Sve će to reka da odnese

 

RTS, ponedeljak, 11. avg 2014: Jalovišta ne ugrožavaju Drinu i Savu

Agencija za zaštitu životne sredine Srbije saopštila je da postoji mala verovatnoća da opasna koncentarcija teških metala, nanetih muljem i vodom iz oštećenog jalovišta nekadašnjeg rudnika "Stolice" u Kostajniku kod Krupnja, stigne preko reke Jadar do Drine i Save.

Zamenik direktora Agencije Dejan Lekić kaže da građani nemaju razlog za zabrinutost, jer će zbog mnogo većeg protoka Drine i Save koncentracija biti i 100 puta manja od one utvrđene u Jadru, prenosi Beta.

RTS, ponedeljak, 22. sep 2014: Teški metali stigli do Drine

Gradsko veće Loznice zatražilo hitno rešavanje problema isticanja hemikalija sa jalovišta iz rudnika u Stolicama, kod Krupnja. Koncentracije metala na ušću Jadra u Drinu povećane za nekoliko stotina puta od dozvoljene.

Na osnovu najnovije analize uzoraka vode sa četiri merne stanice, na samom ulivanju Jadra u Drinu, nalazi su više nego poražavajući. Gvožđe, olovo, kadmijum, cink, bakar, arsen, živa, antimon i mangan, koji se nalaze u kategoriji od 1 do 4, u većini uzoraka ovde su van te klase. "Koncentracije gvožđa na mestu ulivanja Jadra u Drinu povećane su 290 puta, a antimona 160 puta u odnosu na dozvoljene", upozorio je Aleksić.

Jalovište je zapravo veštačka akumulacija pune toksičnog mulja. Usled klizišta, brana je pukla i nekoliko hiljada kubnih metara mulja je u dva navrata, u maju i julu, oteklo u potok, koji se uliva u rečicu Korenitu, koja se uliva u Jadar, koji se uliva u Drinu. Da li se talog iz jalovišta i dalje izliva pri većoj provali oblaka, nije jasno, ali bi bilo logično s obzirom da je brana razvaljena.

Rekoše da neće ni stići do Drine. Mesec i kusur dana kasnije, situacija na ušću Jadra u Drinu je „poražavajuća“.

Vlada je čekala do sve do JULA i drugog izlivanja da bi formirala „radnu grupu“, koja je, kako RTS informiše A. Vesić, „uradila predlog mera za sanaciju jalovišta (...) koji je prosleđen ministarstvima poljoprivrede, vodoprivrede i zaštite životne sredine, rudarstva i energetike i zdravlja, gde se čeka njihova saglasnost. Po dobijanju njihove saglasnosti, Rudarski institut iz Zemuna će iduće sedmice utvrditi da li je taj projekat primenljiv i da li sa ulaganjima od 66 miliona dinara mogu da se urade obodni kanali i popravi kolektor“.

Pritom ovde govorimo o situaciji koja bi trebalo da bude urgentna za rešavanje.

Zamislite da stan u zgradi gori. Zamislite da se onda, dok ljudi u ostatku zgrade bespomoćno čekaju da se požar proširi na njihove stanove, formira radna grupa koja izrađuje predlog mera za gašenje požara, koje onda ČEKAJU SAGLASNOST nekog ili svih ministarstava, jer se očito ne zna koje je tačno nadležno. Kako to može biti „realizacija hitnih mera za sanaciju“?!

U realnosti, plan je zapravo taj da se, kao i uvek, čeka da „reka sve odnese“. Vlastodršci i stručnjaci se uzdaju da će se situacija rešiti sama od sebe, da će „od Jadra 25 puta veći protok Drine“ razrediti 290 puta (!) veću od dozvoljene koncentraciju gvožđa i 160 puta veću koncentraciju antimona. I da će „zagađenje minimalno uticati na zdravlje ljudi nizvodno“, kako je rekao g. Lekić u avgustu. Takođe je rekao da će veći deo toga da se „slegne“ u korito Jadra, kao da je to neka idealna situacija. Šta god podrazumevao pod „sleganjem“, ono ne znači da će teški metali ostati biološki neaktivni i da se neće akumulirati u biljkama, životinjama i ljudima.

Problem sa teškim metalima je upravo njihova bioakumulacija – organizam ne može da ih izbaci, već se hroničnom izloženošću koncentracije u tkivima samo povećavaju. Kroz mrežu ishrane, od proizvođača ka potrošačima, koncentracije se uvećavaju. Koje su posledice dugoročne izloženosti povećanim koncentracijama metala iz jalovišta „Stolice“?

