Beleške sa odmora / Lekcije u slici (2): Ambrozija

Ambrozija je inventivna invazivna zeljasta višegodišnja biljka, poznata po svom ogromnom potencijalu da „otima“ površine od autohtone vegetacije, ali i po visoko alergenim svojstvima njenog polena. Došla je prekookeanskim brodovima iz Amerike krajem 19. veka, i od tada se nezadrživo širi evropskim kontinentom. (1)

U Srbiji (Jugoslaviji) se ne pojavljuje sve do 1953. godine. Slučajno ili ne, nekontrolisano širenje ambrozije podudara se sa intenziviranjem poljoprivrede i ukrupnjavanjem poseda, kada imamo hektare i hektare preoranog „brisanog prostora“.Takođe, širenje ambrozije u gradu poklapa se sa nicanjem gradilišta novih socijalističkih gradova i nastankom njihove infrastrukture.

Zašto?

Pa zato što je ambroziji za širenje i ovladavanje zemljištem neophoda njegova krajnja uzurpacija – dakle, potpuno uništavanje autohtonog biljnog pokrivača kakvo imamo kod dubinskog oranja, prekopavanja, spaljivanja. Najidealnije od svega su površine koje se „samelju“, a potom napuste (što se u Srbiji masovno i dogodilo). Seme ambrozije je nemoćno, ili nesrazmerno manje efikasno kada se nađe na neoštećenoj zelenoj površini.

Primer sa slike je elegantna minijatura – nešto je spaljeno na travnatoj površini. Da li je u pitanju bilo roštiljanje ili „petrovdanska guma“ nismo ispitivali. U sredini, gde je debeli sloj pepela, još uvek nema vegetacije. Ali na obodima kruga, tamo gde je trava uništena, a kombinacija zemlja i pepela dovoljno rastresita – ambrozija je (i bukvalno i figurativno) procvetala.

Posle fotografisanja, ova ambrozija je pokošena, ali to je više placebo olakšanje. Polen ambrozije prenosi se desetinama kilometara. Pokošenoj ambroziji biće potrebno nekoliko nedelja da se obnovi i ponovo uđe u doba cvetanja. Ambrozija je toliko teška za čupanje da je praktično jedini efikasan izum za „ubistvo“ – svojevrsni „tejzer“ za ambroziju koji je sprži strujom. Svaku stabljiku ponaosob. Kao što smo nadam se razumeli, preoravanje bi samo pogoršalo stvar. A prskanje tolikih površina total herbicidom bilo bi jedna velika i opasna toksična besmislica, daleko opasnija od same ambrozije.

Zato pre nego što odlučite da nešto prekopate čisto onako, ili da nešto spalite čisto onako, ili raspalite roštilj van za to predviđenog mesta, ili da na bilo koji drugo način uništite postojeći zeleni pokrivač bez ideje da ga obnovite – setite se svih nas koji od avgusta pa skoro do oktobra patimo u napadima kijanja, slinama, suzama i gušoboljama. Da okrutna igra sudbine bude još izraženija, najviše po lepom vremenu. Naše bronhije biće vam na savesti. 

(1)  Ambrozija (biljka), srpska Vikipedija

Otvoreno pismo Vigoru Majiću povodom savinačkog hrasta

Otvoreno pismo Vigoru Majiću, direktoru Istraživačke stanice Petnica, povodom izjava u vezi slučaja savinačkog hrasta

Poštovani g. Majiću,

U sredu, 24. juna, u onlajn izdanju „Blica“, pročitala sam Vašu izjavu povodom planirane seče 600 godina starog hrasta-zapisa kod Savinca. Citiraću je u celini:

„Treba da se nađe kompromisno rešenje a to je da se posadi novi hrast ali da se na njega nakalemi stari kako bi se sačuvala tradicija. Taj hrast treba da se obeleži pločicom, koja bi ukazivala na njegovu istoriju. Treba da se zna da iako bi počela izgradnja obilaznice,promenila bi se prirodna sredina hrasta i on bi počeo da se suši. Onda bi narod to povezao sa kletvom i napravio bi se bez potrebe ponovo cirkus - kaže za “Blic” biolog iz Petnice Vigor Majić.“

Kasnije je dotična izjava prerađena i stavljena uz izjavu ministarke Zorane Mihajlović.

Bila sam iskreno šokirana kada sam pročitala Vaš stav. Postojala su čak i mišljenja da je izjava fabrikovana, jer su pojedinci smatrali da je nemoguće da ste izjavili ono što je napisano.

Međutim, nastavili su da Vas objavljuju – prvo Večernje Novosti (1), uz dodatnu razradu prvobitne ideje, koja sada uključuje predlog da se od investitora traži sadnja 100 novih sadnica. Potom je ministarka Zorana Mihajlović za B92 ponovila plan o kalemljenju. Poslednji prilog na RTS-u citira dopis ministarke upućen redakciji, u kome je Vaš predlog usvojeno kao (jedino) stručno mišljenje.

Pošto više nema sumnje da su izjave autentične, dozvolite da vam se obratim, kao bivši polaznik i saradnik IS Petnica na programu biologije i analitičar zaštite životne sredine po struci.

U vezi Vašeg stava postoji niz problema, kako praktičnih, tako i apstraktnijih. Nejasno je po kom ste kriterijumu baš Vi izabrani da iskažete mišljenje u ime stručne javnosti.  Po zvanju geograf, a bavite se obrazovanjem - ne biologijom, dendrologijom, bioetikom, menadžmentom prirodnim resursa, etnologijom... Bilo kojom naučnom granom relevantnom za slučaj savinačkog hrasta. Istraživačka stanica Petnica je obrazovna institucija koja se kontinuirano ne bavi ni jednom naučnom delatnošću van okvira obrazovanja. Uprkos svemu tome, Vaše viđenje problema hrasta jedino je „nezavisno stručno“ mišljenje, uz izjave državnih funkcionera, koje se moglo čuti u medijima i koje je usvojeno od strane Ministarstva.

Kroz pet stavki želim da ukažem na to da je Vaš iskaz pseudo-stručan, makijavelistički pragmatičan i vrlo plitak. Ne uzima u obzir (osim vrlo deklarativno) duboke metodološke, ekološke i kulturološke aspekte slučaja.

(I) Čudno je kada čovek koji je vezan za nauku ne uspe da konstatuje osnovni problem – a to je loše planiranje, loš osnovni projekat autoputa. Izgradnja dotične deonice izazvala je niz problema na lokalnom nivou, što je jasan indikator aljkavog planiranja. Posebna bizarnost je očigledno potpuno odsustvo izlaska na teren, ili makar detaljnog snimanja terena. Sigurno veoma dobro znate da je osnovni preduslov za uspeh projekta kvalitetan nacrt i neverovatno mi je da takav propust ni jednom rečju niste spomenuli.

(II) U oba medija ste, kao i državni funkcioneri, insistirali na tome da će se hrast osušiti i da je zato bolje poseći ga; Međutim, iza tih tvrdnji ne stoji studija, niti reference, već puka pretpostavka prepakovana u kulisu stručnog mišljenja. Niste ni uzeli u razmatranje mogućnost presađivanja, što se u svetu praktikuje (2) čak i za tako veliko drveće.

