Otvoreno pismo Vigoru
Majiću, direktoru Istraživačke stanice Petnica, povodom izjava u vezi slučaja
savinačkog hrasta
Poštovani g. Majiću,
U sredu, 24. juna, u onlajn izdanju „Blica“, pročitala sam
Vašu izjavu povodom planirane seče 600 godina starog hrasta-zapisa kod Savinca.
Citiraću je u celini:
„Treba da se nađe
kompromisno rešenje a to je da se posadi novi hrast ali da se na njega nakalemi
stari kako bi se sačuvala tradicija. Taj hrast treba da se obeleži pločicom,
koja bi ukazivala na njegovu istoriju. Treba da se zna da iako bi počela
izgradnja obilaznice,promenila bi se prirodna sredina hrasta i on bi počeo da
se suši. Onda bi narod to povezao sa kletvom i napravio bi se bez potrebe
ponovo cirkus - kaže za “Blic” biolog iz Petnice Vigor Majić.“
Kasnije je dotična izjava prerađena i stavljena uz izjavu
ministarke Zorane Mihajlović.
Bila sam iskreno šokirana kada sam pročitala Vaš stav.
Postojala su čak i mišljenja da je izjava fabrikovana, jer su pojedinci
smatrali da je nemoguće da ste izjavili ono što je napisano.
Međutim, nastavili su da Vas objavljuju – prvo Večernje
Novosti (1), uz dodatnu razradu prvobitne ideje, koja sada uključuje
predlog da se od investitora traži sadnja 100 novih sadnica. Potom je
ministarka Zorana Mihajlović za B92 ponovila plan o kalemljenju. Poslednji
prilog na RTS-u citira dopis ministarke upućen redakciji, u kome je Vaš predlog
usvojeno kao (jedino) stručno mišljenje.
Pošto više nema sumnje da su izjave autentične, dozvolite da
vam se obratim, kao bivši polaznik i saradnik IS Petnica na programu biologije
i analitičar zaštite životne sredine po struci.
U vezi Vašeg stava postoji niz problema, kako praktičnih,
tako i apstraktnijih. Nejasno je po kom ste kriterijumu baš Vi izabrani da
iskažete mišljenje u ime stručne javnosti.
Po zvanju geograf, a bavite se obrazovanjem - ne biologijom,
dendrologijom, bioetikom, menadžmentom prirodnim resursa, etnologijom... Bilo
kojom naučnom granom relevantnom za slučaj savinačkog hrasta. Istraživačka
stanica Petnica je obrazovna institucija koja se kontinuirano ne bavi ni jednom
naučnom delatnošću van okvira obrazovanja. Uprkos svemu tome, Vaše viđenje
problema hrasta jedino je „nezavisno stručno“ mišljenje, uz izjave državnih
funkcionera, koje se moglo čuti u medijima i koje je usvojeno od strane
Ministarstva.
Kroz pet stavki želim da ukažem na to da je Vaš iskaz
pseudo-stručan, makijavelistički pragmatičan i vrlo plitak. Ne uzima u obzir
(osim vrlo deklarativno) duboke metodološke, ekološke i kulturološke aspekte
slučaja.
(I) Čudno je kada čovek koji je vezan za nauku ne uspe da
konstatuje osnovni problem – a to je loše planiranje, loš osnovni projekat
autoputa. Izgradnja dotične deonice izazvala je niz problema na lokalnom nivou,
što je jasan indikator aljkavog planiranja. Posebna bizarnost je očigledno
potpuno odsustvo izlaska na teren, ili makar detaljnog snimanja terena. Sigurno
veoma dobro znate da je osnovni preduslov za uspeh projekta kvalitetan nacrt i
neverovatno mi je da takav propust ni jednom rečju niste spomenuli.
(II) U oba medija ste, kao i državni funkcioneri,
insistirali na tome da će se hrast osušiti i da je zato bolje poseći ga;
Međutim, iza tih tvrdnji ne stoji studija, niti reference, već puka
pretpostavka prepakovana u kulisu stručnog mišljenja. Niste ni uzeli u
razmatranje mogućnost presađivanja, što se u
svetu praktikuje (2) čak i za tako veliko drveće.
(III) „Novostima“ ste rekli da je sadnja sto novih mladica
zadovoljavajuće rešenje iz ekološke perspektive. Ne mogu da se složim s tim. U
SAD, sadnja jedne ili dve nove mladice za svako staro posečeno drvo redovna je
praksa za društveno odgovorne drvne kompanije. Međutim, sadnja mladog drveća ne
umanjuje nepopravljivu i neprocenjivu štetu seče stoletnih (eng. „old-growth“) šuma, čiji se nestanak
smatra odgovornim za remećenje ravnoteže u biosferi i opadanje šumskog
biodiverziteta.