Antimon: hematološki problemu (povećanje holesterola, padovi nivoa šećera u krvi); oštećenja oka i očnog nerva, praćena glavoboljama;

Arsen: ozbiljne neurološke, respiratorne, hematološke, kardiovaskularne, gastrointestinalne, kožne i druge patologije; rak bešike, buburega, pluća, prostate, kože; spontani pobačaji i kongenitalne deformacije fetusa; dijabetes.

Bakar: Oštećenja bubrega i jetre

Cink: Disfunkcija pankreasa; poremećaji koncentracije holesterola u krvi; verovatni neurotoksin.

Mangan: neurološki efekti (drhtanje, kruti mišići, konfuzija); ometa metabolisanje gvožđa, anemija.

Olovo: negativan uticaj na nervni sistem, posebno su osetljiva deca kod kojih može doći do poremećaja u razvoju; encefalopatija; delimična paraliza; oštećenje bubrega; ometanje sinteze vitamina D; anemija; povećan rizik od hipertenzije;

Gvožđe: akutno trovanje: mučnina i povraćanje, gastrointestinalna krvarenja, žutica i otkazivanje jetre, zatvor; hronična izloženost velikim koncentracijama gvožđa: sekundarna hemohromatoza (akumulacija gvožđa u jetri i drugim organima koja dovodi do njihovog oštećenja).

Živa: neurotoksin; oštećenja nervnog sistema; oštećenja bubrega i tiroidne žlezde; teratogen (oštećenja fetusa); akrodinia, Minamata bolest.

Kadmijum: oštećenje i/ili otkazivanje bubrega; promene u strukturi i gustini kostiju; moguć uticaj na oboljenja perifernih krvnih sudova; „Itai-itai“ bolest.

I pritom, ne zaboravimo da je brana jalovišta i dalje oštećena. Kad smo kod oštećenja, nasip Jadra, reke koja je sada siva i proglašena za „vodu van klase“, oštećen je na čak 40 mesta, od kojih je 10 sanirano. Zamislite sivu bujicu koja se, u slučaju novih obilnih padavina, razliva na poljoprivredno zemljište kojim je reka okružena.

Jedino ispravno što se može uraditi u ovakvoj situaciji je da se uvede POTPUNI MORATORIJUM na SVE planirane rudarske aktivnosti na teritoriji Srbije, sve dok ne bude utvrđen jasna lestvica odgovornosti i mehanizam delovanja u kritičnim, hazardnim situacijama. Izlišno je govoriti da taj mehanizam mora da bude brz i efikasan. Ako je to ovde nemoguće, onda je nemoguće i rudarstvo. Država koja nije sposobna da za gotovo pola godine uradi apsolutno ništa na sanaciji havarisanog jalovišta napuštenog rudnika, osim „predloga  mera“, ne bi trebalo da je u mogućnosti da izdaje dozvole za ekstrakciju ruda.

Ironija poplave / Poplava ironije

Ironija je da su upravo poplave stvorile nanose dragocenog plodnog zemljišta u rečnim dolinama, koje je privuklo ljude da se tu nastane*
*Ovo je prosto činjenično stanje, nema tu nikakve krivice. To je bilo i biće prirodno i spontano ljudsko ponašanje gde god ima reka i plodnog zemljišta. Pogledajte gde su nikli mnogi prosperitetni gradovi sveta.

Ironija je i da se hranljivi poplavni mulj u našim vremenima pretvorio u otrovni mulj, pun pesticida, otpada, fekalija sa farmi.

Ironija je da su svima* usta puna priča o betonskim utvdrama, retenzijama i akumulacijama, puna usta Holandije; u zemlji gde resor za vodoprivredu dobije oko četvrtinu sredstava iz budžeta od onoga koliko mu stvarno treba, gde se beton postojećih nasipa rasapada, a vodene akumulacije su dovoljno zapuštene da konstantno postoji pretnja zatrovanih vodovoda (Užice). Zemlju gde lokalne samouprave pre katastrofe nisu imale para da poprave proklete sirene za uzbunu sada greju snovi o struktirama čije je već preskupo održavanje još skuplje nego izrada. Koje, ukoliko se ne održavaju kako treba, umesto spasa nude uvećanje inenziteta poplavnih talasa.
*Ili makar besmrtnom tutologu-samozvanom stručnjaku za poljoprivredu, genetiku, a sada i hidrologiju Zahariju Trnavčeviću


Ironija je kad u Politici, u Pogledima, na temu poplava mesto dan za danom dobiju stručnjak pa Zaharije Trnavčević, te ispadne da su jednako kompetentni.

Ironija je što su upozorenja meteorologa ozbiljno doživeli jedino oni koji imaju najmanje uticaja u našem društvu - pojedini penzioneri.

