Beograd kao 3Raj - Zmajkin vodič kroz reciklažu, redukciju i prenamenu

Zeleno Majmunče ima zadovoljstvo da na blogu ugosti Zmajku - prevoditeljku, poliglotu, svesnu mamu dvoje divnih malih ljudi, blogerku, restauratorku napuštenih parkića, vrsnu kuvaricu i - kraljicu apsajklinga i praktičnih saveta koje čine i vaše zdravlje i zdravlje planete boljim. Kad god ih posetim uvek naučim nešto novo, pojedem nešto predivno i zdravo i oduševim se (i blago postidim nad) urednošću, čistoćom i jednostavnošću kojom odiše njen dom.

Znamo da u Beogradu nema organizovane reciklaže, bar ne na način koji funkcioniše van centra grada... Ok, bar ne na način koji funkcioniše u pravom smislu, uopšte :) Ali bez obzira na to, ne možemo da očekujemo da će neko drugi rešiti naše probleme - posebno ne u domenu smanjenja proizvodnje kućnog otpada i ponovne upotrebe. Zmajkin primer nam pokazuje kako uz mala prilagođavanja na koja se čovek brzo navikne možemo da korenito utičemo na nešto za šta nam se čini da svakodnevno kontroliše nas (zaista, plastične kese u mom špajzu kao da vode sopstveni život, ili mi je tako makar lakše da mislim). Ono što mi se takođe dopada i zašto želim njen tekst na svom blogu, je što za razliku od dobrog dela domaće i globalne "zeleno i zdravo" scene koja vidi izlaz u tome da kupujemo što više, ali "pravih" stvari, Zmajka ima anti-konzumeristički, uradi-sam pristup. I to bez finansijskog iživljavanja - sve je "na budžetu".

 Lično sam zaista daleko od Zmajkine efikasnosti i posvećenosti, ali baš zato, pozivam vas da se zajedno udubimo u ovaj tektst i naučimo nešto iz njega.

Zmajka: "Beograd – raj za reciklažu: kompletan vodič"

Recikliranje stvarno nije ništa posebno. U današnje vreme kada smo kao planeta premašili svaku razumnu meru iscrpljivanja sirovina i stvaranja smeća, o recikiranju, tačnije, o njegovom prvom koraku – sortiranju i odlaganju sirovina za reciklažu, treba da razmišljamo kao o običnom bacanju smeća. Skoro sve što prođe kroz naše kuće, završi u Vinči. Najbolje što se tamo može desiti jeste da istruli, a ni to se ne dešava koliko bismo voleli. Nijedan materijal, osim aluminijuma i stakla, nije beskonačno „reciklabilan“; jednom će morati da se baci da truli i zagađuje vodu, vazduh i hranu. Zato je važno da se što manje predmeta koristi, pa time i što manje baca. Usudiću se da kažem, da bi naša današnja arogancija da tako lako, bez razmišljanja, pažnje i štednje materije, koristimo predmete za jednu upotrebu, uglavnom u vidu pakovanja – kesa, flaša, kutija – i individualizacija prevoza i života – umesto investicije u javni prevoz i negovanje porodične prisnosti – bila skandalozna našim bližim precima, kao bakama i dekama. Instinkt da se ništa ne baca nije samo opsesivno-kompulzivni poremećaj. Ima u tom instinktu i nagona za očuvanje života i sirovina kako bi i naši geni i vrednosti u našim potomcima, pa sa njima i mi sami, mogli da nastavimo da postojimo. Za svaku kesu ili kutiju koja nam treba, troši se nafta, struja, voda i krče se šume. Pride, kese se ne primaju na reciklažu. Možemo ih makar izbegavati koliko je u našoj moći ili iskoristiti više puta. 

A mogu se i prenameniti, kao ovaj tepih od kesa. Pogledajte kako da od kese dobijete traku, „vunicu“ koju možete da upletete: http://mojrucnirad.com/heklanje-pletenje-sa-plasticnim-kesama/

 

U Beogradu su, a verujem i u drugim mestima, podzemni kanali reciklaže (tzv. "neformalni sektor",  prim. Majm.) odavno su ustaljeni i razrađeni. Jer, stvari koštaju. Mnogi su u svom kraju spazili komšije ili neznance kako dovlače neke kartone, skupljaju stare novine, plastične flaše. (O kuriozitetima njihovog improvizovanog alata i sredstava za rad u skupljanju sirovina, mogao bi se napisati zanimljiv tekst!). Mi smo, sa malim iskoračenjem iz ličnog udobnog kruga i blago povišenim adrenalinom i pulsom, sklopili neka neuobičajena poznastva, korisna za planetu. Ovih dana u Vinču šaljemo nedeljno jednu do dve kese kućnog otpada, za razliku od nekadašnjih 2-3 dnevno, što znači da je naš uticaj na gomile smeća desetkovan. Kese još uvek nađu put u naš dom, a koristimo ih uglavnom za veoma prljavo smeće.

