"Rajski vrt" Adama Purple-a

Ljubičasti korak do zelenog Raja

Adam Purple, foto: Harvey Wang

Ne baš tako „veselih” sedamdesetih, grad Njujork bio je mnogo drugačiji od današnejg glamuroznog ekonomskog i kreativnog podijuma za ljude sa svih strana sveta. Većim delom bio je oronuo, siromašan i obeznađen, ispunjen socijalnim i životnim nemirima, siromašnim ljudima i svime što bedu prati. Visok priraštaj stanovništva zahtevao je konstantnu urbanizaciju još od kraja Drugog svetskog rata. Prostora za prirodnog čoveka i njegovo prirodno okruženje bilo je sve manje.

Ova činjenica tištila je Adama Purple-a (iliti Reverend Les Ego-a :)), dugogodišnjeg stanovnika Njujorka, koji nije zaboravio pravi osećaj slobode - odrastanje u ruralnoj sredini, na prirodnim prostranstvima Montane. Sada je živeo u siromašnom kraju na istoku grada, gde su oronule zgrade rušene ne bi li postali skvotovi brojnih beskućnika, narkomana i kriminalaca. Ruševina bi potom postala betonsko đubrište, a đubrišta jedino okruženje preostalih zgrada u kojima su živeli građani. Dok je posmatrao jednu majku na prozoru, dok je motrila na decu koja su se tu igrala, pomislio je “Kakav način da odrastu. Da nemaju mesto na kome nogama mogu da dodirnu zemlju”.

Inicijativa je počela naivno. Sa komšinicom je došao na ideju da bi par biljaka pod prozorom privuklo cvrčke, a cvrčci bi se zauzvrat oglašavali kada bi se neko približio prozoru. Prirodni alarm protiv zlonamernika. S obzirom da je zemljište bilo prekriveno temeljima nekadašnjih građevina, sam je počeo da pravi zemljište, kompostirajući konjsku balegu prikupljenu u Central Parku.

U vremenskom prostoru između planskih rušenja i novogradnje, Adam je prepoznao svoju priliku. Međutim, sada je želeo da ide mnogo dalje od pravljenja malog staništa za cvrčke. Godine 1975. drznuo se da na ruševinama nekoliko zgrada počne da sadi baštu. Veliku, zajedničku baštu. Imala je centar u obliku Jin&Jang simbola. Poput koncetričnih talasića na površini vode, od srca bašte su se kružno širile leje sa (veoma berićetnim) povrćem i cvećem. Bilo je tu hrane i za stomak i za dušu - za sve. "Rajski vrt" je stvoren!

skromni počeci Vrta, oko 1976.

Adam je imao jasnu viziju - znao je da je čitav blok trošnih zgrada predviđen za rušenje i da će talasi njegovog zelenila biti u mogućnosti da preplave betonsko sivilo na velikoj površini. Tako je i bilo. Tokom godina bašta se širila i sadržala je sve više života, kako biljnog, tako i ljudskog. Ova sinergija transformisala je zajednicu. Nepristupačno mesto za usiljeni život, pun mučnine i podozrenja, pretvoreno je u otvoren i srdačan prostor, u kome je obitavao istinski duh zajednice. Ljudi različitih profila slobodno su se šetali, razgovarali, disali. Jeli su ono što su gajili i gajili ono što su jeli, u sred grada. Sarađivali su, delili i uživali u tome. A iz ptičije perspektive, krive linije bašte rušile su ustrojstvo grubih pravih linija zgrada (Hundertwasser je sigurno bio ponosan).

Raj Ljubičastog čoveka i njegovih sugrađana potrajao je 11 godina. Godine 1986, gradske vlasti su ga u kratkoj akciji razrovale i sravnile, „oslobađajući” svoje dragoceno građevinsko zemljište. Na mestu nekadašnje bašte niklo je nekoliko jeftinih niskih stambenih zgrada. Tuga zajednice jasno se oseća kroz fotografije koje svedoče o razaranju vrta (pogledati kratki film na kraju teksta). Adam je izjavio da bi bilo bolje da su njega ubili umesto što su uništili baštu. Njeno uništenje proganja ga i dan danas.

Adam Purple radi u vrtu

Ono što je najbizarnije je što grad Njujork nikada nije priznao deceniju postojanja bašte - nije evidentirana ni u jednom zvaničnom gradskom dokumentu. Što se vlasti tiče, "Rajski vrt" je sve vreme bio gomila šuta koji su i ostavili!

Naravno da su znali za postojanje vrta - on nikada nije bio skriven od pogleda i posećivao ga je značajan broj ljudi. Čak ga je i National Geographic fotografisao. Pravo pitanje je zašto je bilo problematično priznati i samo postojanje, a kamoli uspeh ove ideje? Koliko je ona opasna za vladajuće strukture? Možda opasnost leži u tome što omogućuje građanima da uzgaje svoju hranu i zadovoljstvo, umesto da to kupuju od njih? Prethodno dirinčeći za iste one koje im posle prodaju dobra koja su proizveli, umesto da rade jedni za druge i za sebe same?