Ironija je su ljudi fantazirali i širili laži o stotinama mrtvih kada je mrtvih već bilo preko trideset, što je ogroman broj za naše pojmove. Da u jednoj od najvećih prirodnih katastrofa u našoj istoriji opet smrti nije dosta.

Ironija je da u godini kada patrijarh Irinej (uz sve ostale nekanonske postupke) kaže da, suštinski, nema ništa protiv da Alojzije Stepinac, čovek iza koga su ostale stotine hiljade mrtvih i mučenih Srba, Jevreja i Roma i jedini logor za decu u II sv. ratu, bude proglašen za rimokatoličkog sveca, za poplavu opet ispadnu odgovornije parada i bradata žena.

Ironija je što je bila potrebna najrazornija zabeležena poplava da bi ljudi napokon prozreli i napušili Biljanu Srbljanović.

Ironija je kada kreneš kao dobrovoljac da spašavaš jedan grad od poplave, a završiš rušeći nepravovernu lokalnu vlast.

Ironija je što mnogi koji skontaju koga imamo na vlasti zavape "Vratile su se '90e!", a čak i devedesetih je postojao po neki slobodan medij i, zamislite, opozicija.

Ironija je kada Evropska banka za obnovu i razvoj u sred poplave pokaže mnogo veće interesovanje za prodaju (pardon, privatizaciju) Telekoma nego da ti ponudi pomoć.


Ironija je da se u neviđenoj nesreći političari neviđeno okoriste. Da su robovlasnici na dobitku dok im roblje strada.


Ne volim ironiju. Ipak, postoji jedna ironična crta događaja koja mi se dopada.

Ironija je da kada smo već odavno ogrezli u propadanje i samomržnju, kada smo od strane drugih i nas samih etiketirani kao podli i otupeli, ipak desetine hiljada ljudi dobrovoljno hrle da pomognu unesrećenima, njihovoj zemlji i njihovim životinjama. Da pomognu jedni drugima.

Hvala Bogu na tome.

Drvećem protiv snegova

Stotine ljudi okovanih u snežnim nanosima, prevrnuti šleperi, zavejani automobili pokradenih točkova i mnogostruko dramatične akcije spasavanja obeležile su poslednji nalet košave u Vojvodini. Prateći sa bezbednog (medijskog) odstojanja čitavu situaciju, delovala mi je potpuno nadrealno. Izgledalo mi je kao da slike sa tom neverovatnom količinom zaprljanog, sivkastog snega potiču iz daleka. Ne sa udaljenosti od 50ak kilometara.

Moram da priznam da su mi proletale misli o mogućoj povezanosti ove katastrofe i vojvođanskog pejzaža - Vojvodina, nemilosrdno iskrčena, praktično je postala jedna ravna, poljoprivredna ploča sa koje mestimično štrče kuće. I kada ovakav vetar dune noseći sneg možda i stotinu kilometara, nema ničega što ga može usporiti i zaustaviti. Osim  kuća. I izdignutog puta. I automobila na njemu.

A onda je kao šlag na tortu MM podelio sa mnom ovaj kratki zapis:

A kamo vam drvoredi????

mlekac 

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

Ovo se, naravno odnosilo na sečenje drvoreda između dva susedna sela, prelepog, starog drvoreda, onakvog kakav se, bar u mojim sećanjima, vezuje za Vojvodinu...

I komentarisao je on dalje, da je taj drvored stajao tu jošod vremena njegovih predaka, (dobro, možda ne baš taj isti, kad bi staro drvo palo sadili su mlado, al' na tom mestu) i kako je bio ne samo milina leti, zbog hlada, nego još veća pomoć zimi, pošto je koliko - toliko branio vetru da se razduva preko ceste i da je zatrpa, a ako bi baš i napadao velik sneg, uvek si, po drveću, znao u kom pravcu je selo, a sada...

 I gledam snimke, i setim se sličnih muka od prošle godine, i onda se, opet, pristeim da sam te drvorede pokraj puta, zaista, nekada viđala mnogo češće....

Pa zar nije jeftinije (o lepoti i zdravlju neću ni da pričam) ponovo posaditi drvorede pokraj puta nego li svake zime muku mučiti i angažovati vojsku i šta sve ne da se izvlače zatrpani???

