Sve te sitne stvari

Kako neselektivnim* ubijanjem beskičmenjaka štetimo i deci i svetu

U pamćenje će mi zauvek biti urezana ta scena.

Imali smo jednog komšiju grozne naravi. Šikanirao je ženu (ne mogu da tvrdim da nije bilo i fizičkog maltretiranja), bio uvek namršten i prilično neprijatan prema nama, dečurliji. Imao je i dugi nokat na malom prstu, za čačkanje telesnih šupljina.

U srednjim godinama je doživeo šlog. Kako je vreme prolazilo, njegova već osujećena pokretljivost dodatno je slabila. Kretao se sve teže, uvek sa štapom. Jednog dana sam ga ugledala kako stoji na osunčanom stepeništu praveći neobične pokrete tim štapom. Sa izrazom velike, zadovoljne usresređenosti ubijao je vatrene stenice, jedva balansirajući na nogama u trenucima kada bi podigao svoj drveni oslonac.

Za mene je ta scena ostala simbol zapuštenosti duha, destruktivnosti koja ne prestaje da traži žrtvu. Naizgled bezosećajan, komšija nije štapom drobio komadiće zemlje - uništiteljski poriv znao je da oseti i nađe drugi život da ga satre, makar taj život bio santimetar dug.

Ja sam se odselila, komšija je umro. Ali često ga vidim ponovo rođenog, u deci koja namerno gaze puževe na putu iz vrtića, uživaju da gnječe insekte, gađaju pse štapovima.

Psi i insekti nisu isto, reći ćete. Psi osećaju bol, insekti ne. Insekti su nešto drugo.

Međutim, linija koja ih razdvaja u očima deteta mnogo je tanja i podložnija brisanju.

Uži pogled - jedan život

I dalje nije dokazano da insekti i drugi beskičmenjaci osećaju bol. Osnovni razlog za nepriznavanje bola insektima je više filozofsko pitanje – da li insekti imaju svest. Jer bez svesti je kako mi doživljavamo, navodno, oni nisu sposobni da budu svesni patnje. Međutim, sa neurobiološke strane, kod nekih dobro istraženih vrsta neurološka podloga za bol je pronađena – ustanovljeno je da poseduju nociceptore, senzorne receptore koji okidaju refleks povlačenja pred bolnim stimulusom. Recimo, eksperiment sa larvama voćnih mušica pokazao je da se zgrče i povuku kada im se približi zagrejani metal (1)(2)(3). Kroz dalje studije, naučnici veruju da su uspeli da kod voćnih mušica izoluju "gen bola" - napravivši selekcijom "bezosećajnu" liniju mušica kod kojih je dotični gen za nocicepciju isključen (2)(3). Dakle, neurološki odgovor postoji. On ima istu funkciju kao bol kod ljudi, a ostaje još pitanje (ne)percepcije bola od strane povređenog insekta.

Ako za trenutak ostavimo sumnju o svesti po strani, šta se vidi kroz dečije oči?

Budite sigurni da su one u stanju da primete bežanje i drhtaje životinjice koju upravo pritiskaju štapom. Da će primetiti spore i mučne pokrete samrtnog ropca, poslednjih trenutka života kada je životinjica napokon spljeskana.

Osim što su neme, nisu li ovakve kretnje dovoljno slične povređenim i usmrćenim složenijim životinjama, bližim čoveku? Deca su veoma dobra u uočavanju sličnosti. Relativizujući beskičmenjačku reakciju na povredu, relativizujemo bol i ostalih stvorenja, jer je odgovor za dete nepremostivo sličan. Na duže staze – šaljemo poruku da je u redu povređivati.

Mnogi veoma osuđujuće govore o antropomorfizaciji, međutim, za razliku od odraslih, deci su tokom odrastanja neophodni trenuci antropomorfizacije da bi mogla da se povežu sa svetom oko sebe. Poistovećivanje je nešto što mali ljudi redovno upražnjavaju kroz igru i upravo je to jedan od načina za razvijanje empatije. Ako vas dete udari ili ako se povredite, pokušaćete da mu objasnite da vas to boli. Ono uočava vašu reakciju, pamti specifične pokrete i grimase vezane za bol. Povezuje to sa sopstvenim reakcijama i reakcijama drugih. Uči da gleda svet iz tuđe perspektive i stiče sposbnost da oseti tuđa osećanja, što i jeste definicija empatije (4)

Komentari dece često potvrđuju ovo. Tako će dete od skoro 3 godine za larvu bubamare primetiti: „Ima nogice kao ja!“ „Pije vodu kao ja!“. Uočavajući pravilosti, uče zajedničke osobine živih bića. Uče razliku uzmeđu živog i neživot.