3R Deo I - "Reduce, Reuse..."

Pre nego što uopšte dođe do stvaranja smeća, vodimo računa:

• koliko, šta i od koga kupujemo,
• odakle je to nešto doputovalo, (Pringles? Loše. Milka u plastici? Loše. Najlepše Želje iz Kumodraške u papiru i alu foliji? Dobro.)
• šta sadrži,
• šta je utrošeno za njegovu proizvodnju,  
• u šta je upakovano (papir i aluminijum, ili plastika);  
• pazarimo prvo na pijaci, pa posle u prodavnici, a i na jednom, i  na drugom mestu držimo se spiska,  
• nosimo svoje torbice i kutije za sve što kupujemo na meru;
• gledamo da se dobro organizujemo da spremamo skoro svu našu hranu kod kuće kako bismo uštedeli novac i ambalažu (http://vitkigurman.com/domaca-zdrava-brza-hrana/), uključujući hleb, jogurt, sokove, čajeve iz prirode i poslastice: 
   

• zamrzavamo hranu pre nego što se pokvari za drugi put, uključujući narezani hleb, pulpu iz ceđenih voćnih sokova za pite, pulpu iz povrtnih sokova za pite i vegeburgere;
• punimo zamrzivač sezonskom, lokalnom i prirodnom hranom;
•  gledamo da sve kesice i kutije koje ne možemo da odbijemo, koristimo više puta:  
  
•  jedemo manje mesa i kuvamo supe od kostiju, povrća i mahunarki;  
•  primamo polovnu dečiju garderobu i opremu od prijatelja sa većom decom i dobro raspoređujemo onu koju dajemo (da nikog ne pretrpamo);
• ne koristimo teške hemikalije za kućnu higijenu, već deterdžent za sudove, sodu bikarbonu i alkoholno sirće, a njihove ambalaže gledamo da ponovo iskoristimo. Za pranje veša takođe pazimo na količinu deterdženta, mešam ga sa sodom bikarbonom, a umesto omekšivača i protiv kamenca, sipam to sirće. 
• kozmetika nam je takođe minimalistička, a umesto svih krema i losiona koristimo Kokosovo ulje ceđeno u Srbiji, pakovano u običnim teglama koje posle koristimo za zimnicu.
•  kao što možete zamisliti, bebe smo povijali uglavnom u platnene pelene,  https://zmajka.wordpress.com/2015/07/06/pranje-platnenih-pelena-i-svega-ukakanog/
•  ja koristim udobne, perive menstrualne uloške i higijenske maramice. Maramice držim na ključnim tačkama: po džepovima, u kuhinji, spavaćoj i kupatilu: http://www.wikihow.com/Make-a-Substitute-for-Toilet-Paper; a nisam se ni pretrgla od tuširanja: u skladu sa ekološkim načelima, i ličnu higijenu održavam „lokalno“ i „održivo“, tj prema potrebi pojedinih delova ;)
• Određenu garderobu ponekad samo prebrišemo vlažnom krpom i ostavimo je da se provetri. Tako se troši manje vode i struje i deterdženta za njeno pranje, a i ribice u Crnom moru pojedu nešto manje sapunice.
•  Zavrnemo radijatore u sobama u kojima trenutno ne boravimo (na centralnom smo grejanju).
• Izbegavamo korišćenje lifta i paljenja svetla u ulazu, kada je to moguće;
• Po žardinjerama i ispred terase sadimo, osim muškatli, drveće i povrće. http://www.wikihow.com/Plant-a-Walnut-Tree  http://www.diyncrafts.com/7137/food/35-easiest-container-pot-friendly-fruits-vegetables-herbs
  

3R Deo II - "...& Recycle!"

