im meso ostalo mekano. A da bi bilo ružičasto, moraju da se učine anemičnim, pa se hrane posebnom formulom koja sadrži tek toliko gvožđa da ne umru pre vremena. Taj nedostojni život naravno moraju da podržavaju i redovne doze antibiotika i hormona.

Ne-anemično i ne-antibiotizirano meso životinje koja se kretala i videla Sunca svakako je zdravije. Kada se kosi starinski, kosom, insekti ne stradaju, seno koje ostaje se može upotrebiti za ishranu životinja, ili kao zeleni malč u baštama. Kose ne zahtevaju ravan teren i ne prave užasnu paklenu buku, a čak u veštim rukama mogu daleko brže da završe kosački posao. Ne troše ni naftu, ni struju.

Jako usitnjena trava koja ostaje iza modernih kosilica, osim u retkim slučajevima kada je neko kompostira, beskorisna je. Toliko je sitna da će se sušenjem pretvoriti u nešto nalik prašini koju će razduvati vetar. Neće učestvovati čak ni u prirodnom stvaranju humusa, a humus je gornji sloj zemljišta koji nas sve hrani.

Međutim, kako ja da objasnim svoje stanovište nekome ko ne voli bube i plaši se zmija i voli travnjake sa slike? I kako on meni da objasni značaj njegove lepe mrtve prirode?

Volimo travu, ali ne volimo korov. Volimo livadski med, ali ne volimo kad oko nas zuji pčela, ili kada nam travnjak ogrezne u nežno divlje cveće od koga med nastaje. Volimo leptire, ne volimo gusenice. Volimo bubamare, najviše u dečijim slikovnicama. Zaboravili smo da je nesreća ubiti leptira, pauka ili kućnu zmiju, i da su naši stari imali jaku intuiciju kada su do tih pravila došli. Sada smo i intuiciju i tradiciju ismejali i zaboravili, a imamo znanja koja nikoga ne zanimaju. Ovo je vreme oslobođeno svih tabua. Vreme bučnih kosilica.

Napravite kućicu za pčelu zidaricu

Ovaj tekst napisan je maja 2010. godine na blogu Space Scarab, po pojavljivanju pčela zidarica na našoj terasi (fotografije sa pčelom i gnezdom u rupi u stolu). Negde pred kraj marta 2011. njeni potomci (5-6) su se uspešno izlegli i odleteli u čađavi svet. Ove godine smo napokon odlučili da im napravimo pravu "kućicu". Uputstvo za pravljenje pronaći ćete na kraju teksta iz 2010, koji u čast zidarica koje će se, nadajmo se, naseliti kod nas, ponovo objavljujem ovde na Majmunčetu.

Usvojite pčelu!

Momentalne asocijacije na pčele su organizovanost, košnice, velike količine meda i po koji ubod žaoke. Međutim, postoje i vrste pčela koje žive radikalno drugačije.


Solitarne pčele (par stotina vrsta naseljava Evropu) žive, kao što im ime nagoveštava, pojedinačno. Neke se gnezde u grupama, ali bez ikakve socijalne organizacije. Ne proizvode med ni pčelinji vosak. Nisu agresivne i poseduju vrlo krhke žaoke – pokušaće da vas ubodu jedino ako ih direktno maltretirate (gnjavite u rukama). Odlični su oprašivači biljaka, pa ih ta osobina, plus činjenica da su bezopasne, čine idealnim „zaposlenima“ u baštama i voćnjacima. A ono po čemu su možda najinteresantnije je zanat koji kriju u svojih šest nogu - konstrukcija gnezda. Neke kopaju kanaliće u zemlji, neke traže rupe u drveću koje potom bukvalno doziđuju, a neke seku lišće i od njih sklapaju jaslice za svoje potomstvo.

Pčele zidarice, roda Osmia (eng. Mason bees) se gnezde tako što izaberu odgovarajuću šupljinu u drvetu ili na zgodnom zidu. Zatim počinju da donose blato i marljivo „zidaju“ komorice u koje će položiti jaja. Svaku komoricu opremaju i zalihama hrane – gromuljicama polena, koje će larve koristiti tokom svog razvoja. Na kraju sve to zapečate sa nekoliko slojeva blata i odlete u svoju sledeću roditeljsku misiju.

Pčelicama koje žive u urbanim sredinama nije uvek lako da pronađu odgovarajuće mesto za gnežđenje. Možete im u tome pomoći – praveći im mesto za gnežđenje na deliću vaše, ljudske teritorije. Za uzvrat će biti vredni oprašivači, ukoliko gajite cveće, ili bar biti izuzetno interesantni subjekti za posmatranje i fotografisanje. 