Zajedničke osobine živih bića uključuju i bol i smrt.

Šta se dešava kada živa bića koja pokazuju površinski veoma slične reakcije na povredu, bez obzira što su upakovana u značajno drugačija tela, izuzmemo iz ovih pravilonsti?  Otvaramo prostor za diskriminaciju pri rasuđivanju i to diskriminaciju među živim bićima. Na isti način možemo odbaciti osećanja bilo koje grupe, životinjske ili ljudske, različite od nas samih. Brojni istorijski i današnji primeri primeri – od ratnih zverstava do ropstva - opominju nas na moguće posledice lišavanja drugih osobina živih bića.

Za narednu tvrdnju nemam podatke, ali mogu da se kladim – kada bi pratili decu od prvih samostalnih koraka do izrastanja u mlade ljude, sigurna sam da bi se pokazalo da ona koja su od malena sklona ubijanju insekata i drugih beskičmenjaka „iz zabave“, pokazuju i veću sklonost ka grubom tretiranju ili povređivanju „bliskijih“ životinja poput pasa i mačaka. To otvara veću mogućnost za isti odnos prema ljudima - teza koju stručnjaci već ozbiljno uzimaju u obzir kada analiziraju sociopatiju i antisocijalno ponašanje.

Imam samo bolan anegdotalni dokaz ove tvrdnje.

Pre nekoliko godina sahranili smo jednog od dva moja najbolja druga iz osnovne škole. Poginuo je sa 23 godine u tuči koja se završila pucnjavom. Tako mlad, već je bio ogrezao u kriminal, što je često uključivalo i povređivanje drugih ljudi. Jedan od njegovih uvoda u taj svet bile su borbe pasa. A desetak godina pre pasa, ponekad bi ubio guštera i bacio ga na mravinjak. Pre guštera, voleo je da nađe običnog puža golaća u svom dvorištu, polije ga benzinom i zapali.

Bio je to samo obični puž. I obični zidni gušter, kakvih je na desetine samo na jednom sunčanom zidu.

Nekome bi možda preklani terijer bio samo obična džukela.

Moj drug, kako su godine prolazile, više nije mogao da napravi razliku između puževa i ljudi. Pitanje je da li je ikada mogao, ili su stvari samo eskalirale odrastanjem, otrgle se ispod maske nekadašnjeg pametnog, posebnog sina i dobrog đaka.

 

Širi pogled - mreža života

Većina roditelja će se ljutiti ako dete polomi neživu igračku, ali se neće ljutiti ako ubije živog insekta. Igračka košta, „ima vrednost“. A sitna stvorenja?

To što im fale cena i bar kod ne znači da su oni za nas bezvredni. Jedna bubamara u toku godinu dana života pojede oko 5000 biljnih vaši (5). Pauci u vašoj kući će se hraniti svim insektima koje mogu da ulove u mreže. Vrednost se može kvantifikovati čak i u novcu. Doprinos pčelinjeg oprašivanja useva evropskoj poljoprivredi je 22 milijarde evra godišnje, a na svetskom nivou, pčele oprašivanjem praktično stvaraju plodove ljudske hrane u vrednosti od 256 milijardi evra (6)

Ali mi kao vrsta smo previše opsednuti brojevima, o novcu da ne govorim. Značaj zglavkara u našem svetu, u našim ekosistemima, zaista nema cenu i mnogo je širi i sveobuhvatniji od brojčanih podataka. Svaka vrsta učestvuje na svoj jedinstven način u prirodnoj ravnoteži koja se stvarala milionima godina. Svaka vrsta, bilo grabljivac ili plen, hraneći se i krećući se tu ravnotežu održava, na vidljivom i nevidljivom nivou. Zbog svoje brojnosti i ekoloških uloga, beskičmenjaci su motor svakog ekosistema i na vidljivom i na mikroskopskom nivou.

Naravno, ravnoteža se neće narušiti zbog jednog zgaženog mrava. Ali kada ignorištete ili čak aplaudirate kada dete uništi neko od malih stvorenja, ili pak to činite sami, zapitajte se šta ga učite. Šta mu govorite o vrednosti života, kako pojedinačnog, tako i jednog života u sklopu mreže života. Da li će tako čovek budućnosti naučiti prestane da uništava sve što mu se nađe na putu? Da li ga podstičete da budete svesno i osećajno, ili bezobzirno i bahato? Da li je toliko teško uzeti čašu ili teglicu i izbaciti uljeza iz kuće? Ili preskočiti puža na putu, možda ga čak i skloniti da ne bude zgažen.