U slučaju hrasta kod Savinaca, naravno, ne govorimo o šumi –
ali jedno toliko veliko i staro drvo je, sa jedne strane, ekosistem za sebe, a
sa druge ima ogromne biohemijske kapacitete (npr. za vezivanje i čuvanje
ugljen-dioksida, za prečišćavanje vazduha i voda), u skladu sa svojom fizičkom
veličinom. Tu je i njegova nematerijalna vrednost. Dakle, iako je sadnja drveća
uvek poželjna, iz ekološke perspektive prosta zamena starog drveća mladim
drvećem smatra se „zelenim spiranjem savesti“ (eng. „greenwash“), jer se osobine starog i mladog drveća i ekosistema
koje formiraju drastično razlikuju.
(IV) Posle praktičnih, dolazimo do složenijeg problema
simbolike ovog stabla, koju ste u Vašoj izjavi u velikoj meri relativizovali.
Prvo, imamo simbolički značaj ovog hrasta u ekološkom
smislu. Zbog svoje starosti i veličine, on je prirodno blago, spomenik prirode,
sa izrazitom biološkom, ekološkom i estetskom vrednošću; jedinstvena i retka
pojava čak i u globalnim okvirima. Upravo se kroz simbolički odnos prema ovom
hrastu ogleda i odnos prema drugim prirodnim resursima Srbije, koji se prečesto
iz oportunizma degradiraju ili potpuno uništavaju. Primera radi, jedinstveno
Jabučko ravnište na Staroj Planini, retko vlažno stanište zaštićeno Ramsarskom
konvencijom, bezobzirno je uništeno radi izgranje hotela i ski-centra. Čak i
prve zone zaštite nalaze se na redovnoj meti pljačkanja resursa, bahatosti i
ilegalne ili polu-legalne gradnje. Primeri su zaista brojni i simptomatično
slični „slučaju hrast“.
Zatim, tu je kulturološka, istorijska i verska simbolika
ovog hrasta. Vaši predlozi ogledaju suštinsko nerazumevanje kulture, istorije i
običaja.
Rešenje o kalemljenju liči na prilično uvredljiv pokušaj da
se uznemirenom narodu „zamažu oči“. Hrast nije voćka, pa da kalemljenje bude
logično rešenje za čuvanje osobina određene sorte. Hrast-zapis je autentična celina. Zamislite koliko bi
apsurdna bila ideja da se sruši srednjovekovni manastir, a jedna njegova cigla
sa spomen pločicom prebaci u novu zgradu. Šta bi UNESCO imao da kaže o takvoj
ideji?
Predlog o sadnji i osveštavanju nove šume potpuno je isti
tip improvizacije. Prvo, u „kultu drveća“ kvantitet stabala nije imao značajnu
ulogu. Drugo, hrast je proglašen za zapis u specifičnom istorijskom trenutku
kada narod nije mogao da se okuplja u crkvi. Drvo je osveštano sa povodom;
njegova osvećenost ne može se razdovojiti od trenutka u kom je nastala.
Tu možda dolazimo i do suštine Vašeg problema. Jer iz
intervjua i izjava jasno je da Vam istorija Srba i osvrti na kolektivnu
prošlost nisu mili. Tokom godina pokazali ste izrazitu nadmenost i gotovo
patološku netrpeljivost prema istima. Primeri su fragmentisani i brojni, ali
smatram da je autorski tekst koji ste napisali za Novi Magazin 2013. godine pod
naslovom „Deficit
budućnosti“ (3) idealna ilustracija. Citiraću nekoliko rečenica:
-
Svakako, i ovde
je mašta nezaobilazna, pa se istorija natapa izmišljenim mitovima i legendama
koji je čine slađom i privlačnijom. Tako ulepšana i obogaćena, prošlost se
nametnula na svakom koraku.
-
Naše ulice se ne
zovu po brdima, rekama, cvetovima, brojevima ili stranama sveta, već po mrtvima
gde je uvek više vojskovođa, heroja ili ubica nego učitelja, pesnika ili
istraživača. Čak smo i školama češće davali imena nepismenih vojskovođa i
krvavih heroja, nego imena stvaralaca, pokretača budućnosti.
-
Pogled usmeren ka
budućnosti jedina je garancija da nas neće preplašiti aveti prošlosti, da
nećemo potonuti u močvari mitova. Prestaćemo da verujemo da nam je prošlost
velika, jer nije. Budućnost je mnogo veća.
Citirani autorski tekst iz Novog Magazina svojom suštinom
frapantno liči na svojevrsni manifest premijera Aleksandra Vučića, „Moj
odgovor njima“ (4), objavljen u Blicu u martu tekuće godine:
-
Neki put pomislim
kako problem Srbije nisu ni njena prošlost, niti njena sadašnjost – problem je,
čini mi se, svako odsustvo želje da se ode u budućnost.
-
Krenuli smo iz dubokog minusa, i iz daleke
prošlosti, one u kojoj je oblikovana Srbija, njene navike, mentalitet, duh,
njena svest i verovanje u poraze, mesije i velike belosvetske zavere.
-
Deo Srbije,
ujedinjene u svojim sumanutim ideologijama, živi od priča. Hrani se njima,
mazohistički uživa u njima, navučena je na njih više nego na bilo koji porok
koji se može zamisliti.
