Godišnjica pada

Danas je godišnjica pada. Pada nedostojnog jednog šest stotina godina starog, drevnog gorostasa-zapisa: posle godina obmanjivanja o promeni trase autoputa, zaštiti hrasta staklenim barijerama i slično, posle kraćih bezuspešnih pokušaja da se izmoli pomilovanje, seča je izvedena bez najave, u gluvo doba pred zoru, da bi taman do ujutru sve bilo spremno za fotografisanje na njegovom panju.

Noćni zločin. Zvuči poznato? Mora da je i naš heroj-hrast bio bespravno podignut tu. Iako smo mogli da se nadamo da će žalosna sudbina savinačkog zapisa biti početak kraja ovakvim zločinima, ispostavilo se da je početak - još zločina. Podsetimo se i noćnog terora i rušenja u beogradskoj Savamali. Podsetimo se zatrpavanja ostataka bazilike kod Niša i potapanja Ваљевска Грачаница - Valjevska gračanica. Ako se tako velike i užasne stvari tako besramno izvode, naočigled svih i u inat svima nama, zamislite koliko se još otimanja i uništavanja dešava daleko od očiju i objektiva, svakog dana?

Svima vama koji ste, valjda iz straha da se ne nađete na istoj "iracionalnoj" strani sa ludim ekolozima ili zaludnim tradicionalistima, govorili da je savinački zapis "ipak samo jedno drvo", da li vam je sada jasno da je u bitci za hrast bilo mnogo više od samog hrasta? Da li vam je sada jasno, kada sve to što je tada bilo na strani hrasta - svest, pradoljubivost, stručnost, demokratija - iz dana u dan sve više gubimo?

Gde smo danas? Prvo da pogledamo suženo ekocentrično, "hrastocentrično": Gradonačelnik prestonice bez blama kaže da je zelenilo mrtvo. Likovi poput Šormaza i Čanka trude se da učine krivolov državnom politikom i stvarom prestiža, što ređa vrsta - to slađe. Iako su prošle dve sezone sadnje, Zeleni Srbije ne zasadiše ni jedan od 600 obećanih hrastova lužnjaka u najavljenoj revolt-akciji, valjda previše zauzeti svojom novom parlamentarnom karijerom u krilu SPS-a. Crkva bez trunke sramote dopisuje u mit o badnjaku da je "hrastovo drvo korišćeno da se ogreje Vitlejemska pećina kada je Hristos rođen", valjda u traljavom pokušaju da pobriše da je hrast lužnjak bio sveto drvo i živo svetilište Slovena i da nam pokaže da je to eto, ipak samo drvo za ogrev. Nikolić je uneo mega-"drvo za ogrev" o Badnjem danu u skupštinu (?!), dajući tako dodatna krila novoj maniji u neo-Srba: što veći badnjak to bolje, u ime čega je vojvođanska SNS omladina izvršila seču badnjaka u Nacionalnom parku Fruška Gora (pitam se da li su procesuirani). Kao da šume već nisu većinski pretvorene u šikare nezapamćenom ilegalnom sečom. A kad smo kod sramote, svi smo zaboravili i na epsku odbranu seče savinačkog zapisa od strane Vigora Majića, Zavoda za zaštitu puteva, pardon, prirode i zvaničnika (trenutne fanariotilike inkarnacije) SPC.

Ali i ta sužena slika savršeni je odraz opšteg stanja: carovanja nasilja, kirminala, obmane, neznanja i beznađa. Institucije su efektivno mrtve. Pravosuđe izgleda funkcioniše samo kada treba proganjati političke protivnike na osnovu montiranih snimaka (Ne davimo Beograd). Jedine "privredne grane" koje cvetaju su zaduživanje i kriminal - bilo da ga čini menadžment investitora nad radnicima, kriminalci angažovani od strane "države" da uniformisani ili fantomizirani obave prljav posao, ili klasični kriminalci, od kojih niko više ni ne pokušava više da nas zaštiti.

