Sve će to reka da odnese

 

RTS, ponedeljak, 11. avg 2014: Jalovišta ne ugrožavaju Drinu i Savu

Agencija za zaštitu životne sredine Srbije saopštila je da postoji mala verovatnoća da opasna koncentarcija teških metala, nanetih muljem i vodom iz oštećenog jalovišta nekadašnjeg rudnika "Stolice" u Kostajniku kod Krupnja, stigne preko reke Jadar do Drine i Save.

Zamenik direktora Agencije Dejan Lekić kaže da građani nemaju razlog za zabrinutost, jer će zbog mnogo većeg protoka Drine i Save koncentracija biti i 100 puta manja od one utvrđene u Jadru, prenosi Beta.

RTS, ponedeljak, 22. sep 2014: Teški metali stigli do Drine

Gradsko veće Loznice zatražilo hitno rešavanje problema isticanja hemikalija sa jalovišta iz rudnika u Stolicama, kod Krupnja. Koncentracije metala na ušću Jadra u Drinu povećane za nekoliko stotina puta od dozvoljene.

Na osnovu najnovije analize uzoraka vode sa četiri merne stanice, na samom ulivanju Jadra u Drinu, nalazi su više nego poražavajući. Gvožđe, olovo, kadmijum, cink, bakar, arsen, živa, antimon i mangan, koji se nalaze u kategoriji od 1 do 4, u većini uzoraka ovde su van te klase. "Koncentracije gvožđa na mestu ulivanja Jadra u Drinu povećane su 290 puta, a antimona 160 puta u odnosu na dozvoljene", upozorio je Aleksić.

Jalovište je zapravo veštačka akumulacija pune toksičnog mulja. Usled klizišta, brana je pukla i nekoliko hiljada kubnih metara mulja je u dva navrata, u maju i julu, oteklo u potok, koji se uliva u rečicu Korenitu, koja se uliva u Jadar, koji se uliva u Drinu. Da li se talog iz jalovišta i dalje izliva pri većoj provali oblaka, nije jasno, ali bi bilo logično s obzirom da je brana razvaljena.

Rekoše da neće ni stići do Drine. Mesec i kusur dana kasnije, situacija na ušću Jadra u Drinu je „poražavajuća“.

Vlada je čekala do sve do JULA i drugog izlivanja da bi formirala „radnu grupu“, koja je, kako RTS informiše A. Vesić, „uradila predlog mera za sanaciju jalovišta (...) koji je prosleđen ministarstvima poljoprivrede, vodoprivrede i zaštite životne sredine, rudarstva i energetike i zdravlja, gde se čeka njihova saglasnost. Po dobijanju njihove saglasnosti, Rudarski institut iz Zemuna će iduće sedmice utvrditi da li je taj projekat primenljiv i da li sa ulaganjima od 66 miliona dinara mogu da se urade obodni kanali i popravi kolektor“.

Pritom ovde govorimo o situaciji koja bi trebalo da bude urgentna za rešavanje.

Zamislite da stan u zgradi gori. Zamislite da se onda, dok ljudi u ostatku zgrade bespomoćno čekaju da se požar proširi na njihove stanove, formira radna grupa koja izrađuje predlog mera za gašenje požara, koje onda ČEKAJU SAGLASNOST nekog ili svih ministarstava, jer se očito ne zna koje je tačno nadležno. Kako to može biti „realizacija hitnih mera za sanaciju“?!

U realnosti, plan je zapravo taj da se, kao i uvek, čeka da „reka sve odnese“. Vlastodršci i stručnjaci se uzdaju da će se situacija rešiti sama od sebe, da će „od Jadra 25 puta veći protok Drine“ razrediti 290 puta (!) veću od dozvoljene koncentraciju gvožđa i 160 puta veću koncentraciju antimona. I da će „zagađenje minimalno uticati na zdravlje ljudi nizvodno“, kako je rekao g. Lekić u avgustu. Takođe je rekao da će veći deo toga da se „slegne“ u korito Jadra, kao da je to neka idealna situacija. Šta god podrazumevao pod „sleganjem“, ono ne znači da će teški metali ostati biološki neaktivni i da se neće akumulirati u biljkama, životinjama i ljudima.