I da istaknem dva relevantna komentara:

mlekac 

Ja sam samo prenela zapažanja starog "lokalca". Kazo mi čovek, svako selo koje je iseklo drvored, sad se zimi suočava sa tim da bude potpuno "odsečeno". Džaba čišćenje, vetar naduva sneg sa njiva i moš' da se slikaš....

rastinjak

Nije poenta u drvoredima koji se nalaze isključivo pored puteva. Kompletan atar bi trebao da bude ispresecan drvoredima, ne samo u cilju sprečavanja stvaranja snežnih nanosa, ali bi svakako taj efekat bio najvidljiviji. Trenutno, u zimskom periodu kada na poljima nema useva, kilometri brisanog prostora su idealni da se vetar zaigra i ponese ogromne količine snega do prve prepreke. Iz tog razloga nisam uveren da bi drvoredi pored asfaltiranih puteva rešili problem. Potrebno nam je sistemsko rešenje.

To 'sistemsko', opsežno rešenje je recimo moglo već da bude u zamahu da smo počeli da primenjujemo smernice Emerald Network/Natura 2000 projekta (što smo uzgred, potpisali), koje podrazumevaju umrežavanje bitnih staništa u čitavoj Evropi upravo pomoću stvaranja 'šumskih koridora' na ovakvim brisanim prostorima. Em bi smo dobili zaštitu od snežnih udara, em bi smo pružili potporu biodiverzitetu, em bi doprineli prečišćavanju vazduha i podzemnih voda u teško agrarizovanom kraju, em sve to i još štošta za malo para u poređenju sa bilo kakvim infrastrukturnim projektom. To nije 'win-win' strategija, to je 'win-win-win-win...' strategija. Zvuči gotovo k'o telešop ponuda.

Ali, kraj nepogode nije i kraj nevolja. Recimo, "Železnice Srbije su saopštile da su, prema prvim procenama, od snežnih nepogoda pretrpele direktnu materijalnu štetu od oko 25 miliona dinara.". I pruga je, naravno, bila zatpana. 

Japan je sinonim za brze i nadasve tačne vozove, za u svakom pogledu uspešnu železnicu. E pa pogodite kakvu zaštitu od snežnih nanosa, ali i drugih hazarda, koriste? Drveće. Uverite se i sami:

Today, about 1500 km of Japan’s 25,000 km of railway trackside is home to about 11,000 ha of railway protection forests.

About 90% of all railway protection forests in Japan are for snowdrift protection. They are mainly on Hokkaido and the northern part of Honshu. The most common species used in these forests is Japanese Cedar (Cryptomeria japonica) in Honshu and Norway Spruce (Picea abies) in Hokkaido.

The first snowdrift protection forests were planted in 1893 and are the 41 stands along the Tohoku Line between Mizusawa and Aomori. When this line started full operation between Tokyo and Aomori in 1890, winter services were very unreliable due to heavy snow. Trains were frequently delayed or trapped for days by drifts and all services carried emergency food and water for passengers and crews to guard against starving while trapped. Trackside wooden fences had proved ineffective because strong side winds and flying embers from steam locomotives easily destroyed them.

Seiroku Honda (1866–1952), the founding father of railway protection forests in Japan and the first Professor of Silviculture at the old Imperial University of Tokyo, devised a plan to plant snowdrift protection forests after seeing plantations developed by the Canadian Pacific Railway on his way home from academic studies in Germany. He planted the first protection forests in 1892, using German silviculture methods and continued to work training his successors as the protection forest adviser to the Railway Agency for more than 30 years.

Dakle, radi se o ozbiljnim snegovima. I ozbiljnim vetrovima. I ozbiljnoj, a pride čak izrazito tehnokratskoj zemlji.

Rešenja koja nam se nude kroz saradnju sa prirodom vrlo su jednostavna i pristupačna, pogotovo sa finansijske strane. Međutim, i pored svih svojih prednosti u nas se retko koriste. Dok god nam naša gordost (kompleski oličeni u stanovištu da su tehnološka rešenja uvek bolja od prirodnih), ili gramzivost (oličena bilo u nevoljnosti da se 'žrtvuje' i ar, ma metar kvadratni plodnog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe, bilo u ugrađivanjima u nekakve skupe projekte zaštite kakva su nam svima dobro poznata) ne dopuštaju da postupamo ispravno, patićemo više nego što je potrebno. Mentalna zavejanost je često gora od fizičke. Fizička bude i prođe, ali umna zaslepljuje svaki dan, 365/6 dana u godini.

Nanočestice, mikromanipulacija i makronebriga

Vikend ekološka razbiglavka u tri čina

Prvi čin.
Sve je počelo od ove vesti. Vlada uvodi markiranje goriva 'najsavremenijom nanotehnologijom'. Nano nano nano... Ovde u našem majmunskom gnezdu, pre nekog vremena smo se sticajem okolnosti bacili na istraživanje potencijalnih zdravstvenih i ekoloških opasnosti od upotrebe nanočestica srebra, jer se jedno malo majmunče igralo nečim što ga sadrži (Jumping Clay). U tim istraživanjima (legitimnih naučnih publikacija), došli smo do raznih uznemirujućih podataka. Zato je ovakva vest bila povoljan okidač za formiranje mnogih tamnih nanočestičnih oblaka među mojim mislima.