-         Evo šta i kako recikliramo: Za početak, reciklaža putem namenskih kontejnera, u koje idu:
 

• Plastične flaše (ne smeju biti masne), imaju oznaku PET, ili PETE. (Od njih se mogu i praviti neka čudesa, kao ovo: http://www.najboljamamanasvetu.com/2012/04/kreativne-ideje-za-reciklazu-plasticnih-flasa/ )

• Aluminijumske limenke od pića i hrane (recimo, od mačije hrane; moraju imati oznaku MET ili ALU i biti proprane, što meni nije teško, u suprotnom se može desiti da opet završe u Vinči. Neke limenke sa oznakom FE ili ACC bolje dati u staro gvožđe zajedno sa žicom, ofingerima, spajalicama, nekim igračkama i ekserima, jer nisam srela informaciju da li komunalno preduzeće reciklira ostale metale. Spisak firmi koje primaju metal na reciklažu: http://www.yellowpages.rs/sr/sekundarne-sirovine/beograd )

• Beli, ispisani papir i karton (ne sme biti previše obojen, jer u suprotnom neće moći od njega da se dobije svetao, upotrebljiv papir. Takođe ne sme biti masan i prljav od hrane jer može oštetiti liniju za reciklažu.)

• Tetrapak kutije od mleka, jogurta i sokova (proprano i suvo da se ne usmrdi)

Pranje limenki od hrane i kutije od mleka oduzima svega nekoliko sekundi, ostavim ih da se osuše pored sudopere, pa stavljam sve zajedno u jednu kesu (a umesto te jedne zbirne kese, mogu se puniti tri: jedna za PET, jedna za papir, jedna za MET), koju praznim u kontejnere osmougaone osnove namenjene ovakvom otpadu kojih ima po centru grada (kesu vrati kući <3 ). Nama je ova lokacija na Senjaku kod pijace najzgodnija

To mi dođe jednom nedeljno ili ređe, u zavisnosti od veličine kese. A može i dve, naravno. Ili tri.
Nisam još uživo videla namenski kontejner za tetra pak, što je jedan od razloga što koristimo one zbirne u centru. U međuvremenu, „Delhaize Srbija" sa "Sekopak"-om, postavljaju eko ostva i u "Maxi" prodavnice za sve glavne sirovine, i to će biti super.

Kontejneri za svaku od ovih vrsta materijala posebno nalaze se na više mesta u gradu, a spisak možete pronaći ovde: http://www.ekokutak.zivotinje.rs/single.php?alias=evropa-nam-cuva-prirodu&id=10178 . Ima ih čak na više mesta nego što sam se nadala.

• Čepovi se mogu i donirati, recimo ovde: http://cepzahendikep.org/distributivni-centri/ ili http://cepomdoosmeha.org.rs/ .
• Kesice od namirnica, kao na primer od smrznutog povrća, kafe, ovsenih pahuljica, sočiva, mleka, napravljene su od PE (polietilena, obično HDPE ili LDPE) ili PP (polipropilena). Kada više ne možete da ih drugačije iskoristite, pronađite na Internetu svog lokalnog skupljača sekundarnih sirovina i dogovorite primopredaju, kao na primer http://www.ratexcomerce.co.rs/sirovine.html na Voždovcu, http://www.hemija.rs/pima-doo.html na Novom Beogradu, http://www.reciklazaplastike.rs/otkupplastike.html na Karaburmi ili neki drugi, recimo ovde: http://www.yellowpages.rs/sr/sekundarne-sirovine/beograd 
• Staklo – tegle, flaše, krhotine (bez keramike), može se ubacivati u namenske cilindrične kontejnere koji se nalaze po gradu. Kad se slomi čaša, skupim u jednu kesicu koju ispraznim u kontejneru za staklo kod Vera. Staklene flaše i tegle čuvam, u njima pravim sokove, nešto hrane, a uglavnom ih vraćam mojim roditeljima da ih napune kojekavim divotama :) . Raspitajte se po rođacima, sigurno nekome trebaju za zimnicu, a uz to imate priliku da negujete familijarne odnose i da ulepšate nekome dan :)
•  Drvo: ostatke dasaka i slično damo prijateljima koji lože za ogrev.
•  Tekstil – prekrajam, prerađujem, menjam, prenamenjujem, koristim kao maramice i krpe, dokle god mogu da smislim šta ću s nekim predmetom. Ništa bez zlatnih ruku krojačice iz kraja. Garderobu za odrasle (mlade) u odličnom stanju dajem u http://www.centarzvezda.rs/ na Bežanijskoj Kosi.
        Zimske jakne dajem u http://www.prihvatiliste.rs/potrebne-stvari.html kod FPNa.
  Ćebad, posteljinu i peškire u dobrom stanju dajem u http://www.nadji.info/rs/prihvatiliste-za-odrasla-i-stara-lica-kumodraska-beograd/ve80531/ . Preko puta službenog ulaza u Soko Štark.
  Dečiju garderobu, igračke i pribor u stanju u kome bih ih ja primila, dajem u http://www.zvecanska.org.rs/ .
  