Problem sa teškim metalima je upravo njihova bioakumulacija – organizam ne može da ih izbaci, već se hroničnom izloženošću koncentracije u tkivima samo povećavaju. Kroz mrežu ishrane, od proizvođača ka potrošačima, koncentracije se uvećavaju. Koje su posledice dugoročne izloženosti povećanim koncentracijama metala iz jalovišta „Stolice“?

Antimon: hematološki problemu (povećanje holesterola, padovi nivoa šećera u krvi); oštećenja oka i očnog nerva, praćena glavoboljama;

Arsen: ozbiljne neurološke, respiratorne, hematološke, kardiovaskularne, gastrointestinalne, kožne i druge patologije; rak bešike, buburega, pluća, prostate, kože; spontani pobačaji i kongenitalne deformacije fetusa; dijabetes.

Bakar: Oštećenja bubrega i jetre

Cink: Disfunkcija pankreasa; poremećaji koncentracije holesterola u krvi; verovatni neurotoksin.

Mangan: neurološki efekti (drhtanje, kruti mišići, konfuzija); ometa metabolisanje gvožđa, anemija.

Olovo: negativan uticaj na nervni sistem, posebno su osetljiva deca kod kojih može doći do poremećaja u razvoju; encefalopatija; delimična paraliza; oštećenje bubrega; ometanje sinteze vitamina D; anemija; povećan rizik od hipertenzije;

Gvožđe: akutno trovanje: mučnina i povraćanje, gastrointestinalna krvarenja, žutica i otkazivanje jetre, zatvor; hronična izloženost velikim koncentracijama gvožđa: sekundarna hemohromatoza (akumulacija gvožđa u jetri i drugim organima koja dovodi do njihovog oštećenja).

Živa: neurotoksin; oštećenja nervnog sistema; oštećenja bubrega i tiroidne žlezde; teratogen (oštećenja fetusa); akrodinia, Minamata bolest.

Kadmijum: oštećenje i/ili otkazivanje bubrega; promene u strukturi i gustini kostiju; moguć uticaj na oboljenja perifernih krvnih sudova; „Itai-itai“ bolest.

I pritom, ne zaboravimo da je brana jalovišta i dalje oštećena. Kad smo kod oštećenja, nasip Jadra, reke koja je sada siva i proglašena za „vodu van klase“, oštećen je na čak 40 mesta, od kojih je 10 sanirano. Zamislite sivu bujicu koja se, u slučaju novih obilnih padavina, razliva na poljoprivredno zemljište kojim je reka okružena.

Jedino ispravno što se može uraditi u ovakvoj situaciji je da se uvede POTPUNI MORATORIJUM na SVE planirane rudarske aktivnosti na teritoriji Srbije, sve dok ne bude utvrđen jasna lestvica odgovornosti i mehanizam delovanja u kritičnim, hazardnim situacijama. Izlišno je govoriti da taj mehanizam mora da bude brz i efikasan. Ako je to ovde nemoguće, onda je nemoguće i rudarstvo. Država koja nije sposobna da za gotovo pola godine uradi apsolutno ništa na sanaciji havarisanog jalovišta napuštenog rudnika, osim „predloga  mera“, ne bi trebalo da je u mogućnosti da izdaje dozvole za ekstrakciju ruda.

Beleške sa odmora (2): Drina posle poplava

U toku majskih poplava, Drina se izlila iz korita sedam kilometara. Poplavila kuće, podavila stoku,
zagušila oranice. Nosila krstove sa groblja sa jednog na drugi kraj sela. Po povratku na njene obale, čovek očekuje da vidi bar delić tog samo dva meseca udaljenog razaranja. Očekuje promenu.

A ona teče bistra kao i obično. Miris smrti tek ponegde pusti dašak, projuri kao podnevna muva. Neka stabla su oborena, ali zato je drugogde voda nanela šljunak, načinila nove obale i plaže. Otkinute vrbove grane već puštaju izbojke i ukorenjuju se u svom novom staništu, u novoj sudbini.