(III) „Novostima“ ste rekli da je sadnja sto novih mladica zadovoljavajuće rešenje iz ekološke perspektive. Ne mogu da se složim s tim. U SAD, sadnja jedne ili dve nove mladice za svako staro posečeno drvo redovna je praksa za društveno odgovorne drvne kompanije. Međutim, sadnja mladog drveća ne umanjuje nepopravljivu i neprocenjivu štetu seče stoletnih (eng. „old-growth“) šuma, čiji se nestanak smatra odgovornim za remećenje ravnoteže u biosferi i opadanje šumskog biodiverziteta.

U slučaju hrasta kod Savinaca, naravno, ne govorimo o šumi – ali jedno toliko veliko i staro drvo je, sa jedne strane, ekosistem za sebe, a sa druge ima ogromne biohemijske kapacitete (npr. za vezivanje i čuvanje ugljen-dioksida, za prečišćavanje vazduha i voda), u skladu sa svojom fizičkom veličinom. Tu je i njegova nematerijalna vrednost. Dakle, iako je sadnja drveća uvek poželjna, iz ekološke perspektive prosta zamena starog drveća mladim drvećem smatra se „zelenim spiranjem savesti“ (eng. „greenwash“), jer se osobine starog i mladog drveća i ekosistema koje formiraju drastično razlikuju.

(IV) Posle praktičnih, dolazimo do složenijeg problema simbolike ovog stabla, koju ste u Vašoj izjavi u velikoj meri relativizovali.

Prvo, imamo simbolički značaj ovog hrasta u ekološkom smislu. Zbog svoje starosti i veličine, on je prirodno blago, spomenik prirode, sa izrazitom biološkom, ekološkom i estetskom vrednošću; jedinstvena i retka pojava čak i u globalnim okvirima. Upravo se kroz simbolički odnos prema ovom hrastu ogleda i odnos prema drugim prirodnim resursima Srbije, koji se prečesto iz oportunizma degradiraju ili potpuno uništavaju. Primera radi, jedinstveno Jabučko ravnište na Staroj Planini, retko vlažno stanište zaštićeno Ramsarskom konvencijom, bezobzirno je uništeno radi izgranje hotela i ski-centra. Čak i prve zone zaštite nalaze se na redovnoj meti pljačkanja resursa, bahatosti i ilegalne ili polu-legalne gradnje. Primeri su zaista brojni i simptomatično slični „slučaju hrast“.

Zatim, tu je kulturološka, istorijska i verska simbolika ovog hrasta. Vaši predlozi ogledaju suštinsko nerazumevanje kulture, istorije i običaja.

Rešenje o kalemljenju liči na prilično uvredljiv pokušaj da se uznemirenom narodu „zamažu oči“. Hrast nije voćka, pa da kalemljenje bude logično rešenje za čuvanje osobina određene sorte. Hrast-zapis je autentična celina. Zamislite koliko bi apsurdna bila ideja da se sruši srednjovekovni manastir, a jedna njegova cigla sa spomen pločicom prebaci u novu zgradu. Šta bi UNESCO imao da kaže o takvoj ideji?

Predlog o sadnji i osveštavanju nove šume potpuno je isti tip improvizacije. Prvo, u „kultu drveća“ kvantitet stabala nije imao značajnu ulogu. Drugo, hrast je proglašen za zapis u specifičnom istorijskom trenutku kada narod nije mogao da se okuplja u crkvi. Drvo je osveštano sa povodom; njegova osvećenost ne može se razdovojiti od trenutka u kom je nastala.

Tu možda dolazimo i do suštine Vašeg problema. Jer iz intervjua i izjava jasno je da Vam istorija Srba i osvrti na kolektivnu prošlost nisu mili. Tokom godina pokazali ste izrazitu nadmenost i gotovo patološku netrpeljivost prema istima. Primeri su fragmentisani i brojni, ali smatram da je autorski tekst koji ste napisali za Novi Magazin 2013. godine pod naslovom „Deficit budućnosti“ (3) idealna ilustracija. Citiraću nekoliko rečenica:

-          Svakako, i ovde je mašta nezaobilazna, pa se istorija natapa izmišljenim mitovima i legendama koji je čine slađom i privlačnijom. Tako ulepšana i obogaćena, prošlost se nametnula na svakom koraku.

-          Naše ulice se ne zovu po brdima, rekama, cvetovima, brojevima ili stranama sveta, već po mrtvima gde je uvek više vojskovođa, heroja ili ubica nego učitelja, pesnika ili istraživača. Čak smo i školama češće davali imena nepismenih vojskovođa i krvavih heroja, nego imena stvaralaca, pokretača budućnosti.

-          Pogled usmeren ka budućnosti jedina je garancija da nas neće preplašiti aveti prošlosti, da nećemo potonuti u močvari mitova. Prestaćemo da verujemo da nam je prošlost velika, jer nije. Budućnost je mnogo veća.

Citirani autorski tekst iz Novog Magazina svojom suštinom frapantno liči na svojevrsni manifest premijera Aleksandra Vučića, „Moj odgovor njima“ (4), objavljen u Blicu u martu tekuće godine:

-          Neki put pomislim kako problem Srbije nisu ni njena prošlost, niti njena sadašnjost – problem je, čini mi se, svako odsustvo želje da se ode u budućnost.

-           Krenuli smo iz dubokog minusa, i iz daleke prošlosti, one u kojoj je oblikovana Srbija, njene navike, mentalitet, duh, njena svest i verovanje u poraze, mesije i velike belosvetske zavere.

-          Deo Srbije, ujedinjene u svojim sumanutim ideologijama, živi od priča. Hrani se njima, mazohistički uživa u njima, navučena je na njih više nego na bilo koji porok koji se može zamisliti.

Komplementarnost postaje potpuno očigledna, uprkos značajnim stilskim razlikama, kada dva teksta pročitaju u celini.

Ako se na to doda sinergizam sa ministarkom Mihajlović po pitanju hrasta, ostaje samo da se žalošću konstatuje da ste baš u ovoj vladi pronašli dugo godina nedostajućeg ideološkog partnera u vlasti.

Naravno, ni premijer Vučić, ni Vi, Vigor Majić, po ovom pogledu na svet niste posebni, niti posebno inventivni. Krupni kapital i čitav neoliberalni diskurs koriste ga za svoje interese. Mnogi sporni programi, tehnologije, ugovori, čak i ratovi, svoje jedino moralno uporište zasnivaju na snu o budućnosti i/ili na strahu od „aveti prošlosti“. Istovremeno, fantastične futurističke ideje zatiru motivaciju da se sadašnji gorući problemi reše na optimalan način – idealan primer bi bio paradigma kolonizacije svemira kao rešenja ekoloških i egzistencijalnih problema na Zemlji.