Kada je reč o novim i potencijalno revolucionarnim tehnologijama, u pogledu njihove bezbednosti i uticaja na organizme treba imati dozu zdravog skepticizma i sprovesti obilje istraživanja. S obzirom da ovde radi o takvoj novoj tehnologiji, ne postoji naučni konsenzus o bezbednosti nanotehnologija i njihovoj (ne)štetnosti. S druge strane, ako sporna tehnologija rešava konkretan problem ili donosi neki vid ekonomskog dobitka, postalo je pravilo da njena široka upotreba postane uobičaena pre nego što se rizici ispitaju.

Uzmite primer nanočestica srebra - zbog svojih dezinfekcionih svojstava, završili su u paleti proizvoda, od čarapa do dečijih igračaka. Međutim, kako se fond znanja o njima uvećava, isplivava sve veći broj dokaza o njihovoj štetnosti po žive organizme.
Srebro je od antičkih vremena poznato sterilišuća, antibiotička materija koja ubija bakterije. Samsung, koji drži patent za "Silver Nano" ističe da ubija 650 vrsta bakterija. Ono što je zabrinjavajuće je da u istraživanjima pokazuje i štetan uticaj na više organizme. Primera radi, dovodi do respiratornog oštećenja i smrti kod odraslih riba, i do oštećenja i mutacija kod njihovih embriona (1) (2) (3). Uništava običnu travu (4). A, izuzev postojanja pluća, verovali ili ne, naša tkiva su veoma slična ribljim.

Ali hajde da batalimo srebro. Nijedna ozbilja agencija koja se bavi procenom rizika ne odobrava široku upotrebu nanočestica. Što se našeg (budućeg) benzina tiče, s obzirom da je zaštićeni patent u pitanju, ostaje misterija kakve tačno nanočestice kompanija Autentix koristi. Ali evo jednog pasusa koji se odnosi na nanočestice generalno, iz ovog (5) rada koji preporučujem za čitanje:

While benefits of nanotechnology are widely publicised, the discussion of the potential effects of their widespread use in the consumer and industrial products are just beginning to emerge [7,8]. Both pioneers of nanotechnology [9] and its opponents [10] are finding it extremely hard to argue their case as there is limited information available to support one side or the other. It has been shown that nanomaterials can enter the human body through several ports. Accidental or involuntary contact during production or use is most likely to happen via the lungs from where a rapid translocation through the blood stream is possible to other vital organs [11]. On the cellular level an ability to act as a gene vector has been demonstrated for nanoparticles [12]. Carbon black nanoparticles have been implicated in interfering with cell signalling [13]. There is work that demonstrates uses of DNA for the size separation of carbon nanotubes [14]. The DNA strand just wraps around it if the tube diameter is right. While excellent for the separation purposes it raises some concerns over the consequences of carbon nanotubes entering the human body.

Ono što ubija bebe ribice stiže do vaših beba upakovano u šarenilo njihovih igračaka. S obzirom da je nekim čudom sadržaj vidno obeležen, Jumping Clay lako možete da preskočite. Ali osim ako ih ne dodaju pijaćoj vodi, da li možete da zamislite širu upotrebu nanočestica od dodavanja u gorivo koje će koristiti svako vozilo na našim putevima?

Da li iko nadležan (i) u vlasti razmatra ekološke i zdravstvene rizike ovog projekta? Gde je procena uticaja na životnu sredinu? Imaju li Autentix i SGS makar neku sopstvenu procenu, jer makar ja na sajtu ne mogu da je iskopam? Mantre poput "najnovija tehnologija" i "popunjavanje budžeta" izgleda su sasvim legitimne i dovoljne da opravdaju nebrigu za naše sveukupno bivstvovanje. Ili treba da se osećamo počastvovano što se nalazimo među pionirima oprobavanja jedne nove tehnologije, među prvima u Evropi, a rame uz rame sa Senegalom, Kamerunom, Kenijom, Obalom Slonovače i Togom? Razumem da smo siromašna zemlja u buli. Razumem da ne možemo živeti u devičanski čistom svetu. Ali me boli to što niko nije obazriv i oprezan, kao da niko nema ni trunku zdravog skepticizma u vezi nečega što ima potencijal da ugrozi živi svet, u koji se, iako umrtvljeni, ubrajamo i mi. Nije ih briga. I večito nas stavljaju pred svršen čin.