U rečnom koritu nikada nije bilo manje otpada. Sreća je Drinina što je brza reka, u ravnici jednako koliko i u brdima. Oni koji je već godinama i decenijama hrane svojim smećem sa idejom da reka sve odnese, izgleda da su bili delimično u pravu. Odnela je ona. Prenela sve negde drugde, predala naša nedela drugim rekama, na najdramatičniji mogući način.

Kada se voda izlila, neki su sa mukom i strepnjom natovarili kolica i traktore i spasili svoje životinje. Drugi su bespomoćno posmatrali kako se dave i nestaju njihove svinje, ovce, kokoške, stotine njih. U danima koji su usledili, jednako su nemoćno gledali kako biljke hraniteljke kopne i trule u svim zlosrećno niskim njivama, gde se voda zadržala.

Drinska voda blista, kamenčići se šarene, riblja mlađ u plićacima gricka stopala. Šumski soprani i tenori nadmeću se i natpevavaju. Kada se smrkne, zameni ih žablji bas.

 

Ljudi su zabrinuti, malo je letine opstalo posle bujice i grada. Ne znaju kako će i od čega će, ali im se u očima vidi neka retka, nesvakidašnja zahvalnost. Živi su, imaju krov nad glavom. Život teče dalje.

Dok je dobro išlo, bezbroj se vreća sa đubretom bacalo u reku, bezbroj demodiranih fasada i ograda. Bezbroj cisterni sa pesticidima i fekalijama je u rečnoj vodi isprano, bezbroj stabala posečeno sa obala, tone šljunka izvađene iz njenog korita. Čim se na nesreću malo zaboravi, a to ide brzo, tako će biti opet i uvek.

Priroda je bila i biće nehajna žrtva naših gradnji i rušenja, oranja i paljenja, prljanja i čišćenja. Sada smo mi postali žrtve njenog čišćenja, oslobađanja od svih nepodobština što smo ih joj na silu u trbuh natrpali.

A ove ravnice svu svoju plodnost duguju upravo ćudljivoj rečnoj naravi.

(jul 2014.)

Beleške sa odmora (1): Kosilice

Lepota je u oku posmatrača

Smisao sveta i svega u njemu takođe.

Ljudi se raspomamili za motornim kosilicama. Onim sa četiri točka. Onim što od dvorišta naprave tzv. travnjak, kao sa slike. Zelen, mek, kratak i beživotan. Na sve strane bruji, zuji, melje. Ljudi vole da živi svet izgleda kao na slici (mrtva priroda?).

I eto, komšija kosi dvorište drugog komšije i pravi od njega travnjak. Nije mu dovoljan samo njegov, već je odlučio da plemenito stvori još jedan. Nije mu teško, jer voli travnjake i plaši se zmija.

Ja volim divlje cveće i volim pčele koje ih obilaze. Volim sve insekte. A insekti završavaju iseckani među noževima kosilice, pretvoreni u prah zajedno sa travom i cvetovima. Pogotovo kada neko, kao komšija, kosi u predvečerje kada su se insekti ušuškali za počinak i više nemaju snage za brzinski beg.

Da, ima tu i skakavaca i stenica i cvrčaka koji grickaju i sisaju 'pitomo' cveće koje za razliku od divljeg volimo da gajimo. Ali koliko je samo bubamara i pauka, koji nam pomažu jedući njih i biljne vaši i druge napasnike našeg voljenog boljeg cveća, voća i povrća, završilo samleveno u metalnim čeljustima kosilica. Kada ponovo nagrnu vaši svih oblika i vrsta, gladne štetočinaste osice i moljci, ko će da ih spreči? Svi neprimetni, potcenjeni branioci dvorišta već su pretoreni u prašinu. Zašto? Samo da bi nam dvorište podsećalo na fudbalski stadion.