Izuzetno je jednostavno – možete izbušiti rupe u nešto debljem komadu drveta, ili po ličnom nahođenju naslagati svežnjeve bambusovih ili bilo kojih drugih šupljih grančica ili cevčica. Ukoliko je kućuca izložena kiši, poželjno je ubušiti rupe vrlo blago na gore, da se ne bi zadržavala voda. Primeri koje vidite su jednostavni i prirodni, ali možete pustiti mašti na volju i napraviti prave drvene pčelinje zamkove...

Postavite vašu kućicu za pčele u dvorište ili na terasu, na letačima lako dostupno, svetlo, ali ne ekstremno osunčano mesto. Pčele će već same pronaći put do njih. Praviće gnezda tokom maja, a verovatno i duže, sve do početka ozbiljnih letnjih vrućina. Potpuno zaštićene unutar svoje rezidencije, larve će se razvijati tokom leta, a onda se učauriti i tako prezimeti. Tek početkom sledećeg proleća ćete imati prilike da vidite novu generaciju (ukoliko se nađete pored kućice u pravo vreme), koja će ubrzo pošto se navikne na svetlost i prosuši krila, odleteti u beli svet. Zahvaljujući Vama.

Jedna beogradska zidarica (Osmia sp.) je izabrala šupljinu u našem starom drvenom stolu...

... a ovo je konstrukcija sa štapovima trske, već dugi niz godina u upotrebi u jednoj vikendici.

Poražavajuće veliki broj vrsta je pod pritiskom urbanizacije. Neke su potpuno istisnute iz gradova, a onima koje su uspele da opstanu u surovim uslovima (čast izuzecima – bubašvabama, glodarima i golubovima) svakako nije lako. Zato je svako drvo, svako zeleno parče gradske zemlje i svaka sitnica koju ljudi mogu učiniti da pomognu - od izuzetnog značaja. Uostalom, ako ptice zaslužuju kućice – zašto ih ne bi zasluživali i najvredniji među insektima?

Dodatne informacije o solitarnim pčelama i kreativnim rešenjima kućica možete pronaći na sledećim linkovima:

http://www.insectpix.net/ - opšte informacije o različitim vrstama solitarnih pčela i kućicama koje možete napraviti.

http://solitarybee.com/blog/ - odličan blog na kome je akumulirana značajna količina saznanja, iskustva i vizuelnog materijala o "udomljavanju" solitarnih pčela. Zanimljive ideje kako napraviti kućice pogodne za posmatranje i fotografisanje larvi.

http://www.foxleas.com/bee_house.htm - dovoljno detaljne instrukcije i saveti u vezi konstruisanja kućica.

Kako smo napravili naš pčelinjak?

Za pravljenje kućice za zidarice zaista vam nije potrebno mnogo, ni materijala ni vremena:

1. Bambusova ili obična trska (vodite računa samo da nije tretirana insekticidima), šuplja i prečnika dečijeg ili tanjeg ženskog prsta... Ma znate već kolike su pčele :))

2. Glinena saksija (zbog debljine zidova, glinena je više termoizolujuća od plastične - larve/lutke ipak treba da prezime tu)

3. Gumica ili parče kanapa (jedna ili dve, ne više), da drži štapiće trske zajedno.

4. Stara papirna kesa ili pak papir.

5. Testera (pretpostavljam da može i jak reckavi kuhinjski nož), za sečenje trske.

- Trska se iseče na komade čija dužina zavisi od dubine saksije. Pri izboru same saksije vodite računa da pčele ipak vole dublje kanale. Naši štapići imaju nekih 13 cm, iskreno se nadam da je to dovoljno. U svakom slučaju, bolje duže no kraće.

- Isecite onoliko štapića koliko staje na dno saksije (koje je uže nego rub). Povežite određenu količinu labavo gumicom i dodajte još po potrebi. Ovo naglašavam jer je tska glatka i vrlo se lako razleti iz vaših šaka.

- Iscepajte papirnu kesu na polovinu, trećine ili četvrtine (po visini), zavisno od veličine. Ne moraju biti velike kao ova na slici. Jedan list papira stavite na dno saksije, tako da prekrije rupu ako je saksija ima (upotrebne saksije za biljke ih uvek imaju, dekorativne saksije "ulošci" ne). 

- Stavite svežanj trske u saksiju, a zatim delovima kese oblažite prostor oko njega, sabijajući papir da bi dobro fiksirao trsku. 

Finalni rezultat:

Nisam sigurna kolika je potreba za kiseonikom larvi pčela i koliko su trske i glinena saksija vazduhopropusne, pa sam za svaki slučaj iglom dodala po koju rupicu u papirni čep na rupi saksije. Inače, saksijsku rupu sam izblokirala da bih koliko-toliko onemogućila pristup drugim beskičmenjacima koji mogu naškoditi pčelama. Ni pčele zidarice nisu pošteđene svakojakih parazita (bilo da su osice, muve ili grinje).