Opasno je zanemarivati sitnice. 

Sitnice vam mogu spasiti život. Osetiti tanani trag dima u kući koja tek počinje da gori znači preživeti. Sitnice vam mogu i oduzeti život – prevideti malu zagađenu ranu i zaraziti se smrtonosnom bakterijom, toliko sitnom da je čak ni ne vidite može vas ubiti. Sitni trenutak kada neko u gužvi potegne pištolj na vas isto tako.

Da je neko od odraslih mogao da protumači „sitnice“ koje je moj pokojni drug radio sitnim stvorenjima kao njegov poziv upomoć, da ih je iskoristio da mu pomogne, da je učinio makar neku sitnu promenu u njegovom životu, možda se on ne bi okončao prerano i tragično.

* * *

Sledeći put pre nego što vam ruka ili noga polete ka nekom od naših šestonožnih ili osmonožnih suseda, udahnite i zamislite se – koju poruku šaljete svom detetu? Kakvu budućnost svima nama takvim gestom želite? Zar nije bolje da iskoristite trenutak dečije pažnje da preusmerimo silovit poriv i pretvorimo ga u lekciju. Zašto mu ne bi raširili vidike i ukazali mu na povezanost svega na ovom svetu, umesto što ćete mu pomoći da svoj svet ograniči, mentalno zatvori u krute, surove i netačne okvire.

Ne morate da znate bogzna šta o beskičmenjacima da bi mu ukazali na najjednostavnije povezanosti. Na hranjenje, druženje, borbu, sunčanje. To su stvari koje činimo i sami. Na posebnosti – boje, oblike, pokrete. I naravno, na ranjivost, koja nam je takođe zajednička, voleli da je priznamo ili ne.

fotografije: Marija Gajić

_____

* Naravno, razumljivo je ubijati neke insekte u nekim situacijama (komarce koji nas napadaju, buve na psu, biljne vaši na ruži), međutim, ovde govorimo o stihijskom ubijanju iz straha, gnušanja i/ili neznanja uglavnom svega što podseća na insekta, pauka ili crva.

Reference & za dalje čitanje:

1.Tomasik, "Do Bugs Feel Pain?" Essays on reducing suffering.

2. Tracey, W.D., Jr, Wilson, R.I., Laurent, G., Benzer, S. (2003) painless, a Drosophila gene essential for nociception. Cell. 113:261–273 (pdf)

3. Do Insects Feel Pain? The Last Behaviourist blog

4. McDonald, Messinger: The Development of Empathy: How, When, and Why (.pdf)

5.http://www.naturescontrol.com/aphid.html

6.Worldwide Honey Bee Collapse: A Lesson in Ecology, EcoWatch

Tonio Borg, European Commissioner for Health and Consumer Policy, calculates that bees “contribute more than €22 billion ($30 billion U.S. dollars) annually to European agriculture.” Worldwide, bees pollinate human food valued at more than €265 billion).

Ubica u lov(c)u

Odstrel ili ubistvo? Lovačko oružje, empatija i zločin

Tragedija koja se dogodila u Kanjiži nije prva koja je za počinioca imala lovca ili za instrument lovačko oružje, ali je možda najveća te vrste na ovim prostorima. I dalje je nejasno šta mora da se dogodi da bi šira javnost i zakonodavci ozbiljno analizirali problem ličnog posedovanja lovačkog oružja.

Pa pre samo nekoliko meseci u Resniku, devojčica (8) je pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima nastradala kada je u nju navodno pucao mlađi brat (4) iz dedine lovačke puške. Taj slučaj je umesto da pokrene diskusiju, verovatno zbog škakljivosti i kolektivnog bola kakav izaziva tragična smrt deteta u porodici, brzo nestao sa radara.

A onda je Rade Šefer pre četiri dana iskoristio svoje legalno oružje i veštinu odstrela da usmrti šestoro članova svoje bliže i dalje porodice.

Lovstvo i empatija

Naučnici koji se bave proučavanjem empatije, poput Sajmona Baron-Koena, tvrde da je moguće da, zbog vaspitanja ili sticaja okolnosti, ljudi koji ne spadaju u psihopatološke slučajeve, dakle „normalni“, mogu da isključe empatiju da bi obavljali određene zadatke. Ali isto tako, (kontinuirani) poremećaj empatije predstavlja preduslov za nastanak destruktivnih psiholoških poremećaja – antisocijalnog, graničnog i narcisoidnog poremećaja ličnosti, psihopatije...  Za sve ove poremećaje karakteristično je da drugi bivaju povređeni, često uz malo ili nimalo realnog povoda. Baron-Koen ove poremećaje uz pomoć svoje skale empatije definiše kao „nulte-negativne“ (1)

Ubijanje životinja, pogotovo onih koje su nam evolutivno bliže, a doživljavamo ih dovoljno bliskim da čak ogledamo sopstvene osobine u njima („ljut kao vepar“, „nežna kao srna“, „vuk samotnjak“), neosporno zahteva isključivanje ili odsustvo empatije. Na psihološkim testovima koji mere empatiju nalaze se pitanja o ubijanju i zlostavljanju životinja. Ubijanje i zlostavljanje životinja kod dece smatra se jednim od prekusora mogućeg antisocijalnog ponašanja i zlostavljanja ljudi kasnije u životu (1, 2).