Slična je priča o teletini. Samo zato što su ljudi umislili da je meko i ružičasto meso nekako superiornije od normalnog crvenog mesa sa po kojom žilom, telad se otima od majke nekoliko dana po rođenju. Smeštaj im je toliko mali da ne mogu da se okrenu, da bi im mišići bili atrofirani – u prevodu, da bi im meso ostalo mekano. A da bi bilo ružičasto, moraju da se učine anemičnim, pa se hrane posebnom formulom koja sadrži tek toliko gvožđa da ne umru pre vremena. Taj nedostojni život naravno moraju da podržavaju i redovne doze antibiotika i hormona.

Ne-anemično i ne-antibiotizirano meso životinje koja se kretala i videla Sunca svakako je zdravije. Kada se kosi starinski, kosom, insekti ne stradaju, seno koje ostaje se može upotrebiti za ishranu životinja, ili kao zeleni malč u baštama. Kose ne zahtevaju ravan teren i ne prave užasnu paklenu buku, a čak u veštim rukama mogu daleko brže da završe kosački posao. Ne troše ni naftu, ni struju.

Jako usitnjena trava koja ostaje iza modernih kosilica, osim u retkim slučajevima kada je neko kompostira, beskorisna je. Toliko je sitna da će se sušenjem pretvoriti u nešto nalik prašini koju će razduvati vetar. Neće učestvovati čak ni u prirodnom stvaranju humusa, a humus je gornji sloj zemljišta koji nas sve hrani.

Međutim, kako ja da objasnim svoje stanovište nekome ko ne voli bube i plaši se zmija i voli travnjake sa slike? I kako on meni da objasni značaj njegove lepe mrtve prirode?

Volimo travu, ali ne volimo korov. Volimo livadski med, ali ne volimo kad oko nas zuji pčela, ili kada nam travnjak ogrezne u nežno divlje cveće od koga med nastaje. Volimo leptire, ne volimo gusenice. Volimo bubamare, najviše u dečijim slikovnicama. Zaboravili smo da je nesreća ubiti leptira, pauka ili kućnu zmiju, i da su naši stari imali jaku intuiciju kada su do tih pravila došli. Sada smo i intuiciju i tradiciju ismejali i zaboravili, a imamo znanja koja nikoga ne zanimaju. Ovo je vreme oslobođeno svih tabua. Vreme bučnih kosilica.

Braća

 

srce mi se istopilo :)

(Yanomami pleme)

Ironija poplave / Poplava ironije

Ironija je da su upravo poplave stvorile nanose dragocenog plodnog zemljišta u rečnim dolinama, koje je privuklo ljude da se tu nastane*
*Ovo je prosto činjenično stanje, nema tu nikakve krivice. To je bilo i biće prirodno i spontano ljudsko ponašanje gde god ima reka i plodnog zemljišta. Pogledajte gde su nikli mnogi prosperitetni gradovi sveta.

Ironija je i da se hranljivi poplavni mulj u našim vremenima pretvorio u otrovni mulj, pun pesticida, otpada, fekalija sa farmi.

Ironija je da su svima* usta puna priča o betonskim utvdrama, retenzijama i akumulacijama, puna usta Holandije; u zemlji gde resor za vodoprivredu dobije oko četvrtinu sredstava iz budžeta od onoga koliko mu stvarno treba, gde se beton postojećih nasipa rasapada, a vodene akumulacije su dovoljno zapuštene da konstantno postoji pretnja zatrovanih vodovoda (Užice). Zemlju gde lokalne samouprave pre katastrofe nisu imale para da poprave proklete sirene za uzbunu sada greju snovi o struktirama čije je već preskupo održavanje još skuplje nego izrada. Koje, ukoliko se ne održavaju kako treba, umesto spasa nude uvećanje inenziteta poplavnih talasa.
*Ili makar besmrtnom tutologu-samozvanom stručnjaku za poljoprivredu, genetiku, a sada i hidrologiju Zahariju Trnavčeviću


Ironija je kad u Politici, u Pogledima, na temu poplava mesto dan za danom dobiju stručnjak pa Zaharije Trnavčević, te ispadne da su jednako kompetentni.