Da li je iko pitao Valjevce kada su počeli da grade monstruoznu branu "Rovni", ili Užičane da li uopšte žele da piju vodu iz akumulacije? Ne. Za vapaje brojnih stručnjaka hidrogeologa koji su probali da govore u ime naroda, ostali su gluvi.
Da li nas je iko pitao da li želimo da jedinstveno Jabučko Ravnište na Staroj Planini bude sravnjeno i da na njemu nikne hotel "španskih investitora", a u stvari od budžetskih para? Ne. Pardon - pitali su Zavod za zaštitu prirode, koji je, kao stručno telo, rekao Ne umesto nas. Zato je tadašnja direktorka prof. dr Lidija Amidžić - sramno smenjena.
Kada dignemo glas protiv rudnika nikla neposrednoj blizini, ili u samim centrima naših prirodnih bogatstava, ministar rudarstva  i kompanija Srbija Nikl savršenoj harmoniji počinju da traže zakonsko rešenje koje će ukinuti lokalnim samoupravama pravo da se bune.
Da li je iko od donosioca odluke pitao i jedno stručno lice, ijednog zdravstvenog radnika, biologa, ekologa, da li je uopšte dobra ideja staviti nanočestice u gorivo? Ne znam, ali iskustvo mi govori da nije. Opet, ne radi se o definitivnom isključivanju ove, ili bilo koje druge tehnologije. Radi se o transparentnosti odluka i procedurama koje bi trebalo da se poštuju, a ne poštuju se.
Nadležna ministarstva rutinski donose odluke da procene zaštite životne sredine "nisu potrebne". Javne rasprave se održavaju u najbesmislenijim terminima i objavljuju u poslednjem času, ne bi li na njima slučajno bilo talasanja (kao onomad kada je jedan od protivnika hidroelektrane na Limu dobro umlaćen). Roblje je tu da ćuti, a ne da "diskutuje". Stoga ozbiljan javni dijalog praktično ne postoji.

Tako dolazimo do drugog čina.
U mnogim slučajevima onemogućen je čak i neozbiljan, neformalan javni dijalog. Naime, na sajtu B92 pokušala sam da ostavim komentar na vest iz prve rečenice. Pristojan i umeren, suštine sadržane u Prvom činu ove drame. I - ništa. Nije objavljen. Prosto mi je neverovatno da baš niko nije pokušao da ostavi sličan komentar, sa sličnom dilemom. Ali očigledno da je jedina dozvoljena javna debata ona o ceni goriva, pošto se svi komentari tiču samo tog problema.

U nekom teorijskom svetu, mediji bi trebali da pomažu slobodu informacija i govora. U realnom, najčešće rade upravo suprotno - dolivaju ulje na vatru i puštaju nas da se međusobno gložimo s jedne, a p!*%#sto ćute o svemu bitnom sa druge strane (čast izuzecima). Komentarske rasprave na već dovoljno cenzurisane i/ili iskrivljene vesti se vrlo besramno konstruišu i morderiraju. 

Ovakvo stanje masmedija ne može da vas ne pogodi. Zato u potpunosti mogu da se empatišem sa, recimo, blogerom Albicilla koji u sred celokupno sulude, neopravdane i obmanjujuće hajke (medijske i realne) na kormorane, kao šlag na tortu pročita vest spomenute medijske kuće koja je preuveličala količinu ribe koju kormorani pojedu za tričava 4 puta! Zašto? Neko ko bi trebalo da bude objektivan i neutralan iz nepoznatih razloga pogoršava situaciju. To ne bih nazvala samo neodgovornim, već i podlim. U tekstovima dotičnog blogera osetan je bes. Čovek je ljut s pravom.

Treći čin.

Dok slažem nanokockice u glavi, gledam kroz prozor, i imam šta da vidim: u sred košavske nepogode trojica muškaraca pakuju drva iz šumarka preko puta u Opel karavan. Ubeđujem sebe da skupljaju velike grane koje je oborio vetar, ali vidim da nose čitava mlada stabla. I jedno starije, baš veliko. Vidljivo je da su isećena. Ne mogu da zatvore gepek koliko su natrpali u njega. A gepek je veliki.

Ostaje mi samo da maštam da su to u stvari bolesna, suva stabla koja je i tako trebalo poseći. Da li treba zvati nekoga?  Zelenilo, Komunalnu? U 8 uveče, subotom, po vetru od 100 km na sat? Jer hladno je, ljudima treba ogrev. Ali ta stabla niko neće nadoknaditi. Taj zeleni pojas je jedino što nas deli od autoputa sa koga doleću ogromne količine čađi, olova i svih onih divnih produkata sagorevanja benzina. Među kojima će od sada biti i misteriozne Autentixove nanočestice.