Posledica nedostatka saosećanja je objektivizacija – tretiranje živih bića kao da su tek bezosećajni predmeti. U ekstremnim slučajevima nedostatka empatije, kada vas nešto razbesni toliko da ga tresnete o zemlju, postaje nebitno da li je to telefon, pas ili dete.

Ipak, ako upotrebimo tvrdnje Baron-Koena možemo pretpostaviti da neko ko je odgajen u lovnoj tradiciji i lov doživljava kao društvenu obavezu i zadatak, može trenutno „isključiti“ empatiju prema životinjama, a da mu ličnost ostane netaknuta. Zato je pogrešno tvrditi da su svi lovci psihopatološki slučajevi. Uostalom, postoje lovci koji se čitav život bave lovom – odlaze na terene, spremaju meso, druže se - ali su lično odstrelili veoma mali broj životinja (3). 

Međutim, kako je neempatičnost praktično preduslov lova, tvrdim da je opravdano pretpostaviti da bi u uzorku populacije lovaca pronašli veći broj poremećaja empatije/ličnosti nego u nasumičnom uzorku.

Brojni slučajevi incidenata koji uključuju lovce – od ubijanja pasa, preko krivolova sa fizičkim napadima na lovočuvare uz pretnje smrću (3), napada puškama na ekologe koji su zaplenili ilegalne vabilice za prepelice u lovištu (u krivolovu prepelica učestvovao je sekretar lokalnog lovačkog udruženja lično), do smrtnih slučajeva i ranjavanja u samom lovu i potrebe za konstantnim upozorenjima u vezi upotrebe alkohola pre, u toku i posle lova (3).

Koliki je domet pušaka i zakona?

U nekim zemljama lovcima nije dozvoljeno da drže svoje oružje kod kuće, već se ono čuva u policijskoj stanici ili lovačkom klubu. Zašto bi bilo kom poštenom lovcu, koji ne namerava da svoje oružje koristi za krivolov, ubijanje pasa ili zastrašivanje okoline, bio problem da svoje oružje čuva van svog doma?

Ironično, društvena grupa koju zbog svega navedenog možemo smarati rizičnom za posedovanje oružja, privilegovana je u tom pogledu u odnosu na običnog građanina, koji mora da ulazi u komplikovane procedure i procene da bi legalno nabavili lično oružje.

Iako ne bi moglo u potpunosti da isključi rizike (pogotovo kada se radi o incidentima u samom lovu), predloženi pogled na lovačko oružje mogao bi da spreči upravo impulsivne, naprasne tragedije kakva je bila ova u Kanjiži, ili slučajeve kakvi su brojni odstreli pasa na račun komšijskih nesuglasica.

Pored veće bezbednosti za sve, na dobitku bi bili disciplinovani lovci, jer manji broj incidenata (pogotovo ekstremnih) i manje krivolova svakako im koristi u više pogleda.

Značaj lovstva u ekološkom smislu

Rodenticidom otrovani srdnać u polju, ZOV

Iako se ove teze mogu lako pretočiti u hajku na lovstvo u celosti, to bi bilo pogrešno.

Nažalost živimo u svetu gde bića nemaju vrednost sama po sebi, svom značaju za ekosistem i po svojoj lepoti, već isključivo monetarnu vrednost. Brojni primeri od šestog velikog istrebljenja vrsta (koje upravo traje) do stradanja ljudskih beskućnika koji su izgubili ekonomsku bitku šalju nespornu poruku: ako ne vrtite keš, ne treba da živite.

Očuvanje šuma u nekim krajevima (očigledan primer je Vojvodina) dugujemo isključivo tome što su pretvorena u lovna gazdinstva. Do pre nešto više od veka, putopisci su pisali o „čuvenim sremskim šumama“; sada hladovinu drveća u Sremu uživaju samo lovišta.

Zaokupljeni ubijanjem i patnjom, zaštitari često zaboravljaju da je uništenje staništa potpuno pogubno za životinjske populacije, za razliku od pojedinačnog ubijanja koje to može, ali ne mora da bude, zavisno od upravljanja.