      Kada se garderoba više ne može popraviti, do sada bih ga nosila u radnje H&M na reciklažu. Oni je srdačno prime i daju mi kupon za 15% popusta na jednu stvar iz „nedizajnerskih“ kolekcija. Dovoljne su, recimo, dve-tri majice za jedan kupon, ali ta količina mora biti u posebnoj kesi. Može se odneti više kesa sa po manje garderobe, i dobije se više kupona zauzvrat. I ljubazan osmeh. Ova opcija mi ne seda baš dobro, jer sumnjam da se tekstil šalje za daleki istok u „sweatshop-ove“ ili pak, ne. Ipak. Radije sarađujem s lokalcima, kako bi se podstakla domaća privreda i očuvale radnjice po kraju i neki zanati. Istraživajući za ovaj članak (zanimljivo je kako kucanje nekog termina u brauzer smatramo „istraživanjem“!) našla sam na https://sites.google.com/site/zenskicentarue/ekonomsko-osnazivanje-zena/reciklaza-tekstila , dakle sledeću turu šaljem njima. Garderobu takođe primaju i https://www.facebook.com/zelenirc/?fref=pb&hc_location=profile_browser.

Po gradu ima namenskih kontejnera za polovnu odeću i obuću – jedan stoji, na primer, na Crvenom Krstu.

Što se kupovine garderobe tiče, prednost dajem manjim radnjama kao Context i slično, veš nam je iz Arilja, farmerke iz Novog Pazara, a trenerke iz Pančeva.

• Obuća: koristim usluge obućara. Ako nam nešto od obuće više ne treba (deca su prerasla), poklanjamo ili doniramo. Ili ostavimo obućaru. Znam da neće imati srca da ih baci, a da može da ih popravi i nekom pokloni.

•  Nameštaj i drugi predmeti za kuću: ako se ne može popraviti, prepraviti, prenameniti - uvek ima neko kome treba, a ako ga ne nađemo, onda pozovemo http://www.retocentar.com/poslovi/

• Knjige: ne ustručavam se da poklonim knjige koje najverovatnije više neću čitati. Poklanjam ih lokalnoj biblioteci, ili prijateljima. Skripte i udžbenike s fakulteta sam odnela na fakultet i ostavila da ih uzmu studenti kojima možda trebaju.

•  Ulje od prženja: kada se već prevarim i ipak pržim krompir umesto da ga pečem, ohlađeno ulje sipam u tetrapak kutiju od mleka ili jogurta. I stavim ispod sudopere da čeka. Kada skupim količinu koju više ne mogu ili ne želim da držim ispod sudopere, pozovem http://reciklazajestivogulja.mirandre.com/reciklaza-jestivog-ulja/beograd , ili http://biodieselserbia.com/ , ili  http://www.esotron.rs/kontakt.html , ili https://www.facebook.com/ADW-Reciklaza-329412330520835/, i ugovorim primopredaju.

• Elektronski otpad: sve što se ne može popraviti i pokloniti, tojest pokvareni telefoni, televizori, prevaziđeni mp3 plejeri, punjači koji ne pune, sijalice, i mnogo toga drugog, primaju ovi dobri ljudi: http://setreciklaza.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=78&Itemid=2 . Još dolaze na adresu i daju vam pare za krš i treš. Hteli vi to ili ne.

• Baterije: pre svega, izbegavam uređaje (čitaj igračke) na (jednokratne) baterije. Kada se baterija isprazni, ta igračka postane parent – friendly. Tiha. Nećeš da se igraš s njom? Još bolje. Ide nekom drugom roditelju-sapatniku. Poneka podmukla baterija koja nađe put u našu kuću, stavljamo u jednu kesicu, koju ispraznimo u namenske korpe u Tempu i u ponekom Maksiju, kada se setimo da je ponesemo. Maksi i Tempo stalno imaju neke reciklažne akcije, kao Mini reciklažna ostvra http://www.ekapija.com/website/sr/page/1487256 i Vašu ambalažu u reciklažu: http://www.energetskiportal.rs/akcija-vasu-ambalazu-u-reciklazu-u-tempu/ .