Za to vreme, u sadašnjosti se pravi nepopravljiva humanitarna, ekološka i društvena šteta, „kolateralna šteta“ vrle nove budućnosti koja nikako da stigne. Na takvoj sadašnjosti mnogi profitiraju. Analiza prošlosti ima moć da veoma jasno ukaže na kontinuitet, smer i dalje tendencije eksploatacije. Zato neoliberalni diskurs ima veliki problem sa istorijom i prošlošću.

Kada se Vaše izjave stave u širi globalni kontekst, iza Vaše naučne maske počinju jasno da izviruju politikantstvo i proračunatost. U odnosu na zadatu temu postavljate se tako da budete na dobitku; da se ne zamerite centru moći o čijem pojasu zveckaju ključevi od kasice.

(V) Kad smo kod finansija, krajnje je licemerno od vas da kažete: „Srbija, međutim, nije toliko bogata zemlja da uživa u luksuzu da menja trase puteva zbog jednog drveta“, jer siromaštvo Srbije niste razmatrali kada su u pitanju bile Vaše vrednosti. Niste imali ni najmanju moralnu poteškoću da učestvujete u zaduženju zemlje kreditom od  čak dve stotine miliona evra povodom projekta EIB „Istraživanje i razvoj u javnom sektoru“, u koji je dobrim delom ugrađena i obnova Istraživačke stanice Petnica, 2010. godine, u najintenzivnijem periodu aktuelne ekonomske krize. Nemate problem ni da se za stanicu svake godine iz budžeta izdvaja oko 30 miliona dinara, kojima raspolažete potpuno slobodno. I ako stanica to zaslužuje, u datim okolnostima svakako je u pitanju - luksuz. Složićete se da bi pokušaj izmeštanja hrasta ili zaobilaznica koštali neuporedivo manje.

Nadam se da ćete postati svesni da ste lakomislenim izjavama u vezi savinačkog hrasta dali legitimitet svemu onome što inače osuđujete:

-          Kroz paušalne odgovore na ozbiljna pitanja validirali ste pseudo-naučni pristup, koji se zasniva na selektivnom i površnom razmatranju činjenica i njihovoj „odokativnoj“ analizi.

-          Stali ste iza nestručnosti, bahatog projektovanja, loše metodologije – jer čak ni srednjoškolski petnički terenski projekti ne mogu da prođu bez izlaska na teren.

-          Stavili ste se u odbranu laži, obmane i manipulacije – jer već dve godine je važeće obećanje visokih funkcionera da će hrast biti sačuvan, dok je u realnosti rađeno suprotno.

-          Stali ste na stranu autoritarnog i anti-demokratskog modela upravljanja, jer hrast će biti posečen protiv volje lokalnog stanovništa i lokalne mesne zajednice, čija ni jedna primedba na projekat nije usvojena.

Mogu samo da nagađam zašto ste tako postupili: da li iz slepe ljubavi prema onome što je nazvano „progresom“ i dubokog prezira prema „narodnom“; da li iz oportunizma i proračunatosti, da li iz ucene i pokornosti. Svaka od tih mogućnosti duboko razočarava.

Biću zauvek zahvalna Petnici – samim tim i Vama, za znanje i gostoprimstvo koji su mi pruženi. Ni jedna Vaša izjava tu zahvalnost ne može da potre. Ipak, kroz prizmu sadašnjosti prošlost otkriva svoje pravo lice. Ironično, klica mog kritičkog mišljenja koja je u Petnici proklijala, sa sazrevanjem je počela kritički da razmatra mesto sa kog je ponikla.

Da završimo uz Vaše omiljene teme: budućnost i svetska rešenja. Savetujem Vam da istražite odnos razvijenih zemalja prema njihovim „savinačkim hrastovima“. Stoletni hrastovi (5) krase tla Engleske, Nemačke, Francuske, Sjedinjenih Država i uživaju poseban status i zaštitu. Sopstveno nasleđe se čuva, tretira sa pažnjom i poštovanjem.

Budućnost i prosperitet zemlje usko su povezani sa njenim odnosom prema svom prirodnom i kulturnom blagu. O tome se ne sanja – predodređeno je u sadašnjosti. Kada bezmalo svaki put pozivate da se ugledamo na razvijeni svet u pogledu statusa nauke i obrazovanja, zašto ne i u ovom pogledu? Ali možda ista pravila ne važe uvek za sve - istorija sugeriše da je tako. Zato postoji pritisak da se ona zaboravi.

Dobra stvar u svakoj krizi je što makar maske padnu.

U Beogradu, 26. juna 2015.

S poštovanjem,

Katarina Samurović (ex Stanković)

Nekadašnji polaznik i mlađi saradnik na programu biologije IS Petnica

Reference u tekstu:

(1) „Vigor Majić: Šuma umesto starog hrasta“, Novosti, 25.06.2015.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:554604-Vigor-Majic-Suma-umesto-starog-hrasta

(2) Burghardt, Jackie: „What Happens to a Tree When it is Moved?“

www.colostate.edu/Dept/CoopExt/4DMG/Trees/movetree.htm

(3) Majić, Vigor: „Deficit budućnosti“, Novi Magazin, 18.11.2013.

http://www.novimagazin.rs/stav/vigor-majic-deficit-budunosti

(4) Vučić, Aleksandar: „Moj odgovor njima“, Blic, 02.03.2015.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/538870/Aleksandar-Vucic-pise-za-Blic-Moj-odgovor-Njima

(5) „Famous Oak Trees“, „Oak“ - Wikipedia, 26.06.2015.

https://en.wikipedia.org/wiki/Oak#Famous_oak_trees

Povratak botova

Dajte beskonačnom broju majmuna pisaće mašine i beskonačno vremena i oni će (gotovo sigurno) iskucati kompletno delo Vilijama Šekspira.

Dajte beskonačnom broju SNS botova tastature i beskonačno vremena i oni će (sigurno-sigurno) kucati glupave generičke komentare do kraja univerzuma (sa tendencijom da s vremenom postaju sve gluplji).

Posle Telepromptera i afere „Tvrđava“, uprkos tome što su iz odmazde doslovce uništili Teleprompter sajt, botovi su se pritajili. Nekoliko meseci smo se odmarali od njihovih „lakonskih“ prosto-proširenih rečenica. Internet komentari, makar na nekim mestima, ponovo su počeli da imaju smisla.

A onda juče na B92 videh 250 komentara na vest „Auto-put ipak ruši hrast od 600 leta“. Broj je već smrduckao. Moje sumnje su potvrđene kada sam počela da čitam.

Srdačno preporučujem da ih i sami pogledate. Reći će vam mnogo toga o stanju svesti dela našeg naroda. O tome koliko nisko pojedinac može da se spusti, iz pohlepe, bede ili čistog govnarstva.

Ovi ljudi nemaju nikakav kvalitet, osim svoje slepe upornosti i beskrajnog oportunizma. Da postoji meritokratsko društvo, njihova pozicija bila bi drugačija. U ogoljenom kapitalizmu u kom živimo, rezultati i brojevi su jedino što je bitno. Zato su botovi, kao u diskvalifikacionom rijelitiju, u prilici da se takmiče za novi srpski san – državni posao stečen komentarisanjem na internetu.