Iako sam prvobitno imala ideju da podnaslov ove priče bude “Početak i kraj jednog raja”, odustala sam od toga. Zašto? Jer, iako fizički uništen, „Rajski vrt” Adama Purple-a i dalje raste u srcima onih koji su u njemu osetili prve dodire prirode. Svojim korenjem prožima ideje i kreacije savremenih boraca za zelenilo, gradskih baštovana i urbanista dovoljno odvažnih da kažu „Ne!” dominaciji betona. Tako Vrtu nije došao kraj - on je rasuo svoj polen u budućnost. A Adam i Njujorčani se danas mogu ponositi njegovim plodovima.

Obavezno pogledajte i ovaj kratki dokumentarac, sastavljen od sjajnih fotografija Harveya Wanga i samog gospodina Ljubičstog:

Osmonožna biokontrola

Biokontrola predstavlja korišćenje/naseljavanje jedne vrste živih organizama radi kontrole populacije drugih, u ovom slučaju nepoželjnih (najčešće onih koje nazivamo "štetočinama"). Tako recimo bubamare sa neverovatnim apetitom proždiru biljne vaši, što je dobar razlog da ih volimo još više.

Nisu svi biokontrolori na prvi pogled tako simpatični kao bubamare, ali naša sebična estetska stanovišta ne mogu umanjiti njihov značaj. U baštama i na balkonima, pauci različitih vrsta, formi i životnih stilova, predstavljaju izuzetno značajne predatore mnogih biljnih napasti - od biljnih vaši, preko štetnih muva i mušica, do gusenica. A ruku na srce, i posmatranje samog lova ume da bude uzbudljivo! Samo treba prevazići odbojnost prema paučini i njihovim tkačima :)

Našu terasu i njene biljne stanovnike ove godine je terorisalo zaista svašta - od crvenih grinja ("crvenih pauka"), preko biljnih vaši i leptirastih vaši, do muva lisnih minera (leaf miners) i crnih mušica (koje se navrznu na mokru zemlju, makar je u kaktusarskom slučaju vlažili i jednom nedeljno :/). Pesticide ne koristimo. Kao najuporniji saveznici u kontroli pošasti (svih spomenutih osim crvenih grinja) pokazali su se upravo osmonogi drugari sa talentom za štrikanje.

Tako je brojno potomstvo ženke običnog, dugonogog kućnog pauka (Pholcus phalangioides) napravilo pravi zaštitni vojni kompleks oko čitave kolekcije kaktusa. Paučina je relativno vidljiva, ali ako pitate Majmunče, mala je to cena da se plati za bezbednost bodljikavih mezimaca. Iako deluju nedodirljivo, protiv malih letećih napasti nemaju efikasni sistem odbrane... A upravo ta banda je specijalnost dugonogog P. phalangoides podmladka.

mali lovi...

...kao veliki

Druga veoma rado viđena familija pauka su pauci skakači (Salticidae). Oni su aktivni lovci - ne pletu mreže (iako luče niti), kreću se brzo i često skakuću. Česti su gosti stanova. U urbanim sredinama uglavnom viđamo sitnije vrste, pa zbog veličine i za pauka jako kratkih nogu, često nećete ni pretpostaviti da se radi o pauku. Međutim, ako je "bubica" koju ste ugledali energično odskočila kada ste joj se približili - gotovo sigurno je da se radi o pauku skakaču.

Ovi hitri mališani su se pokazali izuzetno efikasnim u kontroli biljnih vaši. Najčešće, skakač će jednu biljku odabrati za "svoju" i redovno patrolirati njom, od korena do vrhova lišća, u potrazi za plenom. Ovde na planeti majmunčića, jedan primerak je bukvalno mesecima obavljao fantastičnu kontrolu crnih biljnih vaši na "njegovoj" hrizantemi.

Foto: Thomas Shanan

...A pored toga, skakači su jedini pauci sa kučećim pogledima :)

Ukoliko želite da podstaknete naseljavnje osmonožaca na vašoj terasi/balkonu/bašti, evo par saveta:

• Pauci vole mir i statičnost. Upravo otud njihova ljubav prema tavanima - vole sredine gde se stvari ne premeštaju mnogo. Tako da gledajte da ne pomerate nameštaj, dekoracije i saksije previše često (ovo poslednje odgovara i biljkama), a čišćenja sprovodite pažljivo.
• Ukloniti paučinu za pauka nije ništa tragično, međutim ako to uradite previše puta, verovatno će se odseliti dalje. Ovo važi za "aktivnu" paučinu - onu u kojoj pauk boravi i lovi. Paučinu koja je napuštena (a često je ona ta koja nam najviše bode oči jer je nahvatala prašinu i koješta) možete i treba da uklonite, poseldica nema.
• Što se tiče pauka skakača, vodite računa da ne polivate biljke jakim mlazom vode - ovo ih može oterati. Radije ih obilno orošavajte pumpicama/fajtalicama.
• Pauke iz kuće slobodno uhvatite u neki sud i premestite na terasu. 
• Napomena - dugonogi kućni pauci ne ujedaju, što ne znači da vam se neće naseliti i vrste koje imaju jače vilice i mogu probiti ljudsku kožu. No to se dešava jako retko, obično ako ga direktno uhvatite u ruku ili ga na kakav drugi način priklještite golom kožom. Mi nismo zabeležili ni jedan ujed pauka.

Foto (osim  pretposlednje): MajmunSkarab