Ironija je što su upozorenja meteorologa ozbiljno doživeli jedino oni koji imaju najmanje uticaja u našem društvu - pojedini penzioneri.

Ironija je su ljudi fantazirali i širili laži o stotinama mrtvih kada je mrtvih već bilo preko trideset, što je ogroman broj za naše pojmove. Da u jednoj od najvećih prirodnih katastrofa u našoj istoriji opet smrti nije dosta.

Ironija je da u godini kada patrijarh Irinej (uz sve ostale nekanonske postupke) kaže da, suštinski, nema ništa protiv da Alojzije Stepinac, čovek iza koga su ostale stotine hiljade mrtvih i mučenih Srba, Jevreja i Roma i jedini logor za decu u II sv. ratu, bude proglašen za rimokatoličkog sveca, za poplavu opet ispadnu odgovornije parada i bradata žena.

Ironija je što je bila potrebna najrazornija zabeležena poplava da bi ljudi napokon prozreli i napušili Biljanu Srbljanović.

Ironija je kada kreneš kao dobrovoljac da spašavaš jedan grad od poplave, a završiš rušeći nepravovernu lokalnu vlast.

Ironija je što mnogi koji skontaju koga imamo na vlasti zavape "Vratile su se '90e!", a čak i devedesetih je postojao po neki slobodan medij i, zamislite, opozicija.

Ironija je kada Evropska banka za obnovu i razvoj u sred poplave pokaže mnogo veće interesovanje za prodaju (pardon, privatizaciju) Telekoma nego da ti ponudi pomoć.


Ironija je da se u neviđenoj nesreći političari neviđeno okoriste. Da su robovlasnici na dobitku dok im roblje strada.


Ne volim ironiju. Ipak, postoji jedna ironična crta događaja koja mi se dopada.

Ironija je da kada smo već odavno ogrezli u propadanje i samomržnju, kada smo od strane drugih i nas samih etiketirani kao podli i otupeli, ipak desetine hiljada ljudi dobrovoljno hrle da pomognu unesrećenima, njihovoj zemlji i njihovim životinjama. Da pomognu jedni drugima.

Hvala Bogu na tome.

VAŽNO! Poplava u Obrenovcu i ljubimci

Prenosim obaveštenje udruženja Feniks u vezi situacije sa ljubimcima u poplavljenom Obrenovcu.
Neka je svima sa srećom...

Dragi svi,

Sigurno ste već upoznati sa ovim kontaktima, ali nije loše da ponovimo

Kontakt telefon Štaba za veterinu pri Kriznom štabu Opštine Obrenovac je 011/3619-022. Vlasnici ljubimaca koji su ostali zarobljeni u Obrenovcu mogu se obratiti na ovaj telefon za pomoć. Sutra  (21. maj) je organizovano spasavanje ostavljenih ljubimaca. Vlasnici treba da dodju ispred punkta Barič, da ponesu ključeve od stana/kuće, papir sa napisanom adresom i tri primerka pisane izjave da daju saglasnost da spasioci udju na posed (navesti i br. lične karte i matični broj).

Ako neko traži ljubimca koji je spašen Klinika Vet prima slike i opise ljubimaca, kao i ponude za privremeni smeštaj, 064/0714-255,office@workshopmedia.rs

Spašenih pasa ima i u Veterini Beograd, 32-93-099, pa se i tu mogu potražiti.

Pozdrav,

 

Milica Rankovic

Udruženje za zaštitu životinja

i razvoj gradjanske svesti “Feniks”

Beograd

Web: feniks.org.rs 

 

 

Gde god nađeš zgodno mesto

... ti drvo posadi,

A drvo je blagorodno,

Pa će da nagradi.