Drugi aspekt kojim lovci i ribolovci pomažu očuvanju staništa je samo njihovo prisustvo na terenu. Lovci su dizali uzbunu kada se zbog nestručnog postavljanja izuzetno jakih otrova za glodare otrovane i životinje. Ribolovci često iniciraju čišćenje kanala reka, alarmiraju o pomorima ribe i drugim ekološkim katastrofama, a ponekad ih i sprečavaju.

Ponavljam, bilo bi mnogo bolje da postoje uticajna tela koja se bave konzervacijom i zaštitom šuma i prirode uopšte, sa ljudstvom brojnim koliko su brojna lovačka udruženja. Nažalost, takva slika je daleko i čini se, sve dalje od realnosti.

Međutim, to što lovstvo kao koncept (trenutno) pomaže očuvanju staništa, ne menja ništa napisano o individualnoj psihologiji onih za nišanom.

Ne-tako-zabavne činjenice o lovu

• Promoteri i promoterke lova insistiraju da oni „ne ubijaju“, nego „odstreljuju“ životinje. Ovakav stav dobar je pokazatelj objektivizacije, jer ukida epitete živih bića divljači. Nešto što nije živo na način na koji smo mi živi – ne može biti ni ubijeno.

• Iako na lovačkim fotografijama uglavnom vidimo trofejne ulove, lovci love i mladunčad divljači, potpuno legalno. Čak su mladunci u lovnim tarifama najpovoljniji, tj. najjeftiniji.

• U Nemačkoj i Austrougarskoj krajem XIX i početkom XX veka, dakle uoči Prvog svetskog rata, lov je izrazito popularan, makar među elitom (dakle, među onima koji imaju realnu moć započinjanja ratova i komandovanja istim). „Franc Ferdinand je voleo trofejni lov, koji je upražnjavao izlišno čak i za standarde evropskog plemstva tog vremena. U svojim dnevnicima popisao je oko 300.000 primeraka ubijene divljači, od čega su 5.000 bili jeleni. Približno 100.000 trofeja bili su izloženi u njegovom Boemskom zamku u Konopištu“ (4)

Naša „lovna tradicija“ zapravo je austrijska lovna tradicija, što je lako vidljivo po svečanim lovačkim uniformama koje nose naši lovci. Bolna ironija, jer je u jesen 1914, u znak odmazde zbog osujećenog prvog proboja u Srbiju preko Drine, u Mačvi i čitavoj zapadnoj Srbiji bila otvorena prava „sezona lova“ na Srbe. Slikanje sa leševima likvidiranih i obešenih, većinski civilnih žrtava, neraskidivo asocira upravo na fotografije iz trofejnog lova. Imperijalnom propagandom već poistovećeni sa životinjama još pre rata, neminovno smo postali ljudska divljač kada je on počeo.

• U Norveškoj, lov je veoma popularna aktivnost. Andreas Brejvik je „imao čist dosije i lovačku dozvolu“. Masakr na ostrvu Utoja u kome je ubio 69 ljudi, izvršio je puškom koju je nabavio legalno, za potrebe lova na jelene. Sebe je nazvao „lovcem na marksiste“.

Brejvikov slučaj dobra je ilustracija za to koliko je, u sredini gde je lov veoma zastupljen, zapravo lako nabaviti ozbiljno oružje pod izgovorom lova zarad potpuno drugačijih, zlokobnijih planova.

Kao i u slučaju (ne)postojanja uticajnih institucija za zaštitu prirode, mogućnost promene zakona u korist onih koji bi mogli da budu žrtve lovačkog oružja, a na štetu onih koji bi ga zloupotrebili, čini se kao ideja daleka od naše sadašnjice. Što ne znači da ne treba da o tome ne treba da razmišljamo.

(1) Baron-Koen, Sajmon, Psihologija zla; Clio, 2012.

(2) Kangas, Cathy, Animal Cruelty and Human Violence, Huffington Post.

(3) Informacije pod ovim brojem su iz različitih brojeva Revije Zov. Ako budem imala vremena, uneću pojedinačne reference.

(4) Archiduke Franz Ferdinand, Wikipedia (2015-05-20): „Franz Ferdinand had a fondness for trophy hunting that was excessive even by the standards of European nobility of this time.^[11] In his diaries he kept track of an estimated 300,000 game kills, 5,000 of which were deer. Approximately 100,000 trophies were on exhibit at his Bohemian castle at Konopiště^[12][13] „

Ostale reference su za sada samo hiperlinkovane u tekstu.