Razlika između parazita i parazitoida je u tome što prvi održivo žive na račun svog domaćina - hrane se njime u meri da ovaj preživi, jer im je potreban. Botovi žive na račun mene i vas sa nezajažljivom glađu. Iscrpljuju nas i ekonomski i moralno dok svi zajedno ne kolabiramo.

Drva koja smetaju treba biti otfikarena! - "Leontina"

Zato ne mogu da se ne osvrnem na neke misli zaglavljene u botovskom beskonačnom loop-u.

Recimo, ponavlja se ideja „Pa neće valjda jedno drvo zaustaviti napredak (kaps) SRBIJE“. Kao i uporno ponavljanje da je to samo "drvo" ili samo "hrast".

Sad je to drvo kao znamenito?! - "Savke" 

Za sve one koje je ikada stvarno zanimala ova zemlja (namerno kažem zemlja, a ne država) više od toga da bude puki povod ili izgovor, šestovekovni hrast-zapis nije samo drvo.

Za naše pretke pod turskim terorom uništavanja crkava i periodičnog zabranjivanja verskih obreda, drvo-zapis bilo je ekvivalent crkvi. Pod njime su izvođeni svi obredi i svete tajne koje se izvode na svetom mestu. Ovaj hrast je za 600 godina sigurno svedočio mnogima. Urasli su u njega.

Takav izbor nije slučajnost. Našim još daljim precima hrast je bio sveto drvo i zapisi su svedok ovog kontinuiteta. Impozantniji primerci takođe su bili svedoci brojnih paganskih svetih rituala kroz koje smo u tom delu naše duge istorije, rasli i išli više i dalje.

Vera nije zlato u crkvi, crne limuzine i sticanje društvene moći. Vera je neopipljiva i mistična, vezana za osvećeno drvo koliko i za osvećenu crkvu.

Kada je sve ostalo drveće posečeno, ovaj hrast je ostao da stoji jer nezatrovani obični čovek oseća slojeve prošlosti koja je uvek sa nama. Poštuje ih, jer zna da im duguje mnogo.

Bez razumevanja i osećanja prošlosti i kontinuiteta, ne može se kako valja delovati ni u sadašnjosti. Primeri balkanskih pseudo-patriotskih, neoliberalnih kabadahija i njihovih bezobzirnih projekata pravi su primer toga. Naši nažalost-vladari, ukorenjeni samo u sopsvenom narcizmu po principu „pre i posle mene – potop“, rodoljublje iskazuju samo u funkciji, kao isprazne floskule kada neko treba da se pridobije, ili kada nešto treba da se prikrije.

Zato nikome ne pada na pamet da je „možda“ trebalo obići teren pre završetka plana velikog infrastrukturnog projekta. Sada je to lakše nego ikada ranije. Mogao se obleteti helikopterom, mogao se snimiti dronom (skraćeno za botove: vazduPlohovom). Mogli su se detaljno analizirati satelitski snimci. U vezi hrasta-zapisa, u pitanju je samo desetak metara, što je kada se planira u startu, za ovoliki projekat ništavan napor.

O drugim komplikovanijim aspektima projekta koji iziskuju obilazak terena i pažljivo planiranje, poput koridora za divlje životinje, ne smem ni da mislim.

Ali zašto raditi sav taj dodatni posao ako vas realno baš briga? Za bilo šta, osim za slikanje i to koliko će procenata svakog velikog javnog projekta preliti u privatni džep?

Upravo zato je ljudima koji nikada u životu nisu kročili u Beograd prepušteno da isplaniraju „Beograd na vodi“ i zauvek izmene lice jednog od potencijalno najšarmantnijih delova grada. Da unakaze konture Beograda, a konture grada su ono što ga čini prepoznatljivim.

Upravo zato su oni koji u svojoj kraljevini nemaju reke, na obali lepe Save isplanirali – palme.

Sve sto smeta treba ocistiti. - "Frajer"

Verujem u više od onoga što možemo da pojmimo raconalno. U postojanje svetova van naših pet čula, gde su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno.

Zbog toga verujem da će svako ko se bacio na stari hrast, bilo rečju ili testerom, za to snositi posledice.

Ne proklinjem vas ni ja, ni hrast, ni Bog, ni bogovi.

Sami ste sebe prokleli.

Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).

Ubica u lov(c)u

Odstrel ili ubistvo? Lovačko oružje, empatija i zločin

Tragedija koja se dogodila u Kanjiži nije prva koja je za počinioca imala lovca ili za instrument lovačko oružje, ali je možda najveća te vrste na ovim prostorima. I dalje je nejasno šta mora da se dogodi da bi šira javnost i zakonodavci ozbiljno analizirali problem ličnog posedovanja lovačkog oružja.

Pa pre samo nekoliko meseci u Resniku, devojčica (8) je pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima nastradala kada je u nju navodno pucao mlađi brat (4) iz dedine lovačke puške. Taj slučaj je umesto da pokrene diskusiju, verovatno zbog škakljivosti i kolektivnog bola kakav izaziva tragična smrt deteta u porodici, brzo nestao sa radara.

A onda je Rade Šefer pre četiri dana iskoristio svoje legalno oružje i veštinu odstrela da usmrti šestoro članova svoje bliže i dalje porodice.

Lovstvo i empatija

Naučnici koji se bave proučavanjem empatije, poput Sajmona Baron-Koena, tvrde da je moguće da, zbog vaspitanja ili sticaja okolnosti, ljudi koji ne spadaju u psihopatološke slučajeve, dakle „normalni“, mogu da isključe empatiju da bi obavljali određene zadatke. Ali isto tako, (kontinuirani) poremećaj empatije predstavlja preduslov za nastanak destruktivnih psiholoških poremećaja – antisocijalnog, graničnog i narcisoidnog poremećaja ličnosti, psihopatije...  Za sve ove poremećaje karakteristično je da drugi bivaju povređeni, često uz malo ili nimalo realnog povoda. Baron-Koen ove poremećaje uz pomoć svoje skale empatije definiše kao „nulte-negativne“ (1)

Ubijanje životinja, pogotovo onih koje su nam evolutivno bliže, a doživljavamo ih dovoljno bliskim da čak ogledamo sopstvene osobine u njima („ljut kao vepar“, „nežna kao srna“, „vuk samotnjak“), neosporno zahteva isključivanje ili odsustvo empatije. Na psihološkim testovima koji mere empatiju nalaze se pitanja o ubijanju i zlostavljanju životinja. Ubijanje i zlostavljanje životinja kod dece smatra se jednim od prekusora mogućeg antisocijalnog ponašanja i zlostavljanja ljudi kasnije u životu (1, 2).

Posledica nedostatka saosećanja je objektivizacija – tretiranje živih bića kao da su tek bezosećajni predmeti. U ekstremnim slučajevima nedostatka empatije, kada vas nešto razbesni toliko da ga tresnete o zemlju, postaje nebitno da li je to telefon, pas ili dete.