Dugo vremena sam se suzdržavala da pišem novi blog i to zbog tona kojim bih morala da ga napišem. Iako su se neke reči već potpuno idejno kristalisale u glavi, iako sam neke postove već započela, povukla sam ručnu. Ne zbog toga kako će to izgledati čitaocu, već zbog toga što želim da biram šta negujem u sebi. Jer previše stvari me nagnava da izbljujem svu svoju žuč po tastaturi, previše ljudi i pojava mi svakodnevno gura prst u oko i drži ga tu dok ne zasuzim. Ali odgovor na negativnost nije još negativnosti, makar svoju ogorčenost doživljavala kao pravičnu i obrazloženu. Umesto toga odlučila sam da energiju upotrebim za nešto prosto i jednostavno dobro.

Takođe, dugo, dugo vremena čeznem da zasadim drvo. Sanjam o tome i na sva usta svima pričam o tome kako je gradsko drveće bitno, kako nam poklanja hlad, kiseonik i prečišćavanje vazduha, a ne traži ništa zauzvrat. Ipak, u životu nisam zasadila drvo. Počela sam da se osećam kao licemer.

JP Zelenilo je ovih dana obavilo i previše pedantno uređenje drveća ispred naše zgrade. Situacija je pomalo nejasna - pre nekoliko nedelja pojavila se prva ekipa koja je malo sredila suve grane i ostavila je netaknuto jedno stablo oraha, potpuno zdravo, ali (nekima) sporno zbog toga što "pravi mnogo đubreta". Za to drvo bio je podnet nalog za sečenje, ali sam pretpostavila da je Zelenilo pri uvidu evidentiralo drvo kao zdravo i da će ostati. Onda se pretprošle nedelje pojavila još jedna ekipa koja je posekla dva (odavno za seču evidentirana) suva stabla breze, pa onda opet prošle nedelje još jedna. Iako je do tad drveće već ušlo u vegetaciju, dali su se na vrlo temeljno orezivanje grana po principu "od viška seče glava ne boli". Pao je i sporni orah. Panj mu je i dalje vlažan, zdravi, duboki koren pokušava da upumpa vodu stablu koga više nema, umirući polako. Da li je ovako neobično temeljna akcija u predizbornoj nedelji čista slučajnost, ostaće misterija. Ali iz čitave ove ujdurme izašla je jedna povoljna posledica - oslobodio se prostor za novo, mlado drveće, koje već duže vreme planiramo da posadimo.

Za rasadnik JP Zelenila u Zemunu za koji smo se opredelili (za sada) imam samo reči hvale. Imaju dobar izbor lišćara, jako su uslužni i ljubazni, opsežno smo se konsultovali pre nego što smo se opredelili za dva mlada stabla tamne dženerike (Prunus cerasifera). Kao "pojačanje" iskoristili smo jedan samonikli američki jasen. Iako bih više volela autohtonu vrstu (npr. mleč, Acer platanoides) umesto alohtone, jasen je isto brzorastuća vrsta, a ovaj konkretni je "odrastao" uz nas, na terasi samo nekoliko metara od mesta gde će, nadajmo se, ostati za stalno. Ni njegova besplatnost nije zanemarljiv faktor :)

Moram da odam javno prizanje mm-u, alfi našeg majmunskog čopora, na herojskom iskopavanju dubokih rupa u nabijenoj gradskoj zemlji. Nije lako posao. Ali vredi! 

Za sadnju smo koristili ovo uputstvo, čija izvrsnost zaslužuje zaseban post.

Dve pretnje koje (osim čađi i gasova) preostaju našem mladom drveću su megafauna (veliki neotesani psi iz komšiluka) i preuranjeno proleće - zbog toga što je drveće već ušlo u vegetaciju (napupilo), veći je rizik da ne uspe da se primi. Sepp Holzer u svojoj knjizi "Permakultura" daje jedan zanimljiv savet za ovakve slučajeve - očupati izbile listove i pupoljke. Tako ćete sprečiti drvo da ulaže energiju u razvoj listova i cvetova, već će moći da se skoncentriše na koren. Savet smo poslušali delimično i ostavili smo pupoljke pri vrhu grančica. Bilo nam je žao da ih skinemo sve. 

Ali mi ćemo ga voleti i negovati. Uradićemo ono što je do nas, jer to je jedino što čovek zaista i može da uradi.