•  Nekuvane, iseckane ljuske od povrća i voća, ostaci čaja i soc od kafe, zajedno sa malo trave ili lišća, malo stare zemlje iz saksija i poneku smrvljenu ljusku od jaja, stavljam u bušne kutije koje mi daje prijateljica jer su njoj poslovni otpad, i od njih pravim kvalitetan kompost za saksije. Ovo lepo zvuči, jelda :) Nije mi uspelo iz prvog puta i proces je osetljiv i nije tako brz kao što se može pročitati, ali po principu pokušaj-greška-korekcija postajem sve veštija i sve je lakše. http://www.wikihow.com/Compost

• Ako smatram nešto suviše skupim da bih ga poklonila, pokušam da ga prodam na Kupindu.

Čudno mi je da o našem smeću i stvarima pišem članke. Plašim se da ovaj način funkcionisanja može čitaocu izgledati prenaporan, ali lako je na njega se navići. Može čovek da pomisli da je naša kuća skladište za kutije, ali baš suprotno tome, rasterećena je suvišnih stvari. Kada doniram, nema onog osećaja da je šteta da se baci, već se radujem da će je neko koristiti, a meni osloboditi životni prostor.

Godišnjica pada

Danas je godišnjica pada. Pada nedostojnog jednog šest stotina godina starog, drevnog gorostasa-zapisa: posle godina obmanjivanja o promeni trase autoputa, zaštiti hrasta staklenim barijerama i slično, posle kraćih bezuspešnih pokušaja da se izmoli pomilovanje, seča je izvedena bez najave, u gluvo doba pred zoru, da bi taman do ujutru sve bilo spremno za fotografisanje na njegovom panju.

Noćni zločin. Zvuči poznato? Mora da je i naš heroj-hrast bio bespravno podignut tu. Iako smo mogli da se nadamo da će žalosna sudbina savinačkog zapisa biti početak kraja ovakvim zločinima, ispostavilo se da je početak - još zločina. Podsetimo se i noćnog terora i rušenja u beogradskoj Savamali. Podsetimo se zatrpavanja ostataka bazilike kod Niša i potapanja Ваљевска Грачаница - Valjevska gračanica. Ako se tako velike i užasne stvari tako besramno izvode, naočigled svih i u inat svima nama, zamislite koliko se još otimanja i uništavanja dešava daleko od očiju i objektiva, svakog dana?

Svima vama koji ste, valjda iz straha da se ne nađete na istoj "iracionalnoj" strani sa ludim ekolozima ili zaludnim tradicionalistima, govorili da je savinački zapis "ipak samo jedno drvo", da li vam je sada jasno da je u bitci za hrast bilo mnogo više od samog hrasta? Da li vam je sada jasno, kada sve to što je tada bilo na strani hrasta - svest, pradoljubivost, stručnost, demokratija - iz dana u dan sve više gubimo?

Gde smo danas? Prvo da pogledamo suženo ekocentrično, "hrastocentrično": Gradonačelnik prestonice bez blama kaže da je zelenilo mrtvo. Likovi poput Šormaza i Čanka trude se da učine krivolov državnom politikom i stvarom prestiža, što ređa vrsta - to slađe. Iako su prošle dve sezone sadnje, Zeleni Srbije ne zasadiše ni jedan od 600 obećanih hrastova lužnjaka u najavljenoj revolt-akciji, valjda previše zauzeti svojom novom parlamentarnom karijerom u krilu SPS-a. Crkva bez trunke sramote dopisuje u mit o badnjaku da je "hrastovo drvo korišćeno da se ogreje Vitlejemska pećina kada je Hristos rođen", valjda u traljavom pokušaju da pobriše da je hrast lužnjak bio sveto drvo i živo svetilište Slovena i da nam pokaže da je to eto, ipak samo drvo za ogrev. Nikolić je uneo mega-"drvo za ogrev" o Badnjem danu u skupštinu (?!), dajući tako dodatna krila novoj maniji u neo-Srba: što veći badnjak to bolje, u ime čega je vojvođanska SNS omladina izvršila seču badnjaka u Nacionalnom parku Fruška Gora (pitam se da li su procesuirani). Kao da šume već nisu većinski pretvorene u šikare nezapamćenom ilegalnom sečom. A kad smo kod sramote, svi smo zaboravili i na epsku odbranu seče savinačkog zapisa od strane Vigora Majića, Zavoda za zaštitu puteva, pardon, prirode i zvaničnika (trenutne fanariotilike inkarnacije) SPC.