Kada se sve uzme u obzir - da li je moguće ne biti ljut? Da li je moguće staloženo se baviti zaštitom prirode i njenih i naših dobara? Staloženo pisati tekstove i pisma, staloženo okretati telefone. Staloženo talasati. A uz to, staloženo saditi drveće, bez gneva ako ga neko izlomi. S mirom učiti decu i odrasle, bez brige da li ikome išta ostaje u glavi. Opušteno i s ljubavlju prebrojavati i popisivati ptice, leptire ili guštere, bez konstantne bojazni da će ih neko sutra iz čiste obesti, kao sirote kormorane, pobiti. Prosto - mirno obavljati svoj deo posla. Ako lome i truju, mi da sadimo i čistimo. Ako nas zasipaju lažima, mi da posipamo istinu koju znamo. Tek tako, bez srditosti.

Staloženost u svemu za sebe želim više nego išta. Jer ovaj bes koji osećam i koji mi steže vilice dok pišem ovakav tekst me parališe da uradim bilo šta konstruktivno. Da dam svoj realan doprinos onome u šta čvrsto verujem.

Apdejt: U novom članku koji je prenela 92ka piše sledeće: "Marker se pravi od istih osnovnih komponenti kao i samo gorivo. Zbog toga on ne oštećuje motor, niti stvara bilo kakvo dodatno zagađenje – Kevin McKenna, direktor odseka za naftu i gas u Autentiksu.". Iako na prvi pogled zvuči utešno, ovo je jedna jako široka tvrdnja. U gorivo se dodaju brojni aditivi, pa Autentixov nanomarker može biti derivat i nekog od njih, a ne samog 'prirodnog' goriva kako se čini na prvi pogled iz ove izjave. To ostavlja vrlo širok spektar mogućeg sastava ovih nanočestica. A što se tiče 'nikakvog zagađenja', nemoguće je reći bilo šta tako definitivno ako ne postoji procena uticaja na životnu sredinu za dati marker. U njenom odsustvu i kao apel za njenu izradu, možda je bolje vratiti se na ono što imamo (5) Nanoparticles – known and unknown health risks (Journal Of Nanotechnology, 2004).
Apdejt 2: Na novi članak mi je objavljen komentar. Osećam se gotovo počastvovano :))
Apdejt 3: Po uputstvu za markiranje goriva objavljenog u Službenom glasniku, kada se sve računa, ispada 'izuzetno mala koncentracija' markera donosi od 24.000 do 240.000 tona dotičnih nanočestica ispuštenih u životnu sredinu na godišnjem nivou. Da li je to zanemarljivo? Više o računu uskoro...

Proširite znanja o kucama i macama

(... a i o krznašicama i laboratorijskim životinjama).

Udruženje "Feniks" na svom sajtu ima novu sekciju - Kampanje i edukacija, gde možete pronaći i preuzeti veoma informativne, korisne i slatko grafički upakovane materijale. Za sada, tu su 4 letka sa zaista dosta informacija, kao i najsvežije iz Feniks štamparije (figurativno, naravno da Feniks nema štampariju :)) - priručnici "Pas je stigao! A šta ćemo sad?" i "Usvojili smo macu! A šta ćemo sad?".

Priručnici su napisani tako da pomognu pre svega novopečenim vlasnicima, ali i onim potencijalnim, kao i onima sa iskustvom, da se snađu u novom - vlasničkom - poglavlju svog života. Pokrivene su teme od neophodnog inventara, preko vaspitanja i socijalizacije, pa do incidentnih situacija i specifičnosti koje sa sobom nose različiti uzrasti životinja.

Dakle, ako nemate ljubimca - pomoći će vam da steknete predstavu o tome kako je biti vlasnik psa ili mačke i kakve se odgovornosti podrazumevaju.
Ako ste već vlasnik, bilo "zelen" ili "sa kilometražom" - sigurno ćete pronaći neki koristan savet.

Svi materijali su potpuno besplatni, kako za elektronsko preuzimanje, tako i za fizičko, ako naletite na štampane primerke :) Takođe registrovani su ne pod klasičnom ograničavajućom copyright licencom, već pod Creative Commons BY-NC-ND 3.0 Srbija licencom (klik na link za detalje). Ovo znači da ako, recimo, udomljavate kucu ili macu, možete slobodno štampati priručnike i/ili flajere i pokloniti ih novim vlasnicima uz novog ljubimca. Ili da obradujete prijatelja-vlasnika četvoronožca. CC licenca podrazumeva da navedete (tj. ne izostavite) imena Društva i autora, kao i da ne menjate ništa na svoju ruku. Uz poštovanje ovih prostih zahteva, materijale slobodno možete (i poželjno je da ih) distribuirate do mile volje.