Postavite kućicu na svetlo mesto, ali koje nije jako osunčano. 

Prve pčelinje posetioce možete očekivati negde od kraja aprila do početka juna.

Weed Power!

U baštici je ove godine promenjena kompletna strategija gajenja biljaka. Nije knjiška, već potpuno eksperimentalna, jednostavna i vođena dobrim osećajem. Nova filozofija bi se mogla rezimirati kao "previše pomoći najčešće odmaže".

Prošle godine sam radila sve po klasičnim hortikulti pravilima. Žardinjera je redovno plevljena od samoniklih biljaka, u narodu poznatijih kao korov :) Biljke su prihranjivane kvalitetnim komercijalnim đubrivima u propisanim dozama, orezivane i sve. Međutim, sredinom proleća i do kraja leta sledi prava katastrofa u vidu najezde crvenih paukova (grinje roda Tetranychus), koji su što desetkovali (pobili mi SVE suncokrete), što unakazili dobar deo biljne populacije. Ovo nije ništa čudno, ako uzmemo u obzir da su im idealna što suvlja i toplija staništa - baš kao što su to gradske južne terase, baš kao što je naša. Zatim su biljne vaši postale više nego ješne i samostalno ubile dve biljke, druge oslabile. S obzirom da sam apsolutno protiv upotrebe pesticida/insekticida, pre svega zbog štete koje mogu naneti ostalim, a često korisnim stvorenjima, ratovanje se uglavnom svodilo na ručno skupljanje (čitaj: gnječenje) i prskanje rastvorom belog luka (koji tera kako naše, tako i ove fitovampire). Bila je to duga i kr... hemolimfna borba.

Od pomoći je bio predatorski živi svet - recimo, pauci skakači (o nesebičnoj pomoći paukova ovde je već pisano), nekolicina "gostujućih" bubamara i drugi. Međutim, gotovo niko od malih pomoćnika se nije zadržavao dugo u žardinjeri - iako grinjama odgovaraju suvi, topli i oplevljeni uslovi odgovaraju grinjama i vašima, bilo je očigledno da ne odgovaraju nikom drugom, a pogotovo ne pozitivcima.

Ljubičica ušuškana među drugim biljkama i montiranom pokrovnom grančicom jele
(ljubičice nikako ne vole direktno sunce juga)

Izuzet od kataklizme bio je jedino desni deo žardinjere, koji je bio daleko slabije plevljen i gde sam ostavila niskorastuću travu i slične samonikle "patuljke" koji su se tu zatekli. Šteta od crvenih paukova je bila daleko manja, a gajene biljke normalno su se razvijale i cvetale sve do prvog mraza. Očigledno da je "korov" stvorio uravnoteženije uslove - vlažnije, sa manjim temperaturnim ekstremima i većim biodiverzitetom - kakvi manje odgovaraju štetnim stvorovima. Jedan jedini suncokret koji je doživeo cvetanje bio je upravo tu. Čak i u skučenim i izmenjenim uslovima kao što je gradska žardinjera, pustiti prirodu da sama uspostavi svoja pravila je izgleda najbolje rešenje za sve.


Zato ove sezone primenjujemo nove mere:

1. Pokrov od suvog lišća, grančica četinara i suvih baštenskih biljaka napravljen je zimus, pre svega radi zaštite višegodišnjih biljaka od velike hladnoće. Slično sam radila i prošle zime, ali sam pokrov uklonila na početku sezone, da raščistim površinu za sađenje, kao. Raščišćavanje nema mnogo smisla - pokrov (a) štiti zemljište od isušivanja i ispiranja i poboljšava njegov kvalitet kako postepeno truli, (b) pruža mladim, nežnim biljkama zaštitu od jakog sunčevog zračenja i (c) predstavlja stanište korisnih beskičmenjaka - na ovo mi je posebno skrenulo pažnju kada sam zimus u suvim cvetovima hrizantema pronašla larve Syrphidae (pčelolike muve), koje su inače veliki žderači biljnih vaši. Teoretski, pokrov bi mogao da pomogne i štetočinama da prežive, ali nedostatak pokrova u prethodnim godinama im svakako nije smetao...