Ali i ta sužena slika savršeni je odraz opšteg stanja: carovanja nasilja, kirminala, obmane, neznanja i beznađa. Institucije su efektivno mrtve. Pravosuđe izgleda funkcioniše samo kada treba proganjati političke protivnike na osnovu montiranih snimaka (Ne davimo Beograd). Jedine "privredne grane" koje cvetaju su zaduživanje i kriminal - bilo da ga čini menadžment investitora nad radnicima, kriminalci angažovani od strane "države" da uniformisani ili fantomizirani obave prljav posao, ili klasični kriminalci, od kojih niko više ni ne pokušava više da nas zaštiti.

Zašto bi nas i štitili, kada smo samo smetnja? Svi mi, drvenasti ili mesnati, ako nismo resurs, onda smo čist šut na putu "progresa", smetala između šema, nacrta i planova. Ne samo da nam je oduzeto dostojanstvo; kao da nam je oduzet i status živih bića i pravo da živimo, ovde na zemlji od koje smo potekli.

A pošto njihovi pokušaji manipulacije nad nama neživima i nedostojnima i dalje daju fantastične rezultate u našem razjedinjavanju, rastakanju i efektivnom progonu nazvanom "emigracija", ostaje nam da pokušamo da okrpimo i poboljšamo stvari na jedini način na koji možemo: svako za sebe (Firer protiv svih).

U slavu Hrastu.

Jelka 2016.

"A jel' si kitio jelku? A jel' si kitio jelku? Jel' si okitio jelku? Jel' si kitio jelku? A jel' si okitio jelku?"

A mama je već o jelkama imala šta da kaže.
Rekoh, porekoh.
EVO VAM JELKA, dobronamerni ljubopitljivi ljudi! EVO! I okićena je... NA!

:)

U novoj 2016. želim zdravlje i nama i ambijentu (jer jedno bez drugog ne ide), manje gubitaka prirodnih, materijalnih i nematerijalnih blaga; manje mrtvog i ubijenog, više živog, negovanog, rođenog.

Vaše Majmunče

Beleške sa odmora / Lekcije u slici (2): Ambrozija

Ambrozija je inventivna invazivna zeljasta višegodišnja biljka, poznata po svom ogromnom potencijalu da „otima“ površine od autohtone vegetacije, ali i po visoko alergenim svojstvima njenog polena. Došla je prekookeanskim brodovima iz Amerike krajem 19. veka, i od tada se nezadrživo širi evropskim kontinentom. (1)

U Srbiji (Jugoslaviji) se ne pojavljuje sve do 1953. godine. Slučajno ili ne, nekontrolisano širenje ambrozije podudara se sa intenziviranjem poljoprivrede i ukrupnjavanjem poseda, kada imamo hektare i hektare preoranog „brisanog prostora“.Takođe, širenje ambrozije u gradu poklapa se sa nicanjem gradilišta novih socijalističkih gradova i nastankom njihove infrastrukture.

Zašto?

Pa zato što je ambroziji za širenje i ovladavanje zemljištem neophoda njegova krajnja uzurpacija – dakle, potpuno uništavanje autohtonog biljnog pokrivača kakvo imamo kod dubinskog oranja, prekopavanja, spaljivanja. Najidealnije od svega su površine koje se „samelju“, a potom napuste (što se u Srbiji masovno i dogodilo). Seme ambrozije je nemoćno, ili nesrazmerno manje efikasno kada se nađe na neoštećenoj zelenoj površini.

Primer sa slike je elegantna minijatura – nešto je spaljeno na travnatoj površini. Da li je u pitanju bilo roštiljanje ili „petrovdanska guma“ nismo ispitivali. U sredini, gde je debeli sloj pepela, još uvek nema vegetacije. Ali na obodima kruga, tamo gde je trava uništena, a kombinacija zemlja i pepela dovoljno rastresita – ambrozija je (i bukvalno i figurativno) procvetala.

Posle fotografisanja, ova ambrozija je pokošena, ali to je više placebo olakšanje. Polen ambrozije prenosi se desetinama kilometara. Pokošenoj ambroziji biće potrebno nekoliko nedelja da se obnovi i ponovo uđe u doba cvetanja. Ambrozija je toliko teška za čupanje da je praktično jedini efikasan izum za „ubistvo“ – svojevrsni „tejzer“ za ambroziju koji je sprži strujom. Svaku stabljiku ponaosob. Kao što smo nadam se razumeli, preoravanje bi samo pogoršalo stvar. A prskanje tolikih površina total herbicidom bilo bi jedna velika i opasna toksična besmislica, daleko opasnija od same ambrozije.