Leci i priručnici na tribini "Usvoji kućnog ljubimca!" u DoB-u + knjiga "Njegovo veličanstvo kućni ljubimac" (Tamara Džamonja-Ignjatović, Kreativni centar, prva s leva)...

...kao i na akciji uDOMljavanja prošlog meseca (obe fotke iz Feniks FB galerije)

Svi fajlovi su u PDF formatima, u rezoluciji za štampu. Još jednom, možete ih skinuti na stranici Kampanje i edukacija.

A da su čitani - čitani su... :)

Iščezla najveća ptica Srbije

Tužne vesti (ispod žita nadležnih) za sve domaće ljubitelje života i živog :(
Odličan tekst u potpunosti preuzet sa bloga Albicilla.

Iščezla najveća ptica Srbije - velika droplja

(c)  Szabolcs Kokay

Gost-autor: dr. Saša Marinković



Beloglavi sup je postao najveća ptica koja se gnezdi u Srbiji. Pod neobjašnjivim okolnostima, kod nas je prestala da se gnezdi najveća ptica gnezdarica Evrope. Velika droplja je napustila zemlju prošle godine, ali o tome nigde nećete naći informaciju. Nestanak impozantne vrste, amblema sačuvane prirode Vojvodine, koja je do nedavno predstavljala prirodnu retkost zemlje, predstavlja veliki gubitak za faunu Srbije.
Misteriozno je nestao simbol banatskih stepa, panonski noj. Mađarska u neposrednoj blizini, uspešno je sačuvala ovu vrstu. Velika droplja može da se sačuva od nestanka ako joj se posveti potrebna pažnja. U Mađarskoj se brojnost velike droplje procenjuje na preko 1500 parova i predstavlja jedan od simbola Mađarske.

Jedno od najpoznatijih zaštićenih područja u Vojvodini, Specijalni Rezervat Prirode „Pašnjaci velike droplje“ nije uspeo da opravda svoju namenu i da sačuva veliku droplju. Upravljač zaštićenim područjem je lovačko društvo „Perjanica“ iz Mokrina koje je preuzalo brigu nad rezervatom „Pašnjaci velike droplje“ 2008. kad je jato bilo stabilno i procenjeno na 35-38 parova (prema nakim navodima). Zlonamernik bi rekao, pa zar vuku dati da čuva ovce? Lovci su osnovali svoja udruženja da bi zadovoljili svoju zajedničku potrebu za upražnjavanjem hobija (lov), a ne da bi štitili ugrožene vrste ptica? Građani se udružuju po drugom osnovu da bi zaštiti prirode? Lovci su dobili od države sredstva za vizitorski centar, koji danas može da posluži za više namena, na primer kao čeka. U Specijalnom rezervatu prirode se lovi, preoravaju se pašnjaci, kose se utrine u zaštićenoj zoni pa nije ni čudno što su se ptice razbežale. Simbol Mokrina su guske i malo ko zna da su se do juče tu gnezdili džinovi među divljim pticama Evrope.

Specijalni Rezervat Prirode „Pašnjaci velike droplje“ prostire se na površini od 1000 hektara. Pokrajinski Zavod za zaštitu prirode je pripremio studiju da se rezervat proširi na 6000 hektara. Ali nisu uspeli da sačuvaju ni manju površinu, a sad i nema više droplje kod Mokrina. Neki stručnjaci tvrde, da je prirodan proces što je velika droplja napustila Banat. Drugi tvrde da naša populacija i nije neka prava populacija pa su se droplje vratile kući u Mađarsku. Pokrajina najavljuje veća ulaganja u ovaj i slične program jer su se pokazao vrlo edukativan za lovce.

Proces naglog globalnog nestajanja sve većeg broja vrsta, ujedinio je sve zemlje sveta na zaštiti biodiverziteta. Usklađivanje sa evropskim standardima u oblasti zaštite ugroženih vrsta i staništa je jedan od prioriteta Srbije. Ova godina je proglašena za svetsku godinu zaštite biodiverziteta, da bi se skrenula pažnja na dalekosežne posledice naglog nestajanja sve većeg broja vrsta i čitavih zajednica. Pored ostvarenih rezultata u zaštiti pojedinih vrsta ptica u Srbiji poslednjih godina, nastanak najveće među njima velike droplje ukazuje da zaštita biodiverziteta nije uređena oblast u Srbiji. Postavlja se pitanje da li je nestanak velike droplje iz Srbije samo stvar Mokrina?

Na istu temu pogledajte i

U potrazi za poslednjim dropljama
Misterija nestanka droplji iz Mokrina

(c) albicillia