Гост аутор: Воки Васић, oдговор Стевану Николићу

Воки Васић, некадашњи директор Природњачког музеја, члан удружења "Школа за опстанак", CEEWeb за биодиверзитет и аутор, написао је комплентан и компетентан договор на текст "Таквих храстова пуна је Србија" Стевана Николића. Текст је драгоцен из разлога што одлично заокружује и преиспитује све проблеме излагања г. Николића и односа према савиначком храсту - речи које одзвањају болно сада када је храст посечен. Нажалост, "Политика" никада није објавила текст. Уз дозволу аутора, исправљамо њену грешку.

foto: Mihailo ???, via GM Optimist

Јавности недостају чињенице о Храсту

 Поводом текста „Таквих храстова пуна је Србија“, од 3. јуна

Некадашњи директор Завода за заштиту природе г. Стеван Николић негативно је реаговао на плеу архитекте Михајла Митровића да се не сече савиначки храст и на његов предлог да се очува храст, а да се ипак не одустане од правца аутопута. При том је архитекта критиком закачио и Завод за заштиту природе. Г. Николић је одмах нашао повод да се чуди стилу и тону (заносу и патетици) аутора чланка и иронично га назвао универзалним стручњаком. На том месту сам први пут пожелео да се умешам у полемику. Мислим наиме да ту нема места за иронију, архитекта заиста мора да има универзални и интегрални поглед на природу и културу. Али не јављам се да браним архитекту ни архитекте.
 
Дотле је реакција г. Николића јасна, али даљи текст је збуњујући (не искључујем могућност да је неспретно уреднички скраћиван, тако да се изгубила логика и поента). Нападајући г. Митровићев компромисни предлог, г. Николић каже да ће прашина, бука и гасови убрзати сушење храста. До сушења дакле неће доћи ако се храст посече, закључујем ја. Истој теми се г. Николић враћа још једном, па каже да би се техничким одвајањем од пута, због разгранатог кореновог система храста, променила микроклима, педолошки и хидролошки услови подземних вода, смањила влажност подлоге и повећала површинска загађеност. А кад се горостас посече и убије његов моћни коренов систем, онда ваљда тих негативних последица неће бити, питам се ја? По мени, то су све аргументи да се храст по сваку цену сачува.
 
„Морам подсетити шта су чињенице и решења“ пише г. Николић, али не нуди провериве чињенице, него само своје оцене и судове. У оваквим пословима једине релевантне чињенице су оне из одговарајуће студије о утицајима на животну средину, под условом да је та студија прошла законом предвиђену процедуру, која укључује мишљење Завода, увид и изјашњавање стручне и локалне јавности. Г. Николић се међутим не позива на ту студију, као што се на њу не позива нико од заговорника рушења храста на Савинцу. Постоји ли уопште тај храст у студији утицаја за ту критичну деоницу аутопута? Немогуће да су онолики грм, мамутску храстину превидели стручњаци (са иронијом и без ње). Ако постоји анализа фамозног храста у тој студији, зашто г. Николић не узме из ње своје чињенице, па да часком ућутка и архитекте и природњаке, а обашка и сујеверне грађане села Савинца и околине?
 
„Таквих храстова пуна је Србија“ суд је г. Николића. Ваљда је мислио да их има много. То је компаративан суд и тражи објашњења: Србија је пуна таквих храстова јер их има толико-и-толико по хектару, по квадратном километру, или их има много у поређењу с неким другим државама? Има ли их више него раније (ако их је пуно)? Не каже то г. Николић, али сугерише да их има више него што нам треба, имамо их пуно, па не морамо да их чувамо, ако нису „проглашени“ или записани. Зато се он чуди патетичности г. Митровића. Мислим сасвим супротно, нема их пуно, има их празно и све је празнија Србија од таквих ретких и савршених примерака које није човек засадио. Фале нам такви и недостаје нам поузданија заштита природе, Србија је врло лоша у чувању своје натуре и културе.
 
Каже г. Николић да су стручњаци оценили да маркантни храст дубоке старости показује знаке сушења и пропадања, сугеришићи да није штета посећи га, будући да нема наде да ће вечно живети млад. Па наравно да се столетне гране храста суше, а младе се зелене и расту у висину и ширину. У Охриду има прастари чинар Краља Марка и легенда да платан хиљаду година расте и хиљаду година се суши. Тако сва дуговечна дрвета, умиру стојећи и полако. Мудри то виде и поштују и отуда толико симболике и веровања везаних за стара дрвета која дуго трају, супротно од безглавих људи чији је мали живот тек тренутак и који уопште не разумеју време.
 
Али има нешто још много важније. Не ваља што се данас, ми обични људи, грађани, осећамо лоше због проблема у који је због храста запао аљкаво припремљени пројект тог коридора за Пожегу. Погрешан је и потцењивачки покушај да се о Храсту одлучује без учешћа грађана, правих уживалаца природне баштине, осоран је покушај да се грађани обману, ућуткају, доведу пред свршен чин („два дана ће да се буне, а онда ће да забораве“). Зато је Храст не само природна вредност, него и симбол грађанског поноса. 
Не знам тачно чему понос служи, али није мудро дирати га.

Воки Васић