Zato pre nego što odlučite da nešto prekopate čisto onako, ili da nešto spalite čisto onako, ili raspalite roštilj van za to predviđenog mesta, ili da na bilo koji drugo način uništite postojeći zeleni pokrivač bez ideje da ga obnovite – setite se svih nas koji od avgusta pa skoro do oktobra patimo u napadima kijanja, slinama, suzama i gušoboljama. Da okrutna igra sudbine bude još izraženija, najviše po lepom vremenu. Naše bronhije biće vam na savesti. 

(1)  Ambrozija (biljka), srpska Vikipedija

Bazilika, hrast i grlice dobijaju svoje holograme u Beogradu na vodi

Grin Njuzi, a-la njuz.net

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali najavio je da će, da bi se rešila zabrinutost beznačajnog dela javnosti, ali i uvećala turistička ponuda prestonice, u okviru Beograda na vodi biti projektovani hologrami savinačkog hrasta-zapisa (posečen) i bazilike kod Niša (zatrpana). Nadletaće ih i hologramska jata grlica (ipak odobenih za odstrel).

Gradski menadžer Goran Vesić dodatno je pojasnio fantastične prednosti ove savremene tehnologije.

„Hologrami imaju mnogo prednosti u odnosu na realne objekte. Hologramski hrast se nikada neće osušiti, a bazilika ne mora da bude svedena na puke ostatke koji izgledaju kao gomila kamenja, već može i da se docrta cela. Hologramske grlice nikada ne mogu da se istrebe, makar stalno pucali na njih, tako da je i po ekologiji dobro. A uostalom, grana može da padne nekome na glavu, o kamen da se neko spotakne, a ptice vrše nuždu u velikim količinama. Daleko je modernije i elegantnije ovako nego kad imate pravu stvar“.

Na primedbe koje su se mogle čuti poput toga da „hologram može da bude lep, ali ne može da se dodirne i samim tim nije to to“, Vesić je odgovorio da to nije istina i da će u okviru promotivnog štanda "Savanova" biti postavljeni interaktivni tač-skrinovi pomoću kojih će posetioci koji na štandu plate ručak moći da rotiraju i zumiraju projekcije.

Saznali smo da se planira i šira upotreba holograma u Beogradu na vodi. Ako se palme predviđene 3D renderingom projekta na obali Save ne prime, zameniće ih hologramske predstave umesto pravog drveća. Ukoliko izgradnja nekih velelepnih objekata bude kasnila, oni će takođe biti hologramski projektovani na predviđena mesta, da se ne bi remetio vizuelni kocept projekta i vizura najmodernijeg priobalja u Evropi.

Hologrami će biti dodati na maketu BGH2O u Geozavodu u najskorijem roku i biće izrađeni na transparentnom papiru radi realističnog prikaza.

Beleške sa odmora / Lekcije u slici (1): Gnezda

Ova dva sada prazna gnezda su ovog proleća, nadamo se uspešno, odgajila novu generaciju vrabaca (da li poljskog ili pokućara, ostaje nepoznato).

Prvo je pronađeno ispod leske (lešnika), a drugo fotografisano na leski.

Primer savršeno ide u prilog ranije izloženoj ideji da vrapcima, osim lako dostupne hrane kakve još uvek ima na selima, u gradu nedostaje snažna žbunasta vegetacija.

Grane leske zaista su idealan prostor za gnežđenje vrabaca. Postoji dovoljno prostora između pojedinačnih stabala leske koja daju jaku potporu. A opet krošnja je izrazito gusta, pa gnezdo može da bude veoma zaklonjeno i ušuškano, plus relativno visoko postavljeno.

Svi koji razmišljaju o sudbini gradskih vrabaca svakako bi trebalo da obrate pažnju na ovaj govor leski. A mislim da se ni deca ni veverice ne bi bunile da i u urbanim sredinama bude više lešnika :)

Гост аутор: Воки Васић, oдговор Стевану Николићу

Воки Васић, некадашњи директор Природњачког музеја, члан удружења "Школа за опстанак", CEEWeb за биодиверзитет и аутор, написао је комплентан и компетентан договор на текст "Таквих храстова пуна је Србија" Стевана Николића. Текст је драгоцен из разлога што одлично заокружује и преиспитује све проблеме излагања г. Николића и односа према савиначком храсту - речи које одзвањају болно сада када је храст посечен. Нажалост, "Политика" никада није објавила текст. Уз дозволу аутора, исправљамо њену грешку.