Ko to laže, žardinjera mala? Hrizanteme, drvce, karanfilići i divljakuše

2. Nema plevljenja niskorastućeg "korova" - ovakve biljke puštam da slobodno rastu, krateći ih samo ako počnu previše da guše neku gajenu biljku. Ovo ima nekoliko prednosti:
- Biljke čuvaju vlažnost zemljišta i sprečavaju usijanje žardinjere na direkntom suncu - dakle, uskraćuju crvene grinje za dva najznačajnija im razvojna faktora.
- Povećavaju opštu biološku raznovrsnost u bašti - pružaju mikrostanište i pogodne uslove za korisne insekte, pauke, stonoge. Veća biološka raznovrsnost = veća mogućnost da se uspostavi prirodna ravnoteža = zdravija bašta.
- Same su izrazito otporne na štetočine, pa ih ne privlače.
- Imaju sitne listove, cvetove i semenke, pa ne bi trebalo da troše mnogo hranljivih materija u svrhu stvaranja istih.

Za sada ne deluje da gajene biljke i malo zaostaju u razvoju zbog svojih divljih komšinica. Pratim kakva će biti situacija kada dođe do cvetanja, koje je pogotvo prehrambeno zahtevno za gajene kultivare.

Ako neka divljakuša previše guši domaću biljku, malo je ošišam. Planiram da određene biljke uklonim ako nešto drugo bude trebalo da dođe na njihovo mesto, ali nikako bez preke potrebe.

Ni ruža se ne buni u korovskom komšiluku

3. Prihrana: humus + "diskretno đubrenje" - kod svih višegodišnjih biljaka dodat je humus, a svako drugo-treće zalivanje u vodu dodajem prihranu, ali "diskretno" - u 10-20 puta manjoj koncentraciji od propisane, ponekad još manje, gotovo simbolično. Ideja je da vodu samo "prstohvatom posolim" i tako je malo obogatim hranljivim materijama, ali ne u meri koja dopinguje biljku i tera je u ubrzan razvoj. Ne znam koliko ovakvo đubrenje uopšte ima efekta, ali sve biljke lepo napreduju prirodnim tempom - nisu se iscrpljene kao prošle godine kada sam ih dopingovala opet po klasični pravilima (što se pride jako dopada i štetočinama). No uskoro i onako prelazimo na Slavol, koji jako cenim i stoga mu se radujem.

4. Često zalivanje same terase - da bi se koliko toliko podigao nivo vlažnosti koja odbija crvenu napast. Opet ponavljam, terasa je na južnoj strani, tako da usijanje ume da bude veliko.



5. Svakodnevno praćenje svih dešavanja u bašti.

Dosadašnji razvoj dešavanja: i pored lepog vremena koje im jako pogoduje, od početka godine sam našla čitave 2 (DVE) biljne vaši! Iako imaju dosta sočnih izdanaka hrizantema i ruža, da im enzimi pođu na mandibule. Jednostavno ih nema. I dalje mi deluje neverovatno.

Mada, kad vidim nekoliko ovakvih baja kako se vešto veru po biljčicama i grančicama, više nije tako neverovatno :)

Arhineprijatelja crvenu grinju tek čekamo da promoli pipke destrukcije.

* * *

U suštini sam nikad zadovoljnija bašticom. Ako se slučajno desi da preskočim zalivanje jedne večeri, znam da će, za razliku od svih ostalih oplevljenih godina, zemlja ostati dovoljno vlažna da biljke neće klonuti. Praćenje živog sveta po bašti još je zanimljivije, jer sada zaista ima prostora da se razmaše po svojim biljnim mikrostaništima i znam da je tu jer su uslovi odgovarajući, a ne samo prinudno i trenutno, tražeći hranu. Jednostavno se oseća da ovakav sastav daje jaču potporu lokalnoj fauni, a gajene biljke se ne bune. "Vuk sit i ovce na broju" :)

A naravno, to da "korov" ne može biti izuzetno dekorativan je čista zlobna predrasuda...

Putešestvija mrava (E. Nazarov, 1983)

Predivna entomoanimacija!
(via Myrmecos)

Pomor pčela kod Šumica?

Šumice, Konjarnik, BGD, 20. jun 2011.

Bio je lep dan za šetnju, ali ne i za Konjarničke Apidae.

Odmah preko puta kompleksa Šumice, prvo smo primetili nekolicinu čudno imobilnih i za let nesposobnih pčela različitih vrsta i bumbara, kako se koprcaju po asfaltu. Onda smo uočili i pozamašan broj mrtvih. Meni (kao priličnom laiku za zdravstvena pitanja dotične familije) ovo liči na masovno trovanje. 

Isti prizor se mogao videti i celim putem nekoliko ulica iznad, u radijusu oko 1 km, za dalje ne mogu da tvrdim. 

Na netu nema podataka o bilo kakvom vanrednom zaprašivanju - "borba sa kormarcima" u Beogradu počela je krajem aprila. Za krpelje podataka nema. Šta god da je u pitanju, vrlo tužno za videti.

Ima li neko ideju o čemu se radi?