Beleške sa odmora / Lekcije u slici (1): Gnezda

Ova dva sada prazna gnezda su ovog proleća, nadamo se uspešno, odgajila novu generaciju vrabaca (da li poljskog ili pokućara, ostaje nepoznato).

Prvo je pronađeno ispod leske (lešnika), a drugo fotografisano na leski.

Primer savršeno ide u prilog ranije izloženoj ideji da vrapcima, osim lako dostupne hrane kakve još uvek ima na selima, u gradu nedostaje snažna žbunasta vegetacija.

Grane leske zaista su idealan prostor za gnežđenje vrabaca. Postoji dovoljno prostora između pojedinačnih stabala leske koja daju jaku potporu. A opet krošnja je izrazito gusta, pa gnezdo može da bude veoma zaklonjeno i ušuškano, plus relativno visoko postavljeno.

Svi koji razmišljaju o sudbini gradskih vrabaca svakako bi trebalo da obrate pažnju na ovaj govor leski. A mislim da se ni deca ni veverice ne bi bunile da i u urbanim sredinama bude više lešnika :)

Vrabac kao simbol - nestanka

  Četiri razloga koji doprinose nestanku vrabaca, a koji se retko spominju.

(foto: Novosti, 2)

Uprkos saobraćajnoj buci, do mojih ušiju se probio zvuk koji dugo nisam imala prilike da čujem. Tako poznati pijuk, s kojim su se mnoge generacije Beograđana saživele već u najranijem detinjstvu. Vrapci! Čitavo jato od 15ak jedinki. Načičkani po granama jednog visokog žbuna i jednog niskog drveta, u neposrednoj blizini jedne od naprometnijih beogradskih raskrsnica.

Moj dvogodišnjak i ja smo zastali, zadivljeni i opčinjeni njihovim čavrljanjem; kratkim, ali hitrim i veštim letačkim manevrima; prepoznatljivim skakutanjem. U njegovim godinama, već sam znala šta su vrapci – gradske zelene površine su vrvele od malih smeđih pernatih tela. Čak sam imala i malu plišanu pticu koja pijuče, vrapca Puću. Kad vratim film, verovatno je da je Puća zapravo bio pače. Ali dok su pačići bili apstraktan pojam iz slikovnica, vrapci su bili svuda, pa je bilo nekako logično da Puća postane dživdžan-konvertit.

Oko 25 godina kasnije, u istom gradu odrasta moje dete. Imao je priliku da vidi vrapca svega nekoliko puta u životu.

U Beogradu. Gradu čiji je "simbol" upravo vrabac.

Danas, pred tih 15 naših simbola, mi Beograđani smo se ukopali kao da gledamo čudo.

Ubrzo sam došla k sebi, pa smo im bacili malo hleba. Uzbuđeno su pohitali, ponovo svojim kratkim hitrim grana-zemlja-grana letovima, grabili i otimali jedni drugima komade pozamašne u odnosu na njihova telašca.

Ova scena otkrivala je toliko toga o svakodnevici jednog vrapca i potvrdila moje sumnje i slutnje oko toga koji sve faktori doprinose njihovom nestanku. Jer, beogradski vrapci jesu u problemu. Iako se brojnost zvanično ne prati, postoje procene da ih je ostalo oko 5000, što je očajan broj sa tendencijom smanjenja. Kada se stabilan broj jedinki jednom naruši, najrealnije je očekivati da će padati dalje.

Beograđani su tužni, zabrinuti, po medijima ciklično provejavaju članci koji žale za našim vrapcima (1, 2) i iznose različite teorije – od upotrebe pesticida, preko svraka i vrana kao predatora, golubova kao konkurencije za hranu, do činjenice da je danas hrana mnogo bolje zapakovana i manje se rasipa unaokolo.