foto: Mihailo ???, via GM Optimist

Јавности недостају чињенице о Храсту

 Поводом текста „Таквих храстова пуна је Србија“, од 3. јуна

Некадашњи директор Завода за заштиту природе г. Стеван Николић негативно је реаговао на плеу архитекте Михајла Митровића да се не сече савиначки храст и на његов предлог да се очува храст, а да се ипак не одустане од правца аутопута. При том је архитекта критиком закачио и Завод за заштиту природе. Г. Николић је одмах нашао повод да се чуди стилу и тону (заносу и патетици) аутора чланка и иронично га назвао универзалним стручњаком. На том месту сам први пут пожелео да се умешам у полемику. Мислим наиме да ту нема места за иронију, архитекта заиста мора да има универзални и интегрални поглед на природу и културу. Али не јављам се да браним архитекту ни архитекте.
 
Дотле је реакција г. Николића јасна, али даљи текст је збуњујући (не искључујем могућност да је неспретно уреднички скраћиван, тако да се изгубила логика и поента). Нападајући г. Митровићев компромисни предлог, г. Николић каже да ће прашина, бука и гасови убрзати сушење храста. До сушења дакле неће доћи ако се храст посече, закључујем ја. Истој теми се г. Николић враћа још једном, па каже да би се техничким одвајањем од пута, због разгранатог кореновог система храста, променила микроклима, педолошки и хидролошки услови подземних вода, смањила влажност подлоге и повећала површинска загађеност. А кад се горостас посече и убије његов моћни коренов систем, онда ваљда тих негативних последица неће бити, питам се ја? По мени, то су све аргументи да се храст по сваку цену сачува.
 
„Морам подсетити шта су чињенице и решења“ пише г. Николић, али не нуди провериве чињенице, него само своје оцене и судове. У оваквим пословима једине релевантне чињенице су оне из одговарајуће студије о утицајима на животну средину, под условом да је та студија прошла законом предвиђену процедуру, која укључује мишљење Завода, увид и изјашњавање стручне и локалне јавности. Г. Николић се међутим не позива на ту студију, као што се на њу не позива нико од заговорника рушења храста на Савинцу. Постоји ли уопште тај храст у студији утицаја за ту критичну деоницу аутопута? Немогуће да су онолики грм, мамутску храстину превидели стручњаци (са иронијом и без ње). Ако постоји анализа фамозног храста у тој студији, зашто г. Николић не узме из ње своје чињенице, па да часком ућутка и архитекте и природњаке, а обашка и сујеверне грађане села Савинца и околине?
 
„Таквих храстова пуна је Србија“ суд је г. Николића. Ваљда је мислио да их има много. То је компаративан суд и тражи објашњења: Србија је пуна таквих храстова јер их има толико-и-толико по хектару, по квадратном километру, или их има много у поређењу с неким другим државама? Има ли их више него раније (ако их је пуно)? Не каже то г. Николић, али сугерише да их има више него што нам треба, имамо их пуно, па не морамо да их чувамо, ако нису „проглашени“ или записани. Зато се он чуди патетичности г. Митровића. Мислим сасвим супротно, нема их пуно, има их празно и све је празнија Србија од таквих ретких и савршених примерака које није човек засадио. Фале нам такви и недостаје нам поузданија заштита природе, Србија је врло лоша у чувању своје натуре и културе.
 
Каже г. Николић да су стручњаци оценили да маркантни храст дубоке старости показује знаке сушења и пропадања, сугеришићи да није штета посећи га, будући да нема наде да ће вечно живети млад. Па наравно да се столетне гране храста суше, а младе се зелене и расту у висину и ширину. У Охриду има прастари чинар Краља Марка и легенда да платан хиљаду година расте и хиљаду година се суши. Тако сва дуговечна дрвета, умиру стојећи и полако. Мудри то виде и поштују и отуда толико симболике и веровања везаних за стара дрвета која дуго трају, супротно од безглавих људи чији је мали живот тек тренутак и који уопште не разумеју време.
 
Али има нешто још много важније. Не ваља што се данас, ми обични људи, грађани, осећамо лоше због проблема у који је због храста запао аљкаво припремљени пројект тог коридора за Пожегу. Погрешан је и потцењивачки покушај да се о Храсту одлучује без учешћа грађана, правих уживалаца природне баштине, осоран је покушај да се грађани обману, ућуткају, доведу пред свршен чин („два дана ће да се буне, а онда ће да забораве“). Зато је Храст не само природна вредност, него и симбол грађанског поноса. 
Не знам тачно чему понос служи, али није мудро дирати га.

Воки Васић