Ipak, ako upotrebimo tvrdnje Baron-Koena možemo pretpostaviti da neko ko je odgajen u lovnoj tradiciji i lov doživljava kao društvenu obavezu i zadatak, može trenutno „isključiti“ empatiju prema životinjama, a da mu ličnost ostane netaknuta. Zato je pogrešno tvrditi da su svi lovci psihopatološki slučajevi. Uostalom, postoje lovci koji se čitav život bave lovom – odlaze na terene, spremaju meso, druže se - ali su lično odstrelili veoma mali broj životinja (3). 

Međutim, kako je neempatičnost praktično preduslov lova, tvrdim da je opravdano pretpostaviti da bi u uzorku populacije lovaca pronašli veći broj poremećaja empatije/ličnosti nego u nasumičnom uzorku.

Brojni slučajevi incidenata koji uključuju lovce – od ubijanja pasa, preko krivolova sa fizičkim napadima na lovočuvare uz pretnje smrću (3), napada puškama na ekologe koji su zaplenili ilegalne vabilice za prepelice u lovištu (u krivolovu prepelica učestvovao je sekretar lokalnog lovačkog udruženja lično), do smrtnih slučajeva i ranjavanja u samom lovu i potrebe za konstantnim upozorenjima u vezi upotrebe alkohola pre, u toku i posle lova (3).

Koliki je domet pušaka i zakona?

U nekim zemljama lovcima nije dozvoljeno da drže svoje oružje kod kuće, već se ono čuva u policijskoj stanici ili lovačkom klubu. Zašto bi bilo kom poštenom lovcu, koji ne namerava da svoje oružje koristi za krivolov, ubijanje pasa ili zastrašivanje okoline, bio problem da svoje oružje čuva van svog doma?

Ironično, društvena grupa koju zbog svega navedenog možemo smarati rizičnom za posedovanje oružja, privilegovana je u tom pogledu u odnosu na običnog građanina, koji mora da ulazi u komplikovane procedure i procene da bi legalno nabavili lično oružje.

Iako ne bi moglo u potpunosti da isključi rizike (pogotovo kada se radi o incidentima u samom lovu), predloženi pogled na lovačko oružje mogao bi da spreči upravo impulsivne, naprasne tragedije kakva je bila ova u Kanjiži, ili slučajeve kakvi su brojni odstreli pasa na račun komšijskih nesuglasica.

Pored veće bezbednosti za sve, na dobitku bi bili disciplinovani lovci, jer manji broj incidenata (pogotovo ekstremnih) i manje krivolova svakako im koristi u više pogleda.

Značaj lovstva u ekološkom smislu

Rodenticidom otrovani srdnać u polju, ZOV

Iako se ove teze mogu lako pretočiti u hajku na lovstvo u celosti, to bi bilo pogrešno.

Nažalost živimo u svetu gde bića nemaju vrednost sama po sebi, svom značaju za ekosistem i po svojoj lepoti, već isključivo monetarnu vrednost. Brojni primeri od šestog velikog istrebljenja vrsta (koje upravo traje) do stradanja ljudskih beskućnika koji su izgubili ekonomsku bitku šalju nespornu poruku: ako ne vrtite keš, ne treba da živite.

Očuvanje šuma u nekim krajevima (očigledan primer je Vojvodina) dugujemo isključivo tome što su pretvorena u lovna gazdinstva. Do pre nešto više od veka, putopisci su pisali o „čuvenim sremskim šumama“; sada hladovinu drveća u Sremu uživaju samo lovišta.

Zaokupljeni ubijanjem i patnjom, zaštitari često zaboravljaju da je uništenje staništa potpuno pogubno za životinjske populacije, za razliku od pojedinačnog ubijanja koje to može, ali ne mora da bude, zavisno od upravljanja.

Drugi aspekt kojim lovci i ribolovci pomažu očuvanju staništa je samo njihovo prisustvo na terenu. Lovci su dizali uzbunu kada se zbog nestručnog postavljanja izuzetno jakih otrova za glodare otrovane i životinje. Ribolovci često iniciraju čišćenje kanala reka, alarmiraju o pomorima ribe i drugim ekološkim katastrofama, a ponekad ih i sprečavaju.

Ponavljam, bilo bi mnogo bolje da postoje uticajna tela koja se bave konzervacijom i zaštitom šuma i prirode uopšte, sa ljudstvom brojnim koliko su brojna lovačka udruženja. Nažalost, takva slika je daleko i čini se, sve dalje od realnosti.

Međutim, to što lovstvo kao koncept (trenutno) pomaže očuvanju staništa, ne menja ništa napisano o individualnoj psihologiji onih za nišanom.

Ne-tako-zabavne činjenice o lovu

• Promoteri i promoterke lova insistiraju da oni „ne ubijaju“, nego „odstreljuju“ životinje. Ovakav stav dobar je pokazatelj objektivizacije, jer ukida epitete živih bića divljači. Nešto što nije živo na način na koji smo mi živi – ne može biti ni ubijeno.

• Iako na lovačkim fotografijama uglavnom vidimo trofejne ulove, lovci love i mladunčad divljači, potpuno legalno. Čak su mladunci u lovnim tarifama najpovoljniji, tj. najjeftiniji.

• U Nemačkoj i Austrougarskoj krajem XIX i početkom XX veka, dakle uoči Prvog svetskog rata, lov je izrazito popularan, makar među elitom (dakle, među onima koji imaju realnu moć započinjanja ratova i komandovanja istim). „Franc Ferdinand je voleo trofejni lov, koji je upražnjavao izlišno čak i za standarde evropskog plemstva tog vremena. U svojim dnevnicima popisao je oko 300.000 primeraka ubijene divljači, od čega su 5.000 bili jeleni. Približno 100.000 trofeja bili su izloženi u njegovom Boemskom zamku u Konopištu“ (4)

Naša „lovna tradicija“ zapravo je austrijska lovna tradicija, što je lako vidljivo po svečanim lovačkim uniformama koje nose naši lovci. Bolna ironija, jer je u jesen 1914, u znak odmazde zbog osujećenog prvog proboja u Srbiju preko Drine, u Mačvi i čitavoj zapadnoj Srbiji bila otvorena prava „sezona lova“ na Srbe. Slikanje sa leševima likvidiranih i obešenih, većinski civilnih žrtava, neraskidivo asocira upravo na fotografije iz trofejnog lova. Imperijalnom propagandom već poistovećeni sa životinjama još pre rata, neminovno smo postali ljudska divljač kada je on počeo.

• U Norveškoj, lov je veoma popularna aktivnost. Andreas Brejvik je „imao čist dosije i lovačku dozvolu“. Masakr na ostrvu Utoja u kome je ubio 69 ljudi, izvršio je puškom koju je nabavio legalno, za potrebe lova na jelene. Sebe je nazvao „lovcem na marksiste“.

Brejvikov slučaj dobra je ilustracija za to koliko je, u sredini gde je lov veoma zastupljen, zapravo lako nabaviti ozbiljno oružje pod izgovorom lova zarad potpuno drugačijih, zlokobnijih planova.