Komplementarnost postaje potpuno očigledna, uprkos značajnim
stilskim razlikama, kada dva teksta pročitaju u celini.
Ako se na to doda sinergizam sa ministarkom Mihajlović po pitanju
hrasta, ostaje samo da se žalošću konstatuje da ste baš u ovoj vladi pronašli
dugo godina nedostajućeg ideološkog partnera u vlasti.
Naravno, ni premijer Vučić, ni Vi, Vigor Majić, po ovom
pogledu na svet niste posebni, niti posebno inventivni. Krupni kapital i čitav
neoliberalni diskurs koriste ga za svoje interese. Mnogi sporni programi,
tehnologije, ugovori, čak i ratovi, svoje jedino moralno uporište zasnivaju na
snu o budućnosti i/ili na strahu od „aveti prošlosti“. Istovremeno, fantastične
futurističke ideje zatiru motivaciju da se sadašnji gorući problemi reše na
optimalan način – idealan primer bi bio paradigma kolonizacije svemira kao
rešenja ekoloških i egzistencijalnih problema na Zemlji.
Za to vreme, u sadašnjosti se pravi nepopravljiva humanitarna,
ekološka i društvena šteta, „kolateralna šteta“ vrle nove budućnosti koja
nikako da stigne. Na takvoj sadašnjosti mnogi profitiraju. Analiza prošlosti
ima moć da veoma jasno ukaže na kontinuitet, smer i dalje tendencije
eksploatacije. Zato neoliberalni diskurs ima veliki problem sa istorijom i
prošlošću.
Kada se Vaše izjave stave u širi globalni kontekst, iza Vaše
naučne maske počinju jasno da izviruju politikantstvo i proračunatost. U odnosu
na zadatu temu postavljate se tako da budete na dobitku; da se ne zamerite
centru moći o čijem pojasu zveckaju ključevi od kasice.
Nadam se da ćete postati svesni da ste lakomislenim izjavama u vezi savinačkog hrasta dali legitimitet svemu onome što inače osuđujete:
-
Kroz paušalne odgovore na ozbiljna pitanja validirali
ste pseudo-naučni pristup, koji se zasniva na selektivnom i površnom
razmatranju činjenica i njihovoj „odokativnoj“ analizi.
-
Stali ste iza nestručnosti, bahatog projektovanja, loše
metodologije – jer čak ni srednjoškolski petnički terenski projekti ne mogu da
prođu bez izlaska na teren.
-
Stavili ste se u odbranu laži, obmane i manipulacije –
jer već dve godine je važeće obećanje visokih funkcionera da će hrast biti
sačuvan, dok je u realnosti rađeno suprotno.
-
Stali ste na stranu autoritarnog i anti-demokratskog
modela upravljanja, jer hrast će biti posečen protiv volje lokalnog stanovništa
i lokalne mesne zajednice, čija ni jedna primedba na projekat nije usvojena.
Biću zauvek zahvalna Petnici – samim tim i Vama, za znanje i gostoprimstvo koji su mi pruženi. Ni jedna Vaša izjava tu zahvalnost ne može da potre. Ipak, kroz prizmu sadašnjosti prošlost otkriva svoje pravo lice. Ironično, klica mog kritičkog mišljenja koja je u Petnici proklijala, sa sazrevanjem je počela kritički da razmatra mesto sa kog je ponikla.
Da završimo uz Vaše omiljene teme: budućnost i svetska rešenja. Savetujem Vam da istražite odnos razvijenih zemalja prema njihovim „savinačkim hrastovima“. Stoletni hrastovi (5) krase tla Engleske, Nemačke, Francuske, Sjedinjenih Država i uživaju poseban status i zaštitu. Sopstveno nasleđe se čuva, tretira sa pažnjom i poštovanjem.
Budućnost i prosperitet zemlje usko su povezani sa njenim odnosom prema svom prirodnom i kulturnom blagu. O tome se ne sanja – predodređeno je u sadašnjosti. Kada bezmalo svaki put pozivate da se ugledamo na razvijeni svet u pogledu statusa nauke i obrazovanja, zašto ne i u ovom pogledu? Ali možda ista pravila ne važe uvek za sve - istorija sugeriše da je tako. Zato postoji pritisak da se ona zaboravi.
Dobra stvar u svakoj krizi je što makar maske padnu.
U Beogradu, 26. juna 2015.
S poštovanjem,
Katarina Samurović (ex Stanković)
Nekadašnji polaznik i mlađi saradnik na programu biologije
IS Petnica
Reference u tekstu:
(1) „Vigor Majić: Šuma umesto starog hrasta“, Novosti,
25.06.2015.
(2) Burghardt, Jackie: „What Happens to a Tree When it is
Moved?“
(3) Majić, Vigor: „Deficit budućnosti“, Novi Magazin, 18.11.2013.
(4) Vučić, Aleksandar: „Moj odgovor njima“, Blic,
02.03.2015.
(5) „Famous Oak Trees“, „Oak“ - Wikipedia, 26.06.2015.
No comments:
Post a Comment