Zašto bi nas i štitili, kada smo samo smetnja? Svi mi, drvenasti ili mesnati, ako nismo resurs, onda smo čist šut na putu "progresa", smetala između šema, nacrta i planova. Ne samo da nam je oduzeto dostojanstvo; kao da nam je oduzet i status živih bića i pravo da živimo, ovde na zemlji od koje smo potekli.

A pošto njihovi pokušaji manipulacije nad nama neživima i nedostojnima i dalje daju fantastične rezultate u našem razjedinjavanju, rastakanju i efektivnom progonu nazvanom "emigracija", ostaje nam da pokušamo da okrpimo i poboljšamo stvari na jedini način na koji možemo: svako za sebe (Firer protiv svih).

U slavu Hrastu.

Jelka 2016.

"A jel' si kitio jelku? A jel' si kitio jelku? Jel' si okitio jelku? Jel' si kitio jelku? A jel' si okitio jelku?"

A mama je već o jelkama imala šta da kaže.
Rekoh, porekoh.
EVO VAM JELKA, dobronamerni ljubopitljivi ljudi! EVO! I okićena je... NA!

:)

U novoj 2016. želim zdravlje i nama i ambijentu (jer jedno bez drugog ne ide), manje gubitaka prirodnih, materijalnih i nematerijalnih blaga; manje mrtvog i ubijenog, više živog, negovanog, rođenog.

Vaše Majmunče

Beleške sa odmora / Lekcije u slici (2): Ambrozija

Ambrozija je inventivna invazivna zeljasta višegodišnja biljka, poznata po svom ogromnom potencijalu da „otima“ površine od autohtone vegetacije, ali i po visoko alergenim svojstvima njenog polena. Došla je prekookeanskim brodovima iz Amerike krajem 19. veka, i od tada se nezadrživo širi evropskim kontinentom. (1)

U Srbiji (Jugoslaviji) se ne pojavljuje sve do 1953. godine. Slučajno ili ne, nekontrolisano širenje ambrozije podudara se sa intenziviranjem poljoprivrede i ukrupnjavanjem poseda, kada imamo hektare i hektare preoranog „brisanog prostora“.Takođe, širenje ambrozije u gradu poklapa se sa nicanjem gradilišta novih socijalističkih gradova i nastankom njihove infrastrukture.

Zašto?

Pa zato što je ambroziji za širenje i ovladavanje zemljištem neophoda njegova krajnja uzurpacija – dakle, potpuno uništavanje autohtonog biljnog pokrivača kakvo imamo kod dubinskog oranja, prekopavanja, spaljivanja. Najidealnije od svega su površine koje se „samelju“, a potom napuste (što se u Srbiji masovno i dogodilo). Seme ambrozije je nemoćno, ili nesrazmerno manje efikasno kada se nađe na neoštećenoj zelenoj površini.

Primer sa slike je elegantna minijatura – nešto je spaljeno na travnatoj površini. Da li je u pitanju bilo roštiljanje ili „petrovdanska guma“ nismo ispitivali. U sredini, gde je debeli sloj pepela, još uvek nema vegetacije. Ali na obodima kruga, tamo gde je trava uništena, a kombinacija zemlja i pepela dovoljno rastresita – ambrozija je (i bukvalno i figurativno) procvetala.

Posle fotografisanja, ova ambrozija je pokošena, ali to je više placebo olakšanje. Polen ambrozije prenosi se desetinama kilometara. Pokošenoj ambroziji biće potrebno nekoliko nedelja da se obnovi i ponovo uđe u doba cvetanja. Ambrozija je toliko teška za čupanje da je praktično jedini efikasan izum za „ubistvo“ – svojevrsni „tejzer“ za ambroziju koji je sprži strujom. Svaku stabljiku ponaosob. Kao što smo nadam se razumeli, preoravanje bi samo pogoršalo stvar. A prskanje tolikih površina total herbicidom bilo bi jedna velika i opasna toksična besmislica, daleko opasnija od same ambrozije.

Zato pre nego što odlučite da nešto prekopate čisto onako, ili da nešto spalite čisto onako, ili raspalite roštilj van za to predviđenog mesta, ili da na bilo koji drugo način uništite postojeći zeleni pokrivač bez ideje da ga obnovite – setite se svih nas koji od avgusta pa skoro do oktobra patimo u napadima kijanja, slinama, suzama i gušoboljama. Da okrutna igra sudbine bude još izraženija, najviše po lepom vremenu. Naše bronhije biće vam na savesti. 

(1)  Ambrozija (biljka), srpska Vikipedija

Bazilika, hrast i grlice dobijaju svoje holograme u Beogradu na vodi

Grin Njuzi, a-la njuz.net

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali najavio je da će, da bi se rešila zabrinutost beznačajnog dela javnosti, ali i uvećala turistička ponuda prestonice, u okviru Beograda na vodi biti projektovani hologrami savinačkog hrasta-zapisa (posečen) i bazilike kod Niša (zatrpana). Nadletaće ih i hologramska jata grlica (ipak odobenih za odstrel).

Gradski menadžer Goran Vesić dodatno je pojasnio fantastične prednosti ove savremene tehnologije.

„Hologrami imaju mnogo prednosti u odnosu na realne objekte. Hologramski hrast se nikada neće osušiti, a bazilika ne mora da bude svedena na puke ostatke koji izgledaju kao gomila kamenja, već može i da se docrta cela. Hologramske grlice nikada ne mogu da se istrebe, makar stalno pucali na njih, tako da je i po ekologiji dobro. A uostalom, grana može da padne nekome na glavu, o kamen da se neko spotakne, a ptice vrše nuždu u velikim količinama. Daleko je modernije i elegantnije ovako nego kad imate pravu stvar“.

Na primedbe koje su se mogle čuti poput toga da „hologram može da bude lep, ali ne može da se dodirne i samim tim nije to to“, Vesić je odgovorio da to nije istina i da će u okviru promotivnog štanda "Savanova" biti postavljeni interaktivni tač-skrinovi pomoću kojih će posetioci koji na štandu plate ručak moći da rotiraju i zumiraju projekcije.

Saznali smo da se planira i šira upotreba holograma u Beogradu na vodi. Ako se palme predviđene 3D renderingom projekta na obali Save ne prime, zameniće ih hologramske predstave umesto pravog drveća. Ukoliko izgradnja nekih velelepnih objekata bude kasnila, oni će takođe biti hologramski projektovani na predviđena mesta, da se ne bi remetio vizuelni kocept projekta i vizura najmodernijeg priobalja u Evropi.

Hologrami će biti dodati na maketu BGH2O u Geozavodu u najskorijem roku i biće izrađeni na transparentnom papiru radi realističnog prikaza.

Beleške sa odmora / Lekcije u slici (1): Gnezda

Ova dva sada prazna gnezda su ovog proleća, nadamo se uspešno, odgajila novu generaciju vrabaca (da li poljskog ili pokućara, ostaje nepoznato).

Prvo je pronađeno ispod leske (lešnika), a drugo fotografisano na leski.

Primer savršeno ide u prilog ranije izloženoj ideji da vrapcima, osim lako dostupne hrane kakve još uvek ima na selima, u gradu nedostaje snažna žbunasta vegetacija.

Grane leske zaista su idealan prostor za gnežđenje vrabaca. Postoji dovoljno prostora između pojedinačnih stabala leske koja daju jaku potporu. A opet krošnja je izrazito gusta, pa gnezdo može da bude veoma zaklonjeno i ušuškano, plus relativno visoko postavljeno.

Svi koji razmišljaju o sudbini gradskih vrabaca svakako bi trebalo da obrate pažnju na ovaj govor leski. A mislim da se ni deca ni veverice ne bi bunile da i u urbanim sredinama bude više lešnika :)

Гост аутор: Воки Васић, oдговор Стевану Николићу

Воки Васић, некадашњи директор Природњачког музеја, члан удружења "Школа за опстанак", CEEWeb за биодиверзитет и аутор, написао је комплентан и компетентан договор на текст "Таквих храстова пуна је Србија" Стевана Николића. Текст је драгоцен из разлога што одлично заокружује и преиспитује све проблеме излагања г. Николића и односа према савиначком храсту - речи које одзвањају болно сада када је храст посечен. Нажалост, "Политика" никада није објавила текст. Уз дозволу аутора, исправљамо њену грешку.

foto: Mihailo ???, via GM Optimist

Јавности недостају чињенице о Храсту

 Поводом текста „Таквих храстова пуна је Србија“, од 3. јуна

Некадашњи директор Завода за заштиту природе г. Стеван Николић негативно је реаговао на плеу архитекте Михајла Митровића да се не сече савиначки храст и на његов предлог да се очува храст, а да се ипак не одустане од правца аутопута. При том је архитекта критиком закачио и Завод за заштиту природе. Г. Николић је одмах нашао повод да се чуди стилу и тону (заносу и патетици) аутора чланка и иронично га назвао универзалним стручњаком. На том месту сам први пут пожелео да се умешам у полемику. Мислим наиме да ту нема места за иронију, архитекта заиста мора да има универзални и интегрални поглед на природу и културу. Али не јављам се да браним архитекту ни архитекте.
 
Дотле је реакција г. Николића јасна, али даљи текст је збуњујући (не искључујем могућност да је неспретно уреднички скраћиван, тако да се изгубила логика и поента). Нападајући г. Митровићев компромисни предлог, г. Николић каже да ће прашина, бука и гасови убрзати сушење храста. До сушења дакле неће доћи ако се храст посече, закључујем ја. Истој теми се г. Николић враћа још једном, па каже да би се техничким одвајањем од пута, због разгранатог кореновог система храста, променила микроклима, педолошки и хидролошки услови подземних вода, смањила влажност подлоге и повећала површинска загађеност. А кад се горостас посече и убије његов моћни коренов систем, онда ваљда тих негативних последица неће бити, питам се ја? По мени, то су све аргументи да се храст по сваку цену сачува.
 
„Морам подсетити шта су чињенице и решења“ пише г. Николић, али не нуди провериве чињенице, него само своје оцене и судове. У оваквим пословима једине релевантне чињенице су оне из одговарајуће студије о утицајима на животну средину, под условом да је та студија прошла законом предвиђену процедуру, која укључује мишљење Завода, увид и изјашњавање стручне и локалне јавности. Г. Николић се међутим не позива на ту студију, као што се на њу не позива нико од заговорника рушења храста на Савинцу. Постоји ли уопште тај храст у студији утицаја за ту критичну деоницу аутопута? Немогуће да су онолики грм, мамутску храстину превидели стручњаци (са иронијом и без ње). Ако постоји анализа фамозног храста у тој студији, зашто г. Николић не узме из ње своје чињенице, па да часком ућутка и архитекте и природњаке, а обашка и сујеверне грађане села Савинца и околине?
 
„Таквих храстова пуна је Србија“ суд је г. Николића. Ваљда је мислио да их има много. То је компаративан суд и тражи објашњења: Србија је пуна таквих храстова јер их има толико-и-толико по хектару, по квадратном километру, или их има много у поређењу с неким другим државама? Има ли их више него раније (ако их је пуно)? Не каже то г. Николић, али сугерише да их има више него што нам треба, имамо их пуно, па не морамо да их чувамо, ако нису „проглашени“ или записани. Зато се он чуди патетичности г. Митровића. Мислим сасвим супротно, нема их пуно, има их празно и све је празнија Србија од таквих ретких и савршених примерака које није човек засадио. Фале нам такви и недостаје нам поузданија заштита природе, Србија је врло лоша у чувању своје натуре и културе.
 
Каже г. Николић да су стручњаци оценили да маркантни храст дубоке старости показује знаке сушења и пропадања, сугеришићи да није штета посећи га, будући да нема наде да ће вечно живети млад. Па наравно да се столетне гране храста суше, а младе се зелене и расту у висину и ширину. У Охриду има прастари чинар Краља Марка и легенда да платан хиљаду година расте и хиљаду година се суши. Тако сва дуговечна дрвета, умиру стојећи и полако. Мудри то виде и поштују и отуда толико симболике и веровања везаних за стара дрвета која дуго трају, супротно од безглавих људи чији је мали живот тек тренутак и који уопште не разумеју време.
 
Али има нешто још много важније. Не ваља што се данас, ми обични људи, грађани, осећамо лоше због проблема у који је због храста запао аљкаво припремљени пројект тог коридора за Пожегу. Погрешан је и потцењивачки покушај да се о Храсту одлучује без учешћа грађана, правих уживалаца природне баштине, осоран је покушај да се грађани обману, ућуткају, доведу пред свршен чин („два дана ће да се буне, а онда ће да забораве“). Зато је Храст не само природна вредност, него и симбол грађанског поноса. 
Не знам тачно чему понос служи, али није мудро дирати га.

Воки Васић

Posle uspešne akcije seče hrasta, Zavod za zaštitu prirode Srbije menja ime

Četvrtak, 23.07.2015. 17:55

GrinNjuzi, a-la Njuz.net

foto: Aleksandra Milovanović

Vlada Srbije, Ministarstvo građevinarstva, Zavod za zaštitu prirode, visoki predstavnici Srpske pravoslavne crkve i trojica radnika nepostojeće firme uspešno su obavili seču šest stotina godina starog hrasta kod varošice Savinci. Seča je završena uspešno uprkos otežavajućim okolnostima poput volje građana i mraka noći.

Pretpostavlja se da je hrast pao bez većih problema jer je mudro sistematski uništavan tokom vakuuma od dve godine. Naime, posle veštog manevra tadašnjeg ministra Ilića 2013. godine, kada je ispričao bajku o zaštićenom i ograđenom hrastu, narod mirno utonuo u san, a radovi u neposrednoj okolini hrasta su nastavljeni.

Poznato je da je stoletni hrast bio jedna od najvećih pretnji daljem napretku naše zemlje na evropskom putu. Kada izuzmemo njega, toliko nam dobro ide da je prosto neprijatno.

Dr Stevan Nikolić, direktor Zavoda za zaštitu prirode u penziji i naučni savetnik, a inače jedina osoba iz Zavoda koja je imenom i prezimenom istupila u javnost u podršku seči, izrazio je zadovoljstvo što patetika nije pobedila, što progres nije ugrožen i što praksa sečenja „moćnih hrastova“ radi raznih projekata može neometano da se nastavi.

 „Pošto prirodu već brane arhitekte, zeleni, patetičari, šarlatani i neznalice, vreme je da stručnjaci poput nas ulože znanje u zaštitu puteva i njihovih tehničkih rešenja, jer se, osim vlasti i kreditora, retko ko stavlja na njihovu stranu. Zato je doneta odluka da Zavod za zaštitu prirode Srbije promeni ime u Zavod za zaštitu puteva Srbije“.

Uprkos prilagođavanju delovanja i imena, Zavod neće menjati osnovnu delatnost – od sada će se baviti zaštitom puteva koji treba da se nađu u prirodi, ili pak iznad nje.

Posebno je zgodno, primećuje Nikolić, što skraćenica Zavoda zbog novog imena neće morati da se menja. „Da ne poštujemo isključivo činjenice, mogli bi da kažemo da je u pitanju bila sudbina“.

U Zavodu smo se raspitali i o žalbama meštana i javnosti u vezi problema što auto-put seče Savinac na dva dela.

„Stvarno smo najgori narod. To ima samo u Srbiji, da se neko žali kada od jednog dobije dva. Umesto da budu zadovoljni jer sada imaju dva Savinca umesto jednog, meštani gunđaju i negoduju. A mogli bi da po uzoru na planove Beograda osmisle projekat „Savinac na autoputu“ ili dve strane autoputa povežu gondolama. To bi bila fantastična turistička atrakcija“, rekao je zaposleni Zavoda koji je napravio pauzu u kucanju komentara povodom seče da bi odgovorio na naše pitanje.

Nikolić se takođe slaže sa ovakvom procenom.

„Uostalom, takvih hrastova puna je Srbija. A autoput... To nema svako“, ponosno je zaključio.