Kao i u slučaju (ne)postojanja uticajnih institucija za zaštitu prirode, mogućnost promene zakona u korist onih koji bi mogli da budu žrtve lovačkog oružja, a na štetu onih koji bi ga zloupotrebili, čini se kao ideja daleka od naše sadašnjice. Što ne znači da ne treba da o tome ne treba da razmišljamo.

(1) Baron-Koen, Sajmon, Psihologija zla; Clio, 2012.

(2) Kangas, Cathy, Animal Cruelty and Human Violence, Huffington Post.

(3) Informacije pod ovim brojem su iz različitih brojeva Revije Zov. Ako budem imala vremena, uneću pojedinačne reference.

(4) Archiduke Franz Ferdinand, Wikipedia (2015-05-20): „Franz Ferdinand had a fondness for trophy hunting that was excessive even by the standards of European nobility of this time.^[11] In his diaries he kept track of an estimated 300,000 game kills, 5,000 of which were deer. Approximately 100,000 trophies were on exhibit at his Bohemian castle at Konopiště^[12][13] „

Ostale reference su za sada samo hiperlinkovane u tekstu.

Vrabac kao simbol - nestanka

  Četiri razloga koji doprinose nestanku vrabaca, a koji se retko spominju.

(foto: Novosti, 2)

Uprkos saobraćajnoj buci, do mojih ušiju se probio zvuk koji dugo nisam imala prilike da čujem. Tako poznati pijuk, s kojim su se mnoge generacije Beograđana saživele već u najranijem detinjstvu. Vrapci! Čitavo jato od 15ak jedinki. Načičkani po granama jednog visokog žbuna i jednog niskog drveta, u neposrednoj blizini jedne od naprometnijih beogradskih raskrsnica.

Moj dvogodišnjak i ja smo zastali, zadivljeni i opčinjeni njihovim čavrljanjem; kratkim, ali hitrim i veštim letačkim manevrima; prepoznatljivim skakutanjem. U njegovim godinama, već sam znala šta su vrapci – gradske zelene površine su vrvele od malih smeđih pernatih tela. Čak sam imala i malu plišanu pticu koja pijuče, vrapca Puću. Kad vratim film, verovatno je da je Puća zapravo bio pače. Ali dok su pačići bili apstraktan pojam iz slikovnica, vrapci su bili svuda, pa je bilo nekako logično da Puća postane dživdžan-konvertit.

Oko 25 godina kasnije, u istom gradu odrasta moje dete. Imao je priliku da vidi vrapca svega nekoliko puta u životu.

U Beogradu. Gradu čiji je "simbol" upravo vrabac.

Danas, pred tih 15 naših simbola, mi Beograđani smo se ukopali kao da gledamo čudo.

Ubrzo sam došla k sebi, pa smo im bacili malo hleba. Uzbuđeno su pohitali, ponovo svojim kratkim hitrim grana-zemlja-grana letovima, grabili i otimali jedni drugima komade pozamašne u odnosu na njihova telašca.

Ova scena otkrivala je toliko toga o svakodnevici jednog vrapca i potvrdila moje sumnje i slutnje oko toga koji sve faktori doprinose njihovom nestanku. Jer, beogradski vrapci jesu u problemu. Iako se brojnost zvanično ne prati, postoje procene da ih je ostalo oko 5000, što je očajan broj sa tendencijom smanjenja. Kada se stabilan broj jedinki jednom naruši, najrealnije je očekivati da će padati dalje.

Beograđani su tužni, zabrinuti, po medijima ciklično provejavaju članci koji žale za našim vrapcima (1, 2) i iznose različite teorije – od upotrebe pesticida, preko svraka i vrana kao predatora, golubova kao konkurencije za hranu, do činjenice da je danas hrana mnogo bolje zapakovana i manje se rasipa unaokolo.

I sve ove ideje se čine validnim, donekle. Sa višim standardima bezbednosti, hrana se po trgovinama manje rasipa, ali dosta ljudi i dalje više voli da baci hleb pticama, nego u kontejner, a ni ti kontejneri ne dihtuju baš. Brojni golubomrsci što se najpre ostrvite na „leteće pacove“, povucite ručnu. Golubovi su, baš kao i vrapci, stanovnici naših gradova odavno i vekovima nisu ugrožavali jedni druge. Da, golubovi jedu stalno i mnogo, ali s obzirom da su daleko brži i okretniji i da umeju hranu da odnesu sa sobom, vrapcima je oduvek lako uspevalo da otrgnu koji komad hrane za sebe ispod golubijih kljunova. Scene koje pamtim iz detinjstva su golubovi i vrapci zajedno. Borba, ali bez vidnih gubitnika ili dobitnika. Svako je dobijao svoje. Bolje je zapitati se šta se to dogodilo, pa su vrapci odjednom postali „nekonkurentni“ u odnosu na golubove?

Često se onako šturo spomene urbanizacija. Ali šta je to u urbanizaciji toliko pogodilo vrapce? Jer naš dragi obični, kućni vrabac, Passer domesticus, odavno je stanovnik grada i potpuno se evolutivno su odvojio od svog seoskog rođaka, poljskog vrapca (Passer montanus).

Primećujem nekoliko vrlo očiglednih problema, koji se slabo gde spominju:

1. Uništavanje postojećih, manjak novih zelenih površina, nepostojanje urbanističkih planova. U mnogim delovima Beograda – vrlo očigledni primeri su Vračar, Zvezdara, delovi Voždovca – nekim brzim i mutnim dilom višespratnice niknu na placevima nekadašnjih kućica-straćarica. Zbog načina života koji možete da upražnjavate na takvim mestima, moj muž ih zove golubarnici. Iz stana „pr'nete“ u svoj auto, odvezete se u kancelariju/tržni centar/balon za fudbal, a onda se kao i svaki dobar golub vratite nazad na svoju prečagu, na spavanje.

Okolinom tih zgrada na „dobrim lokacijama“ dominira betonska klaustrofobija – nema ni pomisli o zajedničkim površinama. Nema predviđenih mesta za drveće, šiblje, bašte. Obično nema mesta ni za parkinge, pa automobili potpuno blokiraju već uzane trotoare. Taj divlji neo-beogradski urbanizam šteti i ljudima i životinjama. Vrapci, kao ni bilo koji drugi oblik života koja ima minimalnu potrebu za vegetacijom, tu nema šta da traži.

2. Rešenja novoizgrađenih/obnovljenih javnih gradskih površina. Ukoliko se neko i usudi da napravi park ili javnu površinu, ne očekujte da vidite mnogo gustiša – parkići za decu i parkići za pse su bez drveća (dakle, idealna destinacija za prosečni beogradski letnji dan), kamoli povezanih zelenih celina. Kada se obnavljaju parkovi, takođe je trend da se ide na „predantni izgled“ – travnjaci, spomenici ili „umetnički objekti“, klupe. Dobar primer su Tašmajdanski i Studetnski park. Mislim da Josif Pančić sa svog kamenog pijedestala u potaji plače za svim onim divnim niskim žbunjem koje je posečeno oko njegovog spomenika. Što nas dovodi do sledećeg problema - žbunje

3. Sadnja nove i održavanje postojeće vegetacije. Svakog dana pokušavam da razumem novovremensku odbojnost prema niskom drvenastom rastinju, i ne uspeva mi. Ne pamtim da sam u poslednjih 10-15 godina videla da je na javnoj površini zasađen ukrasni žbun. Oni postojeći se održavaju tako što se bez ikakvog održavanja puste da izrastu, pa kad dostignu vidljive gabarite – seku se do zemlje. Takođe, Zelenilo vrlo revnosno seče sve niže grane i grančice na svom drveću u blizini zgrada, stvarajući tako, iz ptičije perspektive, „brisane prostore“, bez oslonca i skrovišta.

Ova praksa je katastrofalna za male ptice pevačice, pogotovo vrapce, i u tome vidim jedan od glavnih razloga za njihovu pojačanu ranjivost na predaciju od strane mačaka, vrana i svraka. Male ptice su dobri letači na kratke distance. Posmatrate ih – kao i naši vrapci sa početka priče, preleću sa žbuna na žbun, ili na niske grane drveća; odatle ateriraju ka potencijalnoj hrani na zemlji i brzo se vraćaju nazad. Svaka velika „praznina“, u vidu goleti ili drveća sa visokim krošnjama za njih predstavlja (1) opasnost da podlegnu grabljivicama, posebno mlade ptice koje su nevešti letači (2) dodatni utrošak energije, a ako ste biće sa izuzetno brzim metabolizmom koje mora mnogo da jede da bi isti održalo, rasipanje energije je poslednje što vam treba i čini vas ranjivim. Senice se, kao bolje akrobate i letači, za nijansu bolje snalaze, pa se može pretpostaviti da one zapravo popunjavaju nišu tamo gde je život pevačica uopšte još uvek moguć. Uz to, manje zavise od ljudi u pogledu hrane. Ne znači da one direktno istiskuju vrapce, već da mogu da zauzmu prostor i resurse tamo gde su se oni već povukli.

Dodatni problem je što vrapcima i drugim malim pticama ne odgovara svako žbunje. Potrebno je da ima čvrste grane i dobru strukturu, sa dovoljno prostora za da ptice mogu da manevrišu. Tuje i slični gusti četinari nemaju nikavu vrednost za ptice. Često gradsko žbunje sa tankim i nerazgranatim izbojcima, poput forzicije, takođe nemaju posebne pogodnosti za njih. Klasična živa ograda je previše gusta. S druge strane, idealni primerci poput „podivljalih“ žbunastih dženerika, često su na posebnoj meti gradskih testera – upravo jer su „podivljale“. Vrapci koje smo videli su upravo jednu takvu izabrali za bazu, a ako bi ikome palo na pamet da uredi dotični plato, sigurna sam da ne bi mogla da izbegne sečenje.

Slikovit primer je i jedan bujni, lepo formirani, zreli žbun, deo ne baš klasične žive ograde (ne znam vrstu) koja je do pre godinu dana rasla uz voždovačku Poresku upravu. On je bio jedino stalno stanište vrabaca koje smo uočili u ovom delu Konjarnika. Neko im je stalno ostavljao hranu ispod žbuna i stanovali su tu godinama, uveseljavajući sve ljude koji čekaju zeleno svetlo semafora. Međutim, početkom godine, neko je naložio Zelenilu da žbunove poseče do zemlje, pod izgovorom da „ometaju saobraćaj“ (iako je između ulice i živice metalna ograda?!). Sa žbunom je nestala i kolonija vrabaca.

Iz nekih manje očiglednih razloga, stanicu niže, u Šumicama, možete videti mnoštvo senica, ali nijednog vrapca.

Pretpostavaljam da nema potrebe naglašavati da je dodatni problem i ukupni kvantitet zelenila bilo kog tipa. Uz klimatske promene i pritiske u vidu visokih temperatura i zagađenja, značajan broj postojećeg gradskog drveća ubrzano propada. Često ništa novo ne bude zasađeno na mestu onoga što je posečeno, a i tamo gde biva, mlade sadnice još teže podnose navedene pritiske, plus su izložene direktnom fizičkom uništavanju od strane bahatih sugrađana.

4. Arhitektura i materijali novogradnje. Nisam imala priliku da se ozbiljnije upoznam sa temom, pa je neću razrađivati, ali taj komentar je zvučao sasvim logično – da materijali od kojih se danas grade zgrade, kao i sama arhitektonska rešenja (pogotovo fasada), apsolutno ne odgovaraju gnežđenju vrabaca.

Možda je najbolnije što bi mnogi od ovih problema lako i jeftino mogli da se otklone ili ublaže, da samo postoji volja koordinisani napor nadležnih institucija. Da je samo robovlasničkoj kasti stalo do bilo čega drugog, osim svojih fotelja i džepića.

U ekologiji, određene životinjske vrste mogu da služe kao bioindikatori - pokazatelji zdravlja staništa i njegove pogodnosti za druge vrste. Primera radi, u šumama postoji veza između zdrave populacije ptica pevačica i buba grobara. Prostim jezikom: ako je tu dobro jednima, dobro je i drugima.

Bojim se da ugroženost vrabaca, koji god da je dominantni razlog njihovog nestajanja, pokazuje da Beograd postaje nepovoljno stanište i za nas, ljude. Da je već postao pretrpan, prebudžen, prezagađen, nehuman. Ukidanjem javnih, zajedničkih površina, nestaju i naše zajednice, naše sugrađanstvo.

Otpora nema, jer jedni ćute (osim što se povremeno zakašlju od smoga), a drugi navijaju da se trend nastavi – komercijalni projekti, od novih molova, do megalomasnog* Beograda na vodi, pune uski krug džepova, ali ne donose ništa dobro prosečnom Beograđaninu, bio on vrabac, pas ili čovek. Unapred je predviđeno ko će skupiti kajmak, a ko će se udaviti negde na dnu šerpe. Cinici bi mogli da dodaju da, s obzirom da je isti trend nestajanja vrabaca primećen širom Evrope, napokon u nečemu idemo u korak sa progresivnim svetom.

Hm, progres. Svet.

Da li je progres koji se zasniva na uništenju drugih zaista napredak? I da li je svet koji ne trpi vrapce dobro mesto za život?

*Frojdovski lapsus je u pitanju – htela sam da napišem „megalomanskog“, ali možda je „megalomasni“ ipak bolji opis projekta.

(bonus, via Detinjarije)

Došao vrabac da nam nešto kaže (Jovan Jovanović Zmaj)

Živ, živ, živ!
Hvala Bogu, još sam živ!
Oprostite, molim lepo,
 ako sam vam štogod kriv,
živ, živ, živ!
Živi bili i vi svi  
što me niste gonili!

 

Zima već prolazi,
proleće nam dolazi,
danas, sutra, biće zima
nama svima za leđima.

 

Da ne nađoh oko vaših kuća
lepe, sitne hrane, ka bih zimus provodio
vrlo posne dane.
 

 Možda bi mi želudac
u prazninu zapo
a možda bih, sirotan
od gladi i skapo.

  

Jeste l' vi to meni dali
ll' su dari sami pali,
to ne mogu da rasudim
mojim mozgom malim.
-Tek, ja evo, dođoh
vama da zahvalim.

Nemojte me terati,
ja ću vama pevati
- Ne baš kao slavuj,
al' bolje neg žabac.
svatko peva svojim glasom,
- A vrabac - ko vrabac.

NATO vređa istočnoevropske ekološke organizacije

Debata oko škriljaca dobila je novi smer - zvanično se pretvorila u cirkus. Pročitajte kratki članak iz sutrašnje Politike:

Američko-ruski sukob oko uljnih škriljaca

Zapad optužuje Rusiju da finansira proteste protiv frekovanja u Rumuniji, ali nudi samo „posredne dokaze”

"Doprinos tezi da ruski novac pokreće proteste aktivista za zaštitu životne sredine koji se već neko vreme bune protiv vađenja nafte i gasa iz uljnih škriljaca u Rumuniji i Bugarskoj, takozvanog frekovanja, dao je juče i „Njujork tajms”. Reporter uglednog lista, istina, na nekoliko mesta ponavlja da nema direktnih pokazatelja kojima bi se potkrepile takve tvrdnje, ali ističe „posredne dokaze” koji vode do Kremlja kao glavnog inspiratora demonstracija"

Volela bih da izvučem nekoliko najkrupnijih bisera:

"Sumnju u rusku umešanost pre nekoliko meseci je izneo sada već bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen: „Svojim sofisticiranim strategijama širenja informacija i dezinformacija Rusija se aktivno uključila u rad takozvanih nevladinih organizacija– udruženja za zaštitu životne sredine protiv korišćenja uljnih škriljaca – kako bi očuvala zavisnost (Evrope) od ruskog gasa.”

"...U slučaju frekovanja, ruski zvaničnici su odjednom pokazali veliku brigu za zaštitu okoliša, a „Njujork tajms” podseća i na istup ruskog predsednika tim povodom. Vladimir Putin je prošle godine izjavio da je dobijanje nafte iz uljnih škriljaca „veliki problem za životnu sredinu”, a da na mestima gde se koristi ta metoda „iz česmi više ne izlazi voda nego crnkasti mulj...”. 

"Predsednik rumunskog parlamentarnog odbora za industriju je nedavno u skupštini izneo tvrdnju da „Gasprom” uložio 82 miliona evra za finansiranje nevladinih organizacija koje se širom Evrope zalažu protiv frekovanja. Na konstataciju da bi za tako krupne optužbe ipak bilo neophodno pružiti makar neki konkretan dokaz, rumunski parlamentarac odgovara: „Morate da shvatite koliko je pametna njihova (ruska) tajna služba. Oni nikada neće delovati tako da privuku pažnju.”

Da izostavimo ceo Rasmunsenov fenomen projekcije oko finansiranja nevladinih organizacija...
Da li je uopšte potrebno trošiti reči u objašnjavanju koliko je ovo bedno hladnoratovsko spinovanje uvredljivo i ponižavajuće za svakoga ko ima racionalne razloge da bude protiv eksploatacije škriljaca? Šta je sa brojnim protivnicima frekinga u SAD? Ah da, verovatno su ruski špijuni.

S obzirom na moj stav o frekingu, i lakoću lepljenja etikete "ruskog kolaboracioniste", za koju nisu neohodni direktni, već "posredni" dokazi (npr. ko-nije-s-nama-taj-je-protiv-nas dokaz), mislim da moram da napišem jedno otvoreno pismo, u kome ću pokušati (ma koliko to uzaludno bilo), da se ogradim od ruskog uticaja na moje razmišljanje i imovinsko stanje


Dragi NATO i njegovi podanici,

Oprostite mi zbog svih postova o frekingu koje sam možda nekada izgovorila i napisala u javnosti. Ne znam kako da operem obraz i dokažem da moj projekat Zeleno Majmunče, niti ja, Kata Pilar lično, ne primamo nikakva sredstva od ruske vlade, pogtovo s obzirom za činjenicu da vam za optužbe ne trebaju pravi dokazi, već su dovoljni "posredni".

U svoju odbranu imam da kažem da fanatično slušam kantri i amerikanu, znam da pokažem na mapi svaku američku državu (barem aproskimativno) i volim basket. Jednom sam čak gledala utakmicu američkog fudbala na Adi i, stidim se da priznam, malo mi se i svidelo. Mada, možda je sve to deo mog špijunskog identiteta? „Morate da shvatite koliko je pametna njihova (ruska) tajna služba”, reče rumunski parlamentarac.

Sada, kada pod strahom koji donosi II Hladni rat bolje razmislim, ko bi normalan imao išta protiv škriljaca? Protiv toga da ta svaka buštotina tokom svog veka korišćenja potroši između 11 i 30 hiljada kubika (11 i 30 miliona litara!) čiste vode? Protiv upumpavanja vode sa, prema nekim izvorima 500, a prema nekim preko 900 različitih hemikalija zajedno sa mešavinom vode i peska (radi razaranja stena bogatih naftom ili gasom pod zemljom), od kojih su neke dokazano karcinogene, a neke "poslovna tajna" kompanija? I kako sve te hemikalije, zajedno sa naftom, mogu iscuriti u podzemne vode ukoliko dođe do disfunkcije bunara, ili delovanja nekog prirodnog hazarda? Verovatno je zavisnost od ruskih energenata gora od svih pontecijalnih uništiteljskih delovanja frekinga.

***

dobronamerni osmeh

Zanimljivo je i da se Ričard Berman, jedan od najjačih američkih senovitih lobista, poznat pod nadimkom "Dr. Evil", aktivno uključio u savetovanje i pomaganje američke naftno-gasne industrije. Neko je krišom snimio njegovo obraćanje predstavnicima kompanija krajem oktobra u Koloradu. Izlaganje je bilo veoma, veoma poučno za sve nas, a ne samo za naftaše. U svojih "10 zapovesti" za borbu protiv neprijatelja - svih entiteta koji bi mogli i malo da poremete uspehe kompanija, možemo da prepoznamo i strategije primenjene u gorenavedenim izjavama o škriljcima:

Brand" whole movements as "not credible." Berman & Co. detailed their game plan to try to marginalize people concerned about fracking, as noted by Bloomberg media:[2] "what we wanted to do is that we wanted to brand the entire movement behind this as not being credible, and anti-science."

Push "fear and anger." Berman talked about pushing people's emotional buttons on fear, love, anger, greed, and sympathy, stating: "you could not get into people's heads and convince them to do something as easily as you could get into their hearts or into their gut to convince to do something. Because, emotions drive people much better than intellectual epiphanies."

Tako je. Putin je zao. Dakle, škriljac je dobar.

***

Dok se dva svađaju, treći se koristi, tako se kaže. U ovom slučaju, dok se pojedinci i narodi lože i glože, kompanije koje ne znaju ni za naciju, ni za pleme, ni za veru, već samo za profit, koriste priliku da stave papke na  resurse koji pripadaju svima nama, a nas ostave da se nose sa posledicama. Usput nas bez diskrecije jebući u zdrav mozak.