I sve ove ideje se čine validnim, donekle. Sa višim standardima bezbednosti, hrana se po trgovinama manje rasipa, ali dosta ljudi i dalje više voli da baci hleb pticama, nego u kontejner, a ni ti kontejneri ne dihtuju baš. Brojni golubomrsci što se najpre ostrvite na „leteće pacove“, povucite ručnu. Golubovi su, baš kao i vrapci, stanovnici naših gradova odavno i vekovima nisu ugrožavali jedni druge. Da, golubovi jedu stalno i mnogo, ali s obzirom da su daleko brži i okretniji i da umeju hranu da odnesu sa sobom, vrapcima je oduvek lako uspevalo da otrgnu koji komad hrane za sebe ispod golubijih kljunova. Scene koje pamtim iz detinjstva su golubovi i vrapci zajedno. Borba, ali bez vidnih gubitnika ili dobitnika. Svako je dobijao svoje. Bolje je zapitati se šta se to dogodilo, pa su vrapci odjednom postali „nekonkurentni“ u odnosu na golubove?

Često se onako šturo spomene urbanizacija. Ali šta je to u urbanizaciji toliko pogodilo vrapce? Jer naš dragi obični, kućni vrabac, Passer domesticus, odavno je stanovnik grada i potpuno se evolutivno su odvojio od svog seoskog rođaka, poljskog vrapca (Passer montanus).

Primećujem nekoliko vrlo očiglednih problema, koji se slabo gde spominju:

1. Uništavanje postojećih, manjak novih zelenih površina, nepostojanje urbanističkih planova. U mnogim delovima Beograda – vrlo očigledni primeri su Vračar, Zvezdara, delovi Voždovca – nekim brzim i mutnim dilom višespratnice niknu na placevima nekadašnjih kućica-straćarica. Zbog načina života koji možete da upražnjavate na takvim mestima, moj muž ih zove golubarnici. Iz stana „pr'nete“ u svoj auto, odvezete se u kancelariju/tržni centar/balon za fudbal, a onda se kao i svaki dobar golub vratite nazad na svoju prečagu, na spavanje.

Okolinom tih zgrada na „dobrim lokacijama“ dominira betonska klaustrofobija – nema ni pomisli o zajedničkim površinama. Nema predviđenih mesta za drveće, šiblje, bašte. Obično nema mesta ni za parkinge, pa automobili potpuno blokiraju već uzane trotoare. Taj divlji neo-beogradski urbanizam šteti i ljudima i životinjama. Vrapci, kao ni bilo koji drugi oblik života koja ima minimalnu potrebu za vegetacijom, tu nema šta da traži.

2. Rešenja novoizgrađenih/obnovljenih javnih gradskih površina. Ukoliko se neko i usudi da napravi park ili javnu površinu, ne očekujte da vidite mnogo gustiša – parkići za decu i parkići za pse su bez drveća (dakle, idealna destinacija za prosečni beogradski letnji dan), kamoli povezanih zelenih celina. Kada se obnavljaju parkovi, takođe je trend da se ide na „predantni izgled“ – travnjaci, spomenici ili „umetnički objekti“, klupe. Dobar primer su Tašmajdanski i Studetnski park. Mislim da Josif Pančić sa svog kamenog pijedestala u potaji plače za svim onim divnim niskim žbunjem koje je posečeno oko njegovog spomenika. Što nas dovodi do sledećeg problema - žbunje

3. Sadnja nove i održavanje postojeće vegetacije. Svakog dana pokušavam da razumem novovremensku odbojnost prema niskom drvenastom rastinju, i ne uspeva mi. Ne pamtim da sam u poslednjih 10-15 godina videla da je na javnoj površini zasađen ukrasni žbun. Oni postojeći se održavaju tako što se bez ikakvog održavanja puste da izrastu, pa kad dostignu vidljive gabarite – seku se do zemlje. Takođe, Zelenilo vrlo revnosno seče sve niže grane i grančice na svom drveću u blizini zgrada, stvarajući tako, iz ptičije perspektive, „brisane prostore“, bez oslonca i skrovišta.

Ova praksa je katastrofalna za male ptice pevačice, pogotovo vrapce, i u tome vidim jedan od glavnih razloga za njihovu pojačanu ranjivost na predaciju od strane mačaka, vrana i svraka. Male ptice su dobri letači na kratke distance. Posmatrate ih – kao i naši vrapci sa početka priče, preleću sa žbuna na žbun, ili na niske grane drveća; odatle ateriraju ka potencijalnoj hrani na zemlji i brzo se vraćaju nazad. Svaka velika „praznina“, u vidu goleti ili drveća sa visokim krošnjama za njih predstavlja (1) opasnost da podlegnu grabljivicama, posebno mlade ptice koje su nevešti letači (2) dodatni utrošak energije, a ako ste biće sa izuzetno brzim metabolizmom koje mora mnogo da jede da bi isti održalo, rasipanje energije je poslednje što vam treba i čini vas ranjivim. Senice se, kao bolje akrobate i letači, za nijansu bolje snalaze, pa se može pretpostaviti da one zapravo popunjavaju nišu tamo gde je život pevačica uopšte još uvek moguć. Uz to, manje zavise od ljudi u pogledu hrane. Ne znači da one direktno istiskuju vrapce, već da mogu da zauzmu prostor i resurse tamo gde su se oni već povukli.

Dodatni problem je što vrapcima i drugim malim pticama ne odgovara svako žbunje. Potrebno je da ima čvrste grane i dobru strukturu, sa dovoljno prostora za da ptice mogu da manevrišu. Tuje i slični gusti četinari nemaju nikavu vrednost za ptice. Često gradsko žbunje sa tankim i nerazgranatim izbojcima, poput forzicije, takođe nemaju posebne pogodnosti za njih. Klasična živa ograda je previše gusta. S druge strane, idealni primerci poput „podivljalih“ žbunastih dženerika, često su na posebnoj meti gradskih testera – upravo jer su „podivljale“. Vrapci koje smo videli su upravo jednu takvu izabrali za bazu, a ako bi ikome palo na pamet da uredi dotični plato, sigurna sam da ne bi mogla da izbegne sečenje.

Slikovit primer je i jedan bujni, lepo formirani, zreli žbun, deo ne baš klasične žive ograde (ne znam vrstu) koja je do pre godinu dana rasla uz voždovačku Poresku upravu. On je bio jedino stalno stanište vrabaca koje smo uočili u ovom delu Konjarnika. Neko im je stalno ostavljao hranu ispod žbuna i stanovali su tu godinama, uveseljavajući sve ljude koji čekaju zeleno svetlo semafora. Međutim, početkom godine, neko je naložio Zelenilu da žbunove poseče do zemlje, pod izgovorom da „ometaju saobraćaj“ (iako je između ulice i živice metalna ograda?!). Sa žbunom je nestala i kolonija vrabaca.

Iz nekih manje očiglednih razloga, stanicu niže, u Šumicama, možete videti mnoštvo senica, ali nijednog vrapca.

Pretpostavaljam da nema potrebe naglašavati da je dodatni problem i ukupni kvantitet zelenila bilo kog tipa. Uz klimatske promene i pritiske u vidu visokih temperatura i zagađenja, značajan broj postojećeg gradskog drveća ubrzano propada. Često ništa novo ne bude zasađeno na mestu onoga što je posečeno, a i tamo gde biva, mlade sadnice još teže podnose navedene pritiske, plus su izložene direktnom fizičkom uništavanju od strane bahatih sugrađana.

4. Arhitektura i materijali novogradnje. Nisam imala priliku da se ozbiljnije upoznam sa temom, pa je neću razrađivati, ali taj komentar je zvučao sasvim logično – da materijali od kojih se danas grade zgrade, kao i sama arhitektonska rešenja (pogotovo fasada), apsolutno ne odgovaraju gnežđenju vrabaca.

Možda je najbolnije što bi mnogi od ovih problema lako i jeftino mogli da se otklone ili ublaže, da samo postoji volja koordinisani napor nadležnih institucija. Da je samo robovlasničkoj kasti stalo do bilo čega drugog, osim svojih fotelja i džepića.

U ekologiji, određene životinjske vrste mogu da služe kao bioindikatori - pokazatelji zdravlja staništa i njegove pogodnosti za druge vrste. Primera radi, u šumama postoji veza između zdrave populacije ptica pevačica i buba grobara. Prostim jezikom: ako je tu dobro jednima, dobro je i drugima.

Bojim se da ugroženost vrabaca, koji god da je dominantni razlog njihovog nestajanja, pokazuje da Beograd postaje nepovoljno stanište i za nas, ljude. Da je već postao pretrpan, prebudžen, prezagađen, nehuman. Ukidanjem javnih, zajedničkih površina, nestaju i naše zajednice, naše sugrađanstvo.

Otpora nema, jer jedni ćute (osim što se povremeno zakašlju od smoga), a drugi navijaju da se trend nastavi – komercijalni projekti, od novih molova, do megalomasnog* Beograda na vodi, pune uski krug džepova, ali ne donose ništa dobro prosečnom Beograđaninu, bio on vrabac, pas ili čovek. Unapred je predviđeno ko će skupiti kajmak, a ko će se udaviti negde na dnu šerpe. Cinici bi mogli da dodaju da, s obzirom da je isti trend nestajanja vrabaca primećen širom Evrope, napokon u nečemu idemo u korak sa progresivnim svetom.

Hm, progres. Svet.

Da li je progres koji se zasniva na uništenju drugih zaista napredak? I da li je svet koji ne trpi vrapce dobro mesto za život?

*Frojdovski lapsus je u pitanju – htela sam da napišem „megalomanskog“, ali možda je „megalomasni“ ipak bolji opis projekta.

(bonus, via Detinjarije)

Došao vrabac da nam nešto kaže (Jovan Jovanović Zmaj)

Živ, živ, živ!
Hvala Bogu, još sam živ!
Oprostite, molim lepo,
 ako sam vam štogod kriv,
živ, živ, živ!
Živi bili i vi svi  
što me niste gonili!

 

Zima već prolazi,
proleće nam dolazi,
danas, sutra, biće zima
nama svima za leđima.

 

Da ne nađoh oko vaših kuća
lepe, sitne hrane, ka bih zimus provodio
vrlo posne dane.
 

 Možda bi mi želudac
u prazninu zapo
a možda bih, sirotan
od gladi i skapo.

  

Jeste l' vi to meni dali
ll' su dari sami pali,
to ne mogu da rasudim
mojim mozgom malim.
-Tek, ja evo, dođoh
vama da zahvalim.

Nemojte me terati,
ja ću vama pevati
- Ne baš kao slavuj,
al' bolje neg žabac.
svatko peva svojim glasom,
- A vrabac - ko vrabac.

Nahranite ptice iz kraja!

Srbija i najveći deo Evrope hiberniraju pod debelim snežnim nanosima. No brojna bića s kojima delimo staništa nemaju izbor da se šćućure u bezbednim jazbinama, a kamoli toplim stanovima. Pod smetovima moraju da nađu još više hrane nego inače, ne bi li uspeli da održe temperaturu tela. Ovo pogotovo važi za ptice, koje dnevno moraju da pojedu hrane u količini svoje težine, pa i više, ne bi li održale svoj brzi metabolizam funkcionalnim i zdravim. Zato u zimskom periodu u gradovima možemo videti i razne tipično šumske ptice koje su se otisnule u traženje hrane po našim betonskim bespućima.

A baš vi im možete pomoći u tome!

Dobar razlog da hranite ptice je da umanjite stopu smrtnosti tokom zime, koja je veća nego što mislite. Kada se ona sabere sa ostalim pritiscima s kojima se populacije ptica susreću u ljudima prilagođenom svetu, jake zime kao što je trenutna mogu im naneti ozbiljan udarac. Društvo ljubitelja prirode "Falco" iz Temerina na svom sajtu navodi: "U gnezdima naših ptica pevačica godišnje mogu da se izlegnu 10-12 ptića, a kod senica čak 20-25 ptića, a ipak, ove ptice nikada neće poplaviti naše vrtove. Glavni razlog je – pored toga što jedan deo ptića ugine, ili postane plen grabljivicama odmah posle izletanja – što uginu zbog gladovanja tokom zime. Upravo zbog toga hranjenje ptica tokom zimskog perioda smatramo važnim zadatkom."

Hranilice za ptice je jednostavno napraviti, a ni izabrati mesto za hranjenje nije teško. Ako vam je stan na nižim spratovima i imate malo drveća ispred prozora, slobodno ih možete hraniti i na samom prozoru - ukoliko nemate mačku, naravno. Napraviti hranilice je lakše nego što verovatno mislite. Sve što vam je potrebno je različito zrnevlje (proso, susam, lan, suncokret, pšenica, pirinač... sve neposoljeno naravno), svinjska mast ili goveđi loj - kašika-dve, ili nešto više - zavisno od tipa hranilice za koji ste se odlučili, kao i kalup, ili neka vrsta podloge za koju ćete zrnevlje zalepiti.

Kako smo mi napravili naše hranilice? 

Isekli smo karton od rolne kuhinjskog papira na manje delove (rolna toalet papira na dve polovine, a kuhinjskog na četiri dela), ali možete praviti i veće.


Zatim smo istopili kašiku svinjske masti i pripremili semena u jednom plastičnom sudu. Karton uvaljate u masnoću, pa zatim u semena (slobodno se možete pomoći kašičicom da ih nalepite), a zatim ostavite na terasu ili u zamrzivač da se stegnu. Neverovatno je koliko je svinjska mast dobro vezivo i koliko dobro drži semena na podlozi. Međutim, ovo važi samo za temperature ispod i oko nule.


Onda smo provukli konopčiće kroz cilindar i vezali ih za lajsnu roletne, a raštrkali smo još semenki slobodno po simsu. Hranilice su prvo slobodno visile na dužem kanapu, ljuljajući se na vetru, ali to je odbijalo zebe do te mere da nisu htele ni da slete na sims - samo su "gajile zazubice" na obližnjoj grani. A senica nigde. Kada smo zavezali hranilicu skroz uz šipku, tako da je stabilna i da je vetar više ne klati, žurka je počela! Posetilo nas je živahno jato običnih zeba (Fringilla coelebs) i jedan usamljeni i stidljivi golub grivnaš (Columba palumbus). Za divno čudo, "domaći" golubovi su se pojavljivali retko i nisu bili navalentni.




Treba da znate i da na karton rolni staje relativno tanak sloj semena, pa ovo nije hranilica koja dugo traje. Možete koristiti i druge vrste podloga - šišarka je odlična i potpuno prirodna ideja.

Za kačenje na drvo u parku ili lokalnom šumarku, možda je ipak bolje da napravite ptičiji kolač, jer pruža najveću količinu hrane po jedinici zapremine. Ipak, pošto on kao izvor hrane može dosta potrajati, ptice se mogu previše uzdati i uzeti ga kao stalan. Pogledajte poslednju tezu među savetima.

Evo par jednostavnih i zanimljivih (i slikovitijih) uputstava za hranilice:

Izradite hranilicu za ptice (eduvizija.hr) (šišarka + ceo postupak sa mašću)
DIY repurposed bird feeders (dva tipa hranilice, prva sa kartonom rolne, kao naša).
LOA uputstvo za hranjenje ptica (ptičiji kolač + opšti saveti o hranjenju).

Hranilice su idealne ne samo zbog količine hrane i njene lake dostupnosti pticama, već i zbog toga što ih snabdevaju zasićenim masnoćama, koje su im neophodne, posebno u zimskim danima, da bi održale telesnu temperaturu. Životinjskim mastima se tokom leta snabdevaju uglavnom jedući insekte. Imajte ovo na umu ukoliko umesto pravljenja jednostavne hranilice odlučite da samo raštrkate semenke po izabranoj površini. U krajnjem slučaju i to je bolje nego ništa, ali za (bukvalno) par dodatnih minuta vašeg vremena ptice će dobiti  više ključnih hranljivih materija.



Na internetu možete pronaći različite savete, od kojih je ne mali broj pogrešan. Stoga, nije na odmet da naglasimo nekoliko važnih pravila:

- Maksimalno izbegavajte hranjenje ptica hlebom. Zbog soli, kvasca, aditiva i činjenjice da jako brzo skuplja vlagu, on zapravo predstavlja nezdravu hranu za naše pernate prijatelje.

- Na nekim mestima možete naći da se kao vezivo koristi margarin, ali biljne masnoće nisu preterano korisne pticama. Previše može i štetiti. Koristite svinjsku mast ili goveđi loj. Loj je bolje vezivo, ali je teže nabavljiv, dok svinjsku mast možete kupiti bilo gde i to po niskim cenama.

- Kad smo kod masti, senice će se vrlo obradovati ako im okačite komad slanine "sapunjare" (puno masti, malo mesa) na drvo. Vodite računa da ga dobro pričvrstite pritom, da je ne bi ukrala svraka ili vrana.

- Forma i način postavljanja hranilice zavisi od vrsta ptica. Senice će prilično lako savladati strukture koje vise i klate se, ali to ne važi i za druge ptice - zebe i vrapci nisu tako akrobatski nastrojeni, a viseća hranilica koja se klati na vetru će ih verovatno uplašiti i odbiti (verovali ili ne, čak i golubove), poput strašila.

- Hranilicu postavite na dovoljnoj visini, da pticu koja se zanela jedući ne bi mogao da dohvati predator poput mačke (a eto vam podsetnika da, dalje od ptica, nahranite i mace iz kraja) - dakle minimum 1,5m, a po mogućstvu i više. Vodite računa i da bude dobro pričvršćena ako je moguće - svrake

- Hranilicu (recimo kolač za ptice) možete ubaciti ispod nekog gušćeg žbuna - manje ptice jako vole da se okupljaju oko njih. Pritom vodite računa da to ne bude žbun gde se rado okupljaju psi ili mačke (da, psi - obavezno nahranite i pse).

- Ptice možete hraniti i prizemno, na otvorenom tlu, ali računajte da će naši ješni gradski golubovi pojesti najveći deo hrane. Nikako ne želim da ih obespravim (jer jako volim te barabe), u redu je da dobiju svoj deo, ali vodite računa o tome da su mnogo žustriji u uzimanju hrane nego manje ptice, a pošto se često kreću u većim jatima, uspešni su i u teranju istih. Golubovi se takođe rado okupljaju i na prozorima, pa mogu predstavljati problem i tu. Ja ih ne teram od hranilica, već se trudim da najveći deo postavim kada je lokalno jato golubova odsutno. Takođe, semenke koje su raštrkane po simsu, umesto grupisane, omogući će svima da jedu, ne i jednoj grupi da pojede sve, pa makar bili i naši alavi golubovi.
Napolju, golubove ćete izbeći ako ptice hranite u gušćim parkovima/šumarcima.
Šumski golubovi, tj. golubovi grivnaši, su daleko stidljiviji i nisam primetila da teraju sitnije ptice.

- Nemojte se previše vrzmati oko mesta hranjenja - posmatrajte ptice bez mnogo naglih pokreta i sa određene distance.

- VEOMA važno: ukoliko ste počeli da hranite ptice svakodnevno na određenom mestu (npr. na prozoru, na određenom drvetu ili određenom mestu u parku), to treba da nastavite da radite do kraja ledenih dana! Ptice će se stvarno navići da dolaze na jedno mesto po hranu, a ukoliko ih iznenada zapostavite i prepustite same sebi, postoji mogućnost da se previše iscrpe čekajući vas, što može biti čak i smrtonosno za neke od njih. Ukoliko ne možete da ispunite obavezu, pravite hranilice sa manjim količinama zrnevlja (koje se brže potroše) i postavljajte ih nasumično - dakle ne vezujte ptice za određeno mesto.

Za malo ljudske dobrote, ova ljupka i plemenita stvorenja će vam zahvaliti brojnim cvrkutima i svojom predivnom pojavom.

P.S. Mnogo su slatke kad su musave :)

Iščezla najveća ptica Srbije

Tužne vesti (ispod žita nadležnih) za sve domaće ljubitelje života i živog :(
Odličan tekst u potpunosti preuzet sa bloga Albicilla.

Iščezla najveća ptica Srbije - velika droplja

(c)  Szabolcs Kokay

Gost-autor: dr. Saša Marinković



Beloglavi sup je postao najveća ptica koja se gnezdi u Srbiji. Pod neobjašnjivim okolnostima, kod nas je prestala da se gnezdi najveća ptica gnezdarica Evrope. Velika droplja je napustila zemlju prošle godine, ali o tome nigde nećete naći informaciju. Nestanak impozantne vrste, amblema sačuvane prirode Vojvodine, koja je do nedavno predstavljala prirodnu retkost zemlje, predstavlja veliki gubitak za faunu Srbije.
Misteriozno je nestao simbol banatskih stepa, panonski noj. Mađarska u neposrednoj blizini, uspešno je sačuvala ovu vrstu. Velika droplja može da se sačuva od nestanka ako joj se posveti potrebna pažnja. U Mađarskoj se brojnost velike droplje procenjuje na preko 1500 parova i predstavlja jedan od simbola Mađarske.

Jedno od najpoznatijih zaštićenih područja u Vojvodini, Specijalni Rezervat Prirode „Pašnjaci velike droplje“ nije uspeo da opravda svoju namenu i da sačuva veliku droplju. Upravljač zaštićenim područjem je lovačko društvo „Perjanica“ iz Mokrina koje je preuzalo brigu nad rezervatom „Pašnjaci velike droplje“ 2008. kad je jato bilo stabilno i procenjeno na 35-38 parova (prema nakim navodima). Zlonamernik bi rekao, pa zar vuku dati da čuva ovce? Lovci su osnovali svoja udruženja da bi zadovoljili svoju zajedničku potrebu za upražnjavanjem hobija (lov), a ne da bi štitili ugrožene vrste ptica? Građani se udružuju po drugom osnovu da bi zaštiti prirode? Lovci su dobili od države sredstva za vizitorski centar, koji danas može da posluži za više namena, na primer kao čeka. U Specijalnom rezervatu prirode se lovi, preoravaju se pašnjaci, kose se utrine u zaštićenoj zoni pa nije ni čudno što su se ptice razbežale. Simbol Mokrina su guske i malo ko zna da su se do juče tu gnezdili džinovi među divljim pticama Evrope.

Specijalni Rezervat Prirode „Pašnjaci velike droplje“ prostire se na površini od 1000 hektara. Pokrajinski Zavod za zaštitu prirode je pripremio studiju da se rezervat proširi na 6000 hektara. Ali nisu uspeli da sačuvaju ni manju površinu, a sad i nema više droplje kod Mokrina. Neki stručnjaci tvrde, da je prirodan proces što je velika droplja napustila Banat. Drugi tvrde da naša populacija i nije neka prava populacija pa su se droplje vratile kući u Mađarsku. Pokrajina najavljuje veća ulaganja u ovaj i slične program jer su se pokazao vrlo edukativan za lovce.

Proces naglog globalnog nestajanja sve većeg broja vrsta, ujedinio je sve zemlje sveta na zaštiti biodiverziteta. Usklađivanje sa evropskim standardima u oblasti zaštite ugroženih vrsta i staništa je jedan od prioriteta Srbije. Ova godina je proglašena za svetsku godinu zaštite biodiverziteta, da bi se skrenula pažnja na dalekosežne posledice naglog nestajanja sve većeg broja vrsta i čitavih zajednica. Pored ostvarenih rezultata u zaštiti pojedinih vrsta ptica u Srbiji poslednjih godina, nastanak najveće među njima velike droplje ukazuje da zaštita biodiverziteta nije uređena oblast u Srbiji. Postavlja se pitanje da li je nestanak velike droplje iz Srbije samo stvar Mokrina?

Na istu temu pogledajte i

U potrazi za poslednjim dropljama
Misterija nestanka droplji iz Mokrina